Poslednjih godina stariji i mladji srpski pisci unekoliko "popunjavaju rupe", pa i ispravljaju svojevrsnu nepravdu pocinjenu u nasoj knjizevnosti i sve vise pisu o Beogradu. Razlog treba traziti u tome sto se provincija te-matski gotovo iscrpla (njeni ukleti i daroviti predstavnici jos sezdesetih godina ispricali su sve sve svoje ondasnje dozivljaje i mitove) ili pak sto je u medjuvremenu i sam Beograd u odnosu prema svetu uveliko postao subjekat na margini, dostojan svake duhovne pokude ili mozda i "pozlate". Kako bilo, Beograd pocinje svoj novi zivot u nasoj savremenoj knjizevnosti, posebno u pripovedackoj prozi.

      Jedan od tih novijih glasova pripada svakako i Slobodanu M. Stefanovicu, Beogradjaninu po rodjenju, s onim nenadoknadivim i prisnim poznavanjem beogradskog stila zivljenja i atmosfere negde tamo odmah iza Drugog svetskog rata. Rodjen 1948. godine, u gradjanskoj porodici, Stefanovic je ponikao i stasao u idilicnom kraju oko Kaleniceve pijace u kom se verovatno najpotpunije susretao svet sitnih gradjana i zanatlija sa starim seljacko-patrijarharnim elementom prigradskih snabdevaca hranom i to uglavnom povrcem.

      Tu u ulici Trnskoj, jos uvek neasfaltiranoj, kraj kafane "Tabor" i nesto dalje neozidane crkve Svetog Save, Stefanovic ce poneti gradju svojih vidjenja i iskustava, buduce drage uspomene "na glavnoj polici u dubini naseg secanja". U zivotodajnom ambijentu, nesto skrajnut od povazdan ukljucenih razglasa Novog doba (komunizma), buduci pisac uziva u druzenjima sa svojim vrsnjacima, fudbalu i drugim igrama "u kraju", predajuci se zdusno slavskim obredima (njegova slava je, naravno, ona "najsrpskija", Sveti Nikola), ritualu polozajnika kod svojih kumova Radeta i Milke tu u komsiluku. Decakove vidike medjutim bitno ce pomerati i "ovozemaljski" bogovi u likovima pesnika Libera Markonija, tu negde takodje sa Vracara i cubure - onog sto ce u svojoj boemskoj zanetosti "glavom ulubiti oluk" ali i pokloniti mu bezrezervno svoju pagansku pesnicku dusu, ili pak legendarni fudbaler pucac Bora Kostic Suvaklija isto tako iz neke od obliznjih ulica. Decakovu paznju neodoljivo ce privuci i seljaci, uglavnom Mirijevci koji su u odredjeno doba dana na pijac glavnu gradsku svojim zapreznim kolima (Stefanovic tacno kaze kako se u ono vreme govorilo "kola i konji") donosili sveze povrce za prodaju.

      Izleti decaka iz Trnske donece tako nova saznanja i iskustva. Iduci "krugom dvojke" Stefanovicev Beograd ce se prosiriti sve do Kale-megdana sa svojim opojnim mirisom cetinara i pogleda prema rekama i udaljenom Zemunu, na Dorcol u kom ce njegova baka jos uvek sapurinama loziti sporet "Smederevac" pa do "sibicara" na nekoj raskrsnici ili cuvenih virsli u kiosku kod Jatove poslovnice...

      Neraspricano i lako Stefanovicevo prisecanje na posleratni Beograd vijuga ovim blagim topografskim okvirom i preko likova sto su na fotografijama zacelo vec izbledeli i pozuteli. Pred novim klincima zaokupljenih kompjuterskim spravicama i igricama to drevno lice nekadasnjeg decastva i grada moguce je oziveti verovatno u ovakvoj igrivosti svedenoj na dobrocudno sirenje ruku i uzdahe.

      Vremenom zapuseni cunak secanja kada se probije i malcice prodzara cadj i gar, kao u ovoj Stefanovicevoj niski prica, pored davno zgaslih dogadjaja i lica, otkriva i ona koja zasvagda plamsaju kao iz nekog prikrajka. citava jedna armija umetnika prosla je spletom ulicice izmedju Vukovog spomenika, Kaleniceve pijace i cubure: Slava Bogojevic, Branko Stankovic, Pedja Milosavljevic, Nedeljko Gvozdenovic, Sergije Jovanovic, Jakov Grobarov... sve same nase legende i legende Trnske ulice. Ozarene secanjem ipak su sve ove licnosti u sustini uklete, delovi su jedne prikracenosti i nezadovoljstva, znaci ulubljenog vremena i uleglih trotoara. Stefanovic ih, medjutim, posvecenicki voli kao i ona svoja prisilna decacka podsisivanja, prve cigarete "s ukusom meda" ili sale s "Trumanovim jajima". Sve su to izrazi duha i one dobro znane beogradske duse-vnosti - opomena da i nekorisno moze, eto, itekako necemu posluziti. Bas kao sto te "stepenice koje nikud ne vode" uvodi najprisnije u secanja na sve cetiri beogradske strane.

      Opredeljujuci se da pripoveda samo o onome sto je vecno i njemu licno prijatno, drugi deo svoje knjige Slobodan M. Stefanovic posvecuje temi ljubavnika, ovoga puta ne onih decjih. To je sad vec unutrasnji Beograd, iza zatvorenih vrata i spustenih zaluzina. Bez uobicajenog naturalizma u opisima, Stefanoviceve price donose nezni stimung, pripovedanje je spontano "u rezovima", s puno podrazumevanja. I kad se pritom dogodi "hepiend" primamo to kao duhovito poentirani zaokret.

      Treci sloj Stefanoviceve knjige je i njegovo "trece lice" humor na ivici neuroze... Glavni junak humoreski u odeljku "Smesni ljudi", je skromni, cestiti gradjanin u zrvnju svakodnevnih naloga, potreba, obzira, dovijanja, "malih kultova". Situacije su vrlo prepoznatljive i njihovu gorcinu ublazava izvesna elegancija i distanca, odnosno taj dobrocudni humor i nasusni smeh. Price tek nesto duze od aforizma, od crtice, lako bi se mogle ponovo svesti na tu najkracu formu, aforizam, i crticu osmeha.