UNDERGROUND OR OUTSIDER
Sergej Dovlatov: Kofer & Strankinja (dva romana), sa ruskog prevela Radmila Mecanin
Matica srpska, Novi Sad 1996.

Pise: Zoran Djeric

Kao sto to vec obicno biva - najpre kroz periodiku, a potom, u najboljem slucaju, i u zasebnoj knjizi, stize i do nasih citalaca Sergej Dovlatov, „ruski Hemingvej" ili kako su ga vec nazvali njegovi americki citaoci - pisci poput Kurta Vonegata i Irvinga Soa, ali, pre svih, Josif Brodski, prijatelj iz mladosti i onaj koji je ispred njega prokrcio stazicu i utabao teren za jos jednog ruskog pisca - disdenta u Njujorku.

Rodjen 1941. do 1978. je ziveo u Sovjetskom Savezu, kada je prognan zbog prica koje je objavljivao u tamizdatu. Iste godine objavljena je i Nevidljiva knjiga - njegova prva i za zivota jedina knjiga objavljena u domovini. U njoj, duhovito, pripoveda o svojim nedacama - nisu mu dozvoljavali da objavljuje, uz to, kao pisca, ali i kao „gradjanina" podvrgavali su ga beskrajnim ponizenjima. Emigracija je, u stvari, bila neka vrsta spasavanja.

U Americi je vrlo brzo stekao glas esejiste i noveliste, ne samo najproduktivnijeg (i to je bio), nego i najpopularnijeg i najcenjenijeg ruskog pisca na engleskom govornom terenu (odmah uz Brodskog i Solzenjicina). Usledile su knjige - njih jedanaest na ruskom, koje su prevodjene uglavnom na engleski (SAD, Velika Britanija), ali i na druge jezike: finski, svedski, jidis...

Srpski citaoci, bas kao i ruski, Dovlatova su poceli da otkrivaju tek posthumno. U Rusiji je 1993. stampana Dovlatovljeva Sabrana proza u tri toma. Prva knjiga kod nas bila je Filijala (Krovovi, Sremski Karlovci i Solaris, Novi Sad, 1995, u prevodu Dusana Patica). To je bila i godina i najveceg prisustva dela ovog pisca kod nas: u periodici su, u vise nastavaka i u nekoliko razlicitih prevoda (Patic, Dejan Mihajlovic) objavljivani delovi iz njegovih Beleznica - Solo na andervudu i Solo na IBM-u, kao i moj prevod njegovog poslednjeg intervjua - Pisac u emigraciji, i tekstova Brodskog, Andreja Arnjeva i Lava Loseva koji su nastojali da osvetle nama jos uvek nedovoljno poznatog, ali po svemu izuzetnog, a vec preminulog pisca. Umro je, kako svedoci Brodski, jednog zagusljivog, letnjeg dana 1990. godine, u vozilu hitne pomoci, „s grlom iz koga je sikljala krv". Ovakav „kosmaran kraj", kako je primetio Brodski, Dovlatov ne bi nikad mogao ni pretpostaviti niti napisati, jer je imao „odbojnost prema preterano jakim efektima".

Radmila Mecanin, izuzetan prevodilac sa ruskog jezika, koja je svojim prevodima omogucila srpskim citaocima da se, izmedju ostalih, upoznaju i sa najintrigantnijim, najnovijim, mozda i sa najiventivnijim ruskim piscima (podsetimo se, recimo Sase Sokolova i Eduarda Limonova) otkrila nam je i Dovlatova. Deo prevoda kratkog romana Kofer objavljen je, najpre u casopisu Ruski almanah (br 5 1994), a sada je posle duzeg cekanja, oknjizen i u izdanju Matice srpske. Pod istim koricama objavljen je i njen prevod romana Strankinja, kao i dva intervjua sa Dovlatovim i pogovor Josifa Brodskog. Oba romana podeljena su na poglavlja koja na prvi pogled deluju i kao posebne price, ali ih povezuje pisac-svedok, ako ne i onaj koji pripoveda sopstvenu sudbinu. Kofer predocava situaciju pakovanja pred odlazak u emigraciju, s gorko-ironicnim zakljuckom kako sa sobom i nema bogznasta da ponese. Istovremeno, kao flesbek, osvetljavaju se scene sumnjicenja, isledjivanja, crne berze, kao i druge, svakodnevne, autenticne scene iz zivota pisca. Drugi roman, takodje vrlo kratak (120 stranica), emigrantska je prica, posvecena „usamljenim Ruskinjama u Americi". Ovde Dovlatov ne prica svoju, neg pricu svoje sunarodnice Marusje Tatarovic, dogadjaj iz kvarta koji je, bas kao i reci iz posvete - ispisan „s ljubavlju, tugom i nadom". Sve u svemu - pred nama su dva valjana primera dovlatovske proze - one koja se jednostavno guta a ne cita za nekoliko sati (Brodski), jer Dovlatov je „znao tajnu, kako da pise interesantno"(Losev), kako da bude duhovit, iskren i nenametljiv, da nas upozna sa svojom „dusom i talentom"i losom sudbinom „u nasem apsurdnom svetu"(Arjev).

ISKUSAVANJE TISINE
Nenad Saponja: Ocevidnost. Poema.
Prosveta, Beograd, 1996.

Pise: Tanja Kragujevic

Misleni i imaginativni varijeteti stvaralackog zahvata jednako su svojstveni poetskom bicu kao i njegov istureniji i prijemciviji sloj - govorom pojavnosti kodirana apstraktnost poruke. Rec poetskog jezika otvara raznostrane mogucnosti ozivotvorenja vlastite sudbine. Herbert, Borhes ili Miodrag Pavlovic, znaju stih upraviti pejzazima uma kojima se krece gospodin Kogito, sifri koja prozima iskustva intime, kulture i jezika, ili pak antopoloskim saznanjima i kosmickim vizijama ciji je kazivac pesnicka slika.

Poezija kao verbalna magija instrument svog zacaravanja nalazi u tajni verbalne energije homogenizovane delatnom snagom reci, profilisanom poetskom slikom, metaforom, redje pak posredovanom cistom apstraktnom formulom. Zakoracujuci na svoj duhovni proplanak, gospodin Kogito u Herbertovoj pesmi predje i jedan znakovni prag (podatak, senzacija) koji upravi transparentnost smisla ka dozivljaju apstraktnog reda.

Nenad Saponja je pesnik prevashodno sklon da svoju kulu od jezika zadrzi u domenu vibracija pojmovne leksicke strukture, izrazavajuci tako svoju ideju o svetu. Kako se medjusobni odnos segmenata njegove verbalne strukture poziva na isti nivo apstraktnosti (ne podupiruci se ambijentalnim, culno opazajnim, slikovitim i simbolickim kodom) eros pisanja smenjuje vladavina iskaza, a imenovanje saznanja odnosa koji zamenjuju svet - splet privida sto se „opiru recima". Ako je zbirka (Odrazi varke, 1993) identitet iskazivala negacijom (Svet je trenutak u kome nas nema), u novj knjizi ta se negacija prosiruje na generalno poimanje relacije ja/svet, oznacavajuci jedinstvo bez diferencijalnog granicnika, univerzalnost privida koji obuhvata i gasenje antagonisticke podloge bica, te otuda dijalog iz prethodne knjige prelazi u privid dijaloske forme nove zbirke, cime se sugerise govor cutanja, tisina, izjednacuje posredna i neposredna funkcija oznacitelja (ukida se govor kao „dogovor reci"), ali i neutralise uloga govornog subjekta. Tako rukopis, uvrscen „senkama reci", postoji samostalno, kao ispis ciji redovi, umnozavajuci istorodnost smisla, ispisuju poemu odsustva.

Nestanak dvojnosti, identiteta celine, Saponja dozivljava kao prevlast i kobnost jednog, a ontogeneza obrnutog smera, ka potpunosti praznine, poemu Nenada Saponje vodi „tuzi reci" koje fatumom umnozavanja svojih senki ne mogu promaci i potvrditi celovitost. Lisene oslonca u drugosti, one gube mogucnost tvorbe, utapaju se u „razvodnjenu kob", entropiju supstituta.

Sugestivno gradeci, kroz dvanaest stavki poeme, „figuru odsustva", Saponja sazdaje i njeno zatocenistvo, hermetizam bezizlaznih ulica statike reci koje, vracene u recnicku tisinu bivaju lisene uzleta, emanirajuci ugasenost sveta maste i emocija. Ne zadiruci pak ni u igru simulkaruma, autor ostaje pred obavezom da odgovori na pitanje o smislu i izvoristima pesnicke stvarnosti u ovakvoj viziji i postavci pesnickog dela. Sred „tuge reci", tom zadatku pripada neznatniji deo energije, ali realnost vidljivog neprekidno evocira i prisustvo koje se opire podredjenju ocevidnosti. Iza gasenja (Tren rastapa svet) pociva, borhesovski receno, pripadnost ne „realisticnom" vec fantasticnom zanru, koji platonovskom, vecnom, onirickom sustinom, odoleva tvrdini pojavnosti. Ako je ovaj tvrdini („reci koje trnu") posvecen Saponjin tekst u celini, onda je diskretno svetlo u tunelu pesnikovih ispisa uvedeno kao jedva vidljiv izvor nade, nagovestaj kosmickog, ant-agonistickog ustrojstva sveta u coveka i u reci (ponovno ustanovljenje dijaloga na kraju poeme) - kao podstrek onom delu pesnicke populacije koji veruje da postoji nesto iza reci, i u njima, kao druga priroda koja izmice prividu. Ili, kako formulise Carls Simic, „...nemoguce je biti pesnik ako ne verujete u identitet sveta i njegovo znacenje. Postoji nesto iza jezika, cemu svaka pesma duguje svoje postojanje." Snazan izazov pesnickoj imaginaciji, u ovakvoj koncepciji pesnicke „istine", nije poistovecenje poretka reci i stvari u carstvu privida, vec jaz izmedju i unutar njih, protivurecnost koja ispis stvarnosti prevodi u zavodljivu energiju potrage za neiscrpnom vecnoscu antropokosmicke tajne sred neprekinute vecnosti stvarnosti simulacije. No ovome pokretacu Saponja ostaje duznik, prekrivajuci recnickim pasivizmom neutazenu ali i neaktiviranu, prigusenu ceznju, prikriveno znanje: danak uzmicanju autorskog glasa pred samim pismom.

Poemu Ocevidnost napisao je, blisko oslonjen na prethodnu knjigu, jedan od najserioznijih pesnika svoje generacije (1964), unoseci borhesovsku sumnju pred buducnoscu u enigmu koju ova poema odrazava jedinim vitalnim porivom: da ostvari „nemoguce" - obasjanje „nevidnosti" u ocevidnom, prisustvo „idealistickog" sred surove i zastrasujuce entropije praksisa. Dominantnom ulogom „figure odsustva" i zatvorenoscu govora kao lanca oznacitelja, ova knjiga ozivljava, izmedju ostalog, i pitanje o mnogostrukosti tisine, ali i postavlja nove prepreke u nerazjasnjenostima teksta ciji je autor skriven i cije je slovo metafora nemosti. Moze li ta nemost biti podsticaj citaocevoj masti i duhu, bez kojih se verbalna magija ne pokrece niti do kraja ostvaruje? Gde naci odgovor nemosti? U tisini, ili pitanju? Ako ga postavimo, bicemo drugi, iz nagovestene obnovljenosti dijaloga s kraja knjige, moguceg razgovora, uzleta reci, cijem je zasnivanju ova poema posvecena.

 MAGICNA PALIMSESTICKA KUTIJA
Dragan Jovanovic Danilov: Evropa pod snegom
Prosveta, Beograd 1995.

Pise: Zoran Bognar

Knjigom Evropa pod snegom zasvodjuje se poetska trilogija Dragana Jovanovica Danilova Kuca Bahove muzike, koja je nastajala u periodu od 1984. do 1995. godine. Dakle, knjiga Evropa pod snegom ili kako glasi njen podnaslov, Tiha knjiga o beskraju zavrsni je, odnosno treci deo ove eruptivne trilogije, koja zajedno sa prethodne dve knjige, odnosno prva dva dela (Kuca Bahove muzike i Zivi pergament) cini jednu nekonvencionalnu integralnu knjigu. Time se, nekako sam od sebe, okoncao i drugi poetski krug ovog nesvakidasnjeg pesnika (prvi cine zbirke Euharistija, Enigme noci i Petagram srca)...

Podsetimo se da je Danilov, otkako je obznanio „pakt sa kobnim totalitetom", na svim svojim promocijama i drugim javnim skupovima zagovarao ideal prekomerne poetske knjige, knjige koja bi bila neka vrsta totalitarne, ekumenske utopije. Oduvek ga je zanimala raznovrsnost idioma u jednoj knjizi, odnosno sistematska nedoslednost. Po njegovoj teoremi jedna integralna knjiga poezije trebalo bi da otelovljuje magicnu, palimsesticku kutiju u kojoj su sabijene ogromne kolicine vremena i prostora, mikroorganizam u kome su nasa ushicenja i nasi boli sacuvani zauvek; tek zatim sledi otkrivanje ostalog znacenja, refleksivnosti, misticnog zara...

U prva dva dela trilogije Danilov se bavio poetikom iluminacije, ili mozda bolje receno, prepoznavanjem iluminacije i njenim detaljnim transponovanjem (kroz tekst) u spoljasnji svet. Mozda bi se moglo reci da tu cak postoje dva osnovna modela iluminacije; i to da je u knjizi Kuca Bahove muzike rec o prosvetljenosti, dok Zivi pergament nosi u sebi simptome rasvetljenosti. Posrednicka ideja koja omogucava smisaoni prelaz izmedju ova dva modela misljenja jeste svetlo ili svetlost svetlog, pri cemu ovaj drugi implicira jasno vidjenje bitnosti bitka i kao posledicu prethodnog procesa rasvetljenosti (iluminacije).

Dakle, ako iz prethodnih radova D.J. Danilova potice dinstikcija na apolonijsko i dionizijsko, pri cemu je Danilovljev neprikriveni emocionalni afinitet i intelektualni izbor bio naglaseno akcentovan na ovom drugom, u knjizi Evropa pod snegom primeticemo da se Danilov, ipak, nije mogao otrgnuti i oglusiti pred hiperrealnim slikama integralne dekonstrukcije koja ga, bas kao i njegovu otadzbinu i narod, okruzuju unazad nekoliko godina. Moglo se to osetiti iz stihova Zivota pergamenta : Gadim te se svete, / svinjska utrobo, / a opet o tebi zidam zlatni hram; ali u Evropi pod snegom pesnik se vec sasvim eksplicitno okrece tamnim predelima (sto ne znaci da se odrice diskursa iluminacije jer tama je samo negativ svetlosti, odnosno njena druga strana medalje) sto nam najbolje argumentuju stihovi iz pesme Gospode, otvori sam prozor i izasao iz tvoje pomrcine: Sta osecas svemoguci, / dok kursumi probijaju tela mladica / koja ti oni kelneri-poglavari, / za veliko gospodarstvo se nadmecici, / najradije serviraju kao bifteke krvave?... U njegovoj poeziji su tokovi razdora na relaciji Danilov - ovosvetovnost i Danilov - tradicija do te mere pluralizovani, razobruceni i polimorfni, da je neretko neopravdano povlaciti direktne smisaone linije znacenja od ideje i ka ideji prema njoj sukcesivnoj, ili pak od ideje ka sebi samoj, odnosno vlastitom razvoju, obrazlozenju, argumentaciji... ukoliko pretpostavimo da Danilovljev autoritarni, arbitrani, sakralizovani stil i ekspresionisticki jezik dozvoljavaju, makar i konstruktivno, takvu mogucnost.

Nije to (samo) Danilovljeva igra, da se poezijom misli, a ne promislja, da destimatizuje, na nivou jezickih struktura i pocev od samog jezickog korpusa, dijahornost bivanja svakog misljenja, konotirajuci neidentitet identicnog ali istovremeno i istost istog. Danilovljeve poetske tvorevine jesu misaone tvorevine utoliko sto iza sebe i spred sebe vlastitom poetologijom negiraju bilo kakvu tvorevitost, bilo kakvu idejnost, bilo kakvu intencinalnost ideologijskog, humanistickog ili etickog tipa, ustrojstva ili predodredjenja. Danilovljev rascep i razlaz sa tradicijom jezika istovremeno je (njegova) poetska strategija samog jezika, za kojega je preopsta odrednica da je prevashodno ekspresionisticki intoniran. Cak i kad progovara o Evropi kao o „potpuno nerazvijenoj gospodji" Danilov ne konotira poetsku metaforiku i ne ocekuje od inspijenta svoje poezije formiranje analognog asocijativnog lanca; ne konotira identicne pomake znacenja i „preskok" provalije izmedju primarnog i izvedenog znacenjskog polja. Naprotiv, Danilovljev jezik ne ostaje „kod stvari", niti „u stvari", niti „pri stvari"; on imenujuci detonira stvar u sopstvenoj, ali (ne paradoksalno) punoj stvarnosti; ostavlja stvar samoj sebi; ne koristi je (niti je zloupotrebljava), ne tumaci je, ne izneverava je metaforicnoscu, bilo pesnickom, bilo filozofskom.

Ambivalentna dvostrukost kao najopstiji princip bivstvujuceg misljenja, lisena ili oslobodjena napetosti i imanentne protivurecnosti dualiteta ili dihotomije u pesmi Gospode, otvori sam prozor i izasao iz tvoje pomrcine bas kao i u pesmama Evropa pod snegom, Brisanje suza, i Duboka tisina, ukida nam pravo na „punocu" ili „vazenje" nekakvog misljenja o poslednjoj volji. Ove pesme Danilov nije zavestao nikome; one ne obavezuju nikoga posebno, niti u detalju niti u ukupnosti ili dovrsenosti , sto je Danilov, ocigledno, izbegavao vise nego smisao i usmerenje zajedno. U navedenim pesmama pesnik nam predstavlja Boga kao lakrdijasa, jer je, ocigledno dopustio da se pod njegovim patronatom i pod njegovom hipotekom ostvare sviu ovi apokalipticki dogadjaji njegovoj drzavi, narodu, kulturi... Danilov u pojedinim momentima kroz jedan cinican diskurs onepostojava Boga, sto je sasvim logcno ukoliko je On zaista „pokrovitelj" svih nemilih dogadjaja. To se najbolje vidi iz poslednjih stihova pesmeGospode, otvori sam prozor i izasao iz tvoje pomrcine: Ne kazem, mozda si ovde/ nekada i bio, ali sada, / nema te Gospode, nema! / A onog cega nema / jednom uistinu prestane da nema. / Neprobudjeni, buduci svece, / cemu jos svetost na zemlji? ... Atribut bozanski oznacava punu, potpunu i pravovaljanu negaciju upita o legitimitetu apsoluta, jer se bozansko ne proverava, u bozansko se ne sumnja, odnosno bozansko ne trazi i ne zahteva dokazivanje. No, Danilov je poput Kjerkegora uocio bitno razlikovanje i sustinsku razlicitost izmedju apostola i genija - transcedencije i imanenacije - u vazenju jednog u licnom i jednog u posebnom.

Kao sto je samo prividno, Danilov je na nacin namernog zbunjivanja, otvorio i ostavio neresenim problem dvojnosti, ali ga je istovremeno i radikalizovao i relativizirao, sto je tipican ateorijski rezultat. Dakle, Evropa pod snegom, je jos jedna u nizu Danilovljevih izazovnih knjiga. Sada kaada je trilogija Kuca Bahove muzike dobila svoje konacne konture sigurno ce se medju knjizevnim kriticarima lomiti koplja da li je danilov uspeo da ispostuje sve elemente i postulate koje zahteva jedna integralna knjiga i ako je, sta je srpska knjizevnost dobila tim projektom? Ali, da bismo izbegli zamke definitivnosti odredjenja i definitivnosti promisljanja Danilovljeve poetike (jer, ocigledno, vise nije rec o samoj poeziji, ili barem ne samo o njoj) i samog Danilova, problematizaciju u najradikalnijoj mogucoj meri trebalo bi ostaviti trajno otvorenom, te svoj govor o njoj ovde i zavrsavam. Sam autor se ne libi reci „Pesnik obznanjuje, a ne razumeva. Kao i ljubav, i poezija je posrednik izmedju bica i Sveukupnosti. Poezija je relikt zivotne sile, ziva tajna neizmerivosti Oca, Majke i Sina."... Dakle, da zakljucim: Danilovu - Danilovljevo...