Paradigma je model, kojim obja{njavamo objekt/proces koji posmatramo i/ili tuma~imo. Kao taj model mo`e poslu`iti bilo koji "prostiji" objekt/proces (prostiji u smislu ve} poznat, ve} izu~en i shva}en u odre|enoj meri) koji poseduje jasno istaknute osnovne osobine i tokove. Paradigmu "upotrebljavamo" tako {to novi objekt/proces kojim se bavimo posmatramo kroz analogiju sa "prostijim" modelom. U njemu uo~avamo osobine i tokove koji su analogni onima u modelu.
Na primer, danas je Apolon paradigma izuzetno telesno lepog ~oveka, Lolita je paradigma veoma mlade zavodnice itd...
Da bi neki objekat/proces bio pogodan da poslu`i kao paradigma (tj. da bi bio paradigmati~an) on mora biti dobro shva}en (racionalno spoznat) i ose}an (intiutivno spoznat) od strane onog ko ga koristi na taj na~in. To zna~i da postoji cela skala prihva}enosti/razumljivosti pojedine paradigme. Tako postoje, na jednoj strani paradigme koje su {iroko prihva}ene, kao i one koje imaju mo} samo za jednog ~oveka. Neke paradigme su stvorene i postoje samo trenutno, a neke traju vekovima i ulaze u osnove pojedinih civilizacija.
Paradigmatizovanje je stvaranje paradigmi. Svako od nas stvara paradigme u svakom trenutku u kojem poku{avamo da shvatimo ili protuma~imo neki mentalni sadr`aj. One se tvore uglavnom nesvesno, izlaze iz onoga {to je pojedin~evo iskustvo (svesno i nesvesno), tako da obi~no nismo ni svesni da se na{e "razumevanje" odre|enog objekta/procesa zasniva na ranije nau~enom modelu. Pojedina paradigma biva osve{}ena tek kada pojedinac poku{a da verbalizuje svoje razumevanje, kada se vidi da je ono uvek analogijsko. Mo} pojedine paradigme zavisi od njene osve{}enosti.
Paradigme `ive kako u svakodnevnom jeziku, tako i u nau~nim tekstovima. ^est je slu~aj da paradigma nastala u pojedinoj disciplini/nauci kroz neko vreme postane op{ta za celu civilizaciju. Tako je mehanicisti~ka slika sveta i svega u njemu, iako u fizici nastala pre ~etiristotina godina, i danas vi{e nije neprikosnovena u fizici, postala op{ta paradigma cele zapadne civilizacije. Ka`emo za ljude: "~uka je prestala da mu ~uka", "mora na generalni remont" , "pokvario se" , "pregrejali su mu se motori", itd...
Sli~no tome, danas je prisutna i "kompjutersko-kibernetska" paradigma, gde se na `iva stvorenja gleda kao na kibernetske ure|aje i kompjutere. Zauzvrat, polje sa kojeg se pro{irila pojedina paradigma mo`e i samo biti doma}in upotrebi paradigme iz druge oblasti. Tako kompjuter mo`e imati "viruse" i "crve" (iz biologije/medicine) kao i "trojance" (iz epike), mo`e "zaglupeti" i "poludeti" (ustvari to mo`e ~ovek ali ne i kompjuter).
Zna~i kad god poku{amo da tuma~imo, da razumemo tokove u nekome objektu/procesu, koristimo modele, tj. paradigmatizujemo. Zato se paradigme lako uo~avaju u savremenim naukama kao {to su fizika i psihologija, koje poku{avaju da shvate objekte svojih izu~avanja kroz eksplicitne modele. Tako u psihologiji imamo {kole kao {to su Transakciona, Dubinsko-analiti~ka, ge{taltisti~ka, Bioenergetska itd...
U fizici, poznato je da se ista formalna i matemati~ko logi~ka struktura Kvantne Mehanike (moderna fizi~ka teorija mikrostrukture fizi~kog sveta) mo`e tuma~iti na desetak razli~itih na~ina, tj. kroz toliko razli~itih paradigmi. Tako se govori o Kopenhagenskoj interpretaciji, o Transakcionoj interpretaciji, o Everetovoj mnogo-svetskoj interpretaciji, itd...
Nagla{avam da je paradigmatizovanje osnova celokupnog na{eg znanja. Paradigma na{eg egzistencijalnog polo`aja su Platonovi (Borhesovi) robovi koji ceo `ivot provode duboko u pe}ini, i kojima je jedino svetlo senka koja sa ulaza pada na susedni zid. Oni na osnovu senki spoznaju i donose zaklju~ke, nesvesni da samo senke gledaju. Tako je sa nama. Postoji ne{to {to nazivamo svetom, i to deluje na na{a ~ula. Tek na osnovu informacije koju nam na{a ~ula donose, mozak "vidi" i "~uje" (ima osete), a tek na osnovu tih osetilnih informacija donosimo zaklju~ke i odre|ujemo svoje pona{anje.
Priroda odnosa sveta i pojedinca (objekta i subjekta) je pe}ina koja ~ini pojedinca prinu|enim da paradigmatizuje. Najprostiji lanac pretpostavki koji primenjuje subjekt u takvoj situaciji je slede}a: Spolja (van mene, ono {to nisam ja) stvarno postoji ne{to (objekt). To deluje na moje ~ulne organe. Moja ~ula mi verno prenose dejstvo objekta. Zaklju~ak: ono {to vidim je ono {to jeste. Stvarno postoji objekat "stolica" koji ima sme|u boju, itd... Naravno to je samo najprostija paradigma, primenjiva u ovom slu~aju. Dovoljno je setiti se da na{a ~ula ose}aju samo neke od poznatih aspekata objekta. Npr. infracrveni vid bi rekao neke druge stvari o stolici, kao i sluh za niske frekfencije, ili neko ~ulo koje jo{ ne mo`emo imenovati. Astronomi danas tro{e pored "vida" u domenu vidljive svetlosti i "vid" u nizu ostalih delova spektra. Poznate su galaksije koje u domenu vidljive svetlosti izgledaju sasvim tipi~no, ali u radi domenu su po desetak puta ve}eg pre~nika. Naravno, varljivost/ograni~enost ~ula nije jedini problem koji takva paradigma poseduje. Pitanje je da li vani postoji i{ta {to bi mogli nazvati svetom/objektom, tj. da li je potrebno i{ta {to bi nadra`ivalo na{e ~ulne organe.
Situacija u kojoj smo od objekta razdvojeni ~ulima omogu}ava krajnje razli~ite filozofije, kako po ontolo{kom tako i po gnoseolo{kom aspektu. Kao {to ne znamo da li je svet monadan, dualisti~an ili baziran na mno{tvu razli~itih principa, tako ne znamo niti kolika je na{a sposobnost da ga spoznamo takvog kakav jeste. Svaki ontolo{ki koncept se da jednako ispravno braniti, kao i svaki gnoseolo{ki. Jedina razlika se svodi na ma{tovitost tvorca pojedine ontolo{ko-gnoseolo{ke paradigme, tj. na uspe{nost kojom }e povezati detalje svog uzora sa "senkama" kojima nas snabdevaju na{a ~ula.
Treba biti svestan da je svako od nas sklon da prihvati onu ontolo{ko-gnoseolo{ku paradigmu (tj. odre|en skup njenih varijacija) za koju je prepariran civilizacijom u kojoj ~ivi. U onoj meri u kojoj su nama o~igledna rotacija Zemlje i njen kuglasti oblik, u istoj meri je anti~kom ~oveku bila o~igledna njena nepokretnost i ravno}a.