MOJ DRUG MILUTIN

 

      Gotovo svakodnevno, odlazio sam kod jednog decaka iz susedstva da se igram. Bili smo dobri drugovi i cesto smo bili zajedno. Njegovi roditelji su bili jako imucni, a otac mu je bio poznati pesnik. Decak je retko izlazio u dvoriste, a na ulicu gotovo nikad. Zbog toga sam odlazio kod njega u kucu, jer kako rece jednom njegova baka, bio sam dete iz "dobre kuce", a to je bio jedan od uslova da mogu dolaziti kod njihovog Milutina. 

      Kuca Milutinova je bila stara, ali ne oronula. Vise je govorila o poreklu porodice koja je tu zivela generacijama na visokom nivou. To se zapazalo odmah, cim bi se uslo. Milutin je bio dobar decak i zahvalan drug u igri. Po neki put bih dosao suvise rano, pa sam morao da sacekam da mu se zavrsi cas klavira ili crtanja.
Ti moji raniji dolasci nisu bili slucajni. Obozavao sam da sedim u visokoj starinskoj fotelji koja je bila presvucena divnim meblom sa zlatnim nitima oko sare i slusam Milutina kako svira. Klavir se nalazio u dubini sobe, nedaleko od najveceg prozora. Na njemu su visile duge zavese, a teske draperije sa strane, bile su obavijene zlatnim gajtanima. Zidove su ukrasavale prelepe uljane slike, koje sam uvek sa zanimanjem posmatrao.

      Ucitelj klavira je bio debeo i kratko podsisan, sto je moj otac nazivao "svapska frizura". Ucitelj je Milutina oslovljavao sa "mladi gospodine", ali bi ponekad, kada decak odsvira pogresnu notu planuo i tada je gresio u govoru otkrivajuci tako svoje strano poreklo.

      Meni se svidjalo kako Milutin svira i dok sam sedeo zavaljen u starinskoj fotelji, razmisljao sam kako bi bilo lepo da i ja imam klavir.

      Casove slikanja vodila je lepa zena, blagog pogleda i prijatne naravi. Uvek sam je posmatrao sa divljenjem i sa zadovoljstvom prihvatao poziv da se pridruzim Milutinu u crtanju. Kad god bi me pohvalila, cinilo mi se, kao da sam porastao bar dvadeset santimetara, ali posmatrajuci Milutinove crteze, znao sam da ga nikada necu dostici.

      Milutinovog oca i majku sam retko vidjao, a onda se pocelo pricati u susedstvu da su nestali. Milutin nista o tome nije pricao, a ja ga, kao pravi drug, nikad nisam ni pitao postujuci njegovu volju sto o tome nikada nije zeleo da govori. Izgledalo je, kao da je potpuno miran, ali osecao sam da je zeleo da mi se poveri.

      Nastavio je da zivi sa svojom bakom, ali posle nekoliko meseci prestao je da dolazi profesor klavira, koji je bivao sve neprijatniji prema Milutinu, a nesto kasnije i profesorka slikanja, a to je narocito mene rastuzilo. sto je vreme vise prolazilo, njegovo stanje se nije menjalo i shvatio sam da su moji dolasci i nasa igra, u stvari, jedino sto je Milutinu ostalo od njegove proslosti. Cak smo nastavili i sa casovima klavira i slikanja, mada profesori vise nisu dolazili. Ja bih uvek dolazio u isto vreme, a on je i dalje vezbao dok sam ja u fotelji cekao da se cas zavrsi.

*       *        *

      Sve vise me je kopkalo sta je sa njegovim roditeljima, pa sam resio da ga pitam. I toga dana sam dosao malo ranije, a Milutin je jos uvek svirao. To vise nije bila ona nezna muzika sa kojom je Milutin zavrsavao svoje casove klavira. Na stolici, pored njega, stajalo je nekoliko svezaka sa notama, na kojima je krasnopisom bilo napisano: Mocart.

      Energicno je udarao po dirkama, a oci su mu bile zatvorene. U pocetku sam bio ravnodusan, ali kasnije mi se dopalo ono sto Milutin svira. Kad je prestao da svira, ustao sam i odusevljeno sam poceo da pljeskam.

    - Bravo, bravo..., - uhvatio sam sebe kako vicem.

      Milutin je stao pored klavira i vise puta se duboko nakloni, drzeci, pri tom ruku u visini srca. Zagrlili smo se, a zatim sedosmo na raskosno kanabe. Nismo pripremili igracke, kao obicno kada smo zeleli da se igramo. Jednostavno smo obojica zeleli da pricamo.

      Krenuli smo od Mocarta, a onda je Milutin poceo da otvara svoje srce. Govorio je prvo o baki koja se toliko angazovala oko njega, a zatim smo stigli do roditelja.   Govorio je o svojoj majci, o ocu, pesniku, koji se vinuo do zvezda i tamo ostao sa svojom poezijom. Pokazivao mi je knjige sa ocevim zbirkama poezije, a iz velikog pisaceg stola, koji je sav bio u duborezu, izvadio je i nekoliko knjiga u rukopisu.
Polako smo dosli i do trenutka kada mi je rekao gde su mu roditelji. Medjutim, danas o tome ne znam nista. Jednostavno, dogadjaji koji su se odigrali toga dana, u mojoj glavi nisu zabelezeni.

      Otac mi je kasnije ispricao da je tog prepodneva u Milutinovoj kuci na Dorcolu izbio veliki pozar. Sve komsije su izasle na ulicu, a kada su o pozaru obavestile moga oca, on je utrcao u kucu koju je plamen vec sasvim zahvatio, pokusavajuci da nas spase.

      Nasao me je scucurenog ispod klavira, garavog i sa velikim opekotinama. Zbog toga su me preneli u bolnicu, gde sam ostao nekoliko meseci. Nesto kasnije, kada sam ozdravio, otac mi je priznao da su u kuci izgoreli Milutin i njegova baka.

*      *       *

      Ove veceri sam bio neizmerno srecan, jer sam u poznatoj galeriji dobio prostor za svoju prvu samostalnu izlozbu slika. Sala je bila prepuna, a prisustvovali su i mnogi ugledni gosti.

      Kada su poceli da govore o mojim slikama, znao sam da cu doziveti uspeh, jer vladao je tajac i svi su pazljivo slusali sta strucnjaci govore. Kada su mi dali rec, zahvalio sam se svima, a onda, sasvim mahinalno seo za klavir i poceo da sviram Mocarta.

      Dugo nakon toga, ljudi su pljeskali odusevljeno:

      - Bravo, bravo...

      Ustao sam sa stolice, stavio ruku u blizini srca i duboko se naklonio nekoliko puta.  

Povratak na prvu stranicu