Pisu: Pavel Domonji & Obrad Savic
| P. D.: Vreme u kome zivimo je vreme u kome dominira politika. Svedoci smo njenog kolonizatorskog nasrtaja na sve forme zivota. Stice se utisak da je politika narocito neprijateljski raspolozena prema privatnoj, intimnoj sferi zivota. Da li ti se cini da ta bezlicna, instrumentalna i strogo disciplinovana aktivnost uopste ne podnosi potencijalno subverzivne efekte erotskog orgijanja? |  |
O. S.: Nacelno govoreci, slozio bih se sa tvojom grubom procenom, sa tvojim skracenim analizama scene u kojoj zivimo. Ono sto bih didakticki napomenuo, i to u mediju veberovskog jezika dodao, tice se normativnog statusa evropske Moderne. Nama je sasvim jasno da oko nas postoje oni prosveceni, demokratskoliberalni drustveni sistemi koji su izdiferencirani na stabilne drustvene podsisteme unutar kojih vlada specificni tip racionalnosti, jedan narocit model teorije i prakse. Svaki od ovih podsistema (ekonomija, pravo, privreda, moral, politika, itd.) ima vlastitu internu logiku misljenja i delanja koja se ne sme mesati sa logikom drugog, paralelnog i mozda konkurentnog drustvenog podsistema. Predmoderna, kriptofeudalna drustva nisu se diferencirala prema racionalnim standardima koji omogucavaju da podsistemi funkcionisu paralelno, autonomno i racionalno. Pogledaj sta se dogodilo sa nerazvijenim drustvima: politicki podsistem u Istocnim zemljama (ukljucujuci tu i Srbiju i Jugoslaviju) kolonizovao je sve ostale, paralelne drustvene podsisteme, izvrsio je brutalan nasrtaj i nametnuo im svoju logiku ponasanja i argumentisanja. U takvim okolnostima, nikog ne cudi, sto se, recimo, u sferi kulture razmislja i deluje politicki, umesto da se procenjuje i deluje na estetski nacin. Jer, u sferi estetike vlada princip lepog i nacelo estetske argumentacije. U sferi politike vlada princip korisnog i nacelo pragmatickog rezonovanja. U tom smislu, realizacija zakasnelog procesa modernizacije je nas najveci i istovremeno, najtezi zadatak.
 |
Nama je nametnut jedan politicki fantazam po kome drustveni zivot treba da bude navigiran iz jednog sredista; upleteni smo u infantilnu zamku Oca nacije i Vodje naroda. Osecamo se bespomocni bez velikog Oca. Politicki smo nezreli, socijalno frustrirani i delujemo jadno i bespomocno ukoliko nismo izlozeni stalnom pogledu Oca. Mi smo zarobljenici jedne piramidalne slike sveta, jedne centripetalne ekonomije moci i vlasti. Mi doista zivimo u predmodernim stilovima zivota i trebace nam puno vremena i energije da osvojimo one prosvecene, modernisticke forme zivota. |
Da se vratim sada na tvoje pitanje: politika je sasvim
kolonizovala ne samo sve navedene podsisteme, nego i sam svet
zivota u kojem se kontekstualno desava ono o cemu nameravamo da
razgovaramo. Tu se odvijaju najrazlicitije forme ljudskih komunikacija:
od najbezlicnijih susreta do najintimnijih odnosa. Upravo ljubav
i erotika, dakle, sve ono sto je od mandatom seksualnog diskursa,
smesteno je u ovoj drustvenoj zoni. Bez investiranja libidalne
ekonomije, kao sto je Frojd tvrdio, ne postoji mogucnost da se
uspostavi bilo kakva forma socijalne veze ili licnog kontakta.
Medjutim, ovde su tzv. ljudski odnosi toliko zatrovani, toliko
kontaminirani tekucim politickim fantazmom da se mogu navesti bezbrojne
scene iz svakodnevnog zivota, da otac i cerka, na primer, ne
govore samo zato sto zagovaraju razlicita politicka uverenja.
Doista, tamo gde je "politika sudbina", ljudski odnosi
su po pravilu deformisani, dramaticno se prekidaju samo zbog toga
sto protagonisti pripadaju razlicitim ideoloskim blokovima, ili
konkurentnim partijskim formacijama. Politika je toliko prodrla u
sve zone zivota da je sasvim dekomponovala nase emocije,
destruirala nas "filing", ugrozila nasu tekucu komunikaciju.
Izgleda da bi morali da investiramo ogromnu energiju ukoliko
zelimo da se distanciramo od nasrtljivih prohteva politickog
pogona. Smatram da bi nasa programska deviza, nase testamentalno
geslo, moglo biti: "Keep politics out of politics", da
pokusamo da ponovo konstituisemo ljudske odnose na nekakvim
civilizovanim nacelima kao sto su solidarnost, ljubav,
demokratija, sloboda, bratstvo, neznost i ako hocete, erotika.
P.D.: Danas je jasno da se jedna specificna industrija, vezala za seks, za proizvodnju erotskih potreba: razne agencije, klubovi, seksi radnje, toples barovi, striptiz pozorista, porno filmovi, kiosci su pretvoreni u izlozbeni pano na kome maco muskarci demonstriraju svoj seksualni alat. U seksualnoj geografiji tela svi putevi vode ka penisu i njegovoj saradnici vagini kao erotskim metropolama. Ta fiksacija za genitalne formacije uskracuje uzitak celog tela, uzdignuto koplje deluje kao jedna od najvaznijih poluga vlasti.
O.S.: Slozio bih se sa tvojim simuliranim pitanjem, koje upravo promovise jedan odvazan stav, jedan nedvosmisleno zdrav rezon. Zeleo bih da se parazitski ucitam u tvoj tekst i da nesto dopisem na njegovim marginama. Rekao bih da mi doista zivimo u predmodernim formama zivota koje, izmedju ostalog, karakterise cinjenica da su nase erotske fantazije, nas diskurs o seksualnosti, nas erotski govor, i dakako zivot, doista paranoicno vezani za primat genitalnih formacija. Mi jos nismo rasteretili misao i oslobodili emocije kako bi uopste bili u stanju da prihvatimo cinjenicu da je nase citavo telo, u stvari, decentrirana zona slobodnih libidalnih energija, i da zapravo celo telo treba i mora da bude jedno oslobodjeno, rastereceno vasariste strasti i cula. Sizofreno podvajanje duha i tela, misljenja i strasti, pripada hriscanskom maniru. Inkvizicija se jos uvek sveti. Dugotrajna operacija sublimiranja u prazno je dekomponovala telo a sve rasterecene, slobodne, libidalne zone tela, svela na genitalnu imperiju u kojoj, kako bi Lakan rekao, vlada "penis kao univerzalni oznacitelj".
U okviru psihoanaliticke ortodoksije se dugi niz godina vodila
besplodna i sasvim kontraproduktivna torijska debata o "povrsinskom"
ili "dubinskom" karakteru orgazma. Ta izvikana naucna
diskusija bila je locirana na jednom sasvim pogresnom terenu
argumentacije. Kasnije je jedna prosvecena, humanisticka
literatura pokazala da orgazam nije samo
"neurofizioloski" cin, da on nije samo funkcija tela,
vec da je orgazam kompleksan ljudski fenomen, da je tu u igri i
telo (biologija i fiziologija) i psiha (emocije i motivi) i
drustveni kontekst, dakle, da je to jedan kompleksan odnos.
Naravno, sama ideja orgazma je utemeljena na jednom normativnom
principu, na onoj radnoj teoriji seksualne vrednosti, tako reci
erotskom idealu koji se opire stalnom uvazavanju. Ova
uznapredovala lektira je sugerisala da bi nasa kultura morala da
utemelji jednu novu politiku prijateljstva prema telu. Cini se da
je govor tela podjednako vazan kao i verbalni, diskurzivni govor.
Mnoge mlade generacije, koje inace nisu opterecene tim
predmodernim konceptom "radne teorije seksualnosti"
smatraju da je citava evropska metafizika utemeljena na kozi, da
iz koze krecu mnogi teorijski fantazmi. Koliko je vazan taj govor tela,
taj dodir koze, taj povrsinski elektricitet to najbolje znaju
mala deca. Dakle, vec na ravni taktilnih mehanizama, na ravni
dodira, mi mozemo da osetimo da li koza emituje jednu pozitivnu
energiju, da li izrazava biofilicarske impulse. Da li se ti
slazes sa ovim tvrdnjama? Dakle, kad podjemo od ovog najbizarnijeg
nivoa, pa idemo sve do najuzvisenijih formi ljubavnog zivota o
kojima su romanticari posebno pisali, susrecemo se sa jednom
normativistickom tradicijom koja nam namece pravila, nudi norme, odredjuje
principe, natura kriterijume. Drugim recima, ovde smo u poretku
seksa suoceni sa "zastrasivanjem putem normativnog
modrnizma". Konacno, nas erotski zivot treba da oslobodimo
tog normativnog tutorstva, tog zastrasivanja, kanoniziranja, tog
nasilja, kako bi se prepustili slobodnoj igri erotske energije.
Upravo su se u ovom pravcu analize Misela Fukoa, koji se u svojoj
slavnoj knjizi, Istorija seksualnosti, zalagao za "ars
eroticu" nasuprot "scientia sexualis".
| P.D.: Kada si vec pomenuo francusku teorijsku scenu, da navedem i autore slavne knjige Novi ljubavni nered, (IIC SSO Srbije, Beograd, 1989.), Pascal Briknera i Alena Finkelkrauta, za koju si ti napisao predgovor. Na jednom mestu, pomenuti autori odgovaraju na pitanje - sta je modernost? - i kazu da je to "...trenutak kada svaki radnik moze da kaze ja sam kurva, a svaka droca - ja sam radnik". I radnik i prostitutka vezani su za genitalno. Knjiga koju sam pomenuo izasla je u okviru biblioteke "Filozofska postmoderna" koju si ti uredjivao. Da li postmoderna pocinje pobunom protiv Vilhelma Rajha i etablirane moderne seksologije recima, "Svi smo mi losi jebaci, nedojebeni, mekokuri, suvopicasti, svrsavamo kao od bede, svi smo mi erotske manjine. Jebe se nama za vas orgazam, za garganje vasih organa, za grandiozne orgulje vasih grcenja. Ne pada nam na pamet da na tome gradimo novu religiju, sto znaci, novi teror. Pustite nas da uzivamo". |  |
O.S.: Ovi navodi su sjajan motiv za jednu plodnu teorijsku diskusiju. Ceo ovaj citat koji si ovde ponudio, napisali su autori koji pripadaju postmodernoj erotoloskoj skoli, koja ima duboke tragove u klasicnoj francuskoj literaturi, od Markiza de Sada, preko Bataja, Fukoa, Deleza, pa sve do Finkelkrotove kritike orgasticke mitologije. Tu imamo jednu sasvim provokativnu scenu: da celokupan diskurs koji se nagomilao oko fenomena seksualnosti i umeca erotskog zivota, dakle, citav taj diskurs koji se, izmedju ostalog, profilirao u formi psihoanalize i knjizevnosti (ovde su posebno znacajni nordijski pisci Ibzen i Strindberg, kao i protagonisti becke literarne moderne, na celu sa Muzilom, Krausom, Brohom i Sniclerom) postmoderna uzima kao referentni okvir kome se kriticki suprotstavlja. S jedne strane se suprotstavlja napadnom "tehnologiziranju" seksualnog zivota koji su sa toliko scijentistickog autoriteta nametnuli Master i Dzonson. S druge strane, Brikner i Finkelkrot kritikuju onu metafizicku pricu o seksualnosti po kojoj seks navodno nema svrhu u sebi samom nego je sredstvo ljudske emancipacije. Dakle, ovi modeli misljenja podgrevaju fantazam da je cilj seksa uvek negde drugde, da je smisao erotike izvan nje same!
Medjutim, radi se o tome da se erotika vrati svom vlastitom
podrucju, slobodnoj igri puti i beskonacnom oslobodjenju libidalne
energije, uopste, ljudskih strasti. Prosvetiteljski scenario emancipacije,
izmedju ostalog, ne podrazumeva samo oslobodjenje od
metateorijske naracije koja gusi, davi i opterecuje, nego i
oslobodjenje od orgastickog fantazma, te mormativisticke
strukture koja nam namece uverenje da se u tajne erotskog zivota
moze uci samo kada shvatimo da je, navodno, prvi uslov i
poslednji cilj svake seksualnosti - orgazam, koji je,
istovremeno, jedino pouzdano merilo plodne, uspesne i produktivne
seksualnosti. Tek kad se budemo rasteretili tog zastrasivanja
putem normativistickog modernizma, bicemo u stanju da uzivamo
izvan principa ucinka. Izgleda da cemo morati ponovo da otkrijemo
da je ars erotica jedna neobavezna igra strasti koju su tako
vesto upraznjavali taoisticki svestenici, ti majstori erotskog
zivota.
P.D.: Ovaj zahtev: pustite nas da uzivamo, to je zahtev da se uziva u celini tela. Dakle, kita i njena drugarica nisu vise sampioni seksualnosti. Postmodernisticki ljubavni nered zabranjuje da se ljubav opterecuje bilo kakvim porukama.
O.S.: Sta bi sintagma, recimo metafora, novi ljubavni nered trebalo uopste da znaci? Verovatno kraj normativistickog tutorstva, slom orgasticke imperije, i odbacivanje korumpirane teze po kojoj je seksualnost vezana za genitalnu organizaciju tela. Brojne su implikacije ovog obrta koji se tako dugo i skoro nevidljivo pripremao. Jedna od njih glasi: ne postoji perverzija! Sklon sam da verujem u ovaj, cini mi se, produktivan ustupak seksualnoj revoluciji. Perverzija je cista izmisljotina koju nam je nametnuo centralisticki diskurs. Verujem u polisemicki obrt u kojem je sve dozvoljeno, dobrovoljno, i naravno, bez prisile i nasilja. Prema tome, nema perverzije; ona je na delu samo tamo gde se upraznjava teror telesne politike, gde se odigrava, ne bas naivna i bezazlena, sadomazohisticka igra.
P.D.: Dobro. Ljubavni nered pociva na jednoj vrsti seksualnog kompromisa, erotskog konsenzusa.
O.S.: Ne vidim nista lose u kompromisu. Ljudi su cesto veoma
iskljucivi. Spremni su da u svim formama dijaloga, od teorijskog
do telesnog, naturaju nekakve norme, namecu nekakva pravila. Pogledaj
one tipove koji tripuju na lakanovski fantazam o falusu kao
univerzalnom oznacitelju, pogledaj ih kako zenama uporno namecu
princip muske seksualnosti.
Da bi uopste seksualni odnos bio ravnopravan, muskarci bi morali
da se potrude da u sebi prepoznaju glasove zenske seksualnosti,
da ih u sebi oslobode i realizuju. Naravno, vazi i obrnuto. Samo
pod ovim uslovom seksualni zivot ce biti oslobodjen, intenzivan,
bez ikakvih tenzija, napetosti, bez ikakvih patologizirajucih
procesa koji su, inace, tu stalno prisutni i sistematski prete.
P.D.: Da li se slazes da na trenutak uvedemo u igru i koncept zavodjenja. Ranije je zavodjenje bilo pravo umece pretvaranja, ljubavni govor je bio bal pod maskama. Sta se danas misli pod "fatalnim strategijama zavodjenja"?
O.S.: To je izuzetno znacajan pojam koji je danas skoro do neprepoznatljivosti resemantizovan. Dalekosezne promene u znacenju pojma zavodjenja su sasvim izmenile najnovije analize erotskog zivota i seksualnog prometa uopste. Odavno su klasicne strategije zavodjenja, ciji su arhetipski obrasci bili Don Zuan i Kazanova, dozivele svoj poraz. Vise niko ne veruje u dominantnu figuru opasnog, opakog i lukavog maskarca koji upraznjava strategiju pauka. Muskarac se nespretno upecao u paukovu mrezu, koja se u medjuvremenu ispraznila i u kojoj se vise ne nalazi zena, naravno, u staroj ulozi Zrtve. Svedoci smo brojnih parodija i ironija u vezi sa nasledjenom figurom muskarca-zavodnika, figurom koju smo preuzeli iz 18. i 19. veka. Pokusao sam da deo ove velike price o zavodjenju demontiram u svom eseju Twin Peaks i Dostojevski. Medjutim, sve je ostalo u fonetskim naznakama.
Tu sam signalizirao kako je novi diskurs, govor postmoderne, Twin
Peaks generacije, demontirao specificnu falusokraticnu formu
zavodjenja. Zavodjenje je izgubilo eksplicitno muske tonove i
vise nije autorizovano od strane falusnog bratstva. To ne znaci
da je teziste zavodjenja preslo na stranu zenskog simbolickog
repertoara. Upravo obrnuto, zavodjenje je desupstancionalizovano.
Sklon sam da pruzmem Bodrijarovu tezu da zavodjenje vise ne
pripada poretku subjekta, vec svetu objekta. Manevarske
sposobnosti dogadjaja, radnji i cinova, dakle objekta, su mnogo
vece od svih performansi koje stoje na raspolaganju subjektu. To
bi mogli, na tragu Virilija, da nazovemo teorijom erotskog
speeda, strategijom seksualnog ubrzanja. Ubrzanje u seksualnoj
teoriji i praksi, govoru i cinu je tako snazno, da posledica
dolazi pre uzroka. Ovo, potpuno novo iskustvo, posebno je
sokantno za sve one koji jos uvek zive unutar njutnovske
paradigme. U svakom slucaju, verujem u intersubjektivnu smrt
zavodjenja jer se zavodjenje vise ne odnosi na ljude vec na
znakove.
P.D.: Dobro. Ukoliko prihvatimo ovu Bodrijarovu tezu, morali bi da preuzmemo i sekundarne efekte te pozicije: zavodjenje vise ne referise odnos musko-zensko. Zavodjenje je samo tamo na delu gde nema erotike, gde nema zelje, gde nema zudnje, gde nema vatre i energije. Da li to znaci da je zavodjenje na delu samo tamo gde nema subjekta?
O.S.: Upravo tako. Zavodjenje je po Bodrijaru univerzalni pojam Zapadne civilizacije; ono ima bezbroj objektivnih likova iz kojih je ispario autor, svesni subjekt, scenarista te opake igre. Samo pogledaj ta glamurozna, hladna, okamenjena srca koja svakodnevno promicu kroz nas medijski prostor i javnu scenu. Ko zavodi? Kao inscenirana strategija, zavodjenje vise nije, ne moze da bude, na strani subjekta koji je, u medjuvremenu, ispario i nestao. Zavodjenje je na fatalnoj strani objekta zato sto je cool, hladno. Nas moze da zavodi slika, video performans, moze da nas zavodi skulptura, estetika, moda, bilo sta. Recimo, zasto nas zavode manekenke? Ne zato sto su one fatalne, privlacne, lepe zene. Upravo obrnuto. Ceremonijalna lepota manekenki dok hodaju po pistama nije lepota subjekta, nego lepota objekta, predmeta. tj. modnih rekvizita, te euforije znakova koje one javno demonstriraju. Nas zavodi viseznacna estetika krpa, garderobe, ta cudesna semiologija znaka, ta euforija simbola, citata, a ne zavodi nas manekenka kao zena. Nas ne ocarava privlacnost subjekta vec fatalna zavodljivost objekta.
P.D.: Degenitalizacija seksualnosti je krucijalno obelezje postmoderne seksualnosti. Genitalna signatura nije distivnktivno obelezje pola, u seksu se gube polne razlike. Nista nije seksualno jer je sve seksualizovano.
O.S.: U izvesnom smislu, ti si sasvim u pravu; polovi vise ne postoje, oni su zauvek iscezli i nestali. Vec je visoka modernost propoznala fenomen uniseksa koji je uglavnom demonstriran u svojim spoljasnjim efektima; isti jezik, maniri, moda, itd. Uostalom, jos se u Frojdovo vreme nasiroko raspravljalo o dvostrukoj, biseksualnoj prirodi coveka. Medjutim, tek je postmoderna eksplicirala stav o kraju polova, i to u smislu da principi muskog i zenskog nisu usidreni, vec da slobodno plutaju u obostranoj razmeni polova. Drugim recima, polovi sada taktiziraju u obostranoj ravnodusnosti spram vlastitog odredjenja i sopstvenog porekla. Ova miksirana varijanta polova, ta hibridna seksualnost postaje simptom kraja modernosti; travestiti su njena periferna naznaka, marginalni kod koji ima skriveni zadatak da otkrije istinu centra. A istina centra je mozda u tome da su se polovi degenerisali, buduci da su se binarne funkcije muskog i zenskog u svojoj sterilnosti sasvim istrosile.
