Rodio sam se u najlepsoj ulici izmedju Vukovog spomenika i Kaleniceve pijace. Secam se, u nasoj zgradi je vladala sloga kao da smo jedna porodica. Sa Nenom sam se okumio, krstila mi je dete, sa Dudom sam ostao prijatelj pa pomognemo jedni drugima kada zagusti. Baba Juca je bila stara pa sam ja odlazio u kupovinu, a ne sin. Bokan je bio iz dobre porodice i lepo smo se druzili, znao je i neke recepte pa smo menjali, ali provodadzija dovede nesrecu u kucu, pa ih za nekoliko godina sve sahrani. Tu je i Ljuba "Kina", legenda nase ulice, od koga sam saznao mnoge boemske tajne. Ni ostali nisu bili losi, samo nas je "Bata ludic" jurio, ali ni on ne bi da mu nismo barili cerke. Samo, na kraju on ispade pametan, razveo se i napustio decu pa se ozenio dvadeset i pet godina mladjom zenom i sa njom ziveo "srecno i dugovecno".

      U ulici, dok je jos bila kaldrma, vladala je super atmosfera. Imali smo svog milicionera, postara, mlekadziju, ledadziju, popa, svi smo sili odela kod cika "Prce", a posteljinu kod tetka Dane, Bidetove majke. Da ne pominjem "serpare", bravare, staklara Andjelka i tokara Milana. Sve smo to imali, pa i "lude" umetnike na koje sam se i ja ugledao.

      Kroz nasu ulicu su prolazila kola i konji kada su se mirijevski seljaci vracali sa "Kalenica pijac". Za vreme rata, pricali su nasi roditelji dok su sedeli u dvoristu, u hladovini velikog oraha ispod koga nikad nista nije raslo, seljaci iz Mirijeva su hranili Beograd. Mi deca smo ih slusali iz prikrajka.

      Sudbina je htela da Boca i ja zivimo sada u Mirijevu, doduse ovom novom, opet u istoj zgradi, ali da mi je neko rekao da cu se tu doseliti, ne bih mu verovao.

      Samo, nema vise ovde seljaka, odnosno, nema vise njiva. Covece, napravise ogromne zgradurine za 70.000 stanovnika. Velike su kao one u Njujorku, sa sto stanova na jednom ulazu pa stanare ne mozes da upoznas dok si ziv.

      Jedni su na selu, drugi zakupcima izdaju stanove, treci su u zatvoru, namcori ne otvaraju vrata, a oni ljubazni ti se popeli na grbacu, ne silaze. "Mesecarka" dobija maniju gonjenja kad se pojavi pun mesec, pecarosi objavili kraj lovostaja na macke i tako sto cudaka i ludaka, da odlepis. Nije ni cudo sto se na ulazu u naselje jednog jutra pojavi grafit: "Republika Mirijevo!". Sada ga je neko prekrecio, jer nije zgodno da podgreva nerealne zelje. O tome mi je pricao moj kum.

      Ali i oni moji nisu bolji, celog veka sam se bojao da ne stanujem negde gde drze cipele ispred vrata, kad one samo na mom spratu. Jedne krive cipele i patika, vozile su se liftom nekoliko dana, pa ni do danas nisam saznao ko ih je ubacio. O otpacima necu da pricam, odmah se iznerviram. Samo lete kese sa djubretom, a kutije od cigareta i omoti od zvaka - to je normalno.

      Stari Beogradjani vole zelenilo pa izadjose pred zgrade da sade drvece i cvece, to im je interesantno. Medjutim, oni pridosli nece da se pridruze, preselo im sto moraju subotom i nedeljom da sade krompir i luk. Resili su da radnim danom odmaraju, pa mogu samo da slusaju muziku, ali je pustaju malo jace, da cuju i komsije.

      U ono staro vreme kad su svi bili drugovi, znalo se ko su gospoda. Sad se svi "vikaju" gospodine i gospodjo, nabacili dobro perje: Versache i Boss, vodaju malteske pudlice, pa ne mozes nikog da prepoznas.

      Doduse, poceli smo da prepoznajemo gospodu. Nemaju ni cvonjka, ne placaju struju i komunalije, cenjkaju se na pijaci, a sto je najgore, voze stare krseve koji zagadjuju okolinu. Ovi novokomponovani obuku perje, stave dva prsta debeo lanac oko vrata, potrpaju decu u limuzinu pa obidju krug oko Mirijeva ili odu na brod-restoran, jer je to sik.

      A pijaca, tek je to za pricu. Ne znam gde se dedose oni koji su hranili Beograd, ali sad su uglavnom prekupci, usi nam otkidaju. Ja sam mislio da cu ovde zdravo da se hranim, kad ono - djavola! Preko noci spricaju tikvice, pa ujutro, kad beru, one velike kao lubenice. Roditelji kupuju za decu, misle kvalitet, a onda se cude kako im vec od sedme godine rastu brkovi i muku imaju da im nadju cipele broj 45. Jedino je dobro za kosarku, svi su po dva metra.

      Kad smo mi bili deca, majka istopi gusciju mast, pa u to umuti dzigericu i namazes na hleb, prste ne mozes da sacuvas, a o telecim safaladama da i ne govorim. Medjutim, nikako da porastem do 180 santimetara. Jedi, jedi i nista. Ostade mi zelja pusta na 179 santimetara, a kad sam se poslednji put merio, cak sam se smanjio dva santimetra.