POP MITOLOGIJE
Ultranasilje: moda za XXI vek?

Pise: Vladimir Djuric Djura

Mnogi koji su citali Bozanstvenu komediju Dantea Aligijerija, slazu se u tome da je u ovom klasicnom delu "pakao" mnogo zanimljiviji od "raja". U Danteovom raju, duse lutaju po beskrajnim livadama igrajuci povremeno sa andjelima uz zvuke umilne, bozanske muzike. Moj prijatelj, reditelj Milutin Petrovic, jednom davno mi je rekao kako zamislja moderni raj kao jedan ogroman nocni klub u kome svira veliki orkestar i u kome peva Frenk Sinatra. To mi se oduvek vrlo dopadalo, jer raj bi trebalo da bude u stvari krajnje "dosadno" mesto u kom bi intezitet pozitivnih emocija morao da bude konstantan, kao krajnja projekcija univerzalne harmonije.

Neka vrsta "pakla", naravno izrazito modernog, je i svet u kome trenutno zivimo, svet sa kraja XX veka. Ovo je vrlo zanimljiv svet u kom je sloboda izbora za coveka prakticno neogranicena i sve sto je u ljudskoj moci moguce je ostvariti u njemu.

Birajuci izmedju harmonije i haosa, izmedju konstrukcije i destrukcije, covek cesce bira ovo drugo. Da je taj izbor u stvari plod neceg dubljeg skrivenog u coveku, ukazao je Alfons Fransoa de Sad u svojoj Justini, gde iznosi svoje jereticke filozofske ideje o tome da su priroda, pa i univerzum sam u svojoj sustini haoticni i destruktivni. De Sadov kontra hriscanski koncept morala, izvrce sve vrednosti naglavacke: zlo postaje ideal, negativno postaje pozitivno. Pobuna protiv Boga, pobuna protiv Reda, prema Kamiju, jedina je ideja koja se moze pripisati coveku kao njegovo autenticno i originalno delo. Sve ostalo je plagijat bozije volje. Naravno, postmodernisticke teorije poslednjih godina idu iznad Dobra i Zla kao kategorija vrednosti. Zlo se prihvata u danasnjem svetu kao normalna pojava, "satanisticke" ideje postaju primamljiva komercijalna stvar u svetu prezasicenog globalnog trzista. Estetika ruznog koja je sa Bodlerom zapocela svoj mocni pohod kroz moderni svet, danas je predominantna u vecini zemalja visoko razvijene produkcije.
Ideja da zapadne visokorazvijene zemlje imaju bolesnu produkciju koja se u odredjenom momentu svede na reprodukciju Zla, od Gi Deborda do Zana Bodrijara razvila se u konstantu postmodernog razmisljanja o svetu oko nas. Gi Debord, lider pokreta Situacionista, u svojoj studiji Civilizacija spektakla, zlo modernog sveta video je u sveprisutnoj tehnologiji, koja je svela licnost na lik i koja je redukovala smisao zivota ljudi na puku reprezentaciju. U modernom Tehnosvetu, prema Debordu, ljudi su likovi koje su zarobili mediji, ciji zivoti vise ne pripadaju njima samima, vec kamerama koje sve snimaju i bacaju u video arenu civilizacije Spektakla. Stoga je logicno da se u takvom razvijenom svetu fikcija izjednacila sa stvarnoscu i da je film realnost postao jednak filmovima koji su plod maste. U Americi i Prozirnosti zla, Bodrijar se nadovezuje na ideje Situacionista, pa primenjuje Tehno-medijsku sociologiju na visokorazvijena drustva, otkrivajuci da je u modernom svetu upravo Zlo ono sto je najspektakularnije i samim tim najinspirativnije za vecinu ljudi. Razmazeni medijski konzumenti civilizacije Spektakla, sa svojim daljinskim upravljacima, sede ispred ekrana i zeljno iscekuju najgore vesti iz bilo kog dela sveta.

Kako se blizi kraj milenijuma, zahtev medija za proizvodnjom i reprodukcijom slika Zla umnozava se geometrijskom progresijom. CNN spada u najmocnije medijske institucije danasnjice upravo zbog svoje sposobnosti da bude prvi na mestima gde se desava ili ce se desiti Zlo. Operacija Pustinjska oluja u Iraku, prenos hvatanja diktatora u Rumuniji ili na Haitiju, rat u Bosni, su samo neke od udarnih CNN emisija za konzumente sa destruktivnim apetitom.

U Tehnosvetu, nasilje postaje Ultranasilje, jer se sa razvojem tehnologije uvecala ljudska moc razaranja. Buduci da su oruzje i masine za unistavanje materije verovatno najrazvijenije polje ljudskih kreativnih dostignuca, i da atomske bombe bez problema mogu unistiti Planetu, strah od Tehnosveta se cesto pretvara u paranoju, pogotovo u najrazvijenijim zemljama. Ono sto smo nekada gledali u filmovima o Dzemsu Bondu, u kojima se tajni agent 007 vesto nosio sa poludelim tehnomanima kojima je jedini cilj bio razaranje naseg sveta, krajem XX veka postaje realna opasnost, a u XXI veku postace prava pravcata moda. Serijske ubice, Doktor Strendzlavi, Tehnoteroristicke sekte kao sto je Aum Sinrikjo, fanatici svih boja i vrsta koji hodaju Planetom, sa fascinantnom paletom razornog oruzja u rukama, poput anti-junaka stripova ili video igara, ucinice da ljudi postanu vrlo nesigurni i da tamna strana njihovog materijalnog bica dovede svet u stanje kompletnog haosa. Takav svet buduceg milenijuma najvise ce liciti na kiberpank vizije Barouza, Gibsona ili Keti Aker, gde podivljala destruktivna masa `ivi u totalnoj anarhiji i gde je Ultranasilje jedini oblik prezivljavanja. U Imperiji bezosecajnosti nakazna lepotica Thivai, sa svojom kiborg ljubavnicom Abhor, na monitorima posmatra kako vladine snage unistavaju razjarene mase po trgovima i kako dzinovski bageri krce ulice kroz gomile umirucih telesina, sto donekle podseca na realne slike vidjene na ulicama Bukuresta ili Pekinga. Filmovi Kventina Tarantina i Olivera Stouna pokazuju da se Ultranasilje, poput zaraze, duboko uvuklo u tkivo americkog sistema, u geotizirane kvartove velikih gradova u kojima zive najsiromasniji slojevi drustva, odakle se siri u svim pravcima pracena silovitom podrskom medija. Moda Satanizma stoga nije nikakva zacudna stvar, jer Ultranasilje i jeste u bliskoj vezi sa demonskim delom materijalnog bica coveka. Anton Sandor Le Vej, Crni Papa Church of Satan, objavio je jos 1966. svoju Satanisticku Bibliju i u okviru devet antihriscan-skih zapovesti definisao modernog coveka kao jednu od zivotinja koja je zbog svog bozanskog intelektualnog i duhovnog napretka postala najopakija zver.

Po modnoj pisti civilizacije Spektakla u sledecem veku setace manekeni Zla, demoni i andjeli istovremeno, a vestina prezivljavanja bice najskuplja zabava.

Sadrzaj