ZAJEDNICCKO NASLEDJE AMERIKE I EVROPE

     U _Pobuni masa_ pozni Hoze Ortega i Gaset (Jose Ortega y
Gasset) primechuje da americka civilizacija ne bi mogla duzze
opstati da se odvojila od evropske civilizacije.  Ortegino
missljenje, medjutim, ne dele neki americcki pisci, medju kojima
Rodzzer Berligem (<>) koji, na primer, u knjizi
_Americcka svest_ implicira da se sama svest najpre pojavila duzz
atlantske obale Amerike u XVII veku.  Balingem che, uzgred budi
recceno, protiv americckog politicckog ,,izolacionizma"; ja,
mdjutim, nerado prihvatam primedbu da je sam Barlingem
izolacionista uma.  SSto se Ortege ticce, bio je u pravu.
Ameericcka kultura i americcki gradjanski socijalni poredak dele sa
evropskom modernom civilizacijom zajedniccko nasledje.  Glavni
cclanovi u tom nasledju su: hrisschanska vera, rimski pojam prava
i veliki fundus zapadne literature.  Iz ovakvog nasledja izranja
izvesno verovanje u odnosu na prirodu ccoveka i prirodu drusstva
koje je zajedniccko, medjutim, dosta slabije u nassem veku - kako
u Evropi tako i u Americi.
     Ovo nasledje je zavesstanje probudjene sveti o grehu a ne
zavesstanje krvi.  Onoliko koliko rasa i nacionalnost stoje u vezi,
kontinuitet izmedju Evrope i Amerike je konfuzan i nepotpun.
Uzmimo mojee sopstveno mestassce Mekostu, na primer, smessteno u
borovom pojassu centralnog Miccigena, mesto koje su osnovali moj
pradeda i njegovi ujaci i koje danas broji nekih dve stotine dussa
(pre osam godina Mekosta je brojala dve hiljade stanovnika, ali
ruralna depopulacija umnogome prati stopu rasta Sjedinjenih
Drzzava).  Uostalom, ime ,,Mekosta", ,,mali medved" je recc
Pottawattomie Indijanaca.  Izvornu populaciju regije - od koje je
veliki broj prezziveo od ovoga veka - saccinjavali su
Pottawattomies i Chippewas.  Ono ssto je neobiccno za Sjedinjene
Drzzave - prvi civilizovani narod koji se naselio u regiji - nisu
bili belci vech crnci; odbegli i oslobodjeni robovi od kojih je
vechina prebegla iz juzznjacckih drzzava duzz reke Ohajo put severa
za Kanadu i zatim u Miccigen, posle Linkolnove (<>)
proklamacije o ukidanju ropstva.  Potomci ovog obojenog naroda,
sada krvlju pomessani s Indijancima i belcima, formirali su u
Mekosti posebnu zajednicu sa sopstvenom crkvom.
     U ovu ccistu regiju Mekostte doselili su se - u zlatnim danima
miccigenske trgovine gradjom - novi Englezi i Njujorccani starog
puritanskog stabla, sliccno mome pradedi koji je i sam bio medju
osnivaccima grada.  U Mekostu su dossli, u isto vreme ili malo
ranije, u velikom broju, bavarski seljaci ccija Crkva svetog
Mihaila postaje sredisste njihovog zblizzavanja.  Ovim katolicima
ubrzo se pridruzzuju Irski doseljenici.  Danas je Mekosta
zapljusnuta novim elementima populacije, uglavnom Poljacima i
Ukrajincima koji se iz industrijskih gradova Miccigena doseljavaju
u selo.  Sve u svemu, moja malena Mekosta predstavlja mikrokosmos
Amerike, neobiccno raznovrstan po precima i kulturnom poreklu.
Nass upravnik banke ima, po poreklu, indijanske krvi; moj tesar je
Bavarac; polovina messtana koji se subotom uvecce okupljaju u selu
imaju tamnu boju lica; dok sedim u mojoj biblioteci u Mekosti
okruzzen policama na kojima stoje autori iz Nove Engleske, iznad
mog pisacheg stola stoji diploma St. Endrju univerziteta u
SSkotskoj.  Kakva je veza izmedju sela i nacije, takva je i izmedju
sela i stare evropske zajednice.
     Evropska civilizacija, rekao je Edmund Berk (<>)
pre sto sedamdeset godina, oslanjala se na duh religije i duh
<<_gentlemana_>>; takva je, uprkos spoljassnjem sjaju tehnologije,
americcka civilizacija.  Ono ssto se pridruzzuje kulturi na drugoj
strani Atlantika, skup je religioznih, moralnih i socijalnih
zabrana koje daju izraz u fondu literature, koju su Evropa i
Amerika preuzele od zajednicckih duhovnih i intelektualnih predaka.
Ako bi se ovo nasledje bitnije smanjilo, samo obradjivanje nasse
materijalne civilizacije ne bi dugo trajalo; jedna ili druga strana
okeana, propadanje ovog skladnog unutrassnjeg poretka.  ,,Poredak
u liccnom karakteru i poredak u drusstvu moguchi su", kazze
Gabrijel Marsel (<>), ,,jedino u atmosferi difuzne
blagodarnosti".  Drusstvo je svesno svojih obaveza - koje je Berk
nazvao ,,ugovorom o veccnom drusstvu" - da sadassnja generacija ima
dug prema umrlim i nerodjenim generacijama.  Stvarni elemenat
privlaccnosti i zajednicckog interesa Evrope i Amerike nije
materijalizam, ni vojni ni rasni, vech duhovni i intelektualni.
     Prvi i osnovni cclan u ovom zajednicckom nasledju, rekao sam,
jeste hrisschanska vera.  Svi bitniji aspekti bilo koje
civilizacije proizilaze iz takve civilizacijske religije, pa i
ekonomski sistem takve civilizacije.  Kako je pisao pre generaciju
i po jedan od najznaccajnih americckih mislilaca i kriticcara ovoga
veka Ajrving Bebit (<>), ekonomski trendovi ulaze
u politiku, politika u etiku, etika u teologiju.  Ovo vazzi kako za
SAD tako i za Egipat ili Indiju.  U okvirima hrisschanske sluzzbe
Amerika je doista najhrisschanskija drzzava.  Mozzda odgovara
istini da visoka stopa crkvene sluzzbe u mojoj zemlji - kako tvrde
mnogi kriticcari - odrzzava ne toliko religijsko ubedjenje koliko
religioznost; ali to takodje vazzi za bilo koju crkvenu sluzzbu.
Ono ssto se dessava toliko se ssiri na gradjanski socijalni poredak
da veliki deo americckog naroda dobrovoljno pristaje na posstovanja
vrednu instituciju koju nazivamo hrisschanstvom.  U stvari koje se
blisko ticcu privatnog zzivota, ono crpi svoje moralne i
intelektualne nazore iz stare religije Evrope i Levanta.  Proroci
Izrailja, recci Hristosa i njegovih uccenika, spisi crkvenih otaca,
rasprave reformatora i kontareformatora, sve su to zore americcke
metafizike; americcka moralnost je istog kova kao evropska
metafizika i moralnost.  U americckom, kao i u evropskom,
hrisschanstvu postoji messanje sa hrisschanskim uccenjem,
elaborirano sa elementima klasiccne filosofije.
     U svom neposrednom uticaju na kulturu, mozzda najznaccajniji
aspekt hrisschanstva je njegov pogled na ljudsku liccnost; uccenje
o besmrtnosti dusse, jedinstven karakter dusse, pojam ljudskog
dostojanstva, priroda prava i obaveza prema uprazznjavanju
hrisschanskog milosrdja, naglassavanje liccne odgovornosti.
Evropska, kao i americcka civilizacija bile su upravljene prema
velikom utemeljenju ccovekovog dostojanstva, pod predpostavkom da
je ccovek sazdan za veccnost i da ima dostojanstva zato ssto u sebi
ima nessto visse od ljudskog.  Najranije zabelezzena evropska
naseljavanja u Ameriku bila su, uglavnom, zasnovana na
hrisschanskim principima, onako kako je Dzon Vintrop (<>) popovedao svojoj puritanskoj zajednici na palubi
,,Arabele", koja je plovila za Novu Englesku.
     Mi bismo bili sigurni da je izrailjski bog medju nama, kada bi
desetorica od nas bila u stanju da se suprotstave hiljadama nassih
nepijatelja; kada bi ga zaista slavili i svetkovali ljudi bi,
imajchi na umu naseljavanje, rekli: ,,Bog to ccini kao u Novoj
Engleskoj".  Zato mi moramo biti svesni da che, kao grad prema
brezzuljku, occi ccitavog naroda biti uprte prema nama.  Ako se
prema nassem bogu budemo rdjavo ophodili, mi chemo nassim
neprijateljima dati povod da govore o djavolu onako kako se govori
o bogu sve dotle dok ne potrossimo bozzju zemlju u kojoj smo se
nassli.
     Ako americcki narod i nije sebe nepobitno vodio ka vrednostima
koje pripoveda Dzon Vintrop, hrisschanstvo je ipak i danas
neizmenjena pokretaccka snaga.  Prouccavalac civilizacije, koji
zzeli da zanemai ulogu hrisschanstva u evropskoj i americckoj
kulturi, bio bi sliccan lekaru koji ignorisse funkciju srca.  CCak
i najvirulentniji svetovni pokreti nasseg vrremena - totalitarne
ideologije - zadojene su nerazumevanje hrisschanstva ili reakcijom
na njega; ono neche nestati sa tradicionalnom religijom.
Amerikanac Orest Brounson (<>) bio je prvi koji
je sudbonosne 1848. godine opisao komnizam kao jeres hrisschanstva
i izvitoperenje hrisschanskog uccenja.
     Drugi cclan u nassem zajednicckom nasledju je ono ssto sam
nazvao rimskim pojmom prava.  U Americi preovladava legalisticcka
teorija i institucije direktno preuzete iz evropskog prava.
Amerikanci su vechim delom svoje pravo stvarali po zoru na englesku
jurispridenciju i engleske zakone, upravo onako kako su primili i
hrisschanstvo - posredstvom verzije Biblije Kinga Dzejmsa (<>).  Oni su, medjtim, u kolonijalnim danima, upoznali osnovne
izvore evropske legislativne i politiccke teorije, klasiccne pisce
- naroccito Cicerona.  Uccenje prirodnog prava, modeli drzzavne
zajednice, ideal vladavine prava a ne pojedinca, princip po kojem
pravda znacci ,,svakome svoje pravo", ceo sistem vladavine prava
sve je to u americcku teorriju i establissment dosslo iz Evrope.
Osnivacci americcke republike imali su za svoju kulu svetilju dugo
politiccko iskustvo Engleske i njeno poznavanje rimske republike.
Kljuccna dela americcke politiccke filozofije tog sudbonosnog
vremena - _Federalisticcke rasprave_ i _Odbrana ustavne vladavine
u SAD_ Dzzona Adamsa (<>) - protkana su duhom evropskih
politicckih i pravnih institucija.  Dzzon Adams, na primer, u svom
glavnom delu _O Ustavu_ detaljno razmatra istoriju i politiku
nekolicine ssvajcarskih kantona.  Americcka repblika je, kako je
krajem XVIII veka pisao Fridrih Genc (<>), nasuprot
francskim revolucionarima, bila okrenuta tradiciji i prethodnim
generacijama.
     Amerika, na taj naccin, ima zajedniccko sa Evropom pravilno
shvacheno zavesstanje pravde, poretka i slobode, sklad javnih i
privatnih stvari koji priliccno proizilazi iz rimskog prava i dalje
zasstichenog hrisschanskom idejom o liccnoj slobodi i liccnoj
odgovornosti.  Naccelo veta koje ima zakonsku snagu pod politicckom
vlasschu, eminentno je, na primer, u politicckoj teoriji i praksi
zapadne Evrope i Sjedinjene Drzzava i traje od samog poccetka
americckog drusstva.  Dzzon Kotn (<>) je, na primer,
izjavio u Masaccusetsu u trechoj deceniji XVII veka: ,,Dopustimo
svetu da naucci da smrtnom ccoveku omoguchi vlast ne vechu od one
koju zzeli da koristi - za cciju che upotrebu..."
     Ovo je jedna od osobenosti ccoveka, cciji je cilj da dosegne
slobodu u najvechem stepenu.  Ma kakvu moch posedovao on ima
iskvarenu prirodu koja che se promeniti nabolje u jednoj ili drugoj
stvari; ako ima slobodu biche zahvalan ssto mozze da je koristi...
Postoji u ccovekovoj dussi tezznja koju che drugi pokatkad dovesti
do neumerenosti, ukoliko ih u tome ne sprecci sam Bog; ali nije
dobro rizikovati.  Mislim da trechi cclan u nassem zajednicckom
nasledju predstavlja korpus literature nasse evropsko-americcke
civilizacije.  Veliccanstvena dela imaginacije i rrazuma ccine nas
srodnicima.  Ona ccine daleko visse nego sve inicijative OUN da se
premoste barijere nacionalizama.  Homer i Hesiod, Herodot i
Tukidid, Platon i Aristotel, Vergilije i Horacije, Livije i Tacit,
Ciceron i Seneka, Epiktet i Marko Aurelije, Dante, Petrarka,
Erazmo, SSekspir, Servantes, Montenj, Gete i mnogi drugi oformili
su misao i specificcnost kako Amerikanaca tako i Evropljana.  Ono
najboje u americckoj literaturi deo je formiranja evropske
literature.  Romansijeri poput Hotorna (<>) i
istoriccari kao ssto je Henri Adams (<>) - mada
iskazuju neke modele missljenja i stila koji je occito americcki -
ipak participiraju u snazznoj tradiciji nasse zajedniccke
literature.  Njihov pogled na ljudsku prirodu isti je kao i stav
njihovih intelektualnih predaka; njihov stil i metod delimiccno
proizilaze iz banke i kapitala civilizacije koja nadmochno prerasta
u nacionalitet.
     Mislim da je to bio Fulbert kartuzijanski koji je rekao da smo
mi ljudi novog vremena zakrzzljali visechi na ramenima dzzinova -
kadri da gledamo u daljinu jedino ako se svijemo ispod snazzne
figure nassih predaka.  Ova istina koja vazzi za XX vek isto je
tako vazzila i za XIV vek.  Evropljani i Amerikanci imaju iste
duhovne i moralne pretke, ali ne i prirodne pretke.  Zabito
americcko selo, kaossto je moja rodna Mekosta - ssto se toga ticce
- deli sa srednjovekovnim ili modernim Cirihom, sa Parizom ili
Rimom mudrost nassih predaka.  Ona je, medjutim, sichussan delich
velikog kontinenta koji se prostire u vremenu i prostoru - od
Sinaja do San Franciska.  Evropa i Amerika u svim bitnim stvarima
imaju zajedniccku veru, istoriju, zajedniccki sistem politike i
prava, zajedniccki korpus literature; one tvore civilizaciju.  Na
taj naccin, neko ko je rodjen u Bugarskoj ili gradjanin Aljaske,
dozvolichete, obiccno imaju mnogo visse zajednicckog nego ssto ga
imaju dva indijska sela - jedno muslimansko drugo hindusko -
udaljena jedno od drugoga nekoliko milja.  Njihova opssta gledanja
na susstinu bozzjeg bicha u osnovi su dosta sliccna.
     Sem toga, svemu ovome ssto sam rekao moram dodati nekoliko
recci sumnje.  Civilizacija ne mozze nastaviti svoje postojanje
jedino na vrednostima svoga nasledja.  Kao ssto ljudsko telo
izumrlu kozzu koja se odvaja od starog tkiva obnavlja novom, tako
i civilizacija - koja se i sama ne mozze obnavljati - pada u
zaborav; sredstvo njene obnove je sredstvo njenog odrazzavanja.
Civilizacija bez kontinuiteta je osudjena na propast.  Nassa
sopstvena zajedniccka civilizacija, bez sumnje, sada ispoljava
vitalnost i neophodnost postojanja ugovora o besmrtnom drusstvu
nuzzno za bilo koju dugoveccnu kulturu.  Moji evropski ccitaoci
mnogo bolje od mene poznaju vitalnost kontinentalne civilizacije;
moja vlastita oskudna zapazzanja najvechim delom se ograniccavaju
na Ameriku i Britaniju.  Zato predlazzem da ukratko izlozzim neke
zlokobne simptome americckog ignorisanja nasseg zajednicckog
nasledja.  U nassem veku - verovatno visse nego u vechini drugih
ima mnogo otpora mudrosti nassih predaka; za takve, duhovno i
intelektualno nasledje nasse civilizacije pre je breme nego temelj.
Ja doista ne znam koji su od ovih buntovnika visse protiv
zajedniccke civilizacije - u Americi ili u Evropi - ali ja sam
neprijatno svestan njihovih aktivnosti u mojoj sopstvenoj zemlji.
Utoliko ukoliko postoji nasse hrisschansko nasledje, ne postoji
bilo kakva opasnost da hrisschanstvo prestane da bude popularno u
Americi.  Pre postoji opasnost od toga da hrisschanska religija
postane, za svoje sopstveno dobro, previsse popularna.  Tokvil
(<>) primechuje da ova tendencija americcke
demokratije pretvara religiju u demokratsko sredstvo za ukidanje
posredniccke sile izmedju boga i ccoveka, i naglassava socijalni
aspekt religiozne vere i trossnje neprirodnog.  Ateizam,
agnosticizam pa i antiklerikalizam usred svoje popularnosti u XIX
veku nikada nisu imali neki stvarni uticaj u Americi.  U SAD je
pozitivan - kako starog tako i novog kova - sasvim ograniccen na
neke razoccarane pripadnike univerziteta i koledzza, finansijski,
bar, americcke crkve su u najzdravijem stanju.
     Uprkos tome, dussevnost te religiozna vere je druga stvar.
Americcko protestantsko svesstenstvo, uz neznatne razlike, ccak i
rimsko katoliccko svesstenstvo, nepobitno tezzi onome ssto se
naziva ,,socijalno jevandjelje", sentimentalnoj i humanitarnoj
primeni religijskih uccenje u reformi svetovnog drusstva, uz
trossenje natprirodnog elementa u religiji i liccnog u moralnosti.
Postoji, takodje, tendencija ka pretvaranju crkve u klub, sredstvo
komunalnog samozadovoljstva; hrisscanska nada i spokoj trpe pod
ovom dominacijom materijalizma i demokratije u crkvi.  Pokret
socijalnog jevandjelja je manje mochan nego ssto je to bio
generaciju ispred, dok su ekstremna teologija i disciplina
ortodoksije na seminarima podvrgnute znatnom osvesschivanju.
Amerika neche nikada izgraditi jednakovredne gotske katedrale
Evrope, niti che americcke crkve ikada biti tako u sredisstu
ccitavog zzivota kao ssto su bile srednjovekovne crkve.  Ali
hrisschanska teologija i hrisschanski moral neche pre XX veka
izroditi nihilizam.
     Vratimo se, medjutim, nassem nasledju vladavine prava, tim pre
ssto u Americi postoji ozbiljan uzrok njegovom pogressnom
razumevanju.  Ja ne pripisujem sadassnju buru u ccassi vode
karijeri poznog Dzzozefa Mek Kartija (<>); takav
fenomen - mislim na obe  strane u ovoj kontroverzi - nuzzan je u
bilo kojoj demokratiji.  Zato je daleko od zdrave pameti nedavna
sugestija lorda Rasela (<>), da su predstavniccka uprava
i gradjanska prava u Sjedinjenim Drzzavama ugrozzeni; nevolja je
pre hitna negoli ozbiljna.  Ono ssto imam na umu je rastuche
nepoznavanje osnovnog naccela pravde i jurisprudencije, ccak medju
sudijama i advokatima, kao i tendencija ka koncentraciji mochi u
izvrssnoj vlasti federalne vlade, federalnoj gradjanskoj sluzzbi i
federalnoj upravi uopsste.
     Uzrok ovog dejstva je, u osnovi, u postepenom zamenjivanju
utilitarnih i pragmaticcnih standarda dogmi o prirodnom pravu u
jurisprudenciji i politicckoj teoriji.  Na koncu, uoccljiv je
trijumf onoga ssto profesor Erik Fogelajn (<>)
naziva ,,teoretskom nepismenosschu".  Ova nevolja postoji na bilo
kojoj ravni americckog drusstva, od vrha do dna, i pretezza uticaj
predagosskih pojmova poznog Dzona Djuia i drugim pragmaticcara
morao bi nessto da uccini sa ovom nevoljom.  Neki ccasopisi javnog
mnjenja - dugo veoma blagonakloni prema sadassnjem Vrhovnom sudu
Sjedinjenih Drzzava - sada izrazzavaju otpor iz razloga na kojima
sud temelji danssnje znaccajne odluke.  Vechinom glasova tog suda
sada se izgleda predpostavlja socijalna celishodnost i korisnost
autoriteta i predaka.  U odlucisuda o ,,integraciji" belih i crnih
uccenika u juzznjaccke sskole, na primer, sud je occito dao prevagu
sociolosskim argumentima Gunara Midala (<>) o
socijalnoj i rasnoj integraciji; sada je nadlezznost suda da
ustvrdim kako ovo koncentrisanje mochi odluccivanja u sudu od devet
cclanova nije u potpunom saglasju sa naccelima ustavne demokratije.
Stepen legislativnog uccenja kojeg poseduje pravda - nedavno
potenciran na Vrhovnom sudu - uoccljivo je nizzi od poznavanja
prava kojeg je Vrhovni sud obiccno posedovao u prosslosti.
     Neko bi mogao zapaziti sliccno opadanje poznavanja prava u
sirotinjskim ccetvrtima.  Student univerziteta zavidne prirodne
inteligencije i odgovarajucheg obrazovanja kad sam ga tu nedavno
upitao zassto su ovakve ustavne smetnje pozzeljne - odgovorio mi je
pitanjem: zassto mi jednostavno ne bismo sskolovali neku vstu elite
upravnih administratora, oslanjajuchi se na dobru volju i znanje i
omoguchili joj da upravlja svim poslovima nacije - diplomatskim,
unutrassnjim, ekonomskim?  OVakva prirodnost koja ide do
ignorancije ccitave tradicije evropske i americcke politiccke
teorije danas se na americckim univerzitetima ccesto pospessuje
sskolama ,,administracije" i ,,vladinim istrazzivanjima".  Ona,
takodje, odrazzava duboko zanemarivanje ljudske prirode i metode
velikih drzzava.  To je stav kojeg lord Persi Njukastl
(<>) naziva ,,totalitaristicckom demokratijom", glupim
poverenjem u apstrakciju zvanu Narod, neosporno poverenje u
pozitivisticckog specijalistu, ssto sve vodi negiranju nekih
hiljadu godina istorije i politiccke filozofije.
     Ova teoretska nepismenost u politici i jurisprudenciji - cciji
je delimiccan uzrok u manjkavosti americckog sskolstva u XX veku -
paralelna je u SAD sa opadanjem razumevanja nauka o ccoveku; ovde
pored kritike sskolstva kritici treba izvrnuti i - duh vremena.
Ajrvin Bebit je pre pedeset godina u svojoj knjizi _Literatura i
americcki univerzitet_ opisao uoccljivo opadanje ljudskog znanja.
Sentimentalizam i esteticizam bez korena, na jednoj strani, i,
neplodna i cepidlaccka specijalizacija, na drugoj, ccak su i onda
srozavali nauke o ccvoeku u SAD.  Sadassnji ,,<>"
pokret omoguchava samo ovlasstan ,,pregled nauka o ccoveku", i
kursevi ,,pregleda civilizacije" - koji se drzze na americckim
koledzzima i univerzitetima - nisu izmenili ovaj tok.
     Prouccavanje velike literature u nassem zapadnom svetu tezzilo
je eticckim i intelektualnim ciljevima.  Poboljssanje privatnog
ljudskog uma u privatne svrhe i uzgredno poboljssanje tog drusstva
bili su predmet istorijskog uccenog humanizma.  Jedni i drugo -
cilj i disciplina - potcenjivani su u Americi u XX veku.  Opsesivni
vokacionalizam (isticanje struccnog obrazovanja) naneo je dosta
sstete vissokom sskolstvu i ssto se toga ticce - ccak osnovnom i
srednjem obrazovanju.  Medjutim, ,,progresivni" ciljevi i metoda
Dzzona Djuia i njegovih pedagosskih pristalica i na druge naccine
su naneli nepravdu starim disciplinama.  Slogani kao ssto su
,,obrazovanje za zzivot", ,,uccenje uz rad", ,,sskolovanje za
socijalnu obnovu", ,,prilagodjavanje grupi", ,,sskola u sluzzbi
zajednice", generacijama su bili korisscheni kao oruzzje u borbi
protiv istinskog obrazovanja imaginacije i uma.  Jedna od posledica
bila je redukcija moralnog i intelektualnog liderstva u SAD.
Osnivacci americcke republike uccili su glavna naccela o ljudskoj
prirodi i drusstvu iz Biblije, Plutarha, Cicerona i SSekspira
(<>).  Medjutim, od sadassnjih genracija americckih
uccenika, umesto toga occekuje se da se visse ukljucce u tokove
komunalnog sistema za prachenje zagadjivanja, i u udzzbenike za
,,socijalne studije" pisane na izvornom engleskom, koji bi trebalo
da budu razumljivi i domorocima iz Nove Gvineje.
     Ono ssto je mozzda najgore jeste potpuno zanemarivanje gotovo
ccitave literature sraccunate na aktivnije pokretanje imaginacije.
Poeziju zamenjuje ,,vesstina komunikacije", narativnu istoriju,
priznate i doktrinarne socijalne generalizacije.  Liccnosti s
prirodnom upornosschu za pravo uccenje proterane su iz sskola ovom
dominacijom ,,progresivnih" obrazovanih teoreticcara; ili, pak,
proccisschena mudrost mnogih vekova predavala se kao i tolike
zastareletriccarije.  Ima profesora pedagogije u mojoj zemlji koji
ozbiljno dokazuju da nijedna mlada osoba ne bi trebalo da ccita
knjigu stariju od pet godina.  Kad je predstavnik sskole
obrazovanja velikog drzzavnog univerziteta dossao u moje selo da bi
popovao lokalnom sskolskom savetu, ja sam se usudio da mu
predlozzim kako je moguchno poboljssati nastavni program nasse
sskole.  On je, medjutim, bio razoccaran ,,kursom predmeta".
,,Drzzite li ccasove engleskog jezika?" - pitao je nasseg sskolskog
nadzornika.  ,,A ccasove iz svetske istorije?" (ona se predaje na
vissoj sskoli).  Pa, rechi che predstavnik pedagoske hijerarhije,
ta dva predmeta sasvim su dovoljna za bilo koju vissu sskolu,
ukoliko se na njima intelektualne discipline uopsste predaju.
Ostatak uccenicckog vremena trebalo bi da bude proveden u
,,vansskolskim aktivnostima" i ,,uccenju o zajednici".  SSta je
ostalo od kulturnog nasledja nasse civilizacije pod dominacijom
takvih liccnosti jedva da treba dokazivati.  Mi u Americi imamo
visse studenata po glavi stanovnika nego ijedna druga zemlja u
svetu, uveren sam, medjutim, da su mnogi studenti spremniji nego i
u jednoj drugoj zemlji u Evropi da se koriste univerzitetskim
disciplinama.
     Pretnje kontinuitetu nasse civilizacije koje sam izlozzio u
kratkim crtama nisu svojstvene Sjedinjenim Dzzavama.  Neoterizam u
moralu, politici i delima uma nije americcka strast; neki su vech
primetili da su od svih savremenih ljudi Amerikanci najiskrenije
vezani za tradiciju i zakone.  Daroviti sskotski urednnik Dzz. M.
rajd (<>) putovao je nedavno Sjedinjenim Drzzavama.
Pisse mi da Ameriku joss uvek karakterisse vitalnost, razliccitost
i jednostavnost zzivota.  Uprokos tome, svi mi zzivimo u vremenu u
kojem su occekivane promene u spoljnim aspektima zzivota izgleda
veche nego occekivanje kontinuiteta.  Nasledje civilizacije mozze
nestati onog ccasa kad pobedi materijalna civilizacija.  U bilo
kojoj kulturi dostojnog tog imena - ccovek mora biti nessto bolji
nego kraj leta; generacije se moraju uzajamno povezivati.  Neki
ljudi u Americi ccine sve ssto je u njihovoj mochi da saccuvaju i
povrate nasse zajedniccko nasledje - a to nije ccin koji se mozze
postichi primenom pozitivnog prava ili radom medjunarodnih
komisija.  Verujem da Evropljani - koji joss uvek imaju mnogo visse
materijalnih dokaza o veliccini prosslog vremena - neche zaboraviti
pepeo svojih otaca i hramove svojih bozzanstava.



BELESSKA O AUTORU


KIRL RASEL (<>, 1918) Doktor knjizevnosti, profesor-
istrazzivacc na Island univerzitetu.  Urednik ccasopisa
,,<>" i ,,<>".  Glavna dela:
_Konzervativna misao_ (pet izdanja); _Program konzervativaca;
Akademska sloboda._
     Tekst preveden iz: _<>_, <>



Ako sve prodje po planu ovu cemo knjigu u celini postaviti na
Yurope, negde na WWW.  Ima jos desetak raznih eseja.

N.

--
Nikola Stankovic
nikola@yurope.com