Odisejev Pogled

YU-Qwest's Movie Special Interest Group

Film Review

Odisejev Pogled

"l' Unita", 20/03/1995, autor Mikele Anselmi

Pridruzujuci se Elinoj analizi, prilazem sledece iskopano iz arhiva SAM... (izvinite na cudnom formatu)
"l' Unita", 20/03/1995, autor Mikele Anselmi

Odiseja na Balkanu
BEOGRAD - "Fuck embargo" (jebes embargo), odjekuje natpis na nadvoznjaku, odmah po izlasku sa aerodroma. Ali, bez obzira na uzlete ponosa protiv ekonomskih sankcija Zapada, u Beogradu je atmosfera napeta. Benzin po nemogucim cenama ( na crnom trzistu je litar benzina placen tri i po marke), slabo osvetljenje na ulicama, poludeli kurs deviza, kreditne kartice neupotrebljive cak i u hotelima. Rat je daleko odavde, pa ipak se u vazduhu oseca nesto sto podseca na rat: ugasena lica, po koja uniforma, vojni konvoj.

Odmah iza aerodroma, u dzinovskom hangaru koji je od nacionalne kompanija - JAT-a, iznajmila produkcija, Teo Angelopulos snima poslednju scenu njegovog novog filma, Odisejev pogled , titanski poduhvat zapocet u februaru prosle godine, prekidan raznim bolestima, smrcu Djan Marije Volontea i serijom nepredvidivosti od kojih se dize kosa na glavi. Danas se postavlja scena smrti "konzervatora" sarajevske kinoteke koga interpretira svedski glumac Erland Jozefson, pozvan da zameni Volontea. Smrzava se u hangaru napunjenom vestackom maglom koja podseca na onu iz Amarkorda. Na tek naglasenoj ulici sa osusenim trupcima drveca zabijenim u zemlju koraca grupa ljudi: sestoro odralsih razlicitih doba i dvoje dece. Medjutim, irealnu tisinu prekida zvuk kamiona: skripa kocnica, priguseni urlik, rafali iz kalasnjikova. U jednom jedinom trenutku, protagonista filma gubi sve svoje prijatelje i ostaje sam, na krvavom asfaltu, zasticen gustom maglom.

Angelopulos snima ovu dugacku sekvencu od devet minuta posle bezbroj i bezbroj proba. U vazduhu se oseca nervoza, mozda zbog slozenosti pokreta i dramaticnosti situacije. Na kraju se sve zavrsava dobro. Sutra krecu za Sarajevo, ono pravo, gde c±e reziser, operater i Harvi Kajtel snimiti detalje. Tako se, barem, nadaju.

Ocigledno je da ovaj grcki reziser nije izabrao lak film za svoj povratak na scenu posle poslednjeg filma. Pozvan "na rec" na naredni Kanski festival, Odisejev pogled je mozda najambiciozni film ovog rezisera: mozda zato sto pokusava da tumaci Odiseju po modernom kljucu, bez da je zbog toga parafrazira, mozda zato sto je dugacko "unutrasnje" putovanje po kulturi i uzasima Balkana: mozda zato sto sebe postavlja kao bolno razmisljanje o izgubljenoj nevinosti filma (Venders docet).U prvoj sceni se pojavljuje protagonista, grcki reziser koji je trideset i pet godina ziveo u Americi i koji se vraca u rodnu Grcku da bi postavio licnu retrospektivu svojih filmova. I odmah se pojavljuju problemi: vladika iz Ptolejmasa nahuskava na rezisera gomilu vernih integralista, upravo kao sto se i u stvarnom zivotu dogodilio Angelopulosu. Uostalom, iako nosi njujorsku facu Harveja Kajtela, ovaj "nezgodni" sineasta ima ime koje pocinje sa A. Autobiografski ili...

Grcka, Albanija, Makedonija, Rumunija, Ukrajina, Bugarska, Srbija, Bosna, Hrvatska. C¬etrnaest jezika i dijalekata za putovanje po svesti u potrazi za sopstvenim ja i u traganju za dva misteriozna, nerazvijena filma brac±e Manakijas, Lumijerovih savremenika, snimljenih pocetkom ovog veka. S¬ta trazi "gospodin A." u tih par metara filma? "Nevinost prvog pogleda". Debela vindjakna i flasa viskija u dzepu da bi se zagrejao izmedju dve scene, Angelopulos se upravo izdrao na jednog od snimatelja. Ali, covek je ipak ljubazan. Malo kasnije prihvata da razgovara sa petoricom novinara koji su doleteli iz Italije. "Zasto je reziser protagonista? Zato sto postoje trenuci kada covek koji se bavi filmom pocinje da sumnja da zaista vidi. Upravo je to bio moj licni problem: da li ja i dalje vidim ? U nedoumici sam napravio film o tome. Produciran u Italiji i Francuskoj, Odisejev poled duguje svoj naslov jednoj od onih slucajnosti koje izgledaju isuvise dobre da bi bile istinite. A upravo je tako doslo do naslova. " Isao sam da posetim Tonina Gueru u Penabiliju", podseca se Angelopulos. "Nisam imao jasne ideje u glavi, samo sam mu rekao: "Ovaj put bih zeleo da napravim Odiseju". "Nece ti biti lako" odgovorio mi je. Trenutak kasnije na vratima je bila jedna devojka, nosila je poklon Manzuovoj kcerci. Tako sam saznao da je ovaj umetnik citavog zivota zeleo da isklese Odisejev pogled. Zato sto je taj pogled u sebi obuhvatao celu ljudsku avanturu. Tu smo, pomislih, imamo naslov."

I zaista, nije bilo lako napisati scenario ovog tako teskog i komplikovanog filma, u kojem se proslost i sadasnjost preplicu bez resenja kontinuiteta, omogucavajuci tako Putniku da se pomera ne samo u prostoru vec i u vremenu; Polazeci vozom iz Monastira za Beograd, protagonista se budi u Bukurestu tridesetih godina, gde susrec±e voljenu majku na cijoj sahrani nije mogao da prisustvuje. Odeven u savremenu odec±u, reziser prozivljava sopstvenu mladost izmedju bala i izleta na jezero, ali vec u narednoj sekvenci ga vidimo kako plovi Dunavom na barzi na kojoj je dzinovska Lenjinova statua rasturena na komade i kupljena od nekog bogatog nemca. Komunizam je mozda mrtav, ali pri prolasku barze, narod sa obadve obale reke, place na kolenima. Angelopulos razmislja ovako: "Kada jedan vek zapocne u Sarajevu i zavrsi u Sarajevu to znaci da nas istorija nicemu nije naucila. Greska svih nas". Proganjan masakrom koji krvavi bivsu Jugoslaviju, reziser se ne postavlja ni na jednu stranu, ne krivi za sve srbe, radije prica pricu o sukobu koji je zapoceo sa dolaskom turaka u XIV veku. "Sukob nec±e resiti ni Plavi slemovi ni sankcije", upozorava i objasnjavajuc±i bolje smisao filma prica o svom prijatelju novinaru koji je doziveo cudno iskustvo u Bosni. "Ispred javnog WC-a je video starijeg gospodina kako se krsti na pravoslavni nacin. Posle se jedan mladi musliman poklonio a onda je na red dosla zena koja se prekrstila na katolicki nacin. Moj prijatelj novinar nije shvatao sta se dogadja. Onda se raspitao unaokolo. Tokom prethodnih vekova na tom parcetu zemlje je prvo bio pravoslavni hram, pa muslimanska dzamija i potom katolicka crkva. Na kraju je Tito tu napravio javni WC, pisoar, ali je za narod to i dalje ostalo sveto mesto."

Angelopulos se ne zanosi diplomatskim resenjima u ovoj klimi otrovanoj rasnim i verskim virusom. Pa ipak, izgleda da njegov film salje poruku civilizovane tolerancije, postavljujuc±i se kao ljubavni akt spram Balkana na kojem je nekada bio moguc± miran suzivot razlicitih kultura i religija. "Nisam davao odgovore, samo sam pokusao da shvatim", priznaje reziser koji izgleda parafrazira Platona kada kaze: "Ako jedna dusa zeli da se prepozna, mora da se ogleda u dusi bliznjeg svog." Angelopulos ne priznaje, ali na kraju filma se pogled Putnika susrec±e sa pogledom jednog drugog Odiseja, onog "primordijalnog", fiksiranog Manakijasovom kamerom. Priznanje svim svetskim Odisejima? Sa troskovima izmedju deset i dvanaest miliona DM, film sada prelazi na montazni sto. Angelopulos vec± prica o trajanju od preko tri sata. "Odredejeni filmovi moraju da disu, kao biljke", osmehuje se reziser pod zabrinutim pogledom producenata koji bi zeleli malo krac±u metrazu. Ali, kako isec±i jednog Angelopulosa? Pristalica poetskog filma koji ne prilagodjava svoj opusteni ritam razlozima spoljnog spektakla, reziser se vrac±a na set kao vodja koji ne strepi od nemilosti klime i nemoguc±ih izazova. Nije slucajno sto je prilikom snimanja u albanskim planinama citava ekipa ostala blokirana usred snezne oluje, na -10 stepeni C, gde su svi (glumci i tehnicari) ostali zatvoreni u kolima. Skoro kao i mi novinari u ovom maglovitom hangaru na periferiji Beograda.

Pozdrav, Milan