YuQwest Pisanije

BABA JE UMRLA JER SE POZDERALA ZBOG MENE

Kosta Ciric

kratka prica

Wed, 3 Apr 1996

Za fer upotrebu

Umalo da se ne rodim! Tako mi je mama pricala. Zivela je sa tatom i njegovom mamom u jednom malom mestu. Mama je trebalo da se porodi. Baba je posto-poto htela da se rodim na drugoj strani Dunava. Tamo se rodio i moj otac i moj deda. Valjda je to bilo jako vazno cim sam i ja trebalo po svaku cenu tamo da se rodim. Bila je noc, zima, kosava je besnela i reka se ledila. Mama i tata su seli u camac i na jedvite jade presli Dunav. Camdzija i tata su vec iznemogli od veslanja po velikim talasima, a mama je neprestano izbacivala vodu iz camca koji je bio pun vode. Mama se preplasila, ali se na srecu, sve dobro zavrsilo. Tako sam se ja rodio u svitanje 16 decembra 1951.godine. Babina zelja je bila ispunjena i ja sam dobio krstenicu. Na njoj je, do duse pisalo da mi je stric otac, a ne moj tata. Mora da je bilo veliko slavlje sto se nisu udavili i sto sam se ja rodio, pa im bas nisu bile najbistrije glave. Bilo kako bilo, greska je ispravljena i posle nekoliko dana su me ponovo stavili u camac i vratili tamo gde su do tada ziveli. Moj mladji brat je bio bolje srece. Bez obzira na babinu zelju, mama nije htela ni da cuje za slicnu avanturu. Opet je bio decembar mesec i moj brat se rodio tu gde se zatekao. Brata i mene je cuvala baba, dok su tata i mama radili. Bila je debela i stalno je kukala da ce da umre. Od srca. Uvek je govorila da ima bolesno srce, uzdisala i huktala. Nikada se nije zalila kad je bio rucak ili vecera. Uvek bi me pobedjivala i zavrsavala pre mene. I jos mi se rugala. O bratu da i ne govorim. Posle rucka opet ista prica. Nisam znao kako to srce izgleda, gde se nalazi i cemu sluzi. Jednom sam je pitao. Pominjala je neku pumpu i ja sam mislio da je srce slicno onoj pumpi za vodu u dvoristu koja je jako skripala kad je mama pumpala, pa je morala da stavlja mast da je podmaze. Samo nisam znao ko pumpa tu babinu pumpu i kako joj je stala na to mesto gde mi je pokazivala. Jer, pumpa u dvoristu je bila jako velika i nije htela sama da radi. Neko je morao da pumpa. Ja nikada nisam uspeo ni da pomerim rucicu pumpe, a kamo li da napumpam kantu vode sa kojom je mama polivala cvece. Hteo sam da cujem da li i njena pumpa tako skripi, ali nista se nije culo. Posle smo se preselili u Beograd i nismo vise imali pumpu u dvoristu, a baba je i dalje uzdisala. Uvek je govorila da ce da umre jer je nas dvojica zderemo. Jedne veceri njena pretnja je pocela da se ostvaruje. Jako je uzdisala i huktala. Ja sam se jako uplasio. Mama je otrcala i pozvala hitnu pomoc iz govornice na cosku, jer u kuci nismo imali telefon. Nikada do tada nisam video hitnu pomoc. Cekali smo pred kucom da bi nas lakse pronasli. Najzad je zavijajuci sirenom stigao neki beli auto koji je imao krevet unutra. Imao je neko svetlo na krovu koje je sijalo i crveni krst. Izasli su neki cika i teta i usli u kucu. Onaj cika je bio doktor. Znam to jer sam cuo da mu je tata rekao "gos'in doktor". Pregledao je babu i rekao da mora odmah u bolnicu. Ja sam se sakrio iza vrata, ali sam sve video. Baba je tesko disuci i oslanjajuci se na tatu i mamu polako stigla do auta i legla na onaj krevet. Teta je pokrila babu cebetom i zatvorila vrata. Opet je majstor upalio sirenu i auto je nestao iza coska. Ujutru su tata i mama otisli da vide kako je baba. Vratili su se brzo kuci. Plakali su oboje. Pitao sam ih zasto placu? Rekli su mi da je nocas baba umrla. Nije mi bilo jasno sta to znaci, ali sam se uplasio da se pozderala zbog brata i mene i da cu ja kao stariji biti kriv. Bojao sam se da cu sada nadrljati. Svi su plakali. Doslo je puno ljudi. Rodjaci i komsije. Pili su rakicu za pokoj babine duse. U sobi je gorela velika, zuta sveca. Tata je isao ponovo u bolnicu da odnese babino odelo. Brat i ja nismo shvatali sta se dogadja, ali je i dalje svaki cas neko dolazio. Nas su poslali da se igramo u dvoristu. Sutradan nas je mama lepo obukla i otisli smo na Novo groblje tramvajem. Tamo je bilo puno kamenja. Nisam znao sta je to groblje i pitao sam mamu. Rekla mi je da tu stanuju oni sto su umrli i da kamenje nije kamenje, nego spomenici na kojima pise ko tu stanuje. U nekoj hladnoj i tamnoj prostoriji za koju sam cuo da se zove kapela je stajalo neko postolje. Na njemu je bio braon sanduk. Rekli su mi da je baba unutra i da je umrla. Znao sam da je baba umrla, ali nisam znao zasto lezi u sanduku? Cuo sam posle da se taj sanduk zove mrtvacki. Bio je otvoren. Popeo sam se na prste da vidim. Baba je stvarno bila unutra. Nije se nista promenila, samo je dobila neku zuto - sivu boju. Nepomicno je gledala u plafon. Do duse, imala je zatvorene oci, ali ja sam bio ubedjen da nas sve vidi. Stalno sam je posmatrao, bojeci se da ce baba odjednom otvoriti oci, okrenuti se prema meni i pred svima dreknuti: "Sve je to zbog tebe!" E, onda bih stvarno nadrljao! Mama bi me odrala od batina! O tati da ne govorim! Svi su puno plakali. Obracali su se babi i pitali je sta sada da rade bez nje? A baba nista ne progovara, samo nepomicno lezi... A onda je dosao pop koji se prvo rukovao sa mojim tatom, pa sa mamom i nesto im tiho rekao, sto ja nisam razumeo. Mene i brata je pomilovao po kosi. Ja sam se malo uplasio. U stvari, nisam voleo da me diraju po kosi, jer mi se isprlja, pa je mama morala da mi pere. Ja to nisam voleo, jer mi je sapunica uvek ulazila u oci i pekla me. Posle je pop nesto pevao, sto ja nisam nista razumeo. Dok je pevao, mahao je sa necim iz cega je izlazio dim. To me je teralo na kasalj i mama me je muvala da budem miran i da se ne blentavim. Nisam se blentavio nego gusio, ali kako sada da objasnjavam? Skoro svi su se krstili s vremena na vreme. Kad bi se pop prekrstio, to bi uradili i ostali. I moji tata i mama. Hteo sam i ja, ali nisam znao kako. Probao sam, ali sam se useprtljao pa sam odustao. Gledao sam ispod oka i video da se neki nisu krstili. Nisam znao zasto se jedni krste, a drugi ne. Ovi su nesto gledali u plafon ili u pod. Gledao sam i ja u plafon i pod ali nisam nista video. Pop je najzad zavrsio a neki ljudi zatvorili sanduk sa babom koja i dalje nije reagovala. Malo mi je laknulo. Stavili su ga na neka kola koja je vukao konj. Hteo sam i ja da se vozim, ali je mama rekla da ne dolazi u obzir. Cekali smo da se svi poredjaju iza zaprege. Onda je kocijas sa cigaretom u ustima tiho rekao: " Ajde Pero..." ... i konj je lagano krenuo. Isli smo polako za konjem, koji je stalno prdeo. Onda je poceo u hodu da kaki. Iza kola se zbog toga kolona razdvajala na dva dela, da bi se ponovo sastavila. Meni je bilo smesno i majka me je opominjala da budem miran. Rekla je da se ne kezecim i da ce me odrati kad stignemo kuci. Pa dabome! Ja sam znao da cu svakako nadrljati, kako god se okrene! Ozivela baba ili ne... Sanduk sa babom su skinuli sa kola i stavili ispred neke ogromne rupe. Pop je opet pevao i krstio se. Opet su svi plakali, krstili se ili gledali u nebo i kukali sta ce bez babe. Prisli su neki ljudi koji su stajali sa strane, pusili i razgovarali. Doneli su cekic i eksere i zakucali babu. Zgrabili su sanduk i spustili ga u zemlju, u onu ogromnu rupu. Zatrpali su babu i svi su jos vise plakali. I meni je bilo zao. I ja sam plakao, ali moram reci da mi je pao kamen sa srca... Ipak se nece saznati da je baba umrla jer se pozderala zbog mene... Dosli smo kuci, gde je sa nama bilo puno ljudi. Ja sam se bojao da ce me sada mama odrati kao sto mi je obecala, ali ona je na mene zaboravila... Laknulo mi je. A i piskilo mi se... Da je jos malo potrajalo, ko zna sta bi se desilo... Sve je dobro proslo. Stigli smo na vreme i ja sam otrcao u kupatilo. Gosti su dugo sedeli. Jeli i pili, nazdravljali babi, krstili se, pricali a posle su se i smejali. Jedno mesto za stolom je bilo prazno. Ispred njega je gorela velika zuta sveca. Ja sam hteo da sednem na to mesto, ali mi je mama rekla da je to mesto za babu i da tu ne treba niko da sedi. To me je malo zbunilo. Sta ako baba ipak ozivi? Malo me je to brinulo. Zasto bi joj inace ostavljali mesto za stolom? Svi su jeli i pili, pa sam i ja jeo zito sa orasima i secerom. To sam obozavao. Ali, mama je to spremala samo za slavu i sada kad je baba umrla. Ako je stvarno umrla? Povremeno bi pricali o babi. Sve najlepse... Niko nije pominjao da baba nije volela moju mamu... Brinuo sam se jos nekoliko dana, ali tada vec babu vise niko nije pominjao. Postalo mi je jasno da baba ipak nece oziveti, pa mi je sasvim laknulo. OBJAVLJENO U "NOVINAMA" BR.34 - 7.MART 1995. - TORONTO

Initiated on May 26th 1996.