Pise: Olivija Rusovac
Poigravanje datumima iz dalje proslosti, koje uporno ugradjuje u banalnu svakodnevnicu potrebno joj je da bi prikrila nesposobnost da daje odgovore na komplikovana pitanja savremenosti. Srbija je jedina zemlja u Evropi koja ima jednostranacki parlament. To je postidjujuca cinjenica, ali se predsednik srpske skupstine hvali onim zbog cega se pametni stide. On naime ne propusta da sa ponosom istakne „efikasnost" i „konstruktivnost" skupstine koja za jedan sat uspeva da izglasa tolike zakone. Tako je skupstina na najvulgarniji nacin izjednacena sa „narodnim saborom" na kome narod saslusa sta mu se kaze i onda se mirno razidje. Na saboru nema opozicije, nema parlamentarne graje, neprijatnih pitanja i diskusije. Ova vlast naprosto ne ume da misli u slozenim kategorijama civilnog drustva. Ona govori jezikom diktata. Zato njeni predstavnici poput Ratka Markovica i mogu da pricaju besmislice da „samo jaka drzava moze da obezbedi ljudska prava". To drugim recima znaci da se do ljudskih prava nikada nece stici jer ce takva vlast uvek reci da ljudska prava ugrozavaju jaku drzavu. Slicnom floskulom posluzio se i Dobrica Cosic kada je podrzao rezim izjavom „prvo ustav, pa onda demokratija". Bio je to kraj svake demokratije.
Lako je bilo podbuniti narod, lako je bilo krenuti u rat, cak je
lako bilo i izgubiti ga, ali je ovoj vlasti najteze u miru. Ona
nije umela da uspostavi dijalog sa drugim narodima u bivsoj
Jugoslaviji, a sada joj je gotovo nemoguce da to postigne i sa sopstvenim
u Srbiji. Ona se nalazi u cudnoj poziciji. Uziva izvesnu
(ponizavajucu) blagonaklonost Amerike i Zapada, a iznutra joj sve
vise gori pod nogama zbog strajkova radnika, profesora, trgovaca,
lekara, zbog Kosova i izjalovljenih nada u inostrane kredite.
Na zalost ni opozicija nije u celini shvatila da mirnodopski
period zahteva od nje drugaciji, raznovrsniji i kompleksniji angazman.
Njen odnos prema etickim pitanjima koja postavlja upravo zavrseni
rat je nejasan, a ponasa se tako kao da ne zna tacno sta bi
radila u miru. Opozicija je jos kolebljiva u pogledu prihvatanja
vrednosti demokratije i gradjanskog drustva i nije dovoljno vesta
da iskoristi prednosti zbog nezadovoljstva velikog broja radnika
socijalnim prilikama u zemlji. Ona se nedovoljno hrabro obraca
onima koji se vise ne mire sa ponizavajucim uslovima zivota i
koji su odbacili fatalizam, i u tome zaostaje za primerom bivseg
guvernera Avramovica. Nejasni su njeni stavovi prema manjinama,
Kosovu i Vojvodini. Opozicija u Vojvodini nema razumevanja za
Srbiju, a opozicija u Srbiji ne razume probleme Vojvodine. Ali,
uprkos zamerkama, opoziciji se mora odati priznanje sto je skoro
sva pitanja ovog drustva otvorila, a to je pretpostavka za
dijalog bez koga nema modernog drustva. Mada nasa opozicija
najvecim delom nije narocito moderna, ona je vise okrenuta buducnosti nego
proslosti. Ona ne bije bitke iz srpsko-turskih ratova nego zeli
da se uhvati u kostac sa nimalo vedrom buducnoscu. Za nju 21. vek
nije reklama ni slogan, i ona se u tom pogledu odnosi neuporedivo
moralnije od SPS-a i JUL-a, za koje je buducnost obicna cirkuska
vestina, jedan hokus-pokus pomocu kojeg se sa nepodnosljivom
lakocom obecavaju zicare izmedju Cukarice i Novog Beograda,
aerodrom i dva mosta preko Save.
Sto se gradjana tice, i oni su sada pred izborom. Da li ce i
dalje biti lojalni vlasti koja je odavno ponistila njihovo pravo
na pristojan zivot, ili ce odluciti da prekinu izvesnost
propadanja i zakorace teskim putem promena koji vec uveliko
prevaljuju nasi susedi iz bivseg komunistickog sveta? Mi smo poslednja
zemlja u Evropi ciji su gradjani dosad birali pravolinijski put
koji je izgledao laksi i izvesniji. I evo gde se sada nalazimo.
