Pravo stanje stvari

   Posle 1942. godine bilo je u Jugoslaviji mnogo izbeglica koje su
pokusavale da se prebace sa nemacke okupacione teritorije u onaj deo
zemlje koji su drzali Italijani, znajuci da su tamo uslovi zivota
cak i u logorima bolji nego na severoistoku. Medju takvim
izbeglicama, na putu za Albaniju, naisli su s proleca 1942. godine
dva coveka i jedna zena. Oni su bili snabdeveni pasosima sa uredno
zigosanim slikama, ali su ipak neprekidno imali neprilika na putu.
Prvud Balocevic, kako se zvao jedan od njih, bio je star visok
covek. Putovao je noseci na ramenu razanj s nabijenim glavicama
kupusa. Bio je zamisljen i cutljiv i na putu je nazivao dobar
dan samo drvecu. Drugi, kojem je u pasosu bilo zapisano da se zove
Matija Vrana, bio je neodredjenih godina i u pojasu je nosio malo
ribljeg brasna. Zena, koja se zvala Anastasija Deljanovic, bila je
mlada i lepa; o stuku je nosila dve duge rukavice pune zita, a u
pasosu izdatom od okupacijsnih vlasti stajalo je da je trudna i
to je bilo uocljivo na prvi pogled. Oni su presli na konjima
Rudnik i spustili se Ibarskom dolinom do Kosova. Usput su na
svakom zastanku molili od seljaka malo vrele vode; u tu vodu bi
bacili poneko psenicno zrno, nasekli kupusa i corbu zacinili
ribljim brasnom. Kada su pregazili Kosovo, opanke koje su
nosili okrenuli su naopako i tako nastavili put pesice. Kada
bi se peli u planinu izgledalo je po tragoviam da silaze, i
obrnuto. Pa ipak, iza Kosova ubrzo su bili zapazeni i sprovedeni
u mali prihvatni logor na granici izvedju nemacke i italijanske
okupacione teritorije. Logorom su komandovale kvinsliske jedinice
i zadrzanim ljudima i zeni dokumenti su bili oduzeti i poslati
na proveru u neku nemacku centralu. U logoru su ostali duze no
sto su ocekivali i tokom tog boravka nekoliko puta su komandant
logora i jedinice koje su cuvale logorase zamenjivane drugim,
novim posadama.

   Vec je bio kraj 1943. godine kada su iz nemacke centrale
stigle prve vesti o dvojici ljudi i zeni koja se u medjuvremenu
porodila. Dogodilo se da Baloceviceve i Vranine isprave ne
stignu u istom trenutku kada i isprave Anastasije Deljanovic.
Oni su, zajedno, s vecinom logorasa dobili vizu da predju na
italijansku teritoriju i Balocevic i Vrana su morali da napuste
logor uzevsi sa sobom i Anastasijinog decaka. Kada su najzad i
Anastasiji stigle isprave, prilikom uobicajene provere ustanovljeno
je da se nesto ne slaze; u njenom pasosu bilo je navedeno da je
trudna, sto ona nije bila, a datum na ispravi bio je nejasan i
zamrljan. Uprkos svim objasnjenjima ona je zadrzana u logoru,
jer opis iz pasosa nije odgovarao stvarnom stanju, a ime opisu.

   Dva coveka koja su s malisanom napustili logor dugo su se
secali jedne neobicne slike u vezi sa lepom zenom ostavljenom
u vlasti neprijatelja. Secali su se dugog noza koji je drzala
u ruci i koji se od duzine gibao neprekidno pevajuci. Secali
su se i velikog mekog hleba koji je uzimala na prsa i rezala
nozem; njena prsa su bila topla i meka i disala su kao i hleb
dok je tonuo duboko u njene sise. Zatim bi dobijali po komad
hleba. A jos potom bi se secali da u logoru nije bilo noza ni
hleba.

   I opet opis nije odgovarao pravom stanju stvari.