YU-Qwest's Movie Special Interest Group
Film Review
"PODZEMLJE" U MAJAMIJU
Miami, 5 Februar 1996
Izves"tava: Rajko Jovanovic'
Miami - Gusman Center for Performing Arts svakako nije ni sala ni
mesto ravno reprezentativnim premijernim salama New York-a i
Los Angeles-a. Zgrada, gde se centar nalazi, se renovira dok je
sama
dvorana stara ali izuzetno lepa, sa maltene Gaudijevskim
drvenim
reljefima (istina izjedenim od moljaca) i visokim "nebom" na
kome
svetlucaju "zvezdice", te se ima utisak kao da se nalazite u
nekom
spanskom pozoristu na otvorenom, s pocetka ovog veka. U
svakom Tourist
Survival Kitu za Downtown Miami reci ce vam da i ne
pomisljate na neki
sightseeing tour posle prvog mraka. Mesto koje je srce
bankarskog i
trgovackog zivota preko dana, jednostavno posle sest uvece
umire i
ostaje otvoreno samo za kriminalce, prostitutke i
beskucnike. Kako je
downtown Miami gradjen iznad mocvare, ne postoji podzemna
zeleznica
iliti underground. Metro-rail prolazi iznad vasih glava,
tako da je
ulazak u Miami u nedelju vece 4 Februara imao sve epitete
ulaska u
podzemlje.
Najavljen kao centralni dogadjaj Miami Film Festival-a, film
je imao i
pretpremijeru u vidu projekcije "Time of the Gypsies" ("Dom
za
vesanje"). Time su organizatori festivala hteli da predstave
jedno
predjasnje (u Americi nezapazeno) delo velikog Kuste.
Direktor
festivala (koji inace okuplja zaljubljenike u evropski,
latinoamericki
i azijski film) je najavio "Underground" kao istinsko
remek-delo i
uzgred napravio sarkasticnu distinkciju izmedju Silvester
Stalone
production i onoga sto cemo videti.
A onda su se zacule trube...
I nisu prestale do kraja filma. Dok tresti dragacevska
varijanta
Svilenog Konca na ekranu lete ljudi, zivotinje, predmeti.
Nestvarne
scene u kojima jedan apokalipticni narod zivi zivot u
podrumu. Debele
zene, ispijeni muskarci, svetlost koja dolazi samo od
dinamo-masine
jednog bicikla i neprestana gozba deluju kao neka Brojgelova
freska.
Prolecu nemacka i saveznicka bombardovanja Beograda, prve
petoljetke,
prvomajske parade sve do lica drzavnika od Gensera preko
Tacherke na
sahrani dragog nam pokojnika.
Pred vasim ocima odigrava se prava jugoslovenska drama u
kojoj glavni junaci piju, pevaju, ljube, siluju, ubijaju, iz
razloga koji niko, ama
bas niko na ovom svetu razumeti ne moze. Na kraju tu su i
plavi
slemovi i Kusta u ulozi trgovca oruzjem, citati Mladicevog
"Raspameti!" i Sljivancaninovog "Ovo je bre, moja zemlja!".
I majmun
koji ispaljuje prvu granatu iz podzemnog tenkovskog
prototipa i
recenica "Nema rata dok ne ubije brat brata!"
Razogracenih ociju posmatramo kako se granaju podzemni
kanali koji
povezuju Atinu, Beograd, Berlin i svet - podzemni svet koji
prolazi
tim kanalima.
I dok se ostrvo s Kusturicinim junacima cepa od kontinenta i
odzvanjaju reci "Bila jednom jedna zemlja" u sali koja je
bez daha, sa
suzama i smehom pratila celu projekciju, prolama se dug, dug
aplauz.
Amerikanci, odlaze za sank da se osveste od skoro tri sata
visoko
oktanskih emocija, a mi...
Mi shvatamo da nismo mnogo bolji od ovih beskucnika, koje
preskacemo
da bi dosli do kola. I odlazimo sa I-95 u noc.
