"INTERVJU"
SRPSKI BIZNIS
KAKO ZARADITI MILION MARAKA
NOVAC NE PITA ZA KRV
Ja nikoga nisam prevario iako sam zaradio milione maraka tokom rata.
Uostalom, zar se rat uopste vodio u Srbiji? Ja mislim da sam pomogao
zemlji u ocajnoj ekonomskoj situaciji, u jednoj besprimernoj blokadi.
Mislim da sam
svojim preduzimljivoscu pomogao. Naravno, neka cena morala se platiti. Da
li je ta cena pravilno rasporedjena, ne znam. I aparat i vojska koji su
odrzavali sistem uzeli su, verovatno, veci deo tog novca, ili neposteni
ljudi
Slusaj, to oko anonimnosti, ja mogu i da kazem kako se zovem ali je bolje
da ti ne znas! Mnogi bi "pukli", a najpre - ti! Meni je glava uvek u
torbi. Ispred stana i firme u Becu postavljeno je najbolje obezbedjenje
koje postoji. Velike pare trosim na telohranitelje. Nevaspitano je s tvoje
strane sto si postavio pitanje o sumi novca koju posedujem! U svakom
slucaju - mnogo. Ali, samo ja znam po koju cenu! Bio sam referent u
Renex-Aneksu, velikoj drustvenoj eksport-import firmi. Gledao sam kako svi
oko mene kradu a najvise direktori sektora. Zavrsio sam srednju ekonomsku
skolu. Otac me je preko nekih ljudi zaposlio u toj firmi. Radio sam kao
referent - komercijalista. Priznali su mi visu skolu. Imam pedeset sest
godina.
Kazem ti, video sam kako komunjare kradu lovu, pa sam i ja poceo mucke sa
dnevnicama, putnim nalozima, racunima za gorivo. Nesto sitno. Zasto oni da
maznjavaju a ja nista. Stalno radis a nista nemas. Provalio sam mehanizam
kradje. Video sam kako to direktor radi, pa sam mu jednom u ljutnji
skresao to u lice. Bio je to jos kliring. I da vidis, direktor me potom
sve vise i vise forsira, imam sve vise posla. Vec tada sam imao kontakte
sa mnogim poslovnim ljudima. A posebno sa nasim bivsim direktorima koji
su krajem osamdesetih, umesto da se vrate u zemlju, ostali u inostranstvu i
otvorili svoje privatne firme. Imao sam jednu svesku u kojoj sam zapisivao
sve, imena, firme, podatke, posebno Rusija, posebno Bugarska.
U to vreme, nasa firma radila je neku transakciju, radio se izvoz. Ja sam
bio posrednik izmedju mog direktora i bivseg generalnog direktora koji je
takodje osnovao privatnu firmu u Austriji. Da prebacim novac, to je bio
moj zadatak.
Direktan nalog iz Komiteta
Stvari su krenule lose, uhvatili su me na granici, neko je ocigledno sve
prijavio i stavljen sam pod istragu. Medjutim, direktor je to sredio, i na
direktan nalog iz Komiteta, istraga je obustavljena. Kad je krenulo ovo
sranje sa drzavom, kad je pocela da propada, ovaj moj direktor shvati sta
ce se desavati, a to i nije bilo tesko shvatiti, mi napustimo firmu i
odlucimo: idemo u biznis sa naftom, sigurno ce uvesti sankcije! Tako je i
bilo. Napravimo kontakt sa bivsim generalnim, zvacu ga od sada
Austrijanac. On je imao firme u Becu, Cirihu, predstavnistvo u Londonu,
racun na Kipru... otkida od love. Kazem mu: dodji, imam ljude na granici
(to je obezbedio direktor koji je imao veze u bivsem prigradskom
komitetu), spreman sam da pripomognem, samo jos naftu da obezbedimo. Oroz
je drmao prigradskim u svoje vreme ali se posle Osme sednice
preorijentisao na privatni biznis i kada su uvedene sankcije medjunarodne
bratije javili su mu se tadasnji mocnici i trazili njegove usluge. Vidis,
sada kad je nastala ova mirovnjacka politika, njih su razjurili, ali tada
su mu ti isti ljudi rekli da je to "drzavni interes", "opste dobro" i da
je "sve
dozvoljeno". Oroz je to oberucke prihvatio. Trebalo je po svaku cenu da
obezbedi da drzava pod sankcijama dobije naftu. Oroz je trebalo da sredi
papirologiju koja bi zatvorila konstrukciju, kao i da "obezbedi" carinu.
Dok su pravi kriminalci na Dimitrovgradu placali po vagon-cisterni 4.000
DEM, Oroz je trebalo da omoguci
slobodan prolaz. Medjutim, nije to uvek funkcionisalo jer bi se carinici
oglusili na nalog iz Beograda, e, da bi se i oni "ugradili". Medjutim,
kako su u zemlju pocele da ulaze citave kompozicije, i cena je pala. Kada
smo poceli da radimo barze rekom, "ugradjivali" su se po toni. Tada je
trebalo podmazati i Lucku Kapetaniju. Svi su trazili svoj deo iako je to
bio "drzavni posao". Mi patriote tu smo najgore prosli. Najvise je uzela
drzava a jos preko toga uzimali su njeni sluzbenici. Tek, Oroz pita:
koliko je moje u tome? Petnaest dolara po toni, dogovorismo se. Ja sam
oduvek bio sposoban ali nikada nisam imao pravu priliku. Kada sam radio u
firmi, znao sam koliko mogu da "mrdnem" - pedeset maraka! I to sam morao
krvavo da se potrudim da dodjem u poziciju da ukradem taj sitnis. Ovde
nista nisam krao. Rizikovao sam svoju glavu, mogao me je neko i ubiti.
Zato i drzim obezbedjenje, ne znam koja ce se obavestajna sluzba pojaviti
ili neki dripac. Kako se posao sa naftom razvijao, previse se jajara
ukljucilo, prevaranata...
Prva cisterna
Imali smo nameru da odmah uradimo marsrutni voz. Ali ipak su prvi krenuli
mnogo jaci igraci iako smo mi prvi kontaktirali ljude iz bivseg
prigradskog komiteta i nove partije. Austrijanac, takodje, rece kako nisam
ja to dobro smislio i da je bolje da prvo podjemo sa samo jednom cisternom
da vidimo kako mehanizam
funkcionise. Takodje, trebalo je obezbediti dilere u zemlji. Setio sam se
jednog koji je pokusao da studira ekonomsku ali se ubrzo odao sitnom
svercu cigareta. Jos onda, stalno je dolazila policija na casove, trazeci
ga. Nesa je vec postao veliki diler, kako rece, radio je tada i po
petnaest kartona master case Marllboroa. On je bio zgodan i zato sto je
imao razradjenu mrezu saradnika. Pristao je da se "ugradjuje" dva-tri
pfeniga po litru. Nije to bilo lose za njega: cisterna od trideset hiljada
litara - on "dobar" devet stotina
maraka! Njegov posao je bio da otprati cisternu, stigne pre nje i doceka
je. On se akao sa sitnim dilerima. Znao sam da me maznjava na
temperaturnoj razlici, ali znas kako je, ipak je on radio najprljaviji i
najkonkretniji deo posla - rasparcavanje tovara. Radio je Nesa i za druge
ali kako sam ja razgranao
poslove, postao je samo moj. Ja sam ga odmah ugradjivao u cenu. Dakle,
Austrijanac nije hteo da rizikuje vise od 15.000 DEM za jednu cisternu iz
Bugarske. Pukne mi film, odem do strica, ujaka, nesto uzmem od majke koja
je imala ustedjevinu. Cuvala je to kod sebe jer sam joj zabranio da daje
pare kod Gazde i Mamine.
Odem u Sofiju. Nadjemo se u poznatoj "srpskoj" kafani gde su se sklapali
svi prljavi poslovi. Austrijanac se pojavio sa nekim tipom iz Nisa i sa
idejom da osnujemo firmu u Sofiji. Nije to bila samo ideja. On je vec bio
iznajmio prostorije. Odvede nas. Cetiri kancelarije. Dve Bugarke tamo,
pamet da ti stane, kao, sekretarice. Posle, saznamo da mu ih je uvalila
bugarska
obavestajna sluzba i to ona bivsa, socijalisticka, koja i dalje postoji i
deluje ali sada ne politickim nego finansijskim uticajem. U stvari,
saznali smo sigurno za jednu od njih. Krene Austrijanac da ugovara sa
Bugarima. Tu se pojave neki mracni tipovi, neki njihovi oficiri, tek,
ugovori nekako 20.000 tona da prodje za godinu dana. I onda, trebalo je da
onaj iz Nisa i ja otpratimo cisternu. Prethodno se od straha iznapijamo.
Cekamo na granici
vec drugi dan. Kumilijana, ta bugarska obavestajka, bila je veza sa te
strane granice. Medjutim, vidimo da su pre nas prosle vec dve cisterne.
Shvatimo da su i Bugari kao nasi carinici, da ne cekaju nikakav nalog,
nego da rade za svoj dzep. Bratko, cetiri soma! Spustimo na tri i predjemo
kod nas. Tamo frka. Orozova veza ne funkcionise, ili se carinici prave
ludi, tek tu puknem jos dva soma, tj. svu lovu koju sam poneo iz Beograda.
Austrijanac besni zbog
tih neplaniranih troskova i kaze da vidim sta to Oroz zeza. Zamolim ga,
jer nisam smeo da mu se zamerim, a ispsovao bih ga, kaze Oroz, sredicemo. I
nekako to ipak krene. Bugarska veza je proradila a i nasi carinici su
znali kad prolazimo. To se, burazeru, klanja, niko nista ne trazi. Damo im
po koju marku, po koji boks cigareta tek da ne kazu. Redovno smo placali
svoje, sto Orozu u Beogradu, sto Kumilijani u Sofiji, a onda dolazi do
komplikacija.
Komplikacije sa DB
Neki idiot pre ovog Beretesa zabranio prelazak bugarskih cisterni.
Takodje, morali smo da pretacemo gorivo jer su postavljeni posmatraci iz
Unprofora, Kontrolna misija! To nam povecava troskove po cisterni za 2.000
DEM. Unprofor nadzire. Ne moze vise nijedna cisterna da prodje. Sta da
radimo? Sednemo i razmisljamo... i ja smislim! Dovezemo cisternu petnaest
kilometara od granice, iznajmimo od Bugara pumpe za pretakanje goriva i
kupimo sleper. Vec smo imali para. Dve hiljade tona smo proturili. Svaka
dva dana jedna cisterna. U sleper postavimo tri bidona od po sedam tona.
Pretoci se iz cisterne, prekrije ciradom i vise nema cisterne. Prolazi
sleper humanitarne pomoci. Kakvi sateliti, kakav Unprofor! Velike pare
uzimao je tada jedan traktorista iz Brzog Broda koji je sa pumpom na
kardanu vratila prebacivao iz bidona gorivo nazad u cisterne, jer sad nasa
djubrad ne daju da ide sleper sa bidonima nego, kao, zbog opste
sigurnosti mora u cisternu. Onaj Nislija brzo je otpao. Namestili smo mu
robiju jer nas je krao. Cinkarili smo ga kod DB. Mene su dva puta zvali u
DB. Tako je pao taj Joza i njegova kompanjonka Lila. Tzv. duo 018. I taman
smo se uhodali, kad se u celom poslu pojavi gospodar Marakane. E, tu je
bilo gadno. Dodju njegovi ljudi u Sofiju. Zatekao sam se i ja tamo. Dodje
neki dripac Kalinovic, imao je cak i svoju gardu. Kumilijana je izasla
pred njega. On je odmah ukapirao da Bugari stite liniju od Sofije do
granice. Bivsa i sadasnja obavestajna sluzba, taj tzv. Kult-grup, ogromna
podzemna organizacija koja radi sve poslove, cak i atentate narucuju,
stvarna je mafija i gospodar u Bugarskoj.
Da bi zastitila svoje ekonomske interese, ova organizacija pribegla je
izbacivanju Gospodara Marakane, Kalinovica i njihovih ljudi iz Sofije. Na
pocetku, Kalinovic je nakratko uspeo da presece kanal koji je bio
konkurencija Gospodaru Marakane. Ali tada Kumilijana izlazi iz uloge
fatalne zene i konkubine i kada ekipa pocinje cak da ubija ljude u Sofiji,
iz Beograda je u tom smislu stigao izvesni Roki, Kult-grup ih "rastura".
Taj deo problema sa
bugarske strane granice bio je resen. Ali, kako ljudi Gospodara Marakane
nisu mogli da se mesaju u poslove bugarske mafije, tako ni Bugari nisu
imali ingerenciju s nase strane granice. Kako prebacimo naftu na nasu
stranu, nista vise nije funkcionisalo. Cak ni Oroz nije uspeo da spreci da
nam po koji tovar ne otmu nepoznati ljudi sa automatima, nekada cak i
policija. Zatim smo mi, preko Nese, organizovali kriminalce koji su
pratili cisterne od Dimitrovgrada do Nisa, do Srbopetrolovog tanka gde smo
lagerovali robu jer smo dosli do tog nivoa da preveliku kolicinu goriva
prevezemo preko granice a ne mozemo je odmah prodati. Uspeli smo da to
bude u Srbopetrolovom tanku. Bio je dovoljan Orozov dogovor sa njima.
Lazni procvat
Tada se pojavilo "hiljadu" prodavaca pa se desavalo da prodamo robu nekome
po 95 pfeniga a da nam tu istu robu iz Srbopetrolovog tanka neki diler
ponudi po marku i petnaest. To znam sigurno jer samo je nasa roba bila u
tom tanku. Svako se tu ugradi dva, tri pfeniga. Bilo je i apsurdnih
situacija. Bilo je dana
kada ne bismo uspeli ni kap nafte da prebacimo iz raznoraznih razloga a
kupce imamo. Bosanci kupuju kao ludi, i to pazare za vladu. A foliraju da
je to za njihove pumpe. Posebno ona braca iz Banjaluke. Dakle, jednom
takvom prilikom nemamo ni kap na lageru, javi mi se jedan i kaze ima
nafta, marsrutni voz, marka petnaest. Skupo, ali moze se prodati skuplje.
Dodjem po pozivu . Kajicu, gde je dokumentacija, vlasnicki listovi,
potvrda sa carine, gde je nafta? Kaze, idemo dalje. Da ne duzim, od devet
ujutro do osam uvece isli smo od "gazde" do "gazde" i kod poslednjeg,
trebalo je "jos samo telefonirati", kao taj je "druga ruka". Pozovemo,
zenski glas: Zoran nije tu. Gde je? Na produzenoj nastavi!? Ispostavilo se
da se to neki klinac "zezao" i javio cenu jednom dileru cije je ime nasao
u novinama. Inace, put do ucenika vodio je preko Autokomande, preko jedne
od brojnih crnogorskih veza, ovog puta preko one najjace, preko sestre od
strica cuvenog Noza.
Jednom prilikom nazove me Oroz i kaze da bi Bosanci hteli da kupe 4.000
tona. Trebalo je da Bosanci otvore akreditiv, tj. da neka banka napolju
garantuje da ce rafinerija biti placena kada roba stigne. Potpisan je
ugovor na dva pfeniga razlike na dva marsrutna voza, sto znaci 40.000 za
mene. Odem kod Oroza u
Mekdonaldsovu ulicu i, tamo, sa punomocjem iz Austrije potpisem ugovor.
Medjutim, bilo je grdnih problema oko realizacije tog posla. Ne sa nase
strane. Nafta je skladistena izmedju Bugarske i Rumunije, na mestu gde je
postojao
mamutski tank. U tom tanku lagerovali smo naftu jer smo brzo morali da
vratimo vagone. Taj dizel bio je namenjen tenkovima Republike Srpske. I tu
nam drzava ukrade cetiri stotine tona. Iako smo platili drzavi dvadeset
dolara po toni za prelazak te robe. Plus pet dolara po toni coveku koji je
obezbedio carinu, plus petnaest dolara po toni Orozu koji je dosao u
kontakt sa penzionisanim generalom Vojom Raspopovicem. Pola zarade nam
ukradose. U stvari, bila je to Nova vojska koja nam je otela naftu. I
sledecu isporuku smo ugovorili sa istim generalom ali tada su bili
korektni. Bilo je to pre tri i po godine.
Barze uz Dunav
Shvatili smo da moramo da radimo vece kolicine. Vece kolicine radili smo
barzama. Barze su tocene u Burgasu. Znaci, pet barzi po 1.200 tona koje je
Dunavom vukao tegljac. Cuo si verovatno za onu otetu barzu. Medjutim, mi
smo bili inteligentniji, nismo otimali. Bio je to tranzit. Kupili smo
dozvolu za transport za dvanaest hiljada dolara, tranzit Dunavom kroz
Jugoslaviju. Prva
barza je isla do Panceva. Tamo je tovar ispraznjen, a u barze je
natovarena voda! Gaz je ostao isti. Mi smo mislili da smo to uradili
neprimeceno. Ali saznamo preko Oroza da je jugoslovenska vlada dobila
packe. Na barzi se nalazila i skrivena kamera. Montirali je Amerikanci.
Ali nisu previse insistirali, pa je sve zataskano. Iza te barze bila je
ona koja je oteta. Onda smo nastupili, opet mi. Ovoga puta svi su bili
potplaceni da nista ne
vide. Ta barza istocena je u Novom Sadu. Na te dve barze zaradio sam cisto
150.000 DEM. Iz Novog Sada naftu smo prodali Crnopetrolu. Ta je nafta
transportovana u Vukovar u Razalovanu Srpsku Pokrajinu gde je preradjena a
zatim nazad izbacena na jugoslovensko trziste. Mi smo uradili i sverc
kerozina za ovdasnju avio-kompaniju. Ali nijedan avion nije poleteo sa tim
gorivom jer bio je to transport u neispravnim buradima. Posto smo im dali
zvanicnu Srboinspektovu potvrdu da se radi o kerozinu, platili su ali su
osporili da je tih 40.000 litara kerozina ispravno. Ja mislim da su oni
lagali. Kasnije su bile jos dve isporuke a oni su sve tri osporili, oko
400 tona. Radili smo kerozin i za Armiju, ali su neki oficiri maznuli
lovu.
Srpska posla
Bilo je mnogo, mnogo prevaranata. Bili su to ljudi poput Kice Otajica. Svi
su oni drzali biroe, sto u Dunav-centru sto u Ruzicastoj zgradi. Imali su
sekretarice, kompjutere, monitore, pejdzere. Prodavali su robu koja nije
postojala i naplacivali je unapred. Kada bi naplatili, najcesce su
nestajali, ali mnogi od njih platili su glavom ili su ostavili svoje
porodice na ulici, posto bismo ih "odrali do koze". Ipak, vrednost stana
nije mogla da pokrije gubitke. Jer na pet-sest cisterni, sto je cirka
vrednost 250.000 DEM, uzimali bismo im stan vredan osadmdeset- devedeset
hiljada. Ako neko nije imao nista, za manje sume bio je prebijan. Jednom
prilikom odnesemo kod izvesnog Radise 60.000
DEM, kupimo na nevidjeno dve vagon-cisterne. Oko sto hiljada litara nafte.
I ne samo mi, prodao Radisa pet marsrutnih vozova. Taj prevarant je uspeo
da nasanka cak i Gospodara Marakane. Od vozova, dakle, ni traga ni glasa.
Dodjemo u Ruzicastu zgradu i organizujemo da se taj covek, Radisa,
kidnapuje. Zatvorimo ga u jednom selu kod Milanovca. Tek kada smo dobili
pare, nas deo, pustili smo ga. Bilo je pedesetak ljudi koje je Radisa
zavrnuo.
Municija za Srbe
Vec 1993. mogao sam da finansiram ceo marsrutni voz - sam. Prvi voz platio
sam u martu. Usao je preko Rumunije. Dvadeset hiljada dolara kostao je
prelazak tog voza iz Rumunije. Nedugo zatim, drzava trazi da im uvezem dva
miliona metaka za
Razalovanu Srpsku Pokrajinu. Zavrsio sam i taj posao. Postao sam uskoro
vlasnik prvog DEM miliona. Mi "uvoznici" vec smo se tada medjusobno
poznavali. Znali smo koliko je ko "tezak", sta ko moze da uradi. Vec smo
se rasporedili: ko radi cisterne, ko vozove... Ja sam sve vise sedeo u
Sofiji. Cinio sam i "druge" usluge u paketu, za drzavu. Ako su oni
pomagali i naplacivali, mi smo pomagali i nismo mogli da naplacujemo. Tako
je dosao zahtev za isporuku te municije. I ne samo to. Trebalo je to
zbrinuti, znati cutati, sedeti tamo "kao na iglama"... "Radjeno" je i
oruzje. Medjutim, posao sa naftom iz Bugarske i Rumunije poceo je da
zastaje. Bugarskas granica vise nije bila prohodna. Otvara se novi kanal
preko Albanije, preko jezera, preko Crne Gore. Sada se trebalo povezati sa
crnogorskom mafijom, sa ljudima Vila Mucica. Posao je ponovo krenuo. I
dalje se radi sa kesom. Novac iznosimo, manje kolicine u torbu, pa u auto
i preko granice, a kada se radilo o milionskim sumama, imali smo drzavnu
pratnju. Policija nas je pratila. Kada sam uradio tu municiju, Republici
Srpskoj, na cemu sam i zaradio, zeleo sam da im se oduzim i posaljem im
jedan sleper humanitarne pomoci. U Sova-Kvarku dugovali su mi neki novac.
To smo "prebili" cokoladom i ostalim slatkisima. Ali na granici sa Bosnom
morao sam da platim dve-tri hiljade DEM jer je za jugoslovenske vlasti ta
cokolada luksuz a ne pomoc. Da bi sve bilo jos gore, kada je cokolada
presla u Bosnu, lokalni politicari su je distribuirali u prodaju kroz
lanac svojih trgovina. Budibogsnama!
Osim nafte, radio sam i trgovinu oruzjem, bolje reci transfer oruzja. Moj
sofijski biro radio je transfer oruzja iz bivseg Sovjetskog Saveza na
Zapad, i to specificne vrste oruzja koja mnogo kosta. Tu je zapravo
zarada. A drzava je trazila sve vece i vece usluge od mene. Pokazalo se da
sam, neskromno je reci,
jedan od retkih koji moze da odradi te poslove visokog rizika -
kvalitetno. U pocetku samo puscanu municiju, a kasnije i posebne kalibre,
cak i helikoptere. Zatim su se javili Rusi koji su nudili jos veci
tehnoloski nivo, oruzje nove generacije, pa su se i sa Zapada
zainteresovali za to sto Rusi nude. Ja sam samo spajao ljude. U mom poslu
posao sam od devize da spajam ljude koji znaju posao ili imaju ideju i
ljude koji imaju pare. To je moja poslovna strategija.
Crvena ziva
Jedan od najriskantnijih poslova bilo je poslovanje sa crvenom zivom,
kradenom iz Instituta Kasparov, sto bi se reklo, negde u dubini bivseg
Sovjetskog Saveza. To je institut za nuklearnu fiziku koji je deo lanca
ustanova za proizvodnju atomske bombe. Tamo je srce atomske industrije.
Buduci da je i tamo drzava propala, Rusi pocinju da kradu razne supstance
i zatim preko cecenske mafije, i raznim drugim kanalima, preko Bugarske i
Jugoslavije prodaju strateske sirovine na Zapad. Jugoslavija je bila crna
rupa preko koje se, iako apsurdno zvuci, sve moglo lakse izneti. Jer, sve
se radilo na uslugama u novcu. Tu se pokazala opstecovecanska
korumpiranost, ili, mozda je bolje reci, opsednutost biznisom. U pitanju su
grami zive. Gram kosta dvesta hiljada dolara. Koristi se u proizvodnji
atomske bombe ali i u sistemima za samonavodjene rakete tipa "rodoljub".
Ne samo ziva vec i obogaceni proteini kao sto su K 102, 103, alfa protein
1, sintetizovani u kosmosu u ruskoj svemirskoj laboratoriji. Recimo, gram
je cetiri stotine hiljada dolara. U opticaju je bio i osmijum 187, gram
62.000 dolara. Razne vrste zmijskih otrova... Ruska mafija je to svojim
kanalima krala iz institutskih lagera a zatim bi posiljke rusko-cecenska
mafija prebacivala do Bugarske. Tako su nasi ljudi dolazili u dodir i sa
poslovima te vrste. Posao se sastojao u pronalazenju kupca na Zapadu.
Moralo se paziti jer su Rumuni u jednom od tajnih sklonista bivseg
Rikuratiteua kod Bukuresta proizvodili kvalitetne ali bezvredne kopije.
Protonski institut pokraj Beograda tehnoloski je opremljen da moze da
identifikuje kvalitet supstanci. Postoje u Evropi samo tri instituta koja
maju licencu za izdavanje slicnog sertifikata. Doslo je cak do toga da se
kontraobavestajna sluzba jedne strane zemlje borila protiv pipaka
sopstvene mafije na teritoriji drugih drzava ukljucujuci i nasu, ali o
tome ni ja ne znam
previse. Bio sam u Sofiji. Bec je bio finalno mesto za trgovinu spomenutom
robom, ali se provera kvaliteta vrsila pre Beca. Mahom su kupci takvih
proizvoda bile obavestajne sluzbe Austrije, Nemacke, Amerike, posebno kada
se govori o osmijumu 187.
Odlazak iz posla
Nisam otisao iz straha od rata ili zbog kriminalaca. Poceo je strasan
pritisak drzavnih organa. Imao sam svoje pumpe, proizvodnju, trgovine,
zaposljavao vise od 400 ljudi na ovaj ili onaj nacin. Ali drzava je pocela
da me proganja! Shvatio sam da vise moram da placam "drzavi" nego
kriminalcima. Klasican
drzavni reket. Da ne racunam bombu ispod automobila koju je obezbedjenje
otkrilo i neutralisalo. Ne strahujem od bivsih i sadasnjih politicara sa
kojima sam radio. Njih sam ja placao a ne oni mene. Imam svu dokumentaciju
kod advokata u Svajcarskoj i ponekad mi se cini da je ona moja bolja
zastita od telohrantielja. Telohranitelje drzim zbog ludaka, sizofrenicara
i kriminalaca koji dolaze iz Jugoslavije smatrajuci da mogu da me ucene.
To je nivo svadljivaca i sujetnih ljudi. Dakle, cim je moja firma pocela
da ugrozava monopol korporacija kojima je "drzava" pomogla, imao sam
svakodnevne finansijske kontrole, indirektne pretnje. Moji ljudi bili su
premlacivani. Ja sam patriota. Zelim da se vratim u Jugoslaviju ali tek
kada ona bude pravna drzava. Zelim da ulozim kapital u nasu privredu.
Sankcija vise nema. Ne smeta mi nova ekipa politicara u Partiji. Znam da
su oni sa kojima sam saradjivao optuzeni kao "ratnicki lobi". Ja,
medjutim, mislim da cu nastaviti da saradjujem i sa njihovim naslednicima.
Prvi kontakti su ohrabrujuci. Jer, nas ne interesuje za sta se ko zalaze
nego nas interesuje obrt kapitala. Da li cemo to obuci u neku patriotsku
ili bilo koju drugu ideolosku oblandu, nije vazno. Zato se nadam da ce
novi spoljnotrgovinski zakon to omoguciti i da ce mere koje jugoslovenska
vlada bude donosila to sprovesti. Mora se obezbediti sigurnost naseg
kapitala. Drugacije se necemo vracati. Ja nikoga nisam prevario
iako sam zaradio milione maraka tokom rata. Uostalom, zar se rat uopste
vodio u Srbiji? Ja mislim da sam pomogao zemlji u ocajnoj ekonomskoj
situaciji, u jednoj besprimernoj blokadi. Mislim da sam svojim
preduzimljivoscu pomogao. Naravno, neka cena morala se platiti. Da li je
ta cena pravilno rasporedjena, ne znam. I aparat i vojska koji su
odrzavali sistem uzeli su, verovatno, veci deo tog novca, ili neposteni
ljudi. Ja sam uzimao svoj uobicajeni procenat. Spreman sam taj kapital da
stavim na raspolaganje narodu, da ga ulozim tamo gde ljudi nemaju posla.
Kad taj kapital donese nove vrednosti, spreman sam da placam porez srpskoj
drzavi a ne onoj cije sam drzavljanstvo nedavno i dobio ili, bolje reci,
kupio. Zato bih rado saznao koliki porez kao stranac bi trebalo da placam
jer ja sam, ipak, zrtva ovog rata.
Izgubio sam domovinu!
M. PAVLOVICH
Antrfile:
Kupili smo dozvolu za transport za dvanaest hiljada dolara,
tranzit Dunavom kroz Jugoslaviju. Prva barza je isla do
Panceva. Tamo je tovar ispraznjen, a u barze je natovarena
voda! Gaz je ostao isti. Mi smo mislili da smo to uradili
neprimeceno. Ali saznamo preko Oroza da je jugoslovenska
vlada dobila packe. Na barzi se nalazila i skrivena kamera.
Montirali je Amerikanci.
Bilo je mnogo, mnogo prevaranata. Bili su to ljudi poput Kice
Otajica. Svi su oni drzali biroe, sto u Dunav-centru sto u
Ruzicastoj zgradi. Imali su sekretarice, kompjutere,
monitore, pejdzere. Prodavali su robu koja nije postojala i
naplacivali je unapred. Kada bi naplatili, najcesce su
nestajali, ali mnogi od njih platili su glavom ili su ostavili
svoje porodice na ulici, posto bismo ih "odrali do koze".