Georgij Sengelaja,rodjen 1937. Diplomirao filmsku reziju na
moskovskom VGIKu, 1963. u klasi Aleksandra Dovzenka. Jedan je od
rodonacelnika gruzijskog novog talasa. Pirosmani, Devojka sa sivacom
masinom, Putovanje mladog kompozitora, Dodji u dolinu vinograda,
njegovi su najznacajniji filmovi. Poslednji film Georgija
Sengelaje, Smrt Orfeja, posle Festivala u Sociju, bice prikazan
na Medjunarodnom filmskom festivalu u Roterdamu, kao jedno od
dela koja ukazuju na opasnost od aveti nacionalizma.
Oleg Kovalov, rodjen 20. septembra 1950. u Lenjingradu. Studirao
filologiju na Ljenigradskom univerzitetu, zatim od 1977-1983.
moskovski VGIK, u klasi profesora Jevgenija Surkova. Bavi se filmskom
kritikom i rukovodilac je kinoteckog bioskopa Spartak u Sankt
Petersburgu. Realizovao tri dugometrazna filma koristeci
„arhivski" - ranije snimljen materijal - Ostrvo mrtvih,
posvecen Veri Holodnoj, divi ruskog nemog filma, Vrtovi
skorpiona, posvecen vremenu hipertrofija ranih pedesetih i Sergej
Ejzendjtaj, autobiografija. U filmu Papirne Prisvinove oci,
Valerijas Ogorodnikova, igrao glavnu ulogu (1989)
 |
SENGELAJA GEORGIJ |
KOSAVA: Medjunarodno i lokalno preplicu
se na nekoliko planova u Vasem filmu
SENGELAJA: Smrt Orfeja je gruzijski film, mada je rec o
koprodukciji. Stoga se film prikazuje u okviru Festivala u Sociju,
na programu ruskih filmova.
U Gruziji je nacionalno pitanje vrlo prisutno. U mom filmu
postoji jedan lik, Ilja Cevcevadze, patrijarh gruzijske kulture,
knjizevnosti, nase kulture. Ruskoj publici sam juce bio prinudjen
da kazem da je taj covek to i to zato sto je veoma vazno da
gledalac shvati o cemu se radi.
Junaci mog filma zauzimaju dva stava: jedni su nacionalisti, a
drugi kosmopolite i internacionalisti. Svestan sam toga da rec
internacionalista ima losu proslost. Navikli smo da gledamo na
nju u socijalistickom kontekstu. Medjutim, internacionalizam je
dobra rec.
KOSAVA: Zar nije neobicno da je glavni
junak vaseg filma covek ciji je hobi a i profesija da lovi leptire?
SENGELAJA: Njegov lik je hipertrofiran. Zelim da podvucem
da je on veoma kulturan covek. Mogao je da ne bude insektolog,
vec istoricar. Ali ucinilo mi se da kao sto nestaju leptiri, iz
naseg okruzenja nestaju i ljudi kao sto je moj junak. Oni su sad
u manjini. Malo je kulturnih ljudi, kulturtregera, koji dobro
shvataju i svoje nacionalno, a isto tako dobro shvataju i
medjunarodno. Pripadam generaciji reditelja sezdesetih godina.
Ljudi iz moje generacije gotovo da vise i nema.
KOSAVA: Da li znaci da je danas teze
napraviti dobar film, ili film koji moze da ima, da vrsi neki uticaj?
SENGELAJA: Danas je tesko govoriti o ulozi filma kako u
Rusiji, takodje i u Gruziji. Sada su smutna vremena. Koliko god
to paradoksalno zvucalo, dok je postojala cenzura mogao je paralelno
da postoji ozbiljan film, tj. radili smo nesto protiv cenzure.
Sad je trzisna potrosnja umetnost, ali niskog nivoa, za sada. Ako
sam reditelj sebi ne zada odredjeni nivo zadatka, drustvo od
njega nista ne trazi. Trziste jos manje. Televizija je masovna
kultura, televizija je u najboljem slucaju zabava. Ono sto ja
znam, ono cemu me je ucio Dovzenko, ili ono o cemu sam razgovarao sa Joselijanijem,
Tarkovskim, Koncalovskim sada nikome nije potrebno. Ono sto smo
mi morali da znamo da bismo izrezirali normalan film, danas nije
nuzno.
KOSAVA: Zbog cega, gde je uzrok tome?
SENGELAJA: Sa jedne strane novac, jer mi smo navikli da
nas u vreme SSSR drzava finansira. To je veoma zgodno, cak neka
vrsta utopije - da umetnika angazuje drzava. Novac koji danas nedostaje
za proizvodnju filmova jedan je razlog, a drugi je sto ne osecam
da neko sada moze da trosi visoku umetnost, da je ona nekome
potrebna. Ranije su svi: i skola, i fakultet i drustvo hteli da postoji
informativna umetnost, umetnost koja nam pokazuje, koja nas
necemu uci. Pripremajuci se za rediteljski posao ucili su nas o
svemu sto se dogadjalo u devetnaestom veku, na primer. Da bih rezirao
dobar film morao sam da poznajem Tolstoja, Dostojevskog, Cehova,
a sada to nikome nije potrebno. Danas je to suvisno gubljenje
energije.
KOSAVA: Zar to ne izgleda kao izraz neke
vrste slobode?
SENGELAJA: Dobro je imati slobodu - da svi rade ono sto
zele. Ali znanje, iskustvo je nesto bolje. Volim umetnost koja
ima korene. Vrlo lako mozete nesto da napravite, vrlo lako nesto
moze da se stvori, ali umetnost i filozofija imaju korene, oni
traju, to su gnoseoloski pojmovi.
KOSAVA: Naznacili ste na ekranu da ste
motiv za film pronasli kod Hermana Hesea i Vladimira Nabokova. Da
li je to takodje izraz internacionalizma?
SENGELAJA Sadrzaj filma Smrt Odiseja uzet je iz Heseovog
romana Stepski vuk. U ovom romanu takodje je prisutan slican
problem, mislim na vreme kad su u Nemackoj Hese i Tomas Man
ustali protiv nacionalizma, fakticki protiv fasizma. Oni su to
ucinili na razne nacine. Tomas Man je aktivno ucestvovao, Hese se
udaljio. Ja sam, jednostavno, uzeo taj sadrzaj. To je jedno. Pitali
ste me ranije o leptirima. U filmu je mnogo citata iz Nabokova. Citiram
filmove Ingmara Bregmana, takodje i nordijske sage. Bilo mi je
veoma vazno da danasnjem gruzijskom drustvu saopstim da osim
gruzijske kulture postoji i svetska kultura - zato su ti citati.
Ovaj film je snimljen zbog Gruzije. Film vrlo bolno dozivljava
Gruziju, bolno u pozitivnom smislu. On treba da ozdravi drustvo.
Danas u svim malim republikama razmisljaju na sledeci nacin: nasa
umetnost je bolja, nasa knjizevnost je bolja. Da, u nasoj gruzijskoj
istoriji imamo velike knjizevnike,ali oni su isli u Peterburg, u
Evropu. Zatvaranje je jalov posao, to je provincijalizam i
nacionalizam.
KOSAVA: Da li, po vama, moze da se stavi
znak jednakosti izmedju umetnosti i informacije?
SENGELAJA: To je vrlo slozeno pitanje. Veliki gruzijski
filozof Mamar Bastvili napisao je sjajan clanak pod naslovom O
informaciji i kulturi. Pisao je, reci cu vam veoma
pojednostavljeno, da su nekad licnosti poput Tolstoja, Balzaka,
Zole drustvu bili potrebni ne samo kao umetnici, vec kao izvori
informacija. Sad se to toliko determinisalo da su, cak i jedna
takva licnost poput Mamara Basvilija i njemu slicnih, samo deo
bujuce informacija, tj. oni nisu izvor informacija. To je opsti proces.
Tesko je da bilo sta predvidimo zato sto je to proces citave
ljudske populacije. Mozda idemo prema onome sto je Berdjajev
napisao pocetkom veka: „Tamo gde postoji civilizacija ne moze
da bude kulture."
KOVALOV OLEG
KOSAVA: Vasi filmovi sacinjeni su
pretezno od gotovog materijala (found footage). Da li je to izraz
specificnog obozavanja senki onih koji su nekada postojali? Kakva
je to vrsta erotike?
KOVALOV: Eros je svuda. Pristalica sam Ejzenstajnove
teorije da film treba da bude deo prirode. Kad su Ejzenstajna
pitali zasto je film Oklopnjaca Potemkin doziveo uspeh u celom
svetu on je to objasnjavao time da je film reprodukovao iskonski
bioritam. Film je bio deo prirode. Kad montiram svoj film trudim
se da montaza bude iracionalna, da odgovara otkucajima pulsa i to
ne muskog, vec zenskog. Kad decak trci putem i ja ga snimam video kamerom
on pravi vrlo svrishodne pokrete. Kad trci devojcica ona pravi
mnogo suvisnih pokreta i to cini lepotu njenog hoda i trcanja.
Cini mi se da u zanimljivom filmu treba da postoji iracionalna
montaza. Tako je film blizi prirodi. Filmovi koji su deo prirode
su vecni. Filmovi Ejzenstajna o kome sam snimio veliki film su
vecni zato sto je u njima vizija prirode izrazena kroz samu
strukturu filma i snazna vizija bespolnog, uzasnog cudovisnog
nacela koje unistava tu prirodu. To je vecni konflikt
civilizacije. Cini mi se da ce nasi filmovi biti zanimljiviji sto
duze budemo o tome razmisljali. Mana ruskog filma je u tome sto
on, na zalost, sada pokusava da shvati zivot pomocu logike,
pomocu nekih socijalnih dimenzija. A meni se cini da nema
iracionalnog nacela koje bolje nego nase logicke sheme pomaze da se
zivot tacnije shvati. I naravno erotika koja je ogromna snaga, a
koja u ruskom filmu jos uvek nije usvojena. Za to je, delmicno,
kriva nacionalna tradicija - Rusija je zemlja velikih ideja i
prema telu se uvek odnosila sa velikim omalovazavanjem. Telo je
bilo nesto nisko, uvredljivo, nedostojno paznje, gresno. To je,
delimicno, osiromasilo umetnost.
KOSAVA: Zasto su svi vasi filmovi bogata
ogledala proslosti?
KOVALOV: Cilj mog zivota je da stvorim sliku dvadesetog
veka. Snimio sam cetiri filma... Ako se poredjaju hronoloski bice
to dvadeseti vek vidjen mojim ocima. Tamo ce, naravno, uci i poglavlje
o savremenosti, koje cu u najskorije vreme da snimim. Bice to
veliki film o danasnjici. Zasto ima proslosti? Prvo, nisam snimao
ni o Veri Halodnoj, ni o Ejzenstajnu, ni o Hruscovu. Tezim da
snimim filmove koji kroz proslost govore o savremenosti. Mi nemamo
istorijsko secanje, zaboravljamo. Hteo bih da podsetim i pokazem
da jeste svuda isti vrtlog problema i treba se samo setiti
proslosti da se ne bi pravile greske. Ako su moji filmovi bili
zapazeni onda je to samo zato sto su ljudi osetili da se u njima
govori o sadasnjici. Smatram da je umetnicki metod snazniji ako
nije direktan, vec posredan. Prvo sto mi pada na pamet je Brehtov
????. Tamo se govori o trustu karfiola, o cikaskim gangsterima,
ali svako normalan shvata da je rec o Hitleru i njegovoj bandi. Breht
je mogao da napise komad o Hitleru. Godina je 1941. Breht zivi u Americi
i da je to napisao svi bi razumeli o cemu je rec. Ali je
umetnicki mnogo snaznije ispricati pricu o otpadnicima drustva koji
postaju njegovi gospodari kroz gangstersku bandu. Da su tamo bili
Hitler, Gebels i ostali, komad uopste ne bi bio umetnicki vredan.
Kad je Ejzenstajn snimio Ivana Groznog jasno je bilo da je film o
Staljinu i njegovoj bandi. Savremenici su to shvatili. Da je
snimo film o Staljinu on bi bio slabiji. Iz nekog razloga u
umetnosti je snaznije kad se o necem aktuelnom govori kroz nesto drugo,
lik dobija neki siri znacaj i onda je zanimljivije gledati film
zato sto nastaje ogromno polje za uporedjivanje. Imao sam mnogo
mogucnosti da se direktno izrazim, ali sam vise voleo da idem pomalo
zaobilaznim putem. Cini mi se da je to impresivnije.
KOSAVA: Vasi filmovi su istovremeno
rezervati pravnih svetova.
KOVALOV: Za mene je u filmu veoma vazno kad covek stvara
svoj svet, kad reziser stvara svet kakvog pre njega u filmu nije
bilo. U tom pogledu su se, po meni, pojavile samo dve figure koje stvaraju
svet. To je Aleksandar Sokurov. U njegovom stvaralastvu mnogo
toga meni nije blisko, ali on je stvorio svoj svet i vise nije
moguce ne uzimati to u obzir - taj svet postoji. I genijalni
reditelj Jevgenij Jusev koji je, ma koliko ga mi u Rusiji
proklinjali, stvorio svoj svet i to je zanimljivo zato sto je
umetnost reditelja umece stvaranja svojih svetova. Film je
bogatiji cim je tih svetova vise. Setite se genijalnog
italijanskog filma 60-tih godina: sveta Felinija, Antononija,
Viskontija, Pazolinija...Bilo je mnogo svetova i veliki, bogat,
snazan film. Kad se cuju pozivi : „Hajde da se pricaju
zanimljive price", ja s uzasom pomislim: „Nece biti nikakvih
svetova!" Pa sta. Filmovi koji pune blagajne takodje
smisljaju razne svetove. Postoji svet Caplina, Serdja Leonea,
Darija Ardjentea, Kopole. Kod nas to ignorisu, govore o nekakvom
americkom filmu. Nema americkog filma. Sistem svetova je odlicno
uradjen. Da film ne bi propao potrebne su individualnosti koje bi oko
sebe stvarale svoju vasionu u koju bi smo mi verovali. Gledajuci
inostrane filmove nemam utisak da film u svetu umire. To je ocigledno.
Ako Rusija postane deo sveta, i film u Rusiji nece izumirati,
nadajmo se. Ako Rusija samu sebe satera u rezervat onda ce film
uspesno izumreti. A ako postane deo svetskog kretanja, onda ce i
kinematografija da prezivi.
