Instaled on January 29th 1997;
Pise Djordje Randelj
Muzicki urednik Vlada Hajtfogel (koji eto i u prezimenu ima jednu pticicu) najbolje je na svom tragicnom primeru shvatio i pokazao koliko je tesko pisati o muzickom zivotu Novog Sada. Pisao je, siroma', o muzickoj istoriji Novog Sada, pa ga mi nateramo da to sve skupi u jednu knjizicu. Naci cemo mu i izdavaca, i sponzore i uciniti sve ono odvratno na sta si prinudjen kad se bavis knjigom i kulturom... Poskidamo mu sve sacuvane fajlove, kad ono ispadne - 800 stranica. Uzas. Ko ce to da stampa?
Skracuj, Vlado, ili nista od knjige, kazem mu... Sta da izbacim?... kuka Vlada i stade sebi kosu cupat'. Uzmem ja materijal i vidim: covek u pravu. Tu se nista ne moze izbaciti, jer muzicka istorija Novog Sada se ne moze krace. Mozda bi mogla muzicka istorija Malog Mokrog Luga i Kaludjerice.
Onda nesrecnog Vladu lupi po glavi intervju dr Neleta Karajlica. Juri po gradu i zapomaze: "Joj, rekao je jednu recenicu koja je jaca od mojih 800 stranica". A sta je to rekao ludi dr Nele. Rekao je: "U moje vreme devojka ne bi ni pogledala momka sa Be-eM-Weom, nego onog koji zna Lorku napamet!" Yes!
I to zaista jeste jace od Vladine knjige, ali je to i sustina celog Vladinog rada. Pa i ovaj tekst nastaje s neskromnom ambicijom da tu sustinu nagovesti. A ona je: 300 godina se u Novom Sadu svira i peva, od tamburice do violine i od cimbala do klavira i harfe, kao valjda nigde na svetu, sem u Napulju, mozda. Imam utisak da nas je 20-30.000 hiljada muzikalnih i muzicki obrazovanih, sto bi i bila jedna neophodna baza da se iz takvog kadra promoli i uzdigne takva jedna umetnicka gromada kakav je Djordje Balasevic.
Morali smo ropski da vezbamo u dve najstarije novosadske muzicke skole, pa neki probrani i na akademiji, morali smo decenijama u horove i orkestre kulturno-umetnickih drustava, a ko je letnjih veceri iznosio gitaru na kej, taj s devojkama nije kuburio.
U Klubu novinara, polovina novinara svira sve instrumente. Kad je direktor "Lovackih novina" Bata Nesic (davnog) prvog dana svog pripravnickog staza doneo gitaru u redakciju i zasvirao Dragu Mlinareca, direktor "Poljoprivrednika" (sad vec pokojni) Mica Miskov naredio je sekretarici da se istog casa ode u Muzicki magazin i kupi jedna gitara - iz sredstava sindikata. Da bude - redakcijska. Onda Doda Kolarov (koja ce cak i otici iz novinarstva i osnovati devojacku pevacku grupu "LJube", koja vec pomracuje slavu "Sedmorice mladih") zasvira Aznavura a zloglasni urednik Kolaric Arsena. Mi svi ostali - Kicu Slabinca. I kol'ko su puta secene vene "zbog jedne divne crne zene"... sam Bog ce znati.
Isto se to ali i mnogo bolje radi u pozorisnom, a mozete samo zamisliti kako zvuce majstori pevaci (Die Meistersingers) u radijskom klubu, ili u Studiju "M". U Drustvu lekara Vojvodine najbolji su dr Zoran Tomic a pogotovo dr Predrag Filipov, visegodisnji kandidat za gradonacelnika Novog Sada. Ali ga ne treba izabrati, jer izgleda kao Robert Redford i fenomenalno svira violinu. A ovim gradom mora da vlada - autolakirer. Dok u Advokatskoj komori, tj. popularnom "Drezvej" klubu, klavir najbolje sviraju direktor Instituta u Sremskoj Kamenici Ivica Stipic i sekretar iste te Komore, ugledni advokat Misa Djisalov. I u tom legendarnom "Drezveju" vec godinama traje organizaciona destrukcija svih vladajucih trendova i "dugorocne" strategije ove nesrecne vlasti. Sto se pred izbore naravno podize do usijanja. Ako je neki (srbo)cetnicki dobrovoljac znao da zaluta ovamo iz Baranje, odmah je u hodu menjan repertoar: sa laganih vojvodjanskih pesama gromko se prelazilo na dalmatinske klape i nezne "nostaldjije" Olivera Dragojevica, da bi se, logicno, zavrsilo slovenackom popeukom "Solncece zahaja". I obrnuto: ako bi neko najvecem autonomasu u istoriji Vojvodine Nenadu Canku rekao da su vec svi gosti u "Drezveju" poplavili od njegovog visecasovnog insistiranja na "Ne dam svoja vojvodjanska zita, Slobodane evo tebi k....", lider koalicije "Vojvodina" bi odmah presao na ravnicarske pesme, tj. one - s Ravne gore. I niko u Novom Sadu bolje od njega ne svira "Marsirala, marsirala kralja Petra garda..."
Predvece dolaze tamburasi - "beli Cigani", na celu sa vlasnikom "Drezveja" Duletom Vejinom. Da bas tako ih u Novom Sadu zovu - beli Cigani, jer su svi neki inzenjeri, ekonomisti, lekari ili pravnici, svi su mladost proveli u KUD "Markovicu" ili u "Monji Marinkovic", i razlikuju se od pravih Cigana samo po tome sto ne prave ni jednu jedinu pauzu od osam uvece do osam ujutro.
A pred izborno cutanje novosadski majstori-pevaci podizu glas. Cutnja ih prosto provocira na krescendo. Cute samo njihove supruge koje su mozda i ponosne na talenat svojih majstora. Cute i ne zale se.
Vredi li zaliti se na plimu i oseku, vredi li zaliti se na sve druge prirodne pojave kao sto je opadanje lisca u jesen. Vredi li zaliti se na Sunce sto svako vece na zapadu zalazi i zemlju ostavlja u tami.
Znaju njihove zene, odane supruge tih veselih majstora pevaca: ko nema primedbu na oseku, moze se nadati i plimi.
Instaled on January 29th 1997;