Izgnanstvo - 101 prica

   Gledam televiziju i lepo vidim: u moj rodni grad, koji i budan
sanjam, stizu probisveti i propalice, hiromanti, stizu varalice,
krojaci novog odela, pisci - zderonje, amateri, cirkusanti, lazovi,
krivotvoritelji, kradljivci tudje muke, mucavi govornici, pevaci
bez sluha i predavaci na losem glasu, profesori ex-cathedra,
prodavci magle i dima... I svako od njih zasluzuje vest u najgledanije
vreme, svako od njih ima dvoranu punu do poslednjeg mesta. Istina,
televizija ne snima ton vec samo sliku, pa oni otvaraju i zatvaraju
usta kao ribe na suvom, ali, o ruznog li sna| - medju publikom
otkrivam svoje nekadasnje prijatelje i susede, prve ljubavi bez
ljubavi, rodjake i ucitelje; vidim kako s divljenjem slusaju ove
opsenare, kako im tapsu i naivno predaju nagrade, povelje i vence,
diplome i pakete, i vidim, lepo vidim, ni na pamet im ne padam dok
se dive ovim prevarantima (osecam, vec odavno su zaboravili cak i
kako izgledam), a od svih gradova na svetu, jedini u koji ne smem
da se vratim, to je bas moj rodni grad, svejedno sto samo ja poznajem
i brizljivo cuvam reci ljubavi za njega, i jedini ja, onu tajnu
madjijsku sifru koja, kada se izgovori, pretvara u prah i pepeo
lazne proroke. Ali, sta to vredi kad sam vec toliko dugo u dobro-
voljnom izgnanstvu, koje niko i ne primecuje.