"Verdzvurdov" pribor za caj

   U jesen, ona je spremala diplomski i kada sam joj ponudio da
zajedno ucimo, nije se nimalo iznenadila. Kao i ranije, ucili smo
svaki dan od sedam do dorucka i zatim do pola jedanaest, samo sto
vise nije nastojala da i ja savladam predmet, a ja sam ostajao i
posle pola jedanaest pola casa koji su nas odvajali od knjiga.
Kada je u septembarskom roku dala diplomski, nije se nimalo
iznenadila sto na ispit nisam i ja izasao zajedno s njom.

   Iznenadila se kada me posle toga vise nije videla. Ni tog,
ni sledecih dana, ni sledecih nedelja, ni sledecih ispitnih
rokova. Vise nikad. Zacudjena, zakljucila je da njene procene
mojih osecanja za nju, ocigledno, nisu bile tacne. Zbunjena sto
ne moze da odgonetne u cemu je stvar, sedela je jedno pre podne
u sobi u kojoj smo godinama zajedno ucili i tada joj je pogled
slucajno pao na "Vedzvudov" pribor za caj, koji je jos od
dorucka stajao na stolu. Tada je shvatila. Mesecima iz dana u
dans ogromnim naporima i beskrajnim gubljenjem vremena i snage
radio sam s njom samo da bih svakog jutra dobio topao dorucak,
jedini obrok koji sam mogao sebi priustiti tokom tih godina.
Shvativsi to, upitala se jos nesto. Je li mogucno da sam je u
stvari mrzeo?

   Na kraju, ostaje jos jedna obaveza: da se, kako je u pocetku
bilo obecano, junacima ove povesti podele imena. Ako se citalac
vec sam nije setio, evo i te odgonetke. Moje ime je Balkan.
Njeno - Evropa.