Pise: Dubravka Djuric
Krejg Ovens (Craig Owens) je pisao da se postmoderno stanje pojavilo u trenutku kada smo shvatili da nasa kultura nije ni homogena ni monolitna kako se nekada verovalo. Pluralizam nas svodi na bica koja su drugi medju drugima, ruseci zapadnjacki etno-centrizam. Ideje o jedinstvenom univerzalnom subjektu, prirodnosti drustvenih i kulturnih formacija, izgubile su znacaj, kao velike metanaracije koje su pothranjivale humanisticku kulturu moderne.
Merilin Edelstajn (Merylin Edelstein) odredjuje postmodernizam
kao stanje post-prosvetiteljskog, post-humanistickog, post-frojdovskog
sveta. Frojdovo otkrice nesvesnog dovelo je u pitanje moci razuma
i jedinstvo ljudskog subjekta. "Postmoderno stanje",
kako ga Loitar naziva, signalizira gubitak vere u metanaracije
moderniteta koje govore o moci razuma i neminovnosti progresa.
Feministicka teorija je po Dzejn Fleks (Jane Flax) forma
postmodernizma. Od postmodernizma ona preuzima kritiku
prosvetiteljske racionalnosti i postmodernisticku
de-esencijalizaciju roda (genger). I Merilin Edelstajn smatra da
je postmodernisticko odbacivanje totalizirajucih i
univerzalizujucih metanaracija o ljudskom (tj. muskom) iskustvu
korisno za feministkinje. Ono omogucava da se obuhvate razlike i
da se umnogostruce subjekatske pozicije. Kao sto je bel huks
(bell hooks) tvrdila, postmoderna kritika esencijalizma,
univerzalizma i "staticnog predeterminisanog
identiteta" moze biti korisna za ponovno razmatranje rase,
ali i roda. S druge strane, Linda Hacn (Linda Hutcheon) pise da
feminizmi nisu kompatibilni sa postmodernistickom misli, niti su
jedan njen primer, kako su neki kriticari tvrdili. Ali zajedno
oblikuju jedinstvenu mocnu snagu i menjaju pravac u kojem je
muski postmodernizam do skoro bio vodeci. Feminizmi (Hacn smatra
da ne postoji jedan konkretan korpus feministicke teorije, zato
koristi imenicu u mnozini) radikalizuju postmoderni osecaj za
razliku i de-naturalizaciju tradicionalno istoriografskog
odvajanja privatnog i javnog, licnog i poltickog.
U suprotnosti sa nostalgicnim jezikom gubitka, postmodernitet
mozemo posmatrati kao dobitak, koji omogucava umnozavanje novih
znacenja, medija, prica, i identiteta. Julija Kristeva smatra da
je postmodernitet "trenutak krize" kada nesto propada,
nesto se pobija, ali se pojavljuju i novi izvori. Ovens je pisao
o politickim implikacijama "feministicke kritike patrijarhalnosti
i postmodernisticke kritike prikazivanja". Suzan Rubin
Sulejman (Susan Rubin Suleiman) ukazuje na povezanost poststrukturalisticke
misli u Francuskoj sa feministickim i kasnije postmodernistickim
kontekstima: „Ideoloska kritika "ujedinjenog burzoaskog
subjekta" i klasicnog prikazivanja bila je stalna tema francuskih
poststrukturalista od kasnih sezdesetih nadalje i deo je
politicke platforme casopisa Tel Quel u najrevolucionarnijem
periodu. Ne iznenadjuje ni povezivanje feministicke kritike patrijarhalnosti
i poststrukturalizma, jer je francuska feministicka teorija od
pocetka priznavala vezu sa dekonstrukcijom i proklamovala ju je u
cuvenoj kovanici "falocentrizma". Krejg Ovens je prvi u srediste rasprave
o postmodernizmu postavio pitanje feminizma. Smatrao je da ce
bavljenje feministickim kritickim aspektom postmodernistickog
rada dovesti do novog politickog pogleda na sam postmodernizam,
jer feminizam nije samo teorija ili estetika vec je i politika.
Kao feministkinja i postmodernistkinja, Kristeva je pokazala da
su etika i politika nerazdvojne. Na kraju metanaracija o "zeni",
"politici" ili "etici" Kristeva stvara
postmodernu "polietiku" (poliethique). Ona istice da ne
moze biti samo ludistickog i parodijskog postmoderniteta, jer
igra radi igre vise nikoga ne zanima.
U periodu moderne, autoritet umetnickog dela, zahtev da ono
predstavlja neku autenticnu viziju sveta, zasnivao se na univerzalnosti.
Moderna estetika je univerzalnost pripisala formama koje je
koristila za prikazivanje vizije, ne uzimajuci u obzir razlike u
sadrzaju pripisivane umetnickoj proizvodnji u konkretnim
istorijskim uslovima. Zapadnjacki sistemi prikazivanja priznavali
su samo jednu viziju - viziju konstitutivnog muskog subjekta,
apsolutno centriranog i jedinstvenog. Postmodernisticki rad negira
uverljivu stabilnost pozicije gospodara. Julija Kristeva i Rolan
Bart su smatrali da i modernisticka avangarda, uvodjenjem
heterogenosti, nekontinualnosti i glosolalije, destabilizira subjekt
prikazivanja. Zato po Merilin Epstajn postmodernizam u uskom
smislu oznacava umetnicku i kulturnu avangardu poslednjih
nekoliko decenija - inovativno pisanje i umetnost koje
karakterisu fragmentiranje, ironija, intertekstualnost,
nepostovanje granica zanra i auto-refleksivnost. Ovakve esteticke
prakse nisu nuzno politicki motivisane, ali imaju politicke
konsekvence. Kristeva je pisala da je postmodernizam ona
knjizevnost koja se ispisuje sa vise ili manje svesnom intencijom
da prosiri ono sto se moze oznaciti, a time i domen ljudskog.
Kristeva sama deluje u okviru postmoderniteta, krseci
tipografske, tekstualne i zanrovske granice i konvencije.
Avangarda je, smatra Ovens, transcendirala prikazivanje u korist
prisustva i neposrednosti. Proklamovala je autonomiju oznacitelja,
njegovo oslobodjenje od "tiranije oznacenog". Postmodernisti,
medjutim, pokazuju tiraniju oznacitelja, nasilje njegovog zakona.
Mnogi komentatori su ukazali na muskost modernisticke tradicije,
iz cega proizilazi implicitna muskost svakog postmodernizma.
Feminizmi su se opirali inkorporaciji u postmodernu jer je to
ugrozavalo njihove politicke intencije, koje su mogle biti
zatamnjene dvostrukim kodiranjem postmodernisticke kritike. Po
Lindi Hacn postmodernisticka teorija i praksa pokazuju da je sve
"kulturalno" i da je sve uvek posredovano
prikazivanjima. Istina, referenca i nekulturalna realnost nisu prestale
da postoje, kako je tvrdio Bodrijar, vec su problematizirane, tj.
vise se ne podrazumevaju same po sebi.
Postmodernizam ne transcedira prikazivanje, vec pokazuje sistem
moci koji neka prikazivanja autorizuje, dok druga onemogucava,
zabranjuje ili osakacuje. U zapadnjackim prikazivackim sistemima
zenama je zabranjeno da budu subjekti prikazivanja. Ali zene se
vracaju u strukturu koja ih iskljucuje kao figure, tj. prikazi
neprikazivog (Prirode, Istine, Uzvisenog). Da bi govorila,
prikazala sebe, zena preuzima musku poziciju. Zato se zenskost
cesto povezuje sa maskaradom, sa laznim prikazivanjem, sa
simulacijom i zavodjenjem.
Feministkinje i postmodernisti smatraju da je umetnost socijalni
znak neminovno isprepletan sa drugim znacima u sistemima znacenja
i vrednosti. Feministkinje ne zele samo da
"de-fokusiraju" ove sisteme, tj. da pokazu da oni nisu
ideoloski neutralni, one zele da ih menjaju. I feminizam i
postmodernizam zanimaju se za nacine prikazivanja, za koje se
nekad smatralo da su neutralni procesi, a sada se dekonstruisu u
terminima ideologije. Povratak figurativnog slikarstva, uspon
konceptualne umetnosti, sve veca upotreba videa, alternativnog
filma i perfomansa menjaju humanisticku romanticarsku ideju da je
umetnik individualni "genije", da je umetnost izraz
univerzalnog znacenja i da je stvara transcendentni ljudski
subjekt. Bez obzira da li je medij lingvisticki ili vizuelni,
sistemi znacenja uvek operisu sa socijalno proizvedenim i
istorijski uslovljenim kodovima i konvencijama. Ova cinjenica je
u sredistu paznje postmodernista i zamenila je
modernisticko/romanticarsko bavljenje individualnom ekspresijom.
Mnoge feministkinje teoreticarke su smatrale da treba
de-naturalizovati zdravorazumsko razumevanje tela u umetnosti.
Treba otkriti semioticke mehanizme koji musko i zensko telo
smestaju u odnosu prema rodu, proizvodeci sliku tela i zelje. I feministkinje
i postmodernisti razotkrivaju dominantne modele prikazivanja u
drustvu. Feministkinje su se usredsredile na zenski subjekt
prikazivanja. Kritikovale su dominatne prikazivacke modele u
masovnoj kulturi i u visokoj umetnosti, razradjujuci strategije
da bi ih promenile.
U knjizi Zenska zelja Rozalin Kauard (Rosalind Coward) je iz
feministicke poststrukturalisticke perspektive tvrdila da su zadovoljstva
zena konstruisana u citavom opsegu oznacivackih praksi - sto znaci
da nisu prirodna i urodjena. I feministicka i postmodernisticka
umetnost pokazuju da su zelja i zadovoljstvo socijalno vrednovane
i normalizovane. Postmoderna umetnost tezi da poremeti ova ocekivana
zadovoljstva, dok ih istovremeno eksploatise. Feministicka
umetnost zeli da poremeti, ali i da promeni dopustljiva
zadovoljstva zena umetnica i posmatracica. Silvija Kolbovski,
Barbara Kruger i Aleksis Hanter koriste postmoderne strategije
parodijske upotrebe i zloupotrebe prikazivanja zena u masovnoj
klturi, subvertirajuci ih pomocu ekscesa, ironije, i
fragmentirane rekontekstualizacije da bi poremetile pasivnu
potrosnju ovakvih slika. Po Lindi Hacn "prakticna
strategija" postmodernisticke parodije treba da postane
"strategijska praksa" u pokusaju feministicke umetnosti
da predstavi nova zenska zadovoljstva, nove artikulacije zenske
zelje upisujuci se u patrijarhalne vizuelne tradicije da bi ih
subvertirala.
