U potpalublju

   A potomak mi je trebao, kao analgetik-placebo. U tu sam svrhu,
koristeci vrhunsku privilegiju muskaraca, oplodio Andjelu, mada je
moguce da je, u svemu tome, i ona negde videla licnu korist. Kako
god, stomak joj je, u rekordnom roku, narastao toliko da joj je
pupak iskocio poput dugmenceta, i ostalo je jos samo par meseci
do onog dana kad ce iz nje iskoraciti jedno sasvim novo bice: nas
Sin! Bio sam, razumljivo, zbog toga, ponosan, ali sam se, kako se
njen stomak nadimao, ujedno, sve vise plasio tog misterioznog
deteta. Zamisljao sam ga bespomocnog, pa vernog, pa lojalnog, pa
ravnodusnog, i, na kraju, otvoreno buntovnog, resenog da mi izmakne!
A, mozda cu ja, u to doba kad bunt bude zaziveo u njemu, bez ikakve
nelagode snazno hrkati svako poslepodne, i on ce me mrzeti, kao
sto sam ja mrzeo svog oca, kroz tanani zid sto se isprecio izmedju
nasa dva boravista. Da li cu ja umeti da ga razumem, onda kada on
vise ne bude zeleo da razume mene, ili cu se sramno pokrivati
krpicama jednog ukiseljenog odnosa - to je krucijalno pitanje
roditeljstva.

   ... Sta ako se pojavi kocoperno, to dete - pitao sam se - unapred
naostreno za nekakvu borbu koju necu biti u stanju da predvidim?
Hoce li se moj nevesti gard oca debitanta pokazati kao delotvorna
zastita u jednom takvom klincu? Ili cemo samo disati jedan drugom
u usta, moj sin i ja, kao dva iznurena boksera, dok se obojica ne
srusimo, oslabljeni mnostvom niskih udaraca?

   Lazar se bojao rata, nije mu bilo bas svejedno. Ali, ko bi
mogao uopste pomisliti da ja nisam strahovao? Jasno sam uvidjao
da se krug oko mene suzava. Sve je vise ljudi bilo uvuceno u taj
vrtlog. Jednog ce dana, mislio sam, zakucati i na moja vrata, i
kolena ce mi, poput tolikih kolena poslednjih meseci, zaklecati.
   Eto tako sam, u tom casu, ispao smesan u svojoj bednoj nemoci,
a nije me bilo stid da se podsmevam Lazaru. Zamisljenom vagom,
tu, medju krompirima, premeravao sam perspektivu ucestvovanja u
ratu, i onu drugu - perspektivu vojnog zatvora zbog neodazivanja
ili dezrterstva, koja bi se dala izbeci jednio nervoznim odlaskom
u inostranstvo.

   "Pa, ja ne znam... Ima necega u tome. Mozda se i odazovem",
privucen jednim decackim kauboji-indijanci vidjenjem srpskohrvatske
naizmenicne klanice.

   Iznenada mi bese zao svih ljudi na ovom svetu kojima nije
preostalo nista izuzev da psuju (a nekada sam im se oholo podsmevao).
Bese mi zao svih nas.


        Hronika odbeglih: 1990, 1991.

   Nekad smo se svakodnevno druzili sa Siletom i Lanom. Proleca 1991.
otputovali su u Utreht, oboje su diplomirali medicinu, a tamo ona
radi kao bejbi-siter na dva mesta paralelno, i sprema jedan stan
vikendom; on je nasao posao tek nakon nekoliko meseci jalovog
traganja - Indus iz restorana u njihovom susedstvu zaposlio ga je
kao pomocnog radnika. Vera je u Londonu, pre toga je bila na Havajima,
ali o njoj, zapravo, nisam znao mnogo toga, jer nismo bili u kontaktu.
Jednom sam sreo njenog brata Jovana: pricao mi je kako se sprema da
zapali u Amsterdam, ukoliko ga pre toga ne pokupe, posto su mu
pozivari dolazili na vrata vec vise puta. Sasa deli istocnolondonski
studio sa prijateljicom iz Istanbula, hrani se fish&chips-om, bulji
u zgrade od crvene opeke. Ponekad ga kap kise pogodi bas u zenicu.
Nema pare, pomalo gladuje, landlord je i njemu i Turkinji, koja
je debela i bucna, pripretio da ce ih izbaciti iz stana ukoliko u
roku od nedelju dana ne plate sve zaostale rente. Inace, dobro je.
Pronasao je rasturenu govornicu iz koje je citava dva meseca besplatno
zvao Beogra. Zato o njemu znamo vise nego o drugima. Uros je radio
kao stjuard. Sad je u Singapuru sa zenom i dve macke. Niko ne zna
nista o njima. Andjela tvrdi da u Singapuru jedu macke kako sto mi
jedemo piletinu - mozda su ih poneli da ih prodaju, za ne daj boze?
Sa je Loli da, u sred Madrida, podigne nogu na uglacani zid, i proda
se prvom prolazniku ocas posla, onako plava, jedra i plemenita, za
hrpu peseta? Nenad je pred Bozic '91., konacno otputovao novim
Suzukijem iz Vasingtona u Sijetl, da se susretne sa dopisnim
ljubavnikom, sezdesetcetvorogodisnjim psihijatrom. Na ulazu u veliki
grad, zmirkao je u ogromne reklame sa obe strane freeway-a...