PRICA O LJUBAVI

 

      O ljubavi je najteze pisati sa distance. Postajemo pristrasni i ne zelimo da priznamo neuspehe: Bila je lepa ili nije bila lepa! Sve se zavrsava na tome. Retko ko sme da prizna da je voleo punim srcem. Zasto? Nije to nista strasno, treba se samo prisetiti lepih trenutaka i izgovoriti dve obicne reci: Voleo sam.

      Nista se nece desiti, necete ostati bez krune, nece vas nista kostati, ali cete posle mnogo godina osetiti veliko olaksanje priznajuci nesto samom sebi. To je dovoljno i ne trebate siriti krug onih koji to znaju.

      Ako je ljubav bila lepa to priznanje ce vam biti samo podsticaj. Ljubav pokrece svet, ona moze da premosti kontinente, sazvezdja, umetnike ce inspirisati da naprave velika dela. Ljubav pobedjuje sva zla ovoga sveta.

      Ako nije bila lepa, znaci da nije krenula iz srca, nije bilo one nevidljive snage koja je pokrece. To je kao u muzici. Moze piano, a moze i forte. Osim toga, za ljubav kao i za prijateljstvo vaze ista pravila: Trebalo bi da primis samo onoliko ljubavi koliko mozes da uzvratis. Zasto? Kazace ti se samo kad ugledas zaljubljeni par na zabacenoj stazi u parku kako se drzi za ruke ili se ljubi u nekom skrivenom sokaku, daleko od znatizeljnih ociju onih koji ne razumeju da je za ljubav potrebno dvoje.

      Jedan moj stariji prijatelj cesto je voleo da kaze da je ljubav kao torta. Prija posto je slatko, ali se desava i da presedne. Sve zavisi, da li je uzimas polako ili navalis halapljivo. Zato se i desavaju nepredvidjene situacije kada se strast proteze od ljubavi do mrznje.

      Na srecu nekih, ozenili su se zenama koje su voleli, na nesrecu onih drugih, koji su pogresili, pocinje lov na tudje zene. Djavo ih nagoni da upropaste drugima ono sto sami nikad nisu imali: ljubav. Nemaju snagu da prekinu svoje muke i bodre se uspesima kod tudjih zena. "Ljubav je najveci izvor snage", rekao je Ducic. Oni nemaju tu snagu jer nikada nisu osetili ljubav.

      Najvise ostaju u secanju ljubavi iz mladosti. To je normalno jer su tada osecanja najtananija i najburnije se reaguje. Koliko sam samo pesama napisao, golova postigao, nebrojeno puta odigrao priljubljen uz voljenu osobu ili potrosio bezbroj telefonskih impulsa.

      Gimnazijski dani su bili najburniji, najradije ih se secam i priznacu samo sebi: Voleo sam! Voleo sam jednu devojku, drugu, svaku sam vise voleo, a onda je jedna prekrila sve ranije ljubavi. Jedina nesreca je bila u tome sto se nikada nismo zabavljali.

      Gocu sam zeleo, vreme smo provedili zajedno u dvoristu gimnazije, ocekivao sam kraj casa da bi se naslonili na ogradu mermernog stepenista i pricali do novog zvuka zvona. Govorila je da moram da cekam jer ima decka, ali dolazila je da gleda kad igram fudbal, bodrila me, drzali smo se za ruke, slikali se, gledala me je svojim cudesnim ocima, obozavao sam njen zagonetan osmeh. Postojalo je nesto, ali zavrsili smo maturu i vise se nismo vidjali.

* * *

      Ugledao sam je na podijumu za igru, na terasi hotela, medju palmama, na samoj obali mora. Nisam mogao da pretpostavim da ce se to desiti na sest stotina kilometara od Beograda. Prisao sam i zatrazio da igramo. Bila je iznenadjena kada me je ugledala.

      - Sama sam! - Rekla je. - Dugo si cekao.

      Igrali smo zagrljeni i pripijeni jedno uz drugo, ljubili se, ponovo sam imao isti osecaj dok se njeno preplanulo i vrelo telo uvijalo, a onda smo zavrsili igru na usamljenoj plazi. Zapusac izlete uz prasak dok sam otvarao bocu sampanjca, a penusava tecnost poprska njeno telo. Usnama sam pokusavao da ga pokupim, ali od tih dodira njeno telo blago poce da drhti, ostavljajuci na pesku tragove poput kobre. Mir uzavrele letnje noci prekinuo bi zalutali talas, a ubrzani dah pratio je ravnomerne pokrete njenog tela. Pred prvu najavu novog dana je klonula i uvukla se u moje narucje trazeci predah.

      Pred zoru smo posmatrali bonacu, a onda je kao na znak dirigenta pticiji hor otpoceo svoju najlepsu pesmu. More je napravilo svoj prvi talas koji se uz huk prelio preko suvog i jos vruceg peska, zaboravljajuci da sa sobom ponese otpale vlati morske trave. Sva je bila od peska i kad udje u plicak povuce navise kratku suknju. Okrenu se ka meni da vidi, da li gledam u njene vitke noge koje bi svakog muskarca bacile u ocaj.

      Sutradan, dok sam cekao Gocu na terasi hotela, pojavilo se ono uobrazeno deriste iz mog komsiluka. Prisao sam samo da je pozdravim i sa njom sam ostao zauvek. Privukao me je izazov zabranjenog voca, a taj nezni cvet zbog koga sam polozio svo oruzje, vratio mi je snagu i probudio moje srce.

      Ako sledimo poeziju, Desanka je napisala: "Ljubav je lepa samo kad se ceka" i bila je lepa, ali prekasno sam je dobio. Otupele su Amorove strele i nestao je sav moj ljubavni zanos. Bio sam umoran od cekanja i nisam mogao da primim taj dar. Ostao je samo latinski natpis na poledjini jedne zajednicke fotografije iz gimnazijskih dana koji je Goca napisala: "Amor esto perpetuus".

      I ljubav traje, ali od trenutka kada sam prisao da pozdravim taj nezni cvet iz mog komsiluka. Pre kratkog vremena, sedeli smo na terasi prepunoj prelepog cveca koje ona sa ljubavlju neguje. Uvek obelezimo godisnjice nase ljubavi, pa sam otvorio crno arhivsko vino sa Atosa. Dok sam ga sipao u visoke kristalne case, na rubu se pojavi venac sitnih mehurica, a boja, bila je gotovo braon. Svojom negovanom rukom je prinela casu da se blago kucnemo. Otpila je nekoliko gutljaja i usne joj se ovlazise. Ubrzo, vino u njenim obrazima izazva blago rumenilo i ja je nezno dodirnuh po obrazu.

      - Jako je. - rece.

Povratak na prvu stranicu