NOVI SAD

Maznuto ne znam ni ja odakle al' samo za fer uporabu!!!

               NOVI SAD


     Novi Sad je najlepsi kada mu prilazite iz pravca
Beograda: nakon vrlo upecatljive predigre u vidu
Sremskih Karlovaca i Petrovaradina, izlazi se na
(dunavski) most sa kojeg se lepota grada vidi kao na
dlanu; tako da putnik odmah zna sta ga ceka i s kim
ima posla. Ta panorama, izgleda, ima izvesno
pedagosko dejstvo jer je primeceno da ljudi, ne samo
domoroci nego i "dodjosi" mnogo manje zagadjuju ulice
ovog grada nego, recimo, Beograda. Valjda iz respekta
prema njegovoj urbanistickoj skladnosti i
nenametljivoj ugladjenosti. 

     Novi Sad ne spada medju gradove koji se
izgustiraju za dva- tri sata: otkrivanje njegovih
diskretnih drazi je ozbiljan posao kojem su neki
posvetili dobar deo zivota. Besmisleno je nabrajati
kultna mesta koja treba videti: em sto ovo nije
turisticki bedeker, em sto nije moguce sve nabrojati,
em sto u Novom sadu nema istinski ruznih stvari, osim
lokalnih vlasti i lokalne televizije. A oni ionako
nisu iz Novog Sada. 

     Mnogovekovna multikulturalnost i visejezicnost
Novog Sada ogleda se i u tome sto, za razliku od
Beograda koji se na svim jezicima zove isto, Novi Sad
ima vise imena, osim onog koje stoji u naslovu:
Madjari ga zovu Ujvidek, a Nemci Neusatz. Zli jezici
dodaju da ga Englezi onda, verovatno, zovu "New
Now"?! Taj jezicki melanez cesto dovodi neupucene u
zabunu: probajte da objasnite nekom Sumadincu sta su
to snenokle, kitnikez, pomfezne, rinflajs, grenadir,
gomboce i ostale djakonije iz precanske kuhinje -
nema sanse da ista shvati. Ljubazno ce vas saslusati,
zatim reci "niks fersten" i uputiti vas na najblizu
ambasadu Republike Austije. Siromah, ni ne zna da ti
nazivi imaju mnogo vise veze sa Monarhijom... 

     Iako je nagrizen bedom i camotinjom balkanskih
devedesetih i katastrofalnim posledicama politike
koja je proizvodila vise istorije nego sto normalan
covek (i grad) moze da podnese, Novom Sadu volsebno
uspeva da u njemu i skroman zivot izgleda gospodski;
to je vestina koja se ne stice na kratkim kursevima:
za to su potrebni vekovi stamenog odolevanja
ludostima epohe. 

     Nekada dovoljno veliki da odlucuje o pravcima
kretanja krvave Velike Istorije i uvek nedovoljno
mali da bi bio zabit koju osvajaci obilaze, Novi Sad
je bio na udaru svih manijaka koji su se muvali
panonskim vetrometinama na celu svoji
"oslobodilackih" armada. Svaki nastupajuci "novi
poredak" dovodio je u njega svoje ljude da ga pokore,
i svima se Novi Sad svetio na lukav, "ceski" nacin,
tako sto je od njihove dece pravio svoje ljude. Zato
i vecito gundjajuca sekta Starosadjana - kojima se
stalno cini da im pridoslice oduzimaju njihovu
rodjenu varos - funkcionise na principu protocnog
bojlera: stalno pridobija nove pristalice,
regrutovane iz redova dojucerasnjih dosljaka. 

     Novi Sad je unikatan na ovim prostorima i po
tome sto nije ni prava metropola (kao Beograd), ni
prava provincija (kako svi ostali); egzistirajuci u
cudnom medju prostoru izmedju (pre)velikog i
(pre)malog, Novi Sad kao da se zarekao da onu
odvratnu frazetinu "grad po meri coveka" pretvori u
stvarnost. U tom svojstvu Novi Sad je - na prostoru
nase suzene domovine - neprevazidjen: zato sto je
lep, decentan i veliki samo do granice iza koje
pocinje neskromnost i mitomanija; zato sto jos ume da
bude i Novi Sad i Ujvidek i Neusatz, a da ga to ne
cini sizofrenim; zato sto su njegovi ljudi srazmerno
normalni, a zene lepe i samosvesne a ipak
neagresivne. Zato sto u njemu zivi tip koji je
napisao neke sansone bolje cak i od samog Arsena
Dedica. 

     Zato sto sam tamo, u jednom stanu na sestom
spartu, jeo najbolje gomboce u zivotu. 


                              Teofil Pancic

Preneo: rasko jovin