\or|e Trifunovi}
KANTAKUZINOVA POHVALA PISANA ZA SOLUNSKU BAZILIKU SVETOGA DIMITRIJA


1.

Dugo, sve do po~etka na{ega veka, smatralo se, a i danas se veruje, da se sveti Dimitrije rodio u Solunu i da je tu `iveo i umro jednog 26. oktobra u vreme cara Maksimijana (285-305), progoniteqa hri{}ana. Novija ispitivawa, me|utim, pokazala su da je Dimitrije bio gra|anin Sirmijuma (sada Sremska Mitrovica), jednog od tada najpoznatijih gradova Rimskog carstva. Tu je `iveo kao gra|anin, a kasnije je, kao |akon, mu~eni~ki pogubqen zbog {irewa i javnog ispovedawa hri{}anstva (9. aprila 304). Soluwani su vrlo rano prihvatili {tovawe mu~enika, uskoro prisvojili i samog svetiteqa, a kasnije od wega na~inili za{titnika grada Soluna. Prvobitnu legendu o svetitequ prilagodili su sada svome gradu. Prva crkva posve}ena Dimitriju podignuta je po~etkom , a kao za{titnik grada po~eo je da se slavi od 6. veka (praznik 26. oktobra) (1).

Crkva je vremenom prerastala u sve ve}u gra|evinu, baziliku, te je postala najugledniji spomenik grada Soluna, kako su to pokazali u osnovnoj i nezastarivoj monografiji Georgije i Marija Sotiriu (2). Uporedo sa nadgradwom i {irewem crkve uobli~avao se i kult svetoga Dimitrija kao ~udotvorca i za{titnika grada. Dve zbirke ~uda, recimo, u nauci poznate kao Miracula S. Demetrii -, do pojedinosti opisuju napade tokom i 7. veka, me|u wima i slovenske, i ~udotvorno zalagawe svetiteqa oko uspe{ne odbrane Soluna (3).

Solun je vrlo rano po~eo da slavi svoga za{titnika, koji je "padao" 26. oktobra. To nije bio samo praznik Soluwana, ve} je nadaleko prelazio granice Vizantijskog carstva. Sa kolikih su daqina stizali poklonici u Solun za mitrovdanski praznik, `ivopisno i bogato istorijskim pojedinostima svedo~i nam vizantijski nepoznati pisac sredine 12. veka u spisu Timarion. Po si`eu spis podse}a na Danteov Pakao. Glavni junak, Timarion, opisuje svome prijatequ do`ivqaje u podzemnom svetu. Pre smrti Timarion je `iveo jedno vreme u Solunu, gde je prisustvovao velikom i vi{ednevnom saboru u ~ast svetog Dimitrija. @ivopisnom opisu prizora sa ulica prethodi nabrajawe udaqenih naroda koji dolaze na sabor:

"Praznik Svetoga Dimitrija je kao Panatineja u Atini i Panjonija kod Mile}ana. U ovo vreme odr`ava se najve}i sabor kod Makedowana. Na wemu se ne okupqa samo narod okolni i istoga roda, ve} narod svakakav i odasvud: Grci - sa svih strana, razna mizijska plemena, koja `ive u susedstvu sa nama od pridunavskih strana do Skitije, narod iz [panije, Italijani, Iberi, Luzitanci i, da re~em kratko, obale Okeana {aqu moliteqe i poklonike mu~eniku (Dimitriju). Tako veliku slavu ima u Evropi" (4).

Od 11. veka prazniku je prethodio veliki post. Sve~anost je bila u crkvi. Velika litija 25. oktobra ulep{avala je put posve}en svetitequ. Praznik se slavio tri dana uz u~e{}e najuglednijih qudi grada i mnogobrojnih poklonika. Slavqewe se zavr{avalo 3. novembra. U to vreme, od 20. oktobra, odr`avao se i pana|ur, koji je trajao petnaest dana (5).

Mo{ti svetoga Dimitrija le`ale su u baziliki, pod zemqom, izgleda, do kraja 7. veka, kada su otkrivene, izva|ene, a iz wih je poteklo miro (6). Prve vesti o to~ewu mira na dan (praznik) svetiteqa saop{tava u svom slovu Jovan Kamenijat 904. godine. Georgije i Marija Sotiriu posve}uju posebno poglavqe ovom pitawu i nalaze vi{e vizantijskih (gr~kih) slova sve do 15. veka, u kojima poznati pisci svedo~e o miroto~ewu iz svetiteqeve rake na dan wegovog praznika (arhiepiskop Jevstatije, Nikita Honijat, Georgije Akropolit, Hrisolora) (7). Ovim slovima treba pridru`iti i posebni kanon svetom Dimitriju kao miroto~cu, koji je u drugoj polovini 11. veka ispevao, ina~e, vizantijski hroni~ar Georgije Skilica. Kasnije, u drugoj polovini 11. veka, drugi kanon izlivawu mira svetoga Dimitrija sastavio je poznati carigradski patrijarh Filotej Kokinos, pobornik Grigorija Palame, pisac koji se ogledao u raznim kwi`evnim `anrovima (8).

O svetom Dimitriju se vremenom stvorio veliki krug gr~kih spisa posve}enih mu~ewu, ~udesima i slavqewu (pohvalama) svetiteqa. Frawa Bari{i} je naveo trideset dela od 10. do 11. veka. Kasnije se taj broj znatno pove}ao, naro~ito za 12 i 15. vek (9). Pregled spisa danas bi se mogao jo{ uve}ati, naro~ito negovanim sastavima u oblasti crkvene poezije (himnografije).

Grad Solun je svojim zna~ajem i polo`ajem zauzimao zna~ajno mesto u duhovnom, politi~kom i umetni~kom `ivotu Srpske zemqe. Srbi su rano, ve} krajem 12. veka, na Svetoj Gori osnovali svoj manastir, Hilandar, koji postaje va`no sredi{te dodira, pro`imawa i uticaja vizantijske i srpske kulture. Osnovni put vodio je uvek kroz Solun, drugi grad Vizantijskog carstva. Sva bavqewa ili prola`ewa kroz Solun bila su vezana i za za{titnika ovog grada, svetoga Dimitrija. Srbi su svakako vrlo rano, verovatno, ve} od Nemawina vremena, odlazili u Solun na sabor o Svetom Dimitriju, kako svedo~i nepoznati pisac Timariona kada dosta uop{teno navodi "narod okolni i istoga roda" i "razna mizijska plemena". Veze sa Solunom podsticale su, svakako, i stvarawe doma}eg, srpskog predawa o svetom Dimitriju.

Domentijan, u~enik svetoga Save, posebno izdvaja kako se wegov u~iteq svaki put u Solunu klawao u crkvi Svetoga Dimitrija. Tako, kada je kao novopostavqeni arhiepiskop krenuo za Srbiju, "do|e u Solunski grad i pokloni se svetome velikome ~udotvorcu Dimitriju". Na povratku u ota~astvo sa svog prvog putovawa u Svetu Zemqu arhiepiskop Sava "po|e ka Solunu. I do{av{i u Solunski grad, pokloni se svetom Dimitriju i celova wegovu ~asnu raku" (@itije svetoga Save) (10). Domentijan uvodi svetoga Dimitrija kao miroto~ca u scenu kada se sveti Sava u hilandarskom hramu, kraj o~eva groba, moli da pote~e miro. Sveti Sava se se}a svojega proro{tva iz vremena Simeonovog dolaska na Svetu Goru: "Jer ti, re~e, do{av{i u Svetu Goru, javi}e{ se Gospodom kao veliki miroto~ac, podoban svetom Dimitriju" (@itije svetoga Simeona) (11).

Teodosije Hilandarac, verovatno, mla|i Domentijanov savremenik, ve} poznaje pisane izvore o svetom Dimitriju, iz kojih, izgleda, prenosi opis smrti bugarskog (zagorskog) cara Kalojana, koji je napao Solun u vreme latinske (Fruzi) vladavine u Carigradu (posle 1204):

"Jer taj Kalojan car zagorski podi`e se i mnoge gradove gr~ke po celoj Trakiji i po svoj Makedoniji razori, jer su Fruzi tada dr`ali Carigrad i nisu `alili razorewe ostalih gradova, ne smatraju}i ih svojima. A on, nalaze}i ih puste i nemo}ne, razara{e ih. I sve {to se de{avalo od Boga biva{e. I do|e sa mnogim silama, kao negda Sinaherim na Bo`ji grad, do na kraj zemqe pravoslavqem slavnog bogo~uvanog grada Soluna, na ota~astvo svetoga velikomu~enika i strastonosca Dimitrija, u kome i ~asne wegove mo{ti miroto~ive le`e. I ne postidev{i se svetosti svetoga (Dimitrija), ne ustuknu niti od ~uda koja bivaju od wega iz svete wegove rake miroto~ewem. Kao i ostale gradove, pomi{qa{e da razori Solun, i kona~no opusto{i. Ali toplim zastupstvom svetoga (Dimitrija) kod Boga, propade sa svojom praznoumnom zamisli, jer ne prosu tulac strela niti ma~ izvu~e, ve} kada je do{ao do grada, Bo`jim sudom od nevidqive rane u srcu umre i naprasno skon~a" (12).

Naro~ito jake veze Srbije i Soluna javile su se u vreme kraqa Milutina. Dobro obave{teni arhiepiskop Danilo spomiwe kako je kraq u gradu svetoga Dimitrija podigao nekolike crkve i za sebe dvor. Nazivaju}i Solun kraqevim "stolnim gradom", Danilo poredi Milutina sa svetim Dimitrijem. U retorskoj ponesenosti hvaqewa kraqa pisac isti~e da se Milutin starao (bolovao) za svoju zemqu (ota~astvo) kao sveti Dimitrije, misle}i, pri tome, na sve mnogobrojne ~udesne svetiteqeve za{tite Solunskog grada od napada~a: "No jo{ ~ujte o ovom bla`enom (Milutinu) divno i preslavno Bo`je milosr|e, kako ovo ~ine}i, i ovo ne ostavqaju}i, svagda bolova{e za ota~astvo svoje kao sveti Dimitrije" (@itije kraqa Milutina) (13). Sotirios Kisas po{ao je tragom Danilove vesti i pokazao koje je zaista gra|evine podigao Milutin u Solunu (14).

Koliko su blizina Soluna i veze sa ovim gradom uticali na rasprostirawe {tovawa svetoga ~udotvorca i miroto~ca, najboqe pokazuje ~iwenica {to nam je danas poznato osamnaest srpskih sredwovekovnih crkava i manastira posve}enih svetom Dimitriju (15). U 14. veku, prema kwi`evnim uzorima, naslikano je pet ciklusa sa scenama iz svetiteqeva `ivota: Bogorodica Qevi{ka (kapela), Pe}ka patrijar{ija (crkva Svetog Dimitrija), Markov manastir kod Skopqa, De~ani (kapela Svetoga Dimitrija) i Matei~. U de~anskoj kapeli (paraklisu), `ivopisanoj do 1350. godine, sa~uvan je najop{irniji ciklus posve}en svetom Dimitriju, sa dvanaest scena, od kojih su ~etiri poznate samo u ovom manastiru (16). Izgleda da je likovno predstavqawe `ivota i stradawe svetoga Dimitrija podsticalo i doma}e pisce. Grigorije Camblak je nekoliko godina proveo u Srbiji kao iguman manastira De~ana (1402-1406). Ovde, kraj bogato ilustrovanog `ivota svetoga mu~enika, Camblak je, pretpostavqamo, mogao da napi{e svoju poznatu Pohvalu svetom Dimitriju Solunskom. Iako u naslovu uz wegovo ime stoji da je "arhijepiskop rosijski", {to je bio posle odlaska iz Srbije, Grigorije je mogao da sastavi Pohvalu u De~anima. Mnogi slikani prizori iz De~ana promi~u kroz Pohvalu i stvaraju utisak likovno-kwi`evne bliskosti (17). Jedan od najstarijih prepisa, a ima ih ~etrdesetak, jeste srpski i nalazi se u rukopisnoj kwizi iz osme ili devete decenije 15. veka, sastavqenoj od raznih slova svetom Dimitriju. Georgi Dan~ev i Bowo Angelov, ubedqivije, smatraju da je ovaj zbornik prepisiva~ko delo Vladislava Gramatika (18). Atribut "rosijski" uz "arhiepiskop" ne bi trebalo da iskqu~uje mogu}nost nastanka dela u Srbiji. Tako, Klimentina Ivanova s pravom zakqu~uje da je Pohvalu svetom prvomu~eniku Stefanu, poznatu u srpskom prepisu, Grigorije Camblak napisao u Srbiji, u De~anima, iako u naslovu stoji da je "mitropolit rosijski" (19).

Vi{e od jednog veka u nauci je poznat Kanon svetom Dimitriju Solunskom, koji se pripisivao najpre ]irilu i Metodiju, pa kasnije, s pravom, samo Metodiju, na osnovu nedvosmislenog svedo~anstva kako on (Metodije) "stvori pamet svetago Dimitrija" (@itije svetoga Metodija). Kanon, poznat samo na slovenskom, vrlo rano se javqa u prepisima mineja, ve} od 11. veka. Me|u {est slovenskih prepisa, dva su srpska i veoma va`na za istoriju teksta, kako ustanovqava Stefan Ko`uharov. Prvi srpski prepis nalazi se u }irilskom slu`abnom mineju za septembar, oktobar i novembar, iz sredine 13. veka, u manastiru Zografu (broj 88). Posebno je zna~ajan po tome {to se u wemu jasno prati neposredna veza sa glagoqskim protografom, {to jo{ vi{e oboga}uje na{a saznawa o prvobitnim, glagoqskim osnovama srpske pismenosti i kwi`evnosti. Drugi srpski prepis je opet u prazni~nom mineju za septembar, oktobar i novembar, s kraja 13. i po~etka 14. veka, u sofijskoj Narodnoj biblioteci (broj 516). Metodijev kanon ovde je ugra|en u ve} razvijeniji oblik Slu`be svetom Dimitriju (20). Poznati slovenski pisac i retor Kliment Ohridski (umro 916), u~enik ]irila i Metodija, mo`da i sm rodom iz solunskih krajeva, napisao je Pohvalu svetom mu~eniku Dimitriju, poznatu i kod Srba u srpskoslovenskim prepisima (21). Sveti Metodije i sveti Kliment obra}aju se svetom Dimitriju kao strastotrpcu, mu~eniku ili Hristovom vojniku.

U prvim decenijama robovawa pod Turcima Pohvalu svetom Dimitriju Solunskom napisao je Dimitrije Kantakuzin sa Novoga Brda, ~uvenog grada srpskih kraqeva i despota. Pored `itijne proze, poslanice, crkvene poezije i molitve, Kantakuzin se uspe{no ogledao i u pisawu pohvale, omiqenog `anra ju`noslovenskih kwi`evnosti. Osim pohvale svome patronu, po kojemu nosi ime, Kantakuzin je sastavio i Kratku pohvalu svetome arhijereju i ~udotvorcu Nikoli (22). Danas su nam poznata tri prepisa Pohvale svetom Dimitriju, sva srpske redakcije i pisana resavskim pravopisom. Prvi je objavio Bowo Angelov (1959) prema zborniku manastira Nikoqca kod Bijelog Poqa, iz 1556. godine (broj 49). Drugi prepis iz panegirika manastira Hilandara, 1623-1624. godine, {tampao je Antonios-Emilios Tahiaos (1971), a tre}i - iz Santpeterburga (nekada Lewingrada), koji se uop{teno stavqa u 15. vek, objavio je prvi put Georgi Dan~ev (1972) (23). Sva tri prepisa poredio je Georgi Dan~ev i do{ao do zakqu~ka da je petrogradski tekst najpotpuniji (24).

Georgi Dan~ev, koji se najvi{e bavio Pohvalom, pita se i zakqu~uje: "U Pohvalnom slovu Dimitriju Solunskom ima jedan pasa` koji pru`a osnove da se misli kako je Kantakuzin li~no izgovorio to slovo u nekom hramu koji nosi svetiteqevo ime: 'Gredi, ubo, mi, o, mu~enikoqubnoje i svetlo prazdnastavnoje, i`e danas sabrav{eje se va bo`astavne mu~enika i sve{tenem hrame tr`astvo, svetlimi i ~astnimi ven~ajim glavu stradalca'. Koji je to hram, ~iji je patron solunski svetiteq, te{ko je da se ka`e. No, ako se ima u vidu da delo postoji samo u slovenskim prepisima, mo`e se prihvatiti da je hram bugarski ili srpski" (25).

Odgovor na pitawe Georgija Dan~eva daje sma Pohvala svetom Dimitriju Solunskom. Povezivawem kulturno-istorijskih svedo~anstava i vesti iz Pohvale dolazimo do nesumwivog i nedvosmislenog zakqu~ka - da je Kantakuzin pisao delo za hram u kojem je le`alo telo svetoga Dimitrija. To je bazilika Svetoga Dimitrija u Solunu, gde je vrlo rano preneseno svetiteqevo telo i polo`eno u grobnicu (raku). Ve} smo spomenuli da od po~etka 10. pa sve do 15. veka vi{e vizantijskih pisaca svedo~i o isticawu mira iz rake u vreme vi{ednevnog slavqewa svetiteqa. Sultan Murat je sa jakom vojskom 29. marta 1430. godine na juri{ zauzeo Solunski grad od Vizantinaca (26). Posle toga, despot \ur|e Brankovi} otkupio je iz ropstva mnoge gr~ke su`we (27). Turci, pak, nisu pretvorili baziliku u yamiju, ve} su je, suprotno o~ekivawima, ostavili hri{}anima. Vizantijski istori~ar Duka (oko 1400-1470) opisuje scenu - kako je li~no sultan `rtvovao ovna u znak sve~anog ostavqawa crkve hri{}anima (28). Tako su u solunskoj baziliki, oktobra meseca, nastavili da se slave dani posve}eni svetom Dimitriju. Svetiteq je i daqe le`ao u grobu (raki) i ispu{tao je miro. Bazilika je ostala u rukama pravoslavnih sve do 1493. godine. U gr~kom zapisu na jednom rukopisu iz svetogorskog manastira Svetog Atanasija (Lavre) stoji - kako su Agareni (Turci) oktobra 1493. godine uzeli crkvu Svetoga Dimitrija u Solunu. Tome u prilog ide na zidu hrama islikana pashalija od 1474. do 1493. godine (29).

Dimitrije Kantakuzin, naro~ito kroz drugi deo Pohvale, upotrebqava sintagme u kojima je uvek sprega mira i wegovog mirisa ili mira i isticawa: miro blagouhanija, struja mira, oblagouhati, isto~nik mira, miro istekajet, miro blagouhanoje. To nisu, dakle, op{ti retorski izrazi, ve} neposredno upu}ene re~i okupqenima oko rake, me|u kojima je i sm pisac:

"Dimitrijeva tebe radi (Gospode) kopqem probodena rebra isto~i{e nam miro miomirisno"; "tako i sada telo mu~enika Bo`ijom zapove{}u ista~e neprekidni potok mira i ispuwava mirisom sav Novi Izraiq"; "Umesto `ive vode, Hristos Bog tome darova uvek teku}i mnogoceni mira izvor"; "Krv svoju u jednom danu zbog Hrista je izlio, a tokom mnogih godina miro ispu{ta"; "kao potvrda ovome je od ~istoga i neoskvrwenoga tela miomirisno miro"; "Svetkuju}i svako koliko mo`e, zajedno se svi stekosmo oko potoka mira, koji iz mu~eni~kog bogatog izvora, (to jest) tela, isti~e".

Kantakuzin je, zna~i, Pohvalu namenio baziliki Svetoga Dimitrija u Solunu, kud se jo{ u wegovo vreme i{lo na oktobarski mitrovdanski sabor. Kada je Dimitrije napisao Pohvalu? Tu nam delimi~no mo`e pomo}i ve} spomenuti petrogradski zbornik. To je zbornik od 194 lista u Publi~noj biblioteci u Sankt Peterburgu (zbirka P. P. Vjazemskog). Skoro ~itav je posve}en svetom Dimitriju: dva opisa mu~ewa; solunskog hartofilaksa Jovana Stavrikija (13. vek) o ~udesima; solunskog arhiepiskopa Grigorija (verovatno Palame, <14. vek) beseda; Grigorija Camblaka (umro 1419) Pohvala svetom Dimitriju i Kantakuzinova Pohvala svetom Dimitriju. Mawi deo zbornika (listovi 176-194) sadr`i povest o odlu~ewu Latina od Gr~ke crkve. Georgi Dan~ev je pretpostavio, a Bowo Angelov, na osnovu pore|ewa sa fotografijama jednog rukopisa Vladislava Gramatika, do{ao je do zakqu~ka da je petrogradski zbornik prepisao sm Vladislav Gramatik, poznati prepisiva~ sa Novoga Brda (30). Bowo Angelov, na `alost, nije prou~io i vodene znake, te ne mo`emo znati u kom periodu je Vladislav Gramatik sastavqao ovaj zbornik. Ako po|emo od ~iwenice da je posledwi sa godinom poznati nam Gramatikov zbornik zavr{en 1479. godine, tada bismo nastanak Pohvale, pa, verovatno, i ~itavog petrogradskog zbornika mogli da stavimo u devetu deceniju 15. veka. Petrogradski zbornik je, zna~i, mogao da slu`i kao neka vrsta kwige za poklonike solunskoj baziliki Svetog Dimitrija u vreme oktobarskih praznika.

Kantakuzinova Pohvala pisana na srpskoslovenskom jeziku osobeno je svedo~anstvo - koliko su oktobarski dani u Solunu imali raznoliki sastav naroda iz svih krajeva, kao {to je to opisao nepoznati pisac Timariona. Iz srpskih krajeva, naro~ito onih sa juga, hodo~asnici su mogli da stignu u Solun bez ve}ih te{ko}a. Dovoqno je pogledati samo polo`aj Novoga Brda i okoline, pa se uveriti kako se ~itava mre`a puteva slivala prema Solunu (31). Hodo~asnici su iz Soluna u srpske krajeve donosili sa sobom razne predmete, koji su vremenom dobijali votivno zna~ewe (bo~ice sa mirom, krstovi, panagije, ikone i dr.). Sa~uvao se jedan takav izuzetan predmet, donesen svakako iz Soluna u Srbiju. To je omawa ikona na kojoj je Dimitrije predstavqen ~itavim stasom kao sveti ratnik, sa gr~kim oznakama imena (o agios Dimitrios). Svetozar Radoj~i} nastanak ikone stavqa u kraj 14. ili po~etak 15. veka i u oceni wene vrednosti ne zanemaruje ~iwenicu masovnije proizvodwe: "ova ikona solunskog porekla, slikana za poklonike groba sv. Dimitrija, i pored sve sigurnosti plemenitog rutinskog poteza, suvi{e `arkim bojama odaje svoje poreklo masovno reprodukovane slike" (32).

Dimitrije Kantakuzin je, zna~i, svoju Pohvalu namenio svim slovenskim poklonicima koji su se za praznik svetoga Dimitrija sticali u Solun. ^iwenica da je Pohvala pisana prevashodno za ove potrebe, uverava nas da je u Solun dolazilo mnogo pravoslavnih Slovena iz bli`ih i udaqenijih krajeva. Posle Grka, u Solunu je tih oktobarskih dana bilo najvi{e Slovena. Stoga je bilo sasvim prirodno, a, verovatno, i uobi~ajeno, da se, pored gr~kog, slu`i na slovenskom, pa da se na slovenskom i proiznese slovo posve}eno svetitequ i isticawu mira. Tako bi sada Kantakuzinova Pohvala morala da zauzme svoje zaslu`eno mesto, u pregledima i popisima, uz gr~ka slova posve}ena prevashodno isticawu mira iz grobnice svetoga Dimitrija. To je, koliko nam je poznato, i jedini sredwovekovni slovenski spis koji se bavi ovom temom.

Pohvalu svetom Dimitriju Solunskom Dimitrije Kantakuzin je sastavio, uglavnom, prema na~elima ove kwi`evne vrste. Stoga se samo ukratko doti~e izvesnih pojedinosti iz svetiteqeva `ivota i ~udesa. Tako, svetiteq daruje bolesnima isceqewe izobilno. Savetuje da se hri{}ani udaquju od jelinskog obmanoslovqa. Spomiwe se kakva su progawawa i mu~ewa ~inili mnogobo{ci. Sm vladar, car Maksimijan, nazvan ovde zver i progoniteq hri{}ana, do{ao je u Solun, ali se Dimitrije nije upla{io. Do Maksimijana sti`u vesti o hrabrom mladi}u, te car nare|uje da ga bace u tamnicu. U tamnici se neprekidno moli i `eli da prolije krv za Hrista. Mladi} Nestor, kojega Dimitrije ohrabruje, u borili{tu ubije napasnika Lija i sm bude pogubqen. Posle toga ubiju u tamnici i Dimitrija. Mu~enik Dimitrije postaje ~udotvorac, zlih duhova progoniteq i udaqenima u nevoqi pomo}nik. Ve}ina ovih pojedinosti iz svetiteqeva `ivota javqa se u slikanom ciklusu svetoga Dimitrija (33).

Kantakuzin je dobro poznavao bogoslu`benu poeziju, te je sm napisao Slu`bu prenosu mo{tiju svetoga Jovana Rilskog (34). To poznavawe bogoslu`bene poezije, liturgije i wenog bogoslovqa ostavilo je traga u su{tini i poetsko-likovnim re{ewima Pohvale. Pisac tako dva puta poziva hri{}anski skup - da svi slo`no uspojemo blagodarstvene pesme ("blagodarstavnoje penije"). To su, u stvari, molitve blagodarnosti (evharistie). Pored ovih, ima jo{ molitava hvale i slave (prosevhe) i molitava moqewa (deisis) (35).

Dimitrije Kantakuzin ne upotrebqava proizvoqno naziv molitve blagodarnosti. Prvo se, obi~no, proiznose molitve moqewa, pa molitve hvale. Na{ pisac ne sastavqa ove dve, po{to su ve} ugra|ene u bogoslu`ewe, te sada `eli Gospodu da iska`e smu blagodarnost. Blagodarnost se mo`e iskazivati u obliku slavoslovqa, {to su, naro~ito malo slavoslovqe, crkveni oci unosili na po~etke svojih slova (Jovan Zlatousti, Grigorije Nazianzin, Grigorije Niski i dr.). Malo slavoslovqe je vrlo kratko ("Slava Otcu i Sinu i Svetomu Duhu i niwa i prisno i va veki vekom"), ali je svojim postankom veoma staro i predstavqa su{tinu Svete Trojice. Kantakuzin je ponesen anaforom "Slava", te gradi i nadgra|uje tri pro{irena i retorska slavoslovqa (u prevodu tri pasusa sa po~ecima "Slava").

Posle tih slavoslovqa Kantakuzin neposredno iskazuje molbu za stvarawe ("O, Bo`ije slovo..." i "Daj nam..."). Kao da je imao na umu na~ela slavnog retora Vasilija Velikog - molitva "ima dva vida: prvi slavoslovqe sa smerno{}u, a drugi, ni`i - molba. Zato, mole}i se, ne pristupaj odmah molbi" (36). Retorski po~eci izvesnih celina u Pohvali veoma mnogo podse}aju na po~etke nekih stihira. Tako, "Jelici..." (Vi koji...), {to se ~etiri puta ponavqa na po~ecima pasusa, sli~no je stihiri iz Slu`be Ro`dastvu Hristovu (na liturgiji). Ova kratka stihira ("Jelici va Hrista krstiste se, va Hrista oblekoste se") i formalno-sadr`inski je bliska tre}em slavoslovnom pasusu u Pohvali: "Jelici Hristovo imenovanije na sebe jako mnogocenuju nose{ti ode`du..." Ili, pasus "Gredi, ubo, mi, o, mu~enikoqubnoje..." (Do|i, o, mu~enikoqubivi...) podse}a na stihiru iz trioda (pete nedeqe posta) "Gredi, okajanaja du{e..." Retorski poziv "Veseli se" ili "Veseli se i raduj se" mo`e se sresti i u bogoslu`benoj poeziji (pentikostar: ponedeqak Svetle sedmice, stihira i dr.). Naj~e{}a Kantakuzinova anafora "Raduj se" poti~e, uglavnom, iz Akatista presvetoj Bogorodici, ali se i ina~e ~esto sre}e u bogoslu`benoj poeziji.

Na{ pisac je, izgleda, dobro poznavao i Kanon izlivawu mira svetoga Dimitrija od Georgija Skilice. Tako u tre}em troparu pesme Skilica ovako peva: "@ezlo nekada Mojsijevo, udariv{i kamen u zemqi pustiwskoj, otvori tokove reka mnogote~ne, a telo tvoje, Dimitrije, probodeno kopqem, izvor mira pokaza prohla|uju}i Novi Izraiq". Kod Kantakuzina ta slika se ovako razra|uje: "Ali, kao {to je nekada onaj mrtvi kamen, ispu{taju}i vodene potoke, pojio Izraiq u pustiwi, tako i sada telo mu~enika Bo`ijom zapove{}u ista~e neprekidni potok mira i ispuwava mirisom sav Novi Izraiq". Katkada se u Pohvali mo`e nai}i i na poetsko-retorska sredstva, kao {to su ona o "plodnoj maslini" ili o "{ipku crvenilom krvi stradawa ukra{en", a svoje uzore mogu imati u Skili~inom kanonu (Peta pesma, tre}i tropar; [esta pesma, prvi tropar).

Navedena, a i druga sli~na ili uzorna mesta kojima je mogao da se nadahne Kantakuzin, ne umawuju vrednost Pohvale, po{to je to bio na~in rada, poetika sredwovekovnog pisca. Dimitrije gradi Pohvalu prema ve} uobi~ajenim na~elima: najpre retorski uvod (sa bogoslu`benim ~iniocima i izvorima); sredi{wi, pripovedni deo (celine Onih godina; Kao {to se, prema Pismu; Dok se car ne~astivi; Mali vam, o, qubimi slu{aoci; Prebiva{e, dakle, u zemqi) presecan samostalnim retorskim periodima; izrazito ritamsko-omiliti~ki deo sa naj~e{}im hvaqewem i proslavqawem miroto~ewa.

O~ekivalo bi se da se Kantakuzinov izraz kre}e u okvirima stila "pletenija sloves" (37). Naravno, u Pohvali ima dosta ~inilaca toga stila. No, taj stil ne preovla|uje, ne preplavquje Pohvalu. Bezmerna i nepredvidiva sloboda u vi{estranoj upotrebi re~i, toliko svojstvena "pleteniju sloves", kod Dimitrija se ovaplotila kao neograni~ena i osobena sloboda sintaksi~kog gra|ewa. ^ini nam se da u srpskoj sredwovekovnoj kwi`evnosti niko nije toliko pro{irio mogu}nosti sintaksi~kih razli~nosti. To se mo`e pratiti gotovo u svakoj re~enici. Na ovom mestu, primera radi, izdvoji}emo samo jednu:

"razli~naja i neskudnaja podaja{e isceqenijem mno`astva ka toj pritekaju{tim s veroju bo`astavnaja mu~enika raka"

(razli~no i neoskudno mno{tvo isceqewa dava{e bo`astvena mu~enika raka onima {to joj prilaze s verom)

Red re~i u ovoj re~enici uop{te nije gramati~ki. Gramati~ki red re~i mogao bi da izgleda ovako:

"bo`astavnaja mu~enika raka podaja{e razli~naja i neskudnaja isceqenijem mno`astva ka toj pritekaju{tim s veroju"

Kantakuzin ne obrazuje tekst po na~elima gramati~ke sintakse. Suprotno woj, postoji, i u savremenom i u srpskoslovenskom jeziku, logi~ka sintaksa. Ona se naj~e{}e koristi u sredwovekovnoj retorskoj prozi. U gramati~kom redu re~i - na prvom mestu, na po~etku je subjekat sa svojim dodacima, a za wim predikat sa svojim dodacima. Po va`nosti je, zna~i, glavno mesto u re~enici prvo. Drugo po va`nosti je posledwe mesto. U logi~koj sintaksi, radi ja~eg isticawa, taj red se mewa, pa posledwe mesto ide na po~etak, a prvo mesto - na kraj. Kod Kantakuzina je samo delimi~no ostvaren logi~ki redosled re~i. Jaka subjektivna podloga kazivawa razbija i logi~ki raspored, te dobijamo neku vrstu logi~ko-ekspresivne re~enice. Tako, u navedenoj re~enici subjekat je na kraju ("bo`astavnaja mu~enika raka"), ali predikat ("podaja{e") nije na po~etku. Pisac je duga~ki objekat, sa atributima ("razli~naja i neskudnaja isceqenijem mno`astva") podelio na dva dela, pa je izme|u objektovog atributa ("prazni~naja i neskudnaja") i samog objekta ("isceqenijem mno`astvo") stavio predikat.

Izra`ajnost i lepota Kantakuzinovog pohvalnog kazivawa proisti~e upravo iz slobodnog i izrazito li~nog ekspresivno-logi~kog obrazovawa re~enice. Ukoliko u sredwovekovnoj kwi`evnosti mo`emo da govorimo o li~nom stilu, tada ga kod Dimitrija Kantakuzina mo`emo na}i u osobenoj re~enici, {to prevodiocu na savremeni jezik predstavqa katkad nesavladive te{ko}e.

>HR> NAPOMENE

  1. F. Bari{i}, ^uda Dimitrija Solunskog kao istoriski izvori, Beograd 1953, str. 16.
  2. G. A. Soterioy, M. G. Soterioy, E basilike toy Agioy Demetrioy Thessalonikes, En Athenais 1952.
  3. O svim pomenima Slovena u ^udima, I-II, sa prevodom na savremeni jezik i komentarima, F. Bari{i} u: Vizantiski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, I, Beograd 1955, str. 173-216.
  4. D. Angelov, P. Tiv~ev, Podbrani izvodi za istrijata na Vizantija, Sofija 1970, str. 127-129. - Mizija, anti~ki naziv oblasti koju }e, uglavnom, naseqavati Srbi i Bugari. Skiti, plemena nastawena u crnomorskim stepama. a Iberi, prastari narod Pirinejskog poluostrva. Okean je od anti~kih vremena shvatan kao voda na dalekom zapadu.
  5. Raymond Janin, Demetrio di Tessalonica, Bibliotheca Sanctorum, IV, Roma 1964, stupci 556-564 (pregled slavqewa, pisanih izvora i bazilike, sa bibliografijom).
  6. L. Mirkovi}, Heortologija ili istorijski razvitak i bogoslu`ewe praznika Pravoslavne isto~ne crkve, Beograd 1961, str. 74-76.
  7. G. A. Soterioy, M. G. Soterioy, E. Basilike, str. 20-23. Koristan pregled pisanih izvora o mo{tima i to~ewu mira svetog Dimitrija: Ch. Walter, Studies in Bizantine Iconographie, London, Variorum Reprints, 1977, ~lanak V - Zahvaqujemo Ivanu \or|evi}u, koji nam je skrenuo pa`wu na nekolika va`na bibliografska podatka.
  8. U slovenskom mineju za oktobar zvani~nog ruskog sinodalnog izdawa iz 1904. godine {tampan je kanon Georgija Skilice. U gr~kom, pak, mineju za oktobar u stru~noj redakciji Vartolomeja Kutlumu{kog (Atina 1960) nije {tampan Georgijev, ve} Filotejev kanon miroto~ewu. Ispred Filotejevog kanona, u naslovu, stoji da je ovaj patrijarh napisao i pohvale i molitve to~ewu mira.
  9. F. Bari{i}, ^uda Dimitrija Solunskog, str. 17-29. - V. Tpkova- Zaimova donosi bibliografski pregled gr~kih slova 14-15. veka i upu}uje na druge radove (J. K. Begunov, D. Obolenski i dr.): V. Tjapkova-Zaimova, Pohvalno slovo za sv. Dimiter ot Grigorije Camblak, Trnovska kni`ovna {kola, 2, Sofija 1980, str. 133-138.
  10. Domentian, @ivoti svetoga Save i svetoga Simeona. Preveo Dr. Lazar Mirkovi}. Beograd 1938, str. 121-164.
  11. Domentian, @ivoti, str. 292.
  12. Teodosije, @itije svetog Save. Preveo Lazar Mirkovi}. Prevod redigovao Dimitrije Bogdanovi}. Beograd 1984, str. 102. Uporediti: J. Radovanovi}, Ikonografska istra`ivawa srpskog slikarstva 13. i 14. veka, Beograd 1988, str. 124.
  13. Arhiepiskop Danilo, @ivoti kraqeva i arhiepiskopa srpskih. Preveo Dr. Lazar Mirkovi}, Beograd 1935, str. 105-106.
  14. S. Kisas, Srpski sredwovekovni spomenici u Solunu, Zograf, 11, Beograd 1980, str. 29-43.
  15. M. A. Purkovi}, Popis crkava u staroj srpskoj dr`avi, Skopqe 1938, str. 21-22.
  16. J. Radovanovi}, Ikonografska istra`ivawa, str. 117-125 - O slikawu i {tovawu svetoga Dimitrija, sa literaturom o ovom pitawu, Vojislav J. \uri} u kwizi: V. J. \uri}, S. ]irkovi}, V. Kora}, Pe}ka patrijar{ija, Beograd 1990, str. 197-198, 345-346.
  17. Prevod Pohvale, sa arheografskom bele{kom: Stara blgarska literatura, II: Oratorska proza. Sastavitelstvo i redakcija Liljana Gra{eva. Sofija 1982, str. 241-247, 354-355.
  18. B. Angelov, Iz istorijata na staroblgarskata literatura, Sofija 1977, str. 78-80. - Videti napomenu 30.
  19. K. Ivanova, Pohvalno slovo za prvomu~enik Stefan ot Grigorije Camblak, Staroblgarska literatura, 18, Sofija 1985, str. 93-106.
  20. B. St. Angelov, Iz starata blgarska, ruska i serbska literatura, Sofija 1958, str. 19-35; S. Ko`uharov, Metodiev Kanon za Dimiter Solunski (Novi danni za istorijata na teksta), Kirilo-Metodievski studii, 3, Sofija 1986, str. 72-78. O autorstvu uporediti jo{: Zdenka Ribarova u ~asopisu Slovo, 35, Zagreb 1985, str. 218-219. i Thomas Buttler u: Staroblgaristika, XI, 2, Sofija 1987.
  21. Kliment Ohridski, Sobrani so~inenija, I, Sofija 1970, str. 221-237.
  22. Ovde se ne mo`emo baviti `ivotom i delima Dimitrija Kantakuzina (oko 1435-kraj 15. veka), ve} samo upu}ujemo na osnovnu literaturu: Dimitrije Kantakuzin. Priredio \or|e Trifunovi}. Beograd, "Nolit", 1963; G. Dan~ev, Dimiter Kantakuzin, Sofija 1979 (sa mnogo opreznosti prema autorovom razmi{qawu i zakqu~ivawu o pojmovima "srpski" i "bugarski" i Srbin i Bugarin); D. Petrovi} u: Leksikon pisaca Jugoslavije, III, Novi Sad 1987, str. 42-43 (sa bibliografijom i literaturom do 1981).
  23. Pregled svih izdawa sa bibliografijom i ponovno izdawe Pohvale (prepis iz Santpeterburga kao osnovni tekst) u: Dimiter Kantakuzin, Sobrani so~inenija, Sofija 1989, koja su priredili B. Angelov, G. Dan~ev, S. Ko`uharov i G. Petkov. Pohvalu je priredio G. Dan~ev, str. 78-90.
  24. Prema G. Dan~evu petrogradski i hilandarski prepis po svojim leksi~ko-sintaksi~kim sli~nostima ~ine jednu, a nikoqa~ki drugu grupu (G. Dan~ev, Dimitr Kantakuzin, str. 148-155). Smatramo da razli~itosti u sintaksi nikoqa~kog prepisa nisu rezultat rada prepisiva~a, ve} trag jedne Kantakuzinove verzije (mo`da prve) Pohvale.
  25. D. Kantakuzin, Sobrani so~inenija, str. 81.
  26. G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1959, str. 519.
  27. K. Jire~ek, Istorija Srba, I. Preveo Jovan Radoni}. Beograd 1952, str. 357.
  28. Denkmler von Thessaloniki, Thessaloniki, bez godine, str. 27-28.
  29. G. A. Soterioy, M. G. Soterioy, E Basilike, str. 27.
  30. B. Angelov, Iz istorijata, str. 78-80 - O proznim spisima o svetom Dimitriju koji su u{li u Veliki ~ti-minej sveruskog mitropolita Makarija i wegovih saradnika (zavr{en 1552): V. Tjapkova-Zaimova, Tekstovete za sv. Dimiter Solunski v Makariev sbornik, Rusko-balkanski kulturni vrezki prez srednovekovieto. Sofija 1982, str. 144-154.
  31. G. [krivani}, Putevi u sredwovekovnoj Srbiji, Beograd 1974.
  32. K. Weitzmann, M. Chatzidakis, K. Miatev, S. Radojcic, Ikone sa Balkana, Beograd-Sofija 1970, str. LXV. - Ikona, veli~ine 34, 3 H 26, 5 cm, nalazi se u Muzeju primewenih umetnosti u Beogradu. G. Babi} ovu ikonu stavqa u 15. vek: Ikone, Izbor i uvod Gordana Babi}, Zagreb 1980, str. 26.
  33. J. Radovanovi}, Ikonografska istra`ivawa, str. 117-125.
  34. Stefan Ko`uharov, prire|iva~ kriti~kog izdawa Slu`be, smatra da je Kantakuzin napisao ~itavo delo, a ne samo Kanon, u ~ijem je akrostihu Dimitrijevo ime (D. Kantakuzin, Sobrani so~inenija, str. 44-47).
  35. O molitvama i slavoslovqu: L. Mirkovi}, Pravoslavna liturgika ili nauka o bogoslu`ewu Pravoslavne isto~ne crkve. Prvi op{ti deo. Beograd 1965, str. 190-205.
  36. Navedeno prema ~asopisu @urnal Moskovskoi patriarhii, 1, Moskva 1969, str. 33.
  37. O "pleteniju sloves": \. Trifunovi}, Azbu~nik srpskih sredwovekovnih kwi`evnih pojmova, Beograd 1990, str. 252-255.