INTERVJU br.376
BOGDAN TIRNANICH
NE GURAJTE ME U POLITIKU
KAD CHE NOVINARI PONOVO DA PISU
Jedan od diktatora vrcavog beogradskog stila prezivljavanja, komentator
"Politike" Bogdan Tirnanic, smatra svojim najvecim profesionalnim uspehom
sto je video golu Milju Vujanovic i zivog Ce Gevaru, i sto mu je americki
potpredsednik Al Gor u hotelsku sobu poslao karton viskija "Dzek Denijels"
Nedavno je nedeljnik "Vreme" otvorio polemiku koju je izazvao Vas tekst u
"Politici" i stav povodom dodele nagrade za novinarstvo. "Jug Grizelj"
dvema novinarkama Radija B 92. Naime, Vi se u pomenutom tekstu pitate
kakve veze osim
politicke ima novinarstvo sa angazmanom ove dve zene u pomoci Srbima
izbeglim iz Krajine...
- Problem je u tome sto sam ja vrlo feministicki raspolozen, ali mi se
retko ukazuje prilika. Sto se tice nagrade "Jug Grizelj", ona je od samog
pocetka bila politicki instrumentalizovana, kao uostalom i druge nagrade.
Ovde je to znacajno zbog toga sto je dobijaju ljudi koji se kobajagi bore
protiv politicke instrumentalizacije. Na primer nagrada glasi da se
dodeljuje za analiticko novinarstvo koje doprinosi razumevanju medju
narodima. Ne razumem zasto bi novinarstvo uopste doprinosilo razumevanju
medju narodima. Novinarstvo ima zadatak da prenosi informacije, poglede,
stavove i misljenja, a razumevanje medju narodima je nesto drugo. Ove
godine kandidat za tu nagradu bio je i urednik kragujevacke "Svetlosti"
koji je imao sukob sa socijalistickom vlascu u svom gradu i taj spor je
dobio. To je vredno svake pohvale jer pokazuje da je ipak moguce sacuvati
svoj nezavisan polozaj, ali ja tu opet ne vidim kakve to veze ima sa
analitickim novinarstvom, a jos manje sa razumevanjem medju narodima. Na
kraju groteskno je i to da se nagrada za analiticko novinarstvo, koje je
ideal novinarstva, dodeljuje pod znakom i imenom coveka koji je citavog
zivota pisao rubriku s nadnaslovom "Iz mog ugla". Znaci to je bio jedan
personalizovan pogled na svet, na profesiju, u kome naravno ima analitike,
ali u kome je pogled pisca vazniji od cinjenica i podataka.
Ravnodusan prema nagradama
I Vi ste dobitnik mnogih nasih nagrada za novinarstvo. Kakav je vas odnos
prema njima?
- Pravo da vam kazem ja sam prema instituciji nagrade prilicno ravnodusan.
Mislim da one nista ne znace. Nagrada nije stvarno priznanje za ono sto
radite, a osim toga - sta ce vam vece priznanje od cinjenice da radite
posao koji volite. Ona ne predstavlja podstrek za buduci rad, kako obicno
ljudi kazu. Kada sam bio mlad, govorio sam isto tako, a Borislav
Mihajlovic Mihiz mi je rekao: "Nemojte govoriti o nagradama pre nego sto
ih dobijete". Ja sam cekao da dobijem neku da bih Mihizu mogao da kazem:
"Moj stav se nije izmenio. To je kojesta!" Zasto ja onda primam te
nagrade? Zato sto mislim da je to akt pristojnosti. Odbijanje nagrada, cak
i u situaciji kada vam se to ne svidja, je uvreda onih koji su to
priznanje dodelili. To treba primiti blago, sa skromnoscu i ...
zaboraviti. Neke nagrade van ovog opsteg stava su meni licno bile
simpaticne. Takva je bila nagrada koju su dodeljivale "TV novosti" za
televizijsku kritiku. Postoji i jedna specificna nagrada, a to je "Veselko
Tenzera", koju je dodeljivao list "Danas". Ja sam njen prvi dobitnik,
jedini Srbin koji je dobio i poslednji Srbin kome su Hrvati dali bilo
kakvo priznanje. Nagrada mi je dodeljena istog dana kada je Tudjman
osnovao HDZ. Nakon rucka u hotelu "Prag", seo sam na voz i vise se nikada
nisam vratio u Zagreb.
U "Politici" vec duze vreme imate svoju kolumnu. Negde sam procitala da
ste rekli da kolumnu smatrate vodecim novinarskim zanrom. Recite mi zasto?
- Ja ne znam gde ste vi to nasli. Postoji jedan moj tekst o kolumni u
jednoj mojoj knjizi. Ja se upravo drugacije postavljam prema kolumni.
Izvodeci iz etimologije rec "kolumna" sto znaci stub, proizilazi da su
kolumnisti ljudi koji zaposedaju samo jedan stubac u novinama. Prvi i
najdugovecniji kolumnisti su pisci meteoroloskih izvestaja, sahovskih
komentara itd. Posto je kod nas sve nenormalno, tako je i kolumna postala
dokaz uspeha. Svi hoce da budu kolumnisti, umesto da budu reporteri, da
prave intervjue. Narocito je postalo znacajno pisati politicke kolumne. Ja
to radim, ali za razliku od drugih koji misle da time vrse misiju prema
naciji, drzavi, profesiji, narodu, istoriji, pokolenjima, ja imam tu, kako
se kaze kod Nusica, "olakotnu okolnost" sto
sam, pocinjuci da pisem politicke kolumne, to smatrao svojim padom. Zato
cekam vreme kada cu moci da se vratim uobicajenim novinarskim zanrovima.
Mnogi vas smatraju nasim najboljim novinarom. Svoj stil ste definisali kao
upotrebu banalnosti protiv gluposti. Da li ste u novinarstvu imali neke
uzore?
- U prvom delu vaseg pitanja postoji jedna konstatacija koju zelim da
otklonim. Moj cilj je da budem medju prvih sto, ne prvi. Da igram u prvoj
ligi. Osvajanje prvenstva nije nesto sto coveka raduje. Vazno je biti tim.
Tacna je vasa definicija da se banalnoscu borim protiv gluposti. Glupost
je uvek bila velika, a banalnost mala, i samo s malim stvarima treba
boriti protiv gluposti koje nas vode u katastrofu. Znaci, zelim da
afirmisem filmsku melodramu, dokazem prednosti pasulja sa rebrima,
istaknem znacaj utakmice "Zvezda"-"Partizan", u odnosu na velike ciljeve
"nebeskog naroda", teorije zavere, svetskog poretka itd. Afirmisati
konacno ljudsku potrebu da se u bioskopu i pozoristu place i smeje, a ne
da se tamo trazi smisao sveta i egzistencije. Afirmisati radost zivljenja,
ma koliko ona kicerska bila, u odnosu na velike ciljeve umiranja za
istorijsku pravdu, na Kosovski mit, o Nibelunzima, mit o Evropi o
Americi... Moji uzori su bili mnogobrojni. Znate, ja citam novine od svog
najranijeg detinjstva. Imao sam srecu da pocetkom sezdesetih godina budem
u generaciji koja je odmah dobila mogucnost da radi novine. Svi smo mi pre
bili urednici, pa tek onda novinari. To su bile omladinske novine i zvale
su se "Susret". U nasoj verziji su izlazile do '68. godine, kada su ih
preuzeli neki drugi ljudi i to se onda vrlo brzo ugasilo. Mi smo ucili
kroz praksu, od ljudi kakav je bio Momcilo Jojic, jedan od velikana ove
profesije, naravno potpuno neshvacen. Nedavno je "Politika" objavila
feljton o njemu iz kog se vidi da bi covek, kada bi danas pisao, bio jedan
od najmodernijih pisaca. Pisao je pre pedeset godina, pre novog rata.
Guru Dragan Markovic
Da li ste ga licno poznavali?
- Upoznao sam ga u kafani "Bled" na Dorcolu i nisam znao da je novinar.
Nama klincima je pricao kako je sa Dzonom Vejnom pio viski. Mislili smo da
je neki folirant, a onda smo nesto kasnije nasli reportazu u kojoj je
pisalo da je on stvarno u Americi sreo mladog gospodina Morisona, kako je
inace bilo pravo ime Dzona Vejna. Gospodin Jojic je poznavao i Volta
Diznija i nagovorio ga da mu da prava za "Politikin zabavnik", koji je
jedan od nasih kljucnih listova. Kao neka vrsta mog gurua, pojavljuje se
Dragan Markovic, pisac "Otpisanih", koji
je i sam bio otpisan, a koji je za nas - Sasu Tijanica, Boru Krivokapica,
Mila Gligorijevica, ucinio ono sto veliki fudbalski treneri cine velikim
timovima. Sve o tome kako se radi u novinama, kako se odnosi sa
saradnicima, kako se odnosi prema tekstu, kako se planira buducnost lista,
sam naucio od njega. Kada je dosao u NIN, tiraz tog lista je bio 30.000, a
on je hteo da bude 200.000. Ljudi su hteli odmah da ga vezu i da ga vode
u ludnicu. Medjutim, on je to ostvario. Uvek nas je podrzavao i stitio od
politickih neprilika. Nije mogao da nas zastiti potpuno, ali je uvek imao
punu odgovornost. Bio je covek koji je vise puta bio "likvidiran" i
kasnije vracan ziv i zdrav.
A jeste li vi imali mnogo politickih neprilika?
- Pa, kao i svi drugi. Ne narocito. Ne bih se time mnogo hvalio, mada
danas mnogi govore da su imali teskih politickih neprilika, narocito oni
koji su bili u centralnim komitetima, dopisnici Tanjuga i slicni. Imao sam
kao i svi drugi.
Sezdesetosme godine smo imali, kao i svi ucesnici te propale revolucije,
neprilike u smislu da izvesno vreme nismo radili. Onda smo otisli u Zagreb
i tamo napravili jedan andergraund list koji se zvao "Pop ekspres", sto je
takodje bilo ukalkulisano u samu tu pobunu. U NIN-u je bilo bezbroj
rasprava, isledjivanja, partijskih sastanaka, izbacivanja zabrana. Ali, to
ulazi u samu profesiju i zbog toga se ne treba mnogo uzbudjivati. Uvek
kada nam se nesto desilo, nikada nisam govorio da sam to doziveo zato sto
sam imao novianarske
hrabrosti. Najvise prezirem te velike reci u novinarstvu kao sto
su:medjunarodno prijateljstvo, hrabrost, zadiranje u zabranjene teme.
Jednostavno mislim da za novinarstvo ne treba nikakva hrabrost. Treba
pisaca masina i poznavanje svih 30 slova u azbuci, a ako je moguce i
poznavanje upotrebe zapete. Hocu da kazem da i izvestaj sa Bajlonijeve
pijace takodje moze biti veliko novinarstvo, kao i otkrivanje tajnog
zivota na dvoru naseg pokojnog predsednika, ili kao analiza mira koji nema
alternativu. Novinarstvo je, bez obzira sto nije ni literatura ni
filozofija, opet neka vrsta pisanja. Ja se secam da je Kis u ono vreme
svojim mladim kolegama piscima pricao
i objasnjavao da je problem pisanja samo to pisanje i nista drugo, da
mozete imati kakvu god hocete ambiciju, ali je tekst jedino vase
zanimanje.
Ljubav, mrznja, seks
Jednom ste rekli da su novine postale izraz politickog stanja u svojim
sredinama, a ne svojih sredina. Kazete da danas cak i erotskim i zenskim
modnim magazinima pada tiraz. Postoje li vise u novinama dobri tekstovi i
ko uopste danas cita novine?
- Slucajno sam ovih dana, spremajuci kucu, nasao taj tekst o kome
govorite. Moja teza je bila da erotskim, pornografskim casopisima vec tada
pada tiraz zato sto je "ozbiljna" stampa preuzela njihov osnovni
motiv-erotiku. Erotika ne mora biti jednoznacna, moze imati hiljadu
znacenja. Nasa politicka stampa pocetkom 90-tih godina, dok smo jos bili u
staroj drzavi, je bila potpuno erotizovana. Glavne teme su bile ljubav,
mrznja, nasilje, seks... U takvoj situaciji erotski casopisi nisu imali
nikakvu sansu. Zato se dogodilo i to da Jugoslavija bude jedina zemlja u
kojoj se takvi casopisi legalno prodaju, i da to vise nikog ne interesuje,
buduci da su politicari svoje erotske potrebe izivljavaju kroz svoj
politicki stav. Sto se tice pada tiraz ostalih novina, ako je verovati
statistickim podacima, tirazi tih istih novina su danas veci u ovoj maloj,
nego u onoj nekadasnjoj velikoj Jugoslaviji. Vidite, danas ljudi kada
nestane hartije, idu ocajno ulicama i traze novine, umesto da traze hleb.
Pred Novu godinu video sam dole na Dorcolu kako se na jednom cosku izmedju
pekare i kioska zaustavlja ogromna limuzina iz koje istrcava sa jedne
strane covek i ulazi u pekaru, a na drugoj strani zena, koja staje u red
za novine. Da li danas ima dobrih tekstova u novinama, to ne bih hteo da
procenjujem ja, nego citaoci. Citam ogromnu kolicinu stampe i osecam
jednu vrstu zasicenosti, ne zbog nedostatka kvaliteta, nego zbog
jednoznacnosti. Svi se svode na isti zajednicki imenitelj tj. na politiku.
Vise nema dobrih reportaza, mada ja iskreno i nisam neki ljubitelj
reportaza. Vi danas kada hocete da napravite intervju sa nekim piscem, on
vam nije vazan zbog romana koji je napisao, nego zbog toga sto taj roman
govori o necemu sto je politicki vazno. Medjutim, za razliku od onih koji
misle da je srpsko novinarstvo u daunu, da je u djubretu, imam pitanje za
takvu vrstu kriticara: ako je tacno da danasnje novine nemaju nista u
odnosu na prethodne, setite se da je "Politika" 1953. godine objavila da
je -ilas u pravu, a 1966. da je Rankovic nevin. Znaci da to moramo
posmatrati u jednom kontinuitetu. Oni koji su se danas naglo osvestili,
osecaju jednu vrstu grize savesti prema sopstvenoj ulozi koju su imali u
prethodnom periodu. Mene danas nezavisnom novinarstvu pokusavaju da uce
Milosevicevi dopisnici iz Njujorka i drugih zemalja. Oni su tamo bili i
studirali kako se prave nezavisne novine. Ja nisam tamo bio. Imao sam
partijske sastanke i izbacivanja s posla nakon Osme sednice, pa sam
propustio tu lekciju.
Za nasu televiziju bas i nemate reci hvale. Jednom ste je napali i rekli
da je monstruozna!
- Tu sam mislio na RTS. Po mojim teoretskim saznanjima i istrazivanjima
koje sam pravio u Italiji, Francuskoj, Americi, Kanadi i svim balkanskim
zemljama povodom tog fenomena, RTS je jedan potpuno zastareli mehanizam
koji polako prerasta u monstruma. Tako velika televizija ne postoji nigde
na svetu, a na svetu je malo zemalja koje su tako male kao mi. Znaci ta
televizija je veca nego nasa zemlja. Samo zahvaljujuci tom mehanizmu ona
ce reprodukovati istu meru totalitarizma i opresije, bez obzira ko njome
upravlja - da li socijalisti, da li demokrate, da li Bogdan Tirnanic ili
majka Tereza. Apsolutno je svejedno. U razvijenim zemljama imate citav
sistem koji ogranicava tu moc. Velike televizijske mreze kao sto su BBC,
ABC i sl. su mnogo manje od RTS-a. One nemaju lokalni studio, ne naplacaju
pretplatu, ne smeju da se mesaju u interese lokalnih zajednica. Mogu samo
da prodaju svoj program. S druge strane, CNN koji vlada svetom je jedna
mala televizija. Oni su poceli program u dve male sobe i ja sam bio kod
njih te godine kada su napravili program. Kada su oni osnovani, ljudi su
mislili da je to ludost. U svetu se inace pravilno shvata znacaj
televizije, njena i pozitivna i negativna svojstva. Nasa televizija RTS,
ja ne govorim o ljudima koji tamo rade, pokusava da ucini nesto sto je
nemoguce, odnosno ono sto je moguce samo kroz totalitarizam. Ona hoce da
zadovolji svih deset miliona ljudi koji ovde zive. Od tih deset miliona su
mnogi Srbi, ali mnogi i nisu. Neki su zenjeni, a neki nisu, neki su
pijanci a neki homoseksualci. Neki su demokrate a neki nisu, neki su
pismeni a neki ne, neki vole Rusiju a neki Ameriku. Postoji jedan ogroman
"pluralizam interesa", kako bi rekao pokojni Kardelj, koji je nemoguce
zadovoljiti iz jednog
centra. Ako se to pokusava, onda se dolazi do jedne takozvane totalitarne
svesti koja bi ostala ista, bez obzira ko bi upravljao tom televizijom.
Sok sistem koji deluje
Gospodin Nil Postman, profesor na univerzitetu u Njujorku, je napisao da
se vesti sa herojskom muzickom spicom i prekrasnim voditeljkama tretiraju
kao sou program. Postoji li kod nas neko ko je ovo shvatio na pravi nacin
i mislite li da je BK televizija danas najbliza ovoj definiciji?
- Gospodin Nil Postman je jedan interesantan covek. On je makluanovac.
Vodio me je na seminare u UN koje je drzao za nesvrstane i socijalisticke
zemlje. Ti seminari su pocinjali time sto bi se javio neki Crnac i rekao
da je americka televizija totalitarna. On bi odgovarao: "Jeste ona je
totalitarna u odnosu
na nas, ali zahvaljujuci njoj vi ste opstepoznati. Ona radi za vas". On je
imao pristup televiziji koji se zasnivao na prvi pogled na anegdotama, a u
stvari je bio duboko promisljen u smislu nastanka Makluanove teorije da
televizija ima odlucujucu ulogu u savremenom svetu, da ta uloga nije na
prvi pogled vidljiva, ali da ona u pozadini tako funkcionise. Sto se tice
BK televizije, Sasa Tijanic na njoj ima jedan problem - ima visak lepih
lica a manjak licnosti. Zato on groznicavo traga za licnostima. On je
pametan covek i zato su tamo Aleksa DJilas, Kecmanovic i drustvo. Zato on
mene zove da dodjem tamo. Njemu fale licnosti. Shvatio je da je televizija
jedna vrsta predstave, ali drugacija nego pozoriste, film, cirkus. ... Nil
Postman je ovu svoju teoriju pokazao na primeru americkih vesti koje
pocinju kao najava kasnog nocnog sou programa
Dejvida Letermana. "Dobro vece. Ovo su BBC NEWS. Ja sam Den Rader.
Gospodin Nikson je podneo ostavku, ali o tome nakon reklama." Tu postoji
jedan konstantan naboj, jedna tenzija, jedan sou programski bekgraund
jedne predstave. Nase vesti nemaju ta svojstva. Ja sam sasvim slucajno
dva-tri dana gledao dnevnik RTS-a. Tu su neke price po dva sata kako
traktori oru zemlju, o tome kako je Gorica Gajic drzala govor, pa onda ceo
njen govor. To potpuno umrtvljuje ljude i cini ih ili robotima ili
protivnicima. U americkim vestima, a vidim da to postaje manir i u Evropi,
imate nekog tipa koji izgleda kao Svarceneger, ali koji istovremeno mora
da ima nesto u glavi da bi citao vesti. On mora da ima pojavu, da ima sou
nastup. Vazan je efekat iznenadjenja, efekat sou biznis udara. Ja sam bio
u Kanadi. Tamo zivi vecina moje porodice. Kada je Vejn Grecki, njihov
cuveni hokejas, presao u Los Andjeles, onda su vesti tog dana pocele
ovako: "Dobar dan, ako uopste moze biti dobar. Naime, Vejn Grecki je
presao u Los Andjeles." Onda slike gradjana koji placu. Intervju sa ocem
hokejasa, koji kaze: "Nikada mu to necu oprostiti". Onda dolazi moj brat,
koji
uopste ne zna sta je to hokej, i koji kaze svojoj zeni: "Gordana, Vejn
Grecki je presao u L.A." I on je pod uticajem tih vesti. Taj sokantni
sistem deluje. Nije slucajno da su BK vesti najgledanije. One pocinju
kratkom najavom vesti dana. One vas tim avizama privuku da vi kasnije
saslusate dalji izvestaj. Treba poznavati sustinu medija, a sustina
televizije je u tome da je ona, bez obzira koliko strasno izgledala, u
stvari jedan intimni medij. Tamo teski proglasi, teske reci slabo prolaze.
Na primer, Ronald Regan bivsi americki predsednik i nekadasnji glumac je
to vrlo dobro znao. Kada hoce da saopsti da treba da pocne neki rat, on
kaze: "Rat ce poceti, ali imam i vrlo dobre vesti - Nensi je odlicno!"
Covek je shvatio u cemu je stvar.
Vec ste pomenuli svoju karijeru filmskog glumca. Kazu da Vam je pola
Beograda zavidelo kada se u filmu Zelimira Zilnika ispred vas prosetala
naga Milja Vujanovic.
- Nisu imali sta da mi zavide. Snimanje erotskih scena nije bas prijatna
stvar. Cesto dodje do sukoba. Ja sam u to doba imao obicaj da kazem, kada
me neko pita sta sam postigao u zivotu, da sam video golu Milju Vujanovic
i zivog Ce Gevaru. Inace, o tom periodu sam mnogo pricao i to nije nista
ozbiljno. Ja sam filmski manijak. Spreman sam na to da, ako me neko zove
da tamo vucem neke kablove ili reflektore, na to pristanem. Oduvek me
impresioniralo to zajednistvo, to druzenje, to - svi za jednog, jedan za
sve, a svi za film. Uloga koju sam igrao kod Zilnika je bila u stvari
zenska uloga. Glumica koja je to trebalo da igra, odustala je, pa su
prepravili i napravili musku ulogu. Kasnije sam se druzio i igrao nesto
kod Mise Radivojevica i Darka Bajica, uglavnom sa Batom Stojkovicem. To
se ne sme propustiti. Bata i dan-danas kada snima neki film mene pita: "Je
l' smem da snimam bez tebe?" I eto, toga se nakupilo. Postoji tu desetak
filmova, od kojih su naravno sve statiranja, izuzev u dva slucaja - "Rani
radovi" Zelimira Zilnika i uloga u filmu mog prijatelja Miodraga
Nestorovica, danas fudbalskog trenera u Spaniji, za koju zamalo nisam
dobio glavnu nagradu na Festivalu dokumentarnog filma pre jedno pet-sest
godina. Volim da se promuvam i po nekom spotu. Kad Ace Boskovica na
primer. Tu igra i Prelevic i jos neko moje drustvo, koje, kakvo je, takvo
je, je jedino koje imam i jedino do koga mi je stalo.
Odela od kopriva
Vas neki ljudi nazivaju hronicarem jedne generacije. Na to odgovarate da
ste bili samo eksponent svog vremena. Pa, kakvo je to vreme bilo? Kako je
Beograd tada izgledao?
- Jedan od hronicara Beograda, Zivojin Todorovic, je u svojim zapisima, na
pitanje kakav je zivot u Beogradu nekada bio, rekao: "Nas zivot je bio
katkad zanimljiv, lep, ali uglavnom tezak i pun problema". Ali se izmedju
te dve krajnosti ipak nalazila neka bolja ravnoteza nego sto je to danas
slucaj. Isti taj Zika-strip u istoj toj svojoj pripoveci ilustruje kako je
to izgledalo. Kaze: moja majka je imala jedan suncobran, koji je vremenom
poceo da truli. Ja sam od tog suncobrana napravio kosulju. Tada je bilo
moderno da se kosulje nose preko pantalona. Kosulja se toliko svidela
slikaru Mariju Maskareliju da je kukao i plakao da mu je prodam. Znaci,
postojala je neka vrsta maste da se nevolje i teskoce zivota prevazidju na
jedan potpuno apsurdan nacin, jer samo ludacima moze da padne na pamet da
od suncobrana naprave kosulju. Bili smo strasno siromasni, ali to
siromastvo nam nije tesko padalo, bez obzira kako to danas izgledalo i
kako to objektivno bilo. Uvek se pomalo napredovalo i to je ono sto Veca
Lukic u jednom intervjuu kaze. To nas je odrzalo. Svaki dan je bilo sve
bolje. Zabrana je donosila nove slobode. To je imalo nekog smisla.
Ako danas optuze Dragoslava Mihajlovica, sutra ce Kis vec tu etapu
prevazici. Sve je to islo postepeno. Odela od koprive su zamenjena onim od
deteline, dok nisu dosla odela od pravog stofa. Otrovi od rakija su
zamenjeni pravim picima. Posle su dosle zvacke, pa "vespa" itd. Sve je to
jedna iluzija koja je u
nase vreme omogucavala da se od zivota pravi jedan karusel, jedan praznik,
jedna zajebancija, jedno neprestano dogadjanje. Da li sam ja reprezent te
generacije, nemam pojma. Moje svedocenje je bilo svedocanstvo coveka koji
je tu jednostavno bio prisutan. Sve sto sam u tom smislu radio bio je
pokusaj da se to, ne nostalgicno drzi, nego da se vrednosti koje su iz te
situacije izasle unaprede, da taj zivot bude primer kasnijem Beogradu kako
je moguce raditi i u najnepovoljnijim okolnostima. Izvesno vreme te poruke
su nailazile na prijem, a nekada ne. Naravno danas te neke male price gube
smisao pred tragedijama koje nam se desavaju. Ali one, prelazeci iz
prednjeg plana u duboku pozadinu vrse jedan element podsvesnog pripremanja
ljudi za novo budjenje, za novi zivot.
Malo-po malo, energija ovog grada se obnavlja. Nije nista cudno da je ovde
snimljeno deset filmova za vreme sankcija i da oni, za koje ja mislim da
ne valjaju nista, dobiju desetine nagrada na svetskim festivalima. Oni su
ipak ljudima u svetu preneli neki fluid o tome sta se ovde dogadjalo.
Kada ste vec pomenuli uspeh naseg filma u svetu, moramo se setiti
proslogodisnjeg Filmskog festivala u Kanu i trijumfa Emira Kusturice na
njemu.
Vi ste, ako se ne varam, bili u Kanu prosle godine u vreme Festivala?
- Jeste. Ja sam imao priliku da budem u Kanu kada je Kusturica dobio
"Zlatnu palmu". Poznato je da ja i Kusturica nismo bas u ljubavi, kao sto
je poznato da ja taj film nisam gledao. Jednostavno nisam hteo da kvarim
coveku raspolozenje
time sto bi me video na projekciji svog filma. Toga dana je citava
Francuska bila preplavljena novinskim tekstovima i fotografijama
francuskih vojnika koje su bosanski Srbi vezali za bandere. Ja sam to
gledao na televiziji i, iako ne znam francuski, provalio koliko je stvar
ozbiljna. Pitao sam se da li cu moci da se vratim kuci. Onda je Kusturica
dobio "Zlatnu palmu" i situacija se izmenila. Oni su valjda osetili, ili
bar ta zajednica u Kanu, izvesne impulse i poruke da mi nismo ti koji
znaju samo da vezuju za bandere. Ja sam sedeo u jednom kaficu i pio pivo,
kada su javili o Kusturicinoj nagradi. Tada mi
je prisao vlasnik kafica i pitao me: "Da li je to vas prijatelj?" "Jeste.
Moj je prijatelj" - slagao sam. "Ovo pivo je na moj racun" - rekao mi je.
Znaci, mi i pored svega medjusobnog trvljenja, svadja, nosimo jednu poruku
koja proizilazi iz ponovne obnove nase zivotne energije.
Jos jedan viski
Dobro, vratimo se Beogradu. Jedan pisac je rekao da provincijalci donose
novu energiju u Beograd i cine ga metropolom. Vi se, cini mi se, bas ne
slazete sa tim misljenjem.
- Ne. Slazem se. To je rekao Mica Danojlic, ako se ne varam. Ja sam rekao
da je to tacno, da Beograd zivi od energije tih dosljaka, ali da je on
istovremeno i kolenovic, tako da svaki dosljak, jos se nije ni popeo niz
Balkansku ulicu, vec navija za "Crvenu zvezdu". Da bi Beograd mogao da
zivi kao Njujork, kao Pariz, kao Berlin, on tu energiju mora da presaltuje
na svoju strujnu mrezu. On je to uvek uspevao i u tome je bila njegova
velicina. Beograd zivi od dosljaka, ali istovremeno uspeva da ih privoli
da postanu Beogradjani.
Na kraju bih Vam postavila jedno pitanje koje se tice Vas licno. Zasto Vas
ljudi koji Vas poznaju najcesce vezuju za tri stvari: "Crvenu zvezdu",
viski i Klub knjizevnika?
- Ja se prvo vezujem za svoju zenu i dete.Onda za svoje prijatelje, pa za
Atelje 212. Ima hiljadu stvari za koje se vezujem. "Crvena zvezda" je
normalno opredeljenje jednog decaka, sada vec polustarca. Svi mangupi su
navijali za "Crvenu zvezdu". "Partizani" su navijali za "Partizan". To je
bila jedna podela koja je tada mnogo znacila, a koja je u danasnje vreme
prevazidjena. Ja sam bio sa zastavom u Bariju, zajedno sa orkestrom brace
Salijevic, i sa Zdravkom Colicem. "Zvezda" je nesto sto je stvarno dalo
sadrzaj mom zivotu, ne samo kao klub, nego kao i jedna vrsta beogradske
pripadnosti. Doduse, ja sam iz jedne fudbalske porodice i fudbal se kod
nas uvek igrao. Klub knjizevnika je u stvari jedna skola prezivljavanja i
demokratije koju sam prosao. Danas vise ne idem tamo svakog dana, cak ni
svake nedelje, ali sam u veoma bliskim odnosima sa tim ambijentom. Tamo
sam sedeo sa Kisom, Vuksanom
Lukovcem, Miodragom Bulatovicem, sa Makavejevim, Zilnikom, Ljubisom
Risticem, ali bogami i sa Mastrojanijem, Sofijom Loren, Piterom Fondom,
koji se mozda ne secaju da su bili tamo. Bile su tu mnoge lepe tuce -
izmedju Berta Lankestera i njegove zene, izmedju Mirka Kovaca i Save
Acina. Bile su tu i velike ljubavne dogodovstine, sto je naravno cudno jer
je to muska kafana. Vrlo interesantno da je tu instituciju vodio jedan
Hrvat, duboko verujuci katolik, koji je srecom umro pre nego sto je sve
ovo pocelo. Voki Kostic je jednom Ivu Kusalica, pokojnog vlasnika ove
kafane, predlozio za Oktobarsku nagradu. Kada su ga pitali u Gradskoj
skupstini: "Pa zasto Vi predlazete Ivu Kusalica? Za koju oblast?" "Za
knjizevnost", rekao je. On je osnovao jednu veoma vaznu
instituciju srpskog kulturnog zivota, kroz koju su prosli svi koji nesto
znace.
Sto se tice viskija, ja mislim da je to jedno od najlepsih pica na svetu.
Mogu da vam kazem da sam prvi viski probao kod jednog americkog ambasadora
u Beogradu. Bio sam na prijemu povodom otvaranja neke izlozbe americkog
slikarstva. Tada su takve izlozbe bile vrlo cesta pojava. Tu smo Dragos
Kalajic, Slobodan Ristic i ja pili burbon "Dzek Denijels", tako da je to
za mene ostalo mitsko pice, iako ne volim mnogo burbone. Ja sam bio u
Nesvilu sto je za moje sponzore u Americi bilo jako cudno. Za njih su to
seljaci. Tamo sam upoznao jednog novinara. Zvao se Al Gor. U medjuvremenu
je malo napredovao
u sluzbi. Sada je americki potpredsednik. Pitao me je da li
znam sta je Dzek Denijels. "Da", rekao sam. "To je vas nacionalni heroj".
Onda je rekao: "Odnesite gospodinu karton pica u hotelsku sobu". Postoji
jedan mit o toj mojoj ljubavi prema viskiju, ali za razliku od drugih
mitova, ovaj zelim da
demantujem. Ipak, sto bi rekao Zeljko Samardzic, nas Srbin iz Mostara:
"Sipajte mi jos jedan viski".
Tamara NIKCEVICH
ANTRFILEI:
Narocito je postalo znacajno pisati politicke kolumne. Ja
to radim, ali za razliku od drugih koji misle da time vrse
misiju prema naciji, drzavi, profesiji, narodu, istoriji,
pokolenjima, ja imam tu, kako se kaze kod Nusica,
"olakotnu okolnost" sto sam, pocinjuci da pisem politicke
kolumne, to smatrao svojim padom. Zato cekam vreme
kada cu moci da se vratim uobicajenim novinarskim
zanrovima.
CNN koji vlada svetom je jedna mala televizija. Oni su
poceli program u dve male sobe i ja sam bio kod njih te
godine kada su napravili program. Kada su oni osnovani,
ljudi su mislili da je to ludost.
Ja sam bio u Nesvilu sto je za moje sponzore u Americi
bilo jako cudno. Za njih su to seljaci. Tamo sam upoznao
jednog novinara. Zvao se Al Gor. U medjuvremenu je
malo napredovao u sluzbi. Sada je americki
potpredsednik. Pitao me je da li znam sta je Dzek
Denijels. "Da", rekao sam. "To je vas nacionalni heroj".
Onda je rekao: "Odnesite gospodinu karton pica u
hotelsku sobu".