Negde posle povla~enja poslednjeg ledenog doba, pre oko {est hiljada godina (4000 BC), u Indiju se doseljavaju narodi dravidske rase i me{aju se sa domorocima, ljudima australoidne i negritne rase. Ne{to kasnije (3500 BC) oni stvaraju klasi~ne civilizacije, od kojih je najpoznatija ona u dolini reke Ind. Gradili su velike utvr|ene gradove, najpoznatiji su Mohenjo-Dara i Harappa (2550 BC), nasipe protiv poplava, imali gradsku kanalizaciju i pismo. Dru{tvo je bilo teokratsko-trgova~ko, bez plemi}a ili sli~nih vladara (kakvi uvek nastaju u ratni~kom sloju, ovde odsutnom). O njihovoj veri se malo zna, osim da je bila okrenuta kultu plodnosti (kao i u svim pretpatrijahalnim dru{tvima), gde su parovi `enskih i mu{kih bogova (npr. Parvati i ^iva) bili nosioci svetskih tokova.
Od 1600 BC u dolinu Inda se spu{taju sa Iranskih visoravni ratni~ka plemena Arijevaca (Iranaca) koji uni{tavaju dravidske gradove i dr`ave. Ta plemena su najisto~nija grana indoevropske grupe naroda (koja je jedna od podrasa evropeidne rase), koja danas naseljava celu Evropu, Rusiju, Iran i Indiju. U svojim versko-istorijskim spisima, Vedama, opisali su se}anje na njihovu Iransku postojbinu i osvajanje Indije. Kao i svi indoevropski narodi, bili su patrijahalno i ratni~ko dru{tvo, {to je odra`eno u njihovom panteonu, punom mu{kih bogova-ratnika, poput Indre, ru{itelja dravidskih gradova. Ti bogovi su mogli biti umilostivljeni, pa ~ak i obavezani (`rtvenim darovima) da ispune `elju molioca.
Porobljenim domorocima je nametnut re`im koji }e kasnije prerasti u kastinski sistem. Sna`na kasta Bramana, sve{tenika vedske vere (vere do{ljaka) je imala povla{}en polo`aj u novonastalim dr`avama, i time je potisnula dotada{nja verovanja u "podzemlje". Tako je vera plemi}a i sve{tenika bila vedska (patrijahalna, koja veli~a mo} duha, svetla i neba), a vera pokorenih i ni`ih slojeva bila stara, prevedska (matrijahalna, htonska, koja veli~a mo} prirode). Taj podzemni krug verovanja, nastao stapanjem oficijelne dravidske religije i niza narodnih kultova plodnosti, velike majke i magijsko-{amanskih ideja, ~ini ono {to nazivamo [ramanskom tradicijom. Njeni nosioci su bili razli~iti mudraci, askete i u~itelji koji su bili po{tovani, ali sve vreme van oficijelnih tokova vere. Vremenom su se dve tradicije, Vedska i [ramanska oplo|avale, povremenim prodorima [ramanskih elemenata (Upani{ade, Tantrizam, ...), i njihovim uklapanjem u zvani~nu veru. Npr. [iva je postao deo Hinduisti~kog panteona, iako je prvotno bio deo nearijevskih verovanja. Tako je danas op{ta tekovina svakog Indijca krug ideja kakve su: samsara (seoba du{a) i karma, cikli~ki tok vremena, postojanje vi{e razli~itih svetova bi}a, itd... Svaka od tih ideja ima mno{tvo varijanti, od kojih su mnoge me|usobno protivre~ive.
Kasnije su delove Indije osvajali Iranci, Grci (Aleksandar Makedonski) Skiti, Tohari, Huni, Arapi i Mongoli, i svi su donosili svoje poglede na svet i svoje religije. No svi oni su se stopili sa zate~enom podlogom, i postali deo onog {to danas zovemo Indijom.