Evo mene (ne ja nisam Shelley Fleisch, od skora
Shelley Fleisch-Djurica, vec sam ja Danko Djurica)
posle duzeg vremena. Retko se javljam ali redovno
citam Yuqwest mail. 

Skoro sam dobio novu knjigu iz Yuge, "Fama o
Biciklistima" -Svetislava Basare. Skanirao sam prvo
poglavlje (2 i pola strane), zatim sam OCR-ovao iste
koristeci program Omni Page Pro, i evo rezultata.
Sjajan program, a za sada i sjajna knjiga. Nadam se
da ne prekoracujem dozvoljene granice izdavackih
prava. 



Karlo Ruzni
POVEST O MOM KRALJEVSTVU
(apokrif)

Iako merna jedinica kvadratni kilometar jos nije u
upotrebi, moje kraljevstvo se prostire na nekih 450
kvadratnih kilo metara . Ali to niko ne zna . Cak ni
Grosman. Nikada nisam mario za velika kraljevstva.
Velicina kraljevstva nista ne doprinosi velicini
kralja. Naprotiv. Velika carstva okupljaju svakojaki
olos, a car ima sve mane svojih podanika. Na kraju
krajeva, ja svoje kraljevstvo nisam nasledio. Sam sam
ga stvorio, golim rukama i ogromnim trudom. Potrosio
sam svu svoju ustedjevinu. Cak sam uz pomoc Grosmana,
mog majordoma, sam napravio presto od dobrog bukovog
drveta. U naslon prestola, odostrag, zakucali smo
gvozdene klince u obliku krsta, a presto kao
Ijuljasku zavezali cvrstim konopcima za tavanicu.
Nista nije prepusteno slucaju, sve vrvi od simbolike.
Kada sedim na prestolu, klinci mi se zarivaju u ledja
i tako se razapinjem; bol mi ne dopusta da se
opustim. Mislim na muke naseg Spasitelja i to me tera
da budem pravedan i da prastam. A to sto se tron
Ijulja ukazuje na nestalnost Fortune, ljudskog zivota
uopste. Eto, ja sam poceo kao obican seoski momak. Za
oca mi se nije znalo. Mozda ni za majku. Kako ce to
za tristapedeset godina, kada se pojavi u svetu
zivih, tumaciti Sigmund Frojd — imao sam sve uslove
da nikada ne savladam Edipov kompleks o kome Grosman
i ne sanja. On misli da je Frojd tvorevina moje
maste. I ne sluti da je on, majordom, plod
imaginacije, tako snazne da je opipljiv. Svejedno, da
zna, laskavac kakav je, odmah bi dotrcao, podvio rep
i povikao: 

Sire, kako znadajno prorocanstvo! Kako veliko
prorocanstvo! Sta bi tek da mu kaŁem nesto o
kvarkovima i kvantima? Pustimo to. Edipov kompleks
sam savladao vrlo lako, mozda zato sto tada nisam
zoao za njega. Ja sam jednostavan covek i ratunao sam
ovako: nemam oca, nikome ni ja nedu hiti otac. I
kvit. A onda sam upoznao Grosma~na. Upravo ga behu
izbacili s Univerziteta u Upsali gde je studirao
teologiju. Koliko sam (uo, zbog ugo vora s ttavolom.
Pogodba bese ovakva: davo Grosmanu doktorat, Grosman
davolu dusu. Posteno, ali protivno vladajacim
pravilima. Kako u to vreme nismo im~li od cega da
Łivimo, a imali smo nameru, na§,li smo posao u krdmi
~Kod cetiri jelenska roga.. Prili smo sudove, loŁili
vatru, donosili wdn i kuvali I6ivole u biberu i
mirodijama. Grosman je imao obicaj da prekracuje
vreme postavljajudi mi teoloskei zagonetke. Koliko,
na primer, moŁe stati andela na vrh igle?  Ili habet
mulier animam Postavljao ih je usred naiveceg posla
obavijen, kao u paklu, neprozirnim oblakom sumporne
pare iz bivoljih rogova. Onda je gazda prekidao nas
disput bujicom pogrda i teologija je morala pricekati
da se velikasi nazderu. A zderali su. Jos {ujem
srkanje corbi, mljackanje, krckanje kostiju kako
odjekuju kroz vekove kao eho. Umalo da zaboravim, ja
sam se tada zvao Ladislav, ali nisam polagao mnogo
paznje na to. Ako bi me neko zabunom oslovio, recimo,
Ivane, ja sam bio Ivan. Ivan, Ladislav, Grosman,
kakva je razlika? U ono vreme zaista zanemariva. Zato
sam i postao kralj. Da bih se uzdigao iznad
prosecnosti. A ipak sam ostao prosecan. To je
conditio humana. E, kad bi se velikasi naŁderali,
sapatom sam odgovarao Grosmanu: 

~Nema, nema zena dusu. Siguran sam u to. Zene imaiu
samo pizdu. Pizda je centar, sunce njihovog ptanetnog
sistema oko koga se i zbog koga se okrecu i rade svi
ostali organi. A posto vagina nije nista, obicna
rupa, nedostatak, praznina, ne samo da zena nema
dusu—ona uopste ne postoji.. ~Gresisc, do vikivao mi
je Grosman iz oblaka svoje smrdljivc duse. Siroti
Grosman. Bio je dobar poznavalac grckog i latinskog,
a slab poznavalac zena.  Kao i njegovi jezici, bio je
mrtav. Hocu reci: zoalo ga je samo nekoliko ljudi, s
njim se tesko moglo sporazumeti, a ipak je bio
koristan. Grosman me je naucio da pisem. Prva korist
od Grosmana. Nije me interesovala ta vestina
kosih-tankih, uspravnih-debelih, ali ova knjiga, to
da. Zbog nje sam cvornovatim rukama s mukom ispisivao
prva slova. Da ne pominjem nestasicu pisaceg pribora.
To ce u XIX veku znati svaki seoski ucitelj. U zoak
zahvalnosti, kada sam postao kralj, podigao sam
Grosmanu lepu grobnicu i dao da se na plocu ureze
GROSSMAN, sa dva SS, sto neobicno godi njegovoj
sujeti. Ponekad se zatvara u nju i vezba da bude
mrtav Marljiv, nista ne prepusta slucaju. Ne volim
takve osobe. Morda cu, da bih mu napakostio, u tu
grobnicu sahraniti nekog drugog. I eto podataka
znacajnijih od onog o nestasici pisaceg pribora Neka
buduca mastiljara moze iz njih izvesti nekoliko
zakljucaka i doktorirati. Prvi: da se u ovo vreme
mnogo polaze na groboice zbog opsednutosti smrcu i da
velikasi podizu vecne kuce jos za zivota. Drugo: da
su neobicno tasti morbidni, skloni zamajavanju
sitnicama. I gle, ni ja nista ne prepustam slucaju i
ne bi trebalo da me cudi ako i mene sahrane u ne};i
beznacajni grob.]



Pozdrav, Danko