Zainteresovanim clanovima grupe:
Neposredni povod ovom mom pisanju su kriticki komentari Elvire i
Rajka na gore pomenuti Paskaljevicev film. Glavni povod, medjutim, je
kritika naseg kjizevnika Dragana Jovanovica Danilova svojih kriticara.
Njegova kritika moze svima da nam posluzi za skolski primer kako NE TREBA
pisati kritike, bilo na umetnicka dela bilo na tudje kritike svojih i tudjih
dela. Pre svega, zeleo bih da prokomentarisem (opstu i specificnu) situaciju
u "kritici"--filmskoj, knjizevnoj, ili bilo kojoj drugoj, koja se odnosi na
umetnosti. Cini mi se da su u pitanju izvesni nesporazumi, koje bi vredelo
pokusati malo razjasniti.
Davno se vec ustanovilo, na osnovu aktuelne delatnosti kriticara, da
ima bar dve glavne vrste kritike: prva se obicno zove "dnevna" kritika, a
druga, recimo, jednostavno "kritika". "Dnevni" kriticar obicno ne poklanja
mnogo vremena pisanju svoje kritike te je ona uglavnom zasnovana na
utiscima, intuitivnom, prekonceptualnom "prezivljavanju" datog umetnickog
proizvoda. Zato mora i da se kaze da je ona impresionisticka. Bilo bi
pozeljno kad bi se kriticari i publika dogovorili--ili kad bi bar postojao
takav nepisani dogovor--da "dnevna" kritika nema neke velike pretenzije u
objasnjavanju i ocenjivanju datog dela, vec da pre svega ima prikazivacku
funkciju. Ako pak "dnevni" kriticar ima odvaznosti (ili drskosti) da izrazi
svoje misljenje o vrednosti dela koje prikazuje, njega ili nju ne treba
uzimati ozbiljno, jer oni svoje tvrdnje (tj. svoja impresionisticka
osecanja) nisu u stanju da podkrepe dokazima sve dok eventualno ne izvrse
detaljnije analize. Ocene "dnevne" kritike treba procitati, nasmejati se
piscu, i zaboraviti je. Ni umetnik, cije je delo "kritikovano", ni drugi
kriticari, ni publika ne treba da trace vreme i da mu/joj odgovaraju, jer bi
i njihova "ispravka" bila isto tako bez dokaza, tj. impresionisticka.
"Dnevnu" kritiku treba citati, jer je vrlo zanimljiva i obicno sadrzi dosta
raznih obavestenja, koja pomazu i citaocima da se bolje obaveste, tj.
obrazuju. Treba se nekad i diviti vanrednim asocijacijama, koje takvi
kriticari prave ne samo da bi pokazali svoju erudiciju, nego i da "dokazu"
neke svoje tvrdnje. Impresionisticka kritika kao da ponekad postaje
umetnicko delo sama za sebe, jer u njoj ima i vanredne fantazije i
originalnosti koji ponekad i nisu u velikoj vezi sa delom o kojem se pise. U
takvim slucajevima, "kriticar" pise o delu koje predstavlja publici da bi
govorio o sebi. I zasto da ne?! On/ona imaju pravo to da rade ako svi mi
razumemo sta je u pitanju, tj. da nemaju pretenzije da delo analiziraju,
objasne i ukazu na njegove vrednosti. Nazalost, u stvarnosti, jos nema tog
razumevanja i dogovora, zbog cega i dolazi do mnogih nesporazume, a i
neprijatnih okrsaja. Vredelo bi, po mom misljenju, pokusati ostvariti takav
"dogovor", koji bi nam omogucio da postanemo objektivniji i manje napadni i
u kritici i u kritickoj odbrani.
Kritika (ona ozbiljnija, ne "dnevna"), naprotiv, trazi daleko veci
napor, vise vremena i vise znanja. Samo ona je u stanju da analizira delo i
da ga zaista vrednuje i ocenjuje. To ne znaci da je ona uvek u pravu ili da
njeni zakljucci imaju trajnu vrednost, ali znaci da se njene tvrdnje
zasnivaju na raznim predradnjama, raznim analizama--ukljucujuci i
"duboke"--svih mogucih slojeva, sastojaka, struktura i sistema datog dela.
Pisati takvu kritiku je mukotrpan posao koji zahteva dobru obavestenost iz
mnogih oblasti koje su na neki nacin povezani sa kritickom aktivnoscu,
analizom i vrenovanjem umetnickih radova.
Van svega ovog, svi mi uzivamo u raznim umetnickim delima,
dozivljavamo ih na svoj nacin i zauzimamo stav prema njima. Imamo pravo da
izrazimo svoje misljenje, da kazemo da li ih volimo ili ne, sta u njima
smatramo uspesnim ili ne, itd. Ako se neko ne slaze, i to je dobro, jer,
srecom, svi smo mi razliciti po iskustvu, interesu, znanju, godinama,
obrazovanju, i slicnom. Ono sto je najvaznije je da odrzavamo kanal
komunikacije otvoren, da nikoga ne vredjamo i da budemo samokriticni.
Tastina nicemu ne vodi. Ljudi koji delaju, tj. komuniciraju, moraju i da
grese, a gresiti je pozeljno, jer je to jedan od puteva ka (opstem) rastu.
Zeleo bih, na kraju, da ukazem na jedan koncept, "koncept
skromnosti", kojeg bi uvek trebalo da smo svesni u svim "kriticarskim"
situacijama. Na primer, kad sam procitao Rajkovo parafraziranje
Paskaljevicevih reci o "simbolici" u njegovim filmovima, nasmejao sam se,
jer sam "video" da je reziser skocio sebi u usta, tj. da je bio
kontradiktoran: ako u poslednjoj sceni njegovog filma ljudi lete--s obzirom
da to nije normalno stanje vec visoko obelezeno ("marked"), protivno
zakonima prirode--ta scena mora da bar delimicno bude i simbol, pored toga
sto je i ikona i indeks u isto vreme. Ali, kad sam se setio svog principa
"skromnosti", odmah sam postavio pitanje, Sta je Paskaljevic zaista hteo
time da kaze? Najlogicniji odgovor je bio da on, Pakaljevic, normalno,
SVESNO se ne koristi simbolima kao sto to, na primer, rade Kusturica i pre
njega vise radio Makavejev. Ovaj "let" je, dakle, izuzetak u odnosu na
njegov metod. Takodje, to ne znaci da se on ne sluzi simbolima. Ako njegovi
filmovi nisu dokumentarni filmovi nego umetnicki, on se hteo-nehteo sluzi
simbolima, jer je to u prirodi umetnosti. Ako ti simboli ne udju svesno u
njegove filmove, oni udju nesvesno, ili ako vise volite, podsvesno. I mi,
publika, otkrivamo te simbole--jer ocekujemo da ih nadjemo u umetnickim
filmovima, bez obzira na "namere" umetnika--i nalazimo ih i interpetiramo,
opet svesno ili nesvesno.
Dakle (uzevsi u obzir neke gornje komentare i sugestije), posto je
Elvira izrazila svoje misljenje o nekim aspektima filma, ako se Rajko nije
slozio, on je mogao da kaze: "Ne slazem se sa vama Elvira ... Ja mislim (to
i to) ..., bez davanja "dobronamernog" saveta, tim pre, sto prvo treba
primeniti taj savet na sebi.
Dobronamerno, pozdrav, Vladimir