Razmisljanje jednog obicnog srpskog vola

            


 
          Kod nas ima ljudi na vrlo velikim polozajima koji nista
    ne misle, a u naknadu za to, ili mozda iz drugog razloga,
    poceo je razmisljati jedan obican seljacki vo, koji se nista
    ne razlikuje od ostalih srpskih volova. Bog ce ga znati sta
    je bilo da se taj genijalni brav odvazi na tako drsko preduzece-
    misljenje, jer se dosad dokazalo da se od tog nesrecnog zanata
    u Srbiji samo moglo imati stete...
 
          Cime se ponosi moj gazda i ostali njegovi sugradjani,
    Srbi? Zasto toliko dizu glave i s naduvenom gordoscu i prezrenjem
    gledaju na moj rod?... Ponose se otadzbinom, ponose se time
    sto im je milostiva sudbina dodelila da se rode ovde u Srbiji.
    Pa i mene je majka otelila ovde u Srbiji, i ne samo da je ovo
    otadzbina moja i oca moga, vec su i moji stari, kao i njihovi,
    svi zajedno presli u ove krajeve jos iz stare slovenske po-
    stojbine. Pa niko od nas volova ne osecase ponos zbog toga,
    vec smo se mi uvek ponosili time koji vise tereta uz brdo moze
    povuci, a nijedan vo do danas ne rece nekom svapskom volu:
    "Sta ti hoces, ja sam srpsko vo, moja je otadzbina ponosna
    zemlja Srbija, tu su se otelili svi moji stari, tu su, u ovoj
    zemlji, i grobovi predaka mojih|" Boze, sacuvaj, time se mi
    nikad nismo ponosili, to nam ni na um nije padalo, a eto se
    oni i time ponose. Cudni ljudi|
 
          ... Ponose se svetlom prosloscu. Imaju Kosovo Polje,
    kosovsku bitku. Cudna cuda, pa zar i moji stari nisu jos i
    tada vukli vojsci hranu i ratne potrebe; da nas nije bilo,
    taj bi posao morali raditi sami ljudi. Imaju ustanak na
    Turke. To je velika, plemenita stvar, ali ko je tu bio?
    Zar su dizali ustanak ovi naduveni supljoglavci sto se ovako,
    ne radeci nista, sepure pored mene s ponosom, kao da je to
    njihova zasluga. Eto da uzmemo za primer mog gazdu. I on se
    ponosi i hvalise ustankom, a narocito time sto je njegov
    praded, kao redak junak, poginuo u ratu za oslobodjenje. Pa
    zar je to njegova zasluga? Njegov praded je imao prava da se
    ponosi , ali on ne; njegov je praded poginuo da bi moj gazda,
    kao njegov potomak, mogao biti slobodan. I on je slobodan,
    ali sta radi u toj slobodi? Ukrade vrljike, sedne i on na
    kola, pa ja vucem i njega i vrljike, a on na kolima spava.
    Sad je prodao vrljike, pije rakiju, ne radi nista, i ponosi
    se svetlom prosloscu. A koliko je u ustanku mojih starih
    poklano da se borci hrane, pa zar nisu i moji stari, u to
    vreme, vukli ratne potrebe, topove, hranu, dzebonu, pa nama
    ipak ne pada na um da se kitimo njihovim zaslugama, jer mi
    se nismo izmenili, mi i danas vrsimo svoju duznost kaogod i
    nasi stari sto su je savesno i trpeljivo vrsili.
 
          Ponose se patnjama svojih predaka, petstogodisnjim
    robovanjem. Moj rod pati otkad postoji; patimo i mi i dandanji
    i robujemo, pa mi to nikad ne udarismo na velika zvona. Kazu,
    Turci ih mucili, klali, udarali na kolje, pa i moje su stare
    klali i Srbi i Turci, pekli, i na kakve nas jos muke nisu
    udarali.
 
          Ponose se verom, a ne veruju ni u sta. Sta sam ja kriv,
    i moj rod, sto nas ne primaju u hriscanstvo?... Ja nisam nikoga
    ubio, nikog ogovorio, nikom nista nisam ukrao, nisam nikog
    otpustio iz drzavne sluzbe ni kriva ni duzna, nisam napravio
    deficit u drzavnoj kasi, nisam lazno bankrotirao, nisam nikoga
    okivao i hapsio nevine ljude, nisam oklevetao svoje drugove,
    nisam izneverio svoje volovsko nacelo, nisam lazno svedocio,
    nisam nikad bio ministar, i cinio zla zemlji, a sem toga sto
    nisam zla cinio, cinim dobra i onima koji meni zlo cine... Pa
    ipak, niko ne priznaje te nase zasluge za otadzbinu...
 
          To je, dakle: ponose se slobodom i gradjanskim pravima.
    O tome moram ozbiljno razmisliti. Misli, misli, ali ne ide
    nikako. U cemu su ta njihova prava? Ako im policija naredi
    da glasaju, oni glasaju, a to toliko mogli bismo i mi
    muknuti:"Zaaa|" a ako im ne naredi, ne smeju da glasaju
    ni da se mesaju u politiku, isto kao mi. Trpe i oni hapsu
    i udarce, cesto ni krivi ni duzni. Mi bar riknemo i mahnemo
    repom, a oni ni toliko gradjanske kurazi nemaju...
 
                                            Aprila, 1902.