Svarati svakog avgusta begunica 
hitaju}i otad`bini 
nad kojom }e da se vine 
i od crne duge 
ve`e sebi om~u. 
Izrcemo iz pepela krompir, 
jedemo vreo skorom. 
Zubi nam se krune i prsti, 
topi se pena snjena vrata, 
ali joj udaraju novi talasi ispod odore 
dok i{~ekujemo prosijavanje 
sestara iz mulja. 
Dodje nam jelen~e. 
I svaki put kad promine 
njena sen u o~i 
{to se klati nad Evropom- 
crtamo sekire i ja priznajem 
da su crnim ~vorovima vin~e 
i duge {arene.

Majko moja, idem sa zabave: 
raspu{teno oro i zbori{te, 
ra{~epljeni udovi i usta, 
razglavljena kuka i motika. 
Igraj samo kao narika~a, 
vezuj o~i, jezik u korice, 
vrti-su~i, dodijalo, nane. 
O}u morno kao `ivotinja 
ukraj nogu svoga... ra{~oveka.