Duga nocna plovidba

   Veluca je pogledala zasenjeno u taj osmeh na licu Svilokose Pavla
i to je bilo poslednje sto je u zivotu videla. Upitala ga je kako se 
zove, on je rekao i to je bilo poslednje sto je u zivotu cula. Udario
ju je kundakom i uzeo poluzivu kako sto jede ribu. Potom, jos istog
jutra, prodao ju je na jedan brod sto nosi javno zenskinje od luke
do luke, otisao za onim osmehom sto mu svetli u mraku i nikada je 
vise nije video. Za njime devojka je ostala luda od uzasa, od 
probudjene strasti i straha, a od udaraca slepa i gluva za ceo zivot.

   I otada je pocela duga nocna plovidba slepe Veluce. Svaki posetilac
kupovao je cim bi stupio na brod bakarni prsten i malu u zlato uvezanu
knjizicu stampanu u Mlecima, sa podrobnim opisom devojaka i vestina
kojima su usluzivale svoje goste po kajutima. Desetak ljudi dnevno
po devojci bila je mera i one su plovile sastavljajuci prolece s 
prolecem i luku s lukom zacudjene sto im ceo svet zna ime i vrlinu.
Vecernji posetioci su ostavljali prstenje na brodu prstenujuci svoje
izabranice tako da je svaka od njih ujutru morala vratiti kapetanu sa 
svakoga prsta po prsten za novih sutrasnjih deset gostiju. A knjizice
gosti su odnosili sa sobom i poklanjali prijateljima. Tako se krug 
zatvarao ne u prstenu, koji je ostajao uvek ne brodu, nego u onim
knjizicama.

   Ljudi vole ocima, a zene sluhom, pa ipak, gluva Veluca volela je
bolje od drugih. Na brod su sve cesce dolazili nju da traze, odsecali
su joj kradom pramenje kose i slali ga u pismima rodjacima, da bi je
ovi prepoznali kada i sami navrate u ladju.

   - Nije zena sapun da se potrosi - govorili su smejuci se i za 
Velucom je posla izreka. Izreka brza od broda i takva da se nije
mogla zapisati, jer se sastojala od pokreta i zvizduka. Bakarno 
prstenje stavljali su joj ponekad i na nozne prste, jer na rukama 
vise nije bilo mesta. A ona nista nije videla ni cula od onog sto se
preko nje i oko nje dogadjalo, ali je ostajala najbolja.

   - Danju joj um radi brze od srca, ali nocu je obratno - saputale 
su devojke. Uzimajuci i skidajuci prstenje, prosla je slepa Veluca na
zenskom brodu Jadransko i Jonsko more od Ankone do Venecije, od Barija
do Draca, od Dubrovnika do Krfa i tek tada jednog dana rekla:

   - Cudno neko selo, ovo u kojem zivimo; vise podruma pod zemljom nego
ulica na suncu, zato se tako i ljulja...

   Tek tad su shvatili da ona jos ne zna gde se nalazi. I objasnili joj
da je na brodu zamocivsi joj ruku u vodu.