INTERVJU br.376
ZAPADNA ALIJANSA
ISKUSENJA "PARTNERSTVA ZA MIR"
SARGAREPA NA GRANI
Podobnost za prikljucenje NATO bivse
komunisticke zemlje dokazivace
transformacijom u "drustva istinske demokratije
i slobodnog trzista", a njihove "prevaspitane
oruzane snage" treba da budu garant tog
procesa
Novi Marsalov plan, okrenut Istoku, cija je ambicija, tvrdi se u
Vasingtonu "da se na ruinama komunizma podstakne izgradnja
gradjanskih drustava", zatalasao je i srpsku poziciju i opoziciju.
Iz mnostva kontraverznih, cesto i konfuznih procena i izjava
proizilazi da jedni u pristupnici "Partnerstvu za mir" vide
smrtovnicu za suverenitet preostale Jugoslavije, drugi pak
pragmatski zakljucuju da "ne mozemo mimo sveta" i "protiv
okruzenja". Vec sada je jasno: razloga za uznemirenost
"branioca suverenosti", koju ovi dosta jasno povezuju za
nuznost kontinuiteta svoje istorijske izabranosti da predvode
narod (vladaju) ima, kao i povoda za probudjene nade onih koji
bi da ih u tom napornom, ali profitabilnom poslu, odmene.
U svakom slucaju i jedni i drugi, dok jos mnoge nepoznanice
oko planova Zapada sa "dejtonskom Jugoslavijom" ostaju
otvorene, suocavaju se sa cinjenicom da je NATO plan za
sirenje bezbednosti prema Istoku "Partnerstvo za mir" surov
test za do kraja sistematizovanu proveru podobnosti onih koji
bi hteli i bezbednost ispod vojnog kisobrana alijanse i
pristupnicu za EU.
Partneri pod prismotrom
Kako se iz vrlo preciznog ekspozea stalnog predstavnika SAD
u Severnoatlantskom savezu Roberta Hantersa, na jubilarnoj
pedesetogodisnjici Marsalovog plana odrzanoj ovih dana u
Vasingtonu moglo saznati, "reforme u bivsim jednopartijskim
rezimima moraju poceti tamo gde su bila smestena uporista
njihove nepromenljivosti - u vojsci." Oruzane snage 16 od 22
zemlje koje su nastale od Varsavskog pakta, a zatrazile su
kroz pristupanje Partnerstvu za mir "clanstvo u jedinom sada
postojecem sistemu bezbednosti", morace da prihvate oko
1.200 sporazuma sa NATO.
Ispunjenje svih ovih uslova Robert Hanters naziva "periodom
tranzicije" drugim recima prolazak kroz cistiliste u ulozi
partnera pod prismotrom, da bi se postao saveznik. Kada dakle
armije bivsih komunistickih rezima, ili ono sto je od njih ostalo,
prodju kroz svih 1.200 iglenih usiju tranzicije, "postaju mocni
nosioci demokratskih promena koje bi se potom prosirile na
citavo drustvo."
Pre toga oruzane snage zemlje, koje se kandiduju za
uclanjenje u zapadnu alijansu, vojno, politicko i ekonomsko,
treba da usvoje "NATO proces planiranja, preispitivanja
(PARP), obucavanja i vezbanja", odrade program novog
zapadnog MPV - moralno politicke nastave.
"Medju svim staresinama od vrha do dna usadjivace se praksa
demokratije, potrebne civilne kontrole nad armijom a time i
njenog pravog mesta u demokratskom drustvu", preporucuje
se iz Vasingtona, uz jasnu naznaku da oruzane snage ne mogu
pripadati jednoj partiji, a jos manje sluziti samo jednoj, pa
makar bila vladajuca.
Tako ce, bar prema zamisli ideologa Marsalovog plana za istok
koje nudi partnerstvo, ali zahteva poslusnost, vojne strukture
zemalja kandidatkinja, ukoliko prodju brojne testove i dobiju
svedocanstva za podobnost u okvirima zapadne kolektivne
bezbednosti, postati ako ne rasadnici ono bar pouzdani garanti
demokratije.
Samo preko ovako orgnaizovanog partnerstva sa NATO,
smatra se u Vasingtonu "u nekadasnjim komunistickim
despotijama moci ce da puste istinski koren i dobiju pravo
uporiste gradjanska drustva".
Zvucalo bi sve to gotovo utopisticki da nije upravo u krizi na
Balkanu, neki tvrde svesno izazvanoj i jos vestije potpirivanoj,
NATO dobio siroka ovlascenja, ukljucujuci i pravo na
nametanje mira, istim onima kojima je rat nesto ranije
pdometnut. Mozda i zato da bi se na rusevinama gradio "novi
poredak".
Demokratsko prevaspitavanje u pacjoj skoli
Obzirom da je nova uvecana i vojna i politicka moc NATO
najjasnije demonstrirana na Balkanu, a da su oni koji su od nje
kao povlastena strana ugrabili korist i vec se kandidovali za
"partnere", parlamentarna debata o mogucem pristupanju
Jugoslavije NATO, koja se najavljuje, moze biti izuzetno
zanimljiva.
Pored ostalog i zato sto su neki od najgorljivijih zagovornika
mira bez alternative, protiv partnertva sa NATO, koji je inace
njegov medjunarodno prizanti garant, a opet neki od
najglasnijih kriticara intervencije NATO u Bosni (koja je
prokrcila stazu za Dejton) jesu za ulazak u savez sa
dojucerasnjim protivnikom svekolikog srpstva. Verovatno
vodjeni i nesto okasnelom logikom da "koga ne mozes pobediti
- pridruzi mu se".
Na sredokraci izmedju ovih polarizacija je vladajuca struktura
koja je u prvoj fazi neformalne debate davala izvesne pozitivne
signale da bi u nekim od poslednjih izjava svojih kadrova (Ivica
Dacic gost Tanjuga) izrazila rezerve, prema projektu
sargarebe na grani do koje treba doci kroz spalir mozda i
neizdrzivih NATO bubotki.
I SPS i nova levica, a uostalom i opozicija, koja se naravno vise
ili manje vesto pravi nevesta, shvatili su da se kroz neizbezno
poverovanje oruzanih snaga demokratskom prevaspitavanju u
"pacijoj skoli" NATO radi o sudbonosnom pitanju -
promenama u osloncu vlasti.
Jer ako oruzane snage, posle perioda uspesno savladane
tranzicije, sa ulogom rasadnika demokratije treba da postanu
faktori za "usmeravanje demokratskih procesa", dakle i
politicko arbitriranje, onda bi kako na brdovitom Balkanu pa i
sire sve bilo postavljeno naglavce.
Da ove procene ne bi bile tek puko nagadjanje, najbolje je
vratiti se izvornom projektu NATO ideologa.
Kako je u Vasingtonu na pojasnjavanju Marsalovog plana za
Istok izjavio gospodin Hanters "urusavanjem starog sistema,
drustva na Istoku dobila su pravu priliku da izgrade slobodne i
demokratske drzave, a mi na Zapadu imamo obavezu da im
pomognemo". "Da bi se to postiglo mora se tim drustvima
omoguciti osecaj duboke bezbednosti a NATO mora da
ponese najveci deo tog tereta i to oslanjajuci se pre svega na
liderstvo SAD", porucuje americki funkcioner.
"NATO, smatra se u Vasingtonu, ima krupne prednosti u
odnosu na Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju,
OeBS, Savet Evrope i Evropsku uniju. On ima sposobnost
saradnje sa kljucnim elementom svake istocne drzave -
vojskom".
Iskusenje za Moskvu
Moskvani malo nije odusevljena krajnjim konsekvencama
projekta, mada mu je formalno pristupila. Kako je telefonom
predsednik Rusije Boris Jeljcin obavestio Bila Klintona, Rusija
jeste za mir, ali takav u kome ce "u partnerstvu vladati
jednakost". Zato je Rusija, porucio je Jeljcin, koji je u
medjuvremenu doveo drugog ministra inostranih poslova,
Primakova, "protiv sirenja NATO na Istok".
Dakle Rusija je makar sa zakasnjenjem shvatila da je meta
ista, ali je rastojanje poprilicno smanjenje. Moskva tako stavlja
do znanja da jeste za saradnju ali ne i prevaspitavanje svojih
generala koje su kao uslov za ulazak u zapadnu hemisferu
prihvatile neke girice iz bivseg varsavskog jata.
Te zemlje, koje ce se u partnerstvu sa NATO kroz sistem
kolektivne bezbednosti odreci dela njima, u novim okolnostima
ne toliko presudne suverenosti, a cekajuci uclanjenje ne samo
u "najuspesniji odbrambeni savez u istoriji" (Hanters) vec i
usvojenje EU, ne mogu biti arsin Moskvi, ali se namecu kao
iskusenje Beogradu.
Jedan od ovdasnjih iskusnih i dobro obavestenih poznavalaca
domace politicke scene tvrdi: "Prihvaticemo sve, drugog izlaza
nema."
Dakako da u toj proceni logike ima, ali da li su se ovde u daljoj
blizoj proslosti, da li se danas dogadjaju logicne stvari, pitaju
analiticari. Ako se recimo prisetimo jedne ne tako davno
izracene ocene da je "JNA ratovala da bi sacuvala drzavu za
sebe, po meri svojih potreba i navika" a nije u tome uspela,
ako predsednickim amnestijama vlast nastoji da skloni ispod
tepiha i podosta prljavog vesa generala koji nikada nisu
polagali racune za saldo rata u "kome nismo ucestvovali", ali
smog a izgubili, hoce li ta armija otici na MPV u NATO. I jos
postati "rasadnik parlamentarizma".
Mozda, jer sve je moguce na svim prostorima gde se prvo
narod dogadja, pa se potom odgadja, a sve to uz sadejstvo nekih
visih sila koje ne postuju zakone politicke gravitacije. No, valja
se dok jos dilema visi jesu li NATO darovi Danajski ili ne,
podsetiti na jednu analizu ne tako daleko 1993. godine koja je
procenjena u Pentagonu. "Krajnje je vreme da se uspostavi
kontrola Zapada nad jednom nesrazmerno velikom armijom u
koju smo za vreme Tita decenijama ulagali desetine milijardi
dolara."
Kako tog pregovora o bezbednosti na Balkanu pod okriljem
OEBS pokazuje ta armija i njeni zapovednici oliceni u
politickom rukovodstvu prihvataju kao nuznu i neizbeznu pa
cak i pozeljnu redukciju oruzja, a time i troskova budzeta.
Evropa bez granica
Da li je to i prvi korak ka privodjenju starateljstva u skoli
partnerstva za mir, kako to vide pojedini analiticari, nezavisno
je cak i spekulisati, ili nagadjati.
Ali, ako je to vec neizbezno, makar kao cin demokratske
odgovornosti prema pravu na raspoalganje sopstvenom
sudbinom, valja dobro prouciti poruke i one koje dolaze sa
leva i sa desna. Pogotovo one izrecene pomalo zadihano, a
podatno, u zavodljivoj retorici bradate sirene Vuka
Draskovica.
Od Versaja do Dejtona pokazali smo se i mi ostala braca iz
balkanske krcme kao krajnje neuravnotezeni. Bice zato da ce
neki od drzava kandidata za partnerstvo morati prvo u
"pomocno odeljenje", kako mnogi vide buducnost novopecenih
linija razgranicenja u "Evropi bez granica".
Neki to opet zovu "sivom zonom" koja je zbog etnickih sukoba
i geostrateskog trusnog tla, daleko od Evrope, a jos sa
statusom neresene interesne sfere.
Na to, ne bez opakog cinizma, upucuje u svojoj proceni niko
drugi nego neizbezni gospodin Hanters koji isticuci neke
sasvim opipljive domete novog Marsalovog plana nazvanog
Partnerstvo za mir uocava: "Znacajno je videti danas, kako se
madjarska vojna baza sa nekadasnjom namenom da podrzi
napad Varsavskog pakta na Zapad, sluzi sada za podrsku
operacija u Bosni".
Bice da je sustina u tome, da je NATO zaposeo baze
Varsavskog ugovora a varsavske legije nekada pod komandom
Moskve morace sada da sprovode onakav koncept bezbednosti
kakav planira Vasington. Hoce li kandidati sa Balkana imati
strpljenja da prodju golgotu tunela "demokratske tranzicije" i
ko ce konacno biti taj koji ce obznaniti prvi da je video svetlo
na njegovom kraju. Pretesko pitanje, zar ne? Jer, kako rece
Kusturica "Otkud znam da to svetlo nije voz."
Dragan MILOSAVLJEVICH
Antrfile
Obzirom da je nova uvecana i vojna i politicka moc
NATO najjasnije demonstrirana na Balkanu, a da su oni
koji su od nje kao povlastena strana ugrabili korist i vec
se kandidovali za "partnere", parlamentarna debata o
mogucem pristupanju Jugoslavije NATO, koja se
najavljuje, moze biti izuzetno zanimljiva.
"NaTO, smatra se u Vasingtonu, ima krupne prednosti u
odnosu na Organizaciju za evropsku bezbednost i
saradnju, OEBS, Savet Evrope i Evropsku uniju. On ima
sposobnost saradnje sa kljucnim elementom svake istocne
drzave - vojskom".