"INTERVJU"
UHAPSENA REC
KAKO JE KGB CITAO RUSKE KLASIKE
METAK UMESTO TACKE
Kako su svoje zivote okoncali Babelj, Piljnak,
Mandeljstam i ostali. ta skrivaju tajni dosijei
zloglasne Lubjanke, zile kucavice KGB, u koje je
pohranjeno gotovo sve sto je vredelo u ruskoj
knjizevnosti. O cemu su razgovarali Pasternak i
Staljin, i koliko je Babeljeva udovica cekala svog
pogubljenog supruga
Sudjenje Borisu Piljnjaku, kao uostalom i stotinama drugih
ruskih pisaca i umetnika, u vreme sovjetskog boljsevickog
terora, pocelo je mnogo pre nego sto su ga uhapsili. U
poslednjim godinama njegovog zivota sve cesce se javljao
jedan te isti slucaj, slican kosmarnom snu. Ako bi negde sreo
poznanika, ovaj bi ga, zacudjen, upitao:
- Ma, jesi li to ti?
- Jesam,.. ko bi drugi bio?
- Pa mi smo culi da si uhapsen...
A on je pisao roman. Radio je danonocno, ne obaziruci se ni na
sta, goneci od sebe strah. Bila je to davnasnja zamisao. Roman
o korenima i sudbini ruske revolucije, i o samome sebi. Pravio
je svoju knjigu od zivota, ali je i zivot pravio od njegove
sudbine istoriju, sumornu pricu o tome kako se pod teretom
tame suzavao svetli krug njegovog bitisanja - sve do lubjanske
zatvorske sobe.
Vazda ga je pratilo, ne samo njega, jedno te isto:
- Jesi li to ti? Nisi jos uhapsen? Pa mi smo culi...
Maestralna opaska Dzejmsa Dzojsa o revoluciji koja, poput
krmace, prozdire sopstvenu decu nasla je svoju, mozda
najsuroviju potvrdu u sovjetskoj postrevolucionarnoj Rusiji.
Vise od dve hiljade pisaca proslo je kroz tamne odaje zloglasne
Lubjanke, zile kucavice KGB, a njih 1 500 okoncalo je zivote
po raznoraznim gulazima, logorima i zatvorima.
Nisu zatirani samo pisci i umetnici, ratujuci protiv sopstvenog
naroda, sovjetska vlast je seckala njegovu istoriju, rusila njegov
zivotni poredak, i u materijalnom i u duhovnom pogledu,
atakovala i na samu svest kao i na osnovu svih osnova - na
rodjeni jezik. Borba protiv jezika, ravna zlocinu, pocela je vec
prvih godina nove vlasti i ispoljavala se na razne nacine:
unistavali su se glavni cuvari i tvorci jezika - seljastvo i
inteligencija. Obeskrvljavao se i siromasio recnik, svodjen na
sovjetski zargon iz dezurne propagandisticke frazeologije.
Dolazilo je do masovnog zagadjivanja govora inostranim
pozajmicama i svim mogucim nakaznim skracenicama, kao sto
su VKP (b), VCIK, CK i CK, Narkompros i Agitprop, likbez,
kuljtprosvet, Revtribunal, KIM, kolhoz, seljmag... - sa
gorcinom prica Vitalij entalinski, ruski pesnik i publicista,
autor bestselera "Vaskrsla rec", knjige koja se na ovogodisnjem
Sajmu knjiga u Beogradu pojavila i na srpskom jeziku, u
prevodu Nede Nikolic Bobic, a u izdanju beogradske kuce
"Paideia".
Kako je policija spasila dnevnik Bulgakova
entalinski, koji je do sada objavio sest knjiga poezije i proze,
kao clan i osnivac "antitrojke", specijalne radne grupe koja se
bavi otvaranjem tajnih arhiva i rehabilitacijom represiranih
pisaca, ukoricio je u svojoj knjizi uhapsene rukopise, dosijea i
islednicke zapisnike, detalje iz prisluskivanog zivota i stradanja
osmorice danas vec klasika ruske literature: Babelja,
Bulgakova, Florenskog, Gorkog, Klujeva, Mandeljstama,
Piljnjaka i Platonova.
Rec je o knjizi koja se cita kao najzanimljivije spijunsko stivo,
koja obiluje podacima o isledjenjima, prisluskivanju, torturi i
mucenju, kojima nije izbeglo gotovo nijedno znacajnije rusko
pero.
Rad na ovoj svojevrsnoj enciklopediji mrtvih, ciji rukopisi, po
prorocanstvu jednog od njih, na srecu ipak nisu izgoreli, poceo
je krajem osamdesetih, u vreme tzv. glasnosti, kada je
Gorbacovljeva perestrojka ulivala nadu da ce se Rusija, nakon
sedamdeset godina, ipak okrenuti sebi. U troclanoj komisiji,
koja je organizovana na saveznom nivou, pored entalinskog,
nasli su se i Anatolij Krajusnik iz KGB i Aleksandar Valuski iz
Drzavnog tuzilastva.
- ta je tebi?!, govorili su mi - prica entalinski - jesi li ti
kamikaza? Na koga si to udario? Pa oni cete pojesti zivog!
Nikada, zapamti, ni-ka-da oni nece dati svoje arhive. U njima je
cela njihova agentura. Pre ce dici u vazduh i sebe i arhive nego
sto ce ih ustupiti drugom. Kakva perestrojka! Sve je to
kamuflaza, blef, klopka. Sve ce nas zablesnuti, pa posle - za
siju! ta je tebi? Imati posla s Lubjankom - nece te posle nista
oprati! Prestaces da pises i steci ces more neprijatelja. ta
mislis, sta je Savez pisaca? Filijala Lubjanke. Ovde je svaki
drugi cinkaros!
Ipak, uprkos ovakvim upozorenjima, pa i cinjenici da se
gotovo sve obistinilo u vezi sa blefom i klopkom, entalinski je
bio prvi pisac koji je dobrovoljno zasao u nepregledne odaje
Lubjanke.
Pred njim su se otvorili citavi tomovi, gomile fascikli pod
sifrom "strogo poverljivo", zapisi sa isledjenja, dostave o
privatnom zivotu pisaca. Jednom utuljena rec ponovo je
vaskrsla, progovorili su zidovi, hladnoca i tama osvetlile su
prasnjave beleske.
Svako zlo ima svoje dobro. Zahvaljujuci policijskoj revnosti
sacuvani su i rukopisi koji do danas nisu ugledali svetlost dana.
Sacuvan je, na primer, Bulgakovljev "Moj dnevnik", koji je
pisac vodio sve do 1925. godine, kada mu je policija, prilikom
pretresa, oduzela sve papire. Kasnije je na zahtev autora taj
rukopis vracen, ali ga je Bulgakov u trenucima rastrojstva
spalio. Ipak, kako je i sam rekao: rukopisi ne gore. Savesni
poslenici Lubjanke su ga fotokopirali i sacuvali u svojim
arhivima. Nadjen je i "Tehnicki roman" Andreja Platonova,
stihovi poeme Kljujeva, pismo Gorkog...
Citavo jedno poglavlje, "Ispravke u enciklopediji", donosi
potpuno nove, nepoznate podatke, datume i cinjenice iz zivota
najpoznatijih imena ruske knjizevnosti, pre svega tacne datume
smrti ili pogubljenja, koji su u zvanicnoj istoriji falsifikovani da
bi se fingirala smrt u ratu, a ne u gulagu. Utvrdjeno je, na
primer, da je Babelj pogubljen deset godina pre nego sto je
zvanicno objavljena njegova smrt, Mandeljstam takodje, a
potvrdjeno je i da je Gorki umro prirodnom smrcu, a ne da je
ubijem, odnosno otrovan. tavise, lecili su ga najugledniji
drzavni lekari. Takodje saznajemo da je ovaj pisac revolucije, za
vreme boravka u Sorentu, slao uputstva u Rusiju o tome koje
pisce treba objavljivati i kakav treba da bude zvanicni knjizevni
pravac. Pisac komada "Na dnu" dosao je na ideju da sto
sovjetskih pisaca treba da preradi svetsku knjizevnost kako bi
se svetski proletarijat poucavao, iz literature, u dizanju
revolucije.
Kako sam se dobrovoljno upleo u mrezu
KGB-a
Pitao sam entalinskog kako je izgledao njegov prvi susret sa
Lubjankom, kako je doziveo taj dobrovoljni silazak u Had.
- Na Lubjanku sam do tada gledao negativno, kao na
neprijateljsku ustanovu, pogotovo za pisce. Kada sam prvi put
stupio tamo, osecao sam se kao u fantasticnom teatru: svi ti
hodnici, zidovi, kafkijanska atmosfera... A kada su poceli da mi
donose dosijee mojih junaka, i kada sam polako poceo da
otvaram istrazne predmete, zidovi su progovorili. Preda mnom
se, kako je rekao veliki Lomonosov, otvorio bezdan pun
zvezda, zvezdama nema broja, a bezdanu - dna. Pomislio sam:
mozda su bas u ovom kabinetu u kome sada ja sedim bila
saslusanja, mozda su bas u ovoj sobi mucili pisce ... Tamo je
sve isto kao sto je bilo i onda. To je citav lavirint: ogromni
hodnici po kojima se moze voziti bicikl, masa nekakvih vrata,
ulaza, prolaza... Radnici u arhivu stalno su me sarkasticno
podsecali da sam ja prvi pisac koji je tu dobrovoljno sisao,
"ranije su ih privodili pod naoruzanom pratnjom", govorili su
mi. Stalno je bila prisutna nekakva dvosmislenost, igra reci.
Jednako su mi postavljali pitanje: "Gde da vas smestimo?"
(ruska rec "posadit'sdj" znaci "smestiti", ali i "strpati u zatvor" -
prim. nov.). Onda bismo se zajedno smejali na tu temu.
Na koje ste sve teskoce nailazili kada ste izneli svoju nameru
da obelodanite tajne arhive KGB? Zasto knjiga jos nije
objavljena u Rusiji, buduci da je svoje prvo izdanje dozivela u
Francuskoj jos pre dve godine, a evo sada i kod nas?
- Vazno je istaci da je to bio dug, visegodisnji proces.
Postepeno otvaranje tih vrata koja su decenijama bila
zabravljena. Ima tri osnovna razloga koji su nam omogucili da
se latimo ovog posla. Prvi - vetar istorije koji je duvao u nasa
jedra, otvaranje Rusije, budjenje iz sna, glasnost. Drugi: ja
nisam bio sam. Predstavljao sam Komisiju Saveza pisaca. Iza
mene su stajali autoriteti nasih najslavnijih pera. Bulat
Okudzava je prvi podrzao tu ideju. Prosto, ja sam predstavljao
literaturu, jer meni samom nista ne bi pokazali. Oni su,
zapravo, svoje arhive otvorili Komisiji koja je mene odredila da
obavim taj posao od istorijskog znacaja za rusku pisanu rec. I
trece, a to smatram veoma vaznim, jeste to sto su se postepeno,
medju saradnicima arhiva KGB-a nasli ljudi koji su poceli da
shvataju vaznost i ozbiljnost tog posla i poceli su da pomazu.
Da li to znaci da je i KGB postao fleksibilniji?
- Sigurno. KGB se menjao zajedno sa promenama u drustvu. I
unutar njih se vodila borba, izmedju ljudi proslosti i ljudi
danasnjice. Zato smo i uspeli u ovome. Imali smo medju njima
saveznike. A sto se tice izdavaca, mislim da je to pre iz
ekonomskih razloga. Kod nas je, naime, ideolosku cenzuru
smenila ekonomska. Izdavaci nisu bili dovoljno vidoviti i ovo
im se ucinilo nerentabilnim. Kod nas se nije nasao, kao kod
vas, civilizovan izdavac. Kod nas je izdavac uglavnom
cinovnik, drzavni sluzbenik. Sada ga je smenio komercijalni
izdavac, ali vrlo cesto diletant. Jos se, nazalost, nije pojavio
tako mudar izdavac koji bi spojio ozbiljno i komercijalno. Ali,
mislim da se sada polako radjaju i takvi izdavaci.
Mozda su u pitanju politicki razlozi, ideoloski? Ponovno
zatvaranje nakon glasnosti i perestrojke?
- Mozda ste u pravu, moglo bi i to biti, ali KGB nije u to
umesan. Institucija privatnog izdavastva se kod nas tek radja. Ja,
uostalom, i nisam imao previse vremena da trazim izdavaca,
radio sam danonocno na knjizi. Doduse, izdavaci i danas kazu:
daj da objavljujemo nesto lepo i zabavno, a ne takve mracne
stvari, dosta nam je toga.
Da li vam je sve bilo dostupno iz te ogromne arhive? Koji je,
otprilike, to deo materijala koji je usao u knjigu?
- Ne mogu pouzdano da govorim koliki je to deo zato sto i ne
znam koliki je obim tog mracnog arhiva, rec je o milionima
stranica. Na svoj posao gledam kao na pocetak. Birao sam
samo pisce, one najvaznije. Ja i dalje radim. Zapravo, rad
uopste nisam ni prekidao. Napisao sam i drugu knjigu. Mada,
iskreno, taj rad je uvek zasvisio od politicke situacije. Oni bi
cas odskrinuli vrata, cas ih zasmandalili. Reagovali su na
politicku situaciju kao barometar. Ali se nikada rad nije
prekidao. Sada radim na dosijeima drugih pisaca. Vazno je da
kazem i to da ja vise nisam jedini. I drugim piscima je
omoguceno da ulaze tamo i da rade. Danas, svaki ugledan pisac
moze da udje u Lubjanku. Vladimir Vojnovic je izucavao
sopstveni dosije. Dosije Saharova su dali njegovoj zeni, Jeleni
Boner. Aleksandar Ginzburg se takodje upoznao sa svojim
predmetom. Nasa komisija je izdejstvovala i to da se dopusti
piscima, ako oni to zele, da vide svoj dosije i da pisu o tome
ako hoce. Vazno je istaci da ja nisam jedini koji tamo zalazi.
Uzmite svoje dousnike, a dajte nam nase pisce
Da li vam je bio otvoren pristup svim materijalima ili se nesto
cuva daleko od javnosti, za neko drugo vreme?
- Nisu mi dozvolili da vidim sve. Postoje predmeti koji se jos
cuvaju u tajnosti. Postoje tzv. agenturni predmeti, obavestajni.
To su materijali sa isledjenja pisaca, sa dostavama tajnih
saradnika Sluzbe. Mi smo dobili samo one delove tih predmeta
koji imaju vaznost za literaturu, rukopise, biografske podatke,
itd. Ipak su birali sta da nam daju. Odvajali su neka dokumenta
jer ne zele da odaju svoju tajnu agenturnu mrezu, pa cak ni one
dostavljace koji vise nisu medju zivima. Porodice i potomci
dostavljaca dzelata su jos zivi. Zamislite danas decu, unuke,
kako o svojim ocevima i dedovima saznaju takve strasne stvari,
da su bili cinkarosi, dostavljaci, dzelati i egzekutori.
U Nemackoj su sve otvorili i to se pokazalo kao veoma lose,
sada zale zbog toga. Ispostavilo se da je zena dostavljala
sopstvenog muza, brat je cinkario brata, sve je to izazvalo
velike potrese. Kada bi isto to uradili u Rusiji, to bi bio fitilj za
izbijanje gradjanskog rata. Ali nama nije ni bio glavni cilj da
otkrivamo cinkarose. Rekli smo im: "Uzmite sebi svoje
dousnike, a nama dajte nase pisce!" Nasa akcija je pre svega
humana, za uspostavljanje pravde i istine, a ne mrznje i osvete.
Mnogi pisci su istovremeno bili i dostavljaci. Da li ste pronasli
neki trag, sta je bio razlog tome? Presija, strah, zavist,
mrznja?
- Da, bilo ih je. Stavski, Pavlenko. Svi sovjetski pisci se dele
na tri kategorije: jedni kucaju na masini, drugi prekucavaju,
treci otkucavaju. To bi bilo smesno da nije tragicno i istinito.
Naravno da je zanr potkazivanja postojao u svim vremenima.
Ali nikada jos nije davao cvetova sa tako bogatim lepoticama
kao u nasoj najnovijoj istoriji. Redakcije novine i casopisa,
izdavacka preduzeca, mreza cenzure, i, naravno, Savez pisaca,
u sustini su se pretvorili u neglasne filijale Organa, ostvarivali
su kontrolu nad recju i ponasanjem knjizevnika, stalno
informisuci o njima partijske i kaznene organe, dajuci
mogucnost dzelatima da se okrutno obracunavaju "po komadu"
i "na veliko". Jos cemo saznati kako su rukovodioci Saveza
pisaca Stavski, Pavlenko i Gronski poslali iza resetaka, u smrt,
pesnike koji im nisu bili po volji - Mandeljstama, Kljujeva.
Prilicno se potrudio na tom poslu i dugogodisnji lider Saveza
pisaca Aleksandar Fadejev. Sada se dosta raspravlja o njegovoj
ulozi u masovnim represijasma: jedni govori da je terao u smrt
svoje kolege, drugi - da ih je cesto sitito i spasavao. Nije
slucajno 1956. godine, kada su iz mesta progonstva poceli da se
vracaju represirani pisci koji su ostali u zivotu, Fadejev izvrsio
samoubistvo.
ivi nisu imali pravo "prepiske" sa mrtvima
Da li ste imali u rukama neke podatke ili materijal koji niste
zeleli ili niste smeli da unesete u knjigu?
- Da. Postojala su dva kriterijuma. Za mene je glavni bio:
intiman covekov zivot. A u tom arhivu se nalazi sve,
najtananije podrobnosti porodicnog i privatnog zivota.
Izbegavao sam da otkrivam najintimnije tajne. Doznam, na
primer, da neki covek nije sin tog i tog pisca vec nekog drugog.
A taj sin je i danas ziv i misli da je sin onoga. To su ozbiljne
stvari. Trudio sam se da maksimalno oprezno, delikatno,
odvajam takve podatke. Receno mi je, na primer, da pogledam
ima li u nekom dosijeu stvari vrednih za literaturu, jer zele da
ga predaju udovici. Pogledam, kad tamo - prepiska tog pisca sa
ljubavnicom. Smatram da medju ostalim ljudskim pravima
postoji i pravo na licnu tajnu. Ako suvise diramo u neciji licni
zivot, tada narusavamo njegova prava. Mnogi koriste te arhive
za licni obracun sa protivnicima. Moram da kazem da su mnoga
dokumenta falsifikovana. Ako, na primer, treba da optuze
nekoga za spijunazu, a nemaju dokaze, onda oni falsifikuju
podatke. To je radjeno ne samo zbog savremenika vec i zbog
potomaka. Trebalo je iz tog okeana lazi izvaditi zrnca istine.
Kao na minskom polju kada treba da pronadjete minu, zato je to
tezak i odgovoran posao.
entalinski prica kako su falsifikovane biografije gotovo svih
pisaca koji su prosli kroz Lubjanku:
- Na primer, Babeljovoj zeni su kazali da je osudjen na deset
godina i to bez prava prepiske. Ona ga je cekala sve do 1948.
godine, a on je bio streljan jos 1939. godine. Bio je to strasno
potresan trenutak kada sam otkrio taj podatak. Kazu deset
godina bez prava prepiske, a on je vec bio na onom svetu. U
tome je bio sadrzan i izvestan cinizam. Tragican smisao tih reci,
ili te lazi, u tome je sto se stvarno ne mozes dopisivati sa nekim
ko je na onom svetu. To je bila jedina istina da prava na
prepisku nema. Ali, deset godina - to je vec neistina, trebalo je
reci bez prava prepiske na vecnost. Najteze je bilo to sto su
ljudi verovali i cekali. Pocele su da kruze razne price, da ga je
neko video u logoru, na frontu, da je dobro, da salje pozdrave
kuci. ene nesrecnika, poput Babeljeve, cekale su da prodje tih
deset godina, nisu se udavale, govorile su deci da ce im se
ocevi vratiti, pripremale ih za taj susret. Babeljeva zena je cak i
renovirala stan ocekujuci muza, a on je vec odavno bio na
onom svetu. To se desavalo mnogima, ne samo Babelju,
Piljnjaku, Mandeljstamu...
"Priznanja" su iznudjivali bicevima
Kako su se drzali pisci tokom tih besomucnih saslusanja?
- Veoma razlicito. Neki su se drzali veoma cvrsto, neki su
menjali iskaze. Lomili su ih, prvo su pricali jedno, posle
drugo... Nadali su se da ce na sudjenju imati priliku da kazu
pravu istinu, da ih svi cuju, ali avaj, sudjenja su bila tajna, i
nista ih vise nije moglo spasiti. U toku iscrpljujucih saslusanja
pisci su uglavnom priznavali sve sto je od njih trazeno. Babelj
je, na primer, izjavio da je radio za francusku i austrijsku
obavestajnu sluzbu (Marlo i tajner), da ga je vrbovala i
Jezovljeva zena koja ga je obavestila i o pripremanom atentatu
na Vorosilova i Staljina. Kasnije je na sudu sva ta priznanja
povukao. Piljnjak je pak izjavio da ga je jos 1926. godine
profesor Jenekava uvukao u mrezu japanske obavestajne
sluzbe, da je bio umesan u plan atentata na Staljina 1932.
godine, da je sa "drugovima" cak pripremao Jezovljevo ubistvo.
to se tice spijunaze u korist Francuske, ona se, po
Piljnjakovim recima, svodila na podatke koje je dostavljao idu
i Viktoru Margeritu. Kljujevu je palo u deo da gotovo predvodi
"Savez spasenja Rusije" koji se zalagao za restauraciju
monarhije, Florenski se 1933. godine obreo u polozaju jednog
od vodja nacional-fasisticke "Stranke preporoda Rusije", koja je
toboze imala i konspirativan sastanak sa Hitlerom...
Zakljucio sam da sto je pisac darovitiji drzao se bolje, imao je
veci licni integritet. Tu se narocito isticu Mandeljstam i Kljujev.
Oni nista nisu poricali, govorili su: "da, ja sam bio protiv
sovjetske vlasti, da, napisao sam takve stihove..." Razmisljao
sam zasto je to tako i dosao sam do zakljucka da je dar, talenat,
nesto zaokruzeno, celovito, s njim ne mozes nista. Ili ces ga
sasvim unistiti, ili priznati onakvim kakav jeste. Ono sto je
ljude cinilo cvrstim, pored talenta, bila je vera u Boga. Za to su
primer Florenski i Kljujev.
Zanimljiv je i Mandeljstamov primer. On je napisao pesmu
protiv Staljina, 1933, "Mi zivimo ne osecajuci pod sobom
zemlju", ali se, naravno, nije znalo da je on autor. Kada je
Mandeljstam uhapsen, istrazitelj je poceo da citira stihove
pesme, ali pogresno. Mandeljstam, koji je hteo da ostane do
kraja pesnik, bez obzira na cenu, svojom rukom je napisao celu
pesmu i rekao da je on autor.
Kako su dolazili do tih neverovatnih priznanja, ima li o tome
nekih pisanih tragova u arhivima Lubjanke?
- Oni u sudskim dosijeima nisu ostavljali tragove o vrstama
mucenja i tortura. Ali, ako je suditi po rukopisu isledjivanih,
koji je kod svakog novog "priznanja" postajao tezak, necitak,
nerazgovetan, moglo se pretpostaviti da su pod prinudom
izvucena priznanja. Ipak, ma koliko da su debeli zidovi
Lubjanke, ma koliko da su se trudili da sakriju ono sto se radilo
u islednickim kabinetima, krici otuda stigli su do nas. Sacuvano
je u dosijeu uhapsenog Vsevoloda Majerholda njegovo pismo
predsedniku Sovjeta narodnih komesara Molotovu, potresni
dokument o mehanici dobijanja "istinitih dokaza".
Kako se Tolstoj obreo u Lubjanki
Svaka sudbina, svaki dosije iz Lubjanke potresan je na svoj
nacin, ali me je posebno porazilo jedno saznanje, prica
entalinski, a to je bilo da se cak i veliki Lav Tolstoj,
posthumno, nasao u Lubjanki, iako je umro mnogo pre
Revolucije.
Januara 1991. godine, negde u dubini Rusije, u lokalnoj upravi
KGB-a, saradnik komiteta pregleda stari arhivski predmet
izvesnog Pocujeva. Obicna mapa i predmet. Razume se, debeo,
isfabrikovan, kao hiljade drugih.
Na kraju mape zalepljen je koverat iz koga kagebeovac, nista ne
pretpostavivsi, izvlaci neki iscepan sivi koverat, a iz njega listic
tanke hartije sa tekstom kucanim na masini. I ne veruje svojim
ocima: "14. decembar 1909. godine Jasna Poljana...", a dole,
krupnim razvucenim rukopisom, svojerucan potpis - "Lav
Tolstoj"!!
Odmah leti obavestenje visem nadlestvu u Moskvu, a ubrzo
zatim i sam predmet: Lubjanka hoce da se uveri sopstvenim
ocima. Kada smo posle nekoliko dana sravnili piscev potpis i
njegove ispravke u pismu sa poznatim originalom uverili smo
se da nema greske, zaista to je - Tolstoj!
Ko je taj Pocujev, i kako je Tolstojevo pismo dospelo u njegov
istrazni dosije?
- On je upravo jedan od onih revolucionara cije je zivote
svojevremeno stitio cuveni pisac. Godine 1909. bio je poslat na
Ural, zbog ucesca u ustanku protiv carske vlade. I on se otuda
obratio jasnopoljanskom mudracu sa vecnim pitanjem: kako
ziveti, u cemu se sastoji glavni smisao zivota? Tolstoj mu je
odgovorio da mu ne moze reci nsta vise od onoga sto je vec
objavio u svojim knjigama, od kojih mu je neke i poslao.
Skrenuo mu je paznju na svoju knjigu "Svakog dana" gde u
jednom poglavlju, na koje mu ukazuje, Tolstoj kaze da ako
covek postavi za glavni cilj svoga zivota moralno usavrsavanje
(ne sluzenje ljudima, vec moralno usavrsavanje cija posledica
uvek biva sluzenje ljudima), onda mu nikakvi spoljasnji uslovi
ne mogu smetati da postigne postavljeni cilj. Otvarajuci knjigu
na mestima na koja je ukazao pisac, mladi ucitelj sa Urala
mogao je da izvuce za sebe zivotni program koji mu je zavestao
pisac. Njegov lajtmotiv je: hriscanska vera, pokajanje i moralno
usavrsavanje, kao izbavljenje od zla, koje vlada u svetu i u
coveku.
Drugim recima, Tolstoj je odvracao svog adresata od
revolucije, ukazujuci na evoluciju kao na prirodni put razvoja
ljudske istorije.
Tolstojev savet revolucionar nije poslusao, o tome govori dalja
sudbina Nikolaja Pocujeva, sto se moze videti u materijalima
njegovog istraznog predmeta. A on nije jedini - koliko je
takvih ljudi iz naroda koji nisu, kasnije postavsi inteligencija,
sledili Tolstojev zavet vec posli zavodljivim putem na koji im je
ukazao Lenjin, unoseci zlo i u vlastitu licnost. To nije bio
unutrasnji put vec spoljasnji, put iluzorne slobode u kojoj
covek ostaje rob - sto je i dokazala sovjetska istorija. Postojala
su dakle dva puta kojima je mogla krenuti Rusija: putem
evolucije, Tolstojevo ucenje, ili putem revolucije, Lenjinovo
ucenje. Tragedija ruskog naroda je u tome sto je krenuo
Lenjinovim putem.
Slobodan SAVICH
Antrfile:
Svi sovjetski pisci se dele na tri kategorije: jedni kucaju na
masini, drugi prekucavaju, treci otkucavaju. To bi bilo
smesno da nije tragicno i istinito. Naravno da je zanr
potkazivanja postojao u svim vremenima. Ali nikada jos nije
davao cvetove sa tako bogatim lepoticama kao u nasoj
najnovijoj istoriji.
Doznam, na primer, da neki covek nije sin tog i tog pisca
vec nekog drugog. A taj sin je i danas ziv i misli da je sin
onoga. To su ozbiljne stvari. Trudio sam se da maksimalno
oprezno, delikatno, odvajam takve podatke.
Kada je Mandeljstam uhapsen, istrazitelj je poceo da citira
stihove pesme, ali pogresno. Mandeljstam, koji je hteo da
ostane do kraja pesnik, bez obzira na cenu, svojom rukom
je napisao celu pesmu i rekao da je on autor.