Dragi Yuqwestovci,
Sama pitam (sta mislite o polozaju zena tamo i ovde), sama odgovaram. Iako
zvuci kao da sam skroz prolupala, ima racionalnog objasnjenja. Ustanovila
sam da je prigodnije da sama kazem sta mislim kad bih da otvaram diskusiju.
Jos bitnije - verovatno sam preplasila polovinu i muskaraca i zena sa
"polozajem zena", pa bih da objasnim na sta mislim.
Vec polako zaboravljam kakav je pocetni utisak na mene ostavljao nacin na
koji muskarci i zene komuniciraju u Australiji, ali mislim da je isao od
pocetne zabezeknutosti (Staaaa?!), preko prezrenja sto se muskarci ponasaju
k'o neartikulisane pubertetlije, a zene k'o one koje smo u skoli zvali
kokoske; do sadasnje nezainteresovanosti. Sad, naravno, znam da to
smuseno-izbezumljeno ponasanje nije pravilo, da pomaze ako ljudi imaju malo
ne-engleskog porekla (racunajuci irsko i skotsko), a i znam da je za sve
kriv skolski sistem koji ne dozvoljava da stvari izadju iz zacaranog kruga
(nasla sam krivca, pa vise ne moram da razmisljam o tome). Dok nisam dosla
ovde zivela sam u uverenju da su muske i zenske skole ukinute u zaostalim
zemljama posle II sv. rata. Ovde sam otkrila da ne samo sto postoje, nego ih
mnogi psiholozi i pedagozi smatraju vrlo pozeljnima. Koleginica mojih godina
(u sred 30-ih) kaze da je njen otac, nastavnik science-a (jos jedna
neverovatna srednjovekovna kategorija), morao da se svadja sa nastavnickim
vecem i direktorom da bi ih ubedio da njegova cerka ima pravo da izaberu i
matematiku i science (pobogu, to nijedna devojcica u istoriji skole nije
uradila). Druga poznanica slicnih godina prica o mesovitoj skoli sa posebnim
ulazima za devojcice i decake. Kanadjanka Margaret Atwood isto pise o
zasebnim ulazima. U takvoj mesovitoj skoli kada ucenik izabere da ide na
casove rucnog rada, to znaci da se devojcica opredelila da strika, a decko
da struze testericom.
Zauzdacu se da ne iznosim vise poucnih detalja iz skolske prakse. Posledice
su tragi-komicne kad nisu razbesnjujuce (muskarci na istim poslovima imaju
vece plate svuda sem u drzavnoj sluzbi). Pitanje homoseksualizma u sred sve
te zavrzlame bolje da preskocim. Ipak, ono sto ne prestaje da me fascinira
je njihovo cvrsto ubedjenje da su njihove zene emancipovane. Kada kazem da
je u Jugoslaviji bilo normalno da zene studiraju gradjevinu, gledaju me kao
da sam pala s Marsa. Bio mi je dobar fazon kad su neke zene pitale jednu
Kineskinju sta joj je bilo najcudnije kad je dosla u Australiju. Kineskinja
kaze: "Polozaj vasih zena", na sta Australijanke spremno odgovaraju: "Pa da,
i u Kini cete doci na ovaj nivo vremenom". Zbunjena Kineskinja nije ni
pomislila da to tako moze da se tumaci, pa objasnjava: "Ma ne, to sto su kod
vas zene gradjani drugog reda".
S druge strane, ovde sam shvatila vrednost raznih women's studies i
neophodnosti te vrste proucavanja (bez perverzija tipa feministicka
geografija). Kod nas se na takve discipline gleda s prezrenjem. Sada mislim
da je to prezrenje patrijarhalnog, a ne naucnog tipa. U australijskoj
knjizevnosti npr. zene su i brojem i kvalitetom prisutne koliko i muskarci.
Na Balkanu su pisci jos uvek gotovo iskljucivo muskarci. Australijske
spisateljice su bar delimicno rezultat samosvesti koju omogucavaju
discipline tipa women's studies.
Necu nista da zakljucujem jer moram da zurim, a nije nemoguce da jos ponesto
naskrabam na doticnu temu (u kuci me muska polovina zeza da dangubim ako ne
citam o snovima, horoskopima i zenskom pitanju - sto je sve cista zloba).
Izvinjavam se za greske koje su se verovatno potkrale, ali nemam vremena da
citam sta sam napisala.
Pozdrav,
Suzana