YuQwest Pisanije

PLJUVANJE U DALJ

Kosta Ciric

kratka prica

On YuQwest: Wed, 10 Apr 1996

Za fer upotrebu

Kad god sam mogao gledao sam da se izvucem iz kuce i zbrisem na cosak nase ulice. Imali smo obicaj tamo da sedimo i ganjamo loptu na poljani kad bi je imali. Iznenada su se tu stvorili neki radnici i doneli gomilu masina. Radoznalo smo posmatrali sta se desava. Ogradili su sve istoga dana a sledeceg napravili drvenu baraku od dasaka i poceli da kopaju neku rupu. Ogromnu. Rekli su nam da ce tu biti soliter. Nije nam bilo jasno zasto onda kopaju rupu ako ce tu biti soliter? Objasnili su nam da je rupa za temelje. Obicno smo dangubili gledajuci sta oni rade. Vise nismo bili toliki klinci da bi Rosa mogao da nas ubedi da njegov konj Cvetko moze da preskoci soliter zajedno sa drvima i ugljem koje je teglio, ali ni Cvetko vise nije bio Rosin! Njegov otac ga je prodao nekome u selo, jer je konjima sada bilo zabranjeno kretanje po Beogradu. Da ne zagadjuju grad. Od konja je preostao samo nas drug Mika konj. Dolazile su i neke bose cigancice i zapodevale se sa radnicima. Stajale bi na ivici ogromne rupe a kopaci su odole krivili vratove i vikali: "Kumo!" "Sta je, sta se derete?" - pitale bi cigancice. "Jel' imate gace?" "Sta vas briga?" "Briga nas, 'ocemo da znamo!" - vikali bi iz rupe zajapureni kopaci. "Daj pare kume pa ce' da vidis jel' imamo il' nemamo!" "Kumo! A posto ti gledanje?" "Banka, kume! 'ocete da vidite?" "Sigurno da 'ocemo!" "Plati onda kume pa ce da vam pokazemo!" Kopaci su skupljali pare i dobacivali cigancicama. Posto bi prebrojale, namestale su se na ivicu jame, zadizale suknje i pokazivale im dupeta. Iz jame su dopirali zvizduci i galama. Podgurkivali su jedan drugoga i drali se: "Krrrrrrrrr!" Mi smo stajali sa druge strane jame i niko nije obracao paznju na nas. Besplatno smo gledali ono sto su radnici placali. Cigancice su kao po komandi spustale suknje. Predstava je bila gotova na razocarenje radnika. "Kumo, daj jos da gledamo!" "Ne moze, kume! Plati jos pa da gledate! Dosta je bilo za ove pare!" Opet su se uzbu|eni radnici domun|avali. "Kumo!"- dopiralo je iz duboke rupe. Cigancice su se naginjale da bolje cuju. "Sta je? Sta se derete?" "Jel' moze bez gaca? " - dopirali su iz jame glasovi. "Moze kume!" U jami odusevljenje! I mi smo bili odusevljeni, ne verujuci svojim usima! "Posto bez gaca, kumo?" "Duplo, kume!" Opet su radnici skupljali pare i dobacivali cigancicama. Opet ista slika, ali ovoga puta bez gaca. Nismo mogli da verujemo svojim ocima! Podgurkivali smo jedan drugoga i uzivali. "Kumo, posto da nam pokazes sumu?" - uzbu|eni radnici su povecavali zahteve. "Duplo, kume!" Ponovo bi letele pare, dok smo mi sa uzbu|enjem pratili sta se doga|a. Cigancice bi se opet poredjale na ivicu jame i pokazivale im sta imaju medju nogama. Crnilo se cak na drugoj strani rupe. Radnici su bili toliko uzbu|eni, da su se drali iz sve snage, zvizdali i navijali. "To kumo! Krrrrrrr! Okreni se malo da bolje vidimo!" Cigancice su im bez problema ispunjavale zelje. Ni nama nije bilo lako. Mika Konj umalo nije upao u jamu od uzbu|enja. Sve ima svoj kraj, pa bi spustale suknje na razocarenje radnika koji su i dalje vristali iz rupe. "Kumo, posto da nam das?" - sad su vec krici dopirali. "Duplo, kume! Po coveku!" Nismo razumeli sta da im daju? Najstariji od nas su pominjali neko kresanje i rasturanje. Sve jedno, nije nam bilo jasno. Oni koji su to pominjali su se pravili vazni kao da sve znaju. U rupi su se radnici domundjavali izme|u sebe. "Samo jednom se zivi!" - rekao je jedan od njih, pljunuo u dlanove i izasao iz rupe. I ostali kojima to nije bilo skupo su sledili njegov primer. Hvatali su cigancice za ruke i vodili ih u onu baraku od dasaka. Hteli smo i mi da vidimo o cemu se radi, ali nismo mogli da pri|emo od ostalih kopaca. Preostali radnici bi nas pojurili, jer su oni virili u baraku pa za nas nije bilo mesta! Tako nismo ni videli sta su im davale? Mnogo puta smo ih gledali. Obavezno su dolazile kad su radnici dobijali plate. Uvek je pocinjalo dovikivanjem a zavrsavalo u baraci. Nekada je dolazila jedna, dve a nekada ih je bila citava gomila. Ali, i to je jednoga dana prestalo, jer su radnici zavrsili svoj posao. Ostala je velika kuca na pet spratova. Najveca u kraju! Svi iz kraja su dolazili da se dive. Delovala je impresivno! Svaki stan je imao telefon koji je vecini u nasem kraju na Lekinom brdu bio nedostizan san. Uskoro su poceli da pristizu kamioni sa stvarima. Doselili su se neki novi ljudi. Neki od njih su cudno govorili a bilo je i dece me|u njima sa neuobicajenim imenima, ali to je bilo poslednje o cemu smo razmisljali. Igrala su se neke igre koje mi nismo znali. One interesantne smo naucili od njih, a i oni su preuzeli nase igre. Odusevljavao nas je lift. To je bilo ravno cudu za nas! Nabavili smo i kljuc pa smo se povremeno vozikali uvek u strahu da nas nastojnik ne primeti. Drao bi se i jurio nas po dvoristu. Onom nesrecniku koga bi uhvatio danima bi bridele usi! Zgrada je imala i prodavnicu. Najobicniju bakalnicu, ali je izlog bio prepun cokolade, bonbona i raznoraznih napolitanki. A mi smo bili zeljni svega i svacega. Buljili smo neprekidno u izlozene slatkise i bilo nam je lepo. Zvala se "Gorica" i neko je rekao da je to slovenacka radnja. Mi smo mislili da treba da se zna slovenacki da bi se u njoj pazarilo, ali nije bilo tako. Mama me je vodila sa sobom i najnormalnije sa njima pricala. Sve sam razumeo, ali mi drugari nisu verovali dok se i sami nisu uverili. Nekako je to momentalno postalo omiljeno mesto gde smo se sastajali. Godinama smo tu sedeli na betonskom ivicnjaku. I leti i zimi. I pljuvali u dalj. Baletov cale je uvek govorio da cemo jednoga dana ulubiti taj beton od sedenja.

Initiated on May 26th 1996.