Pise Ilija Bakic
 |
Za njim je bio dug i tezak put od znanja zeljnog sina siromasnih roditelja, preko kalfe u stofarskoj radnji, pomocnog ucitelja, stipendiste studija prirodnih nauka i odusevljenog ucenika Tomasa Hakslija (oca moderne biologije), do slavnog novinara i pisca, aktivnog ucesnika u javnom zivotu Engleske i sveta (njegovo misljenje o svetskim problemima trazili su 1934. i takvi drzavnici kao Ruzvelt i Staljin), ostrog polemicara koji je praznine u svojim diskusijama umeo da nadoknadi samouverenoscu i ljutom svadljivoscu. |
U svakom slucaju karijera vredna divljenja (Anatol Frans smatrao ga je najvecom intelektualnom silom aglosaksonskog sveta), ali cini se da Vels nije tako mislio.
UMETNOST ILI IDEJE
Ukupno Velsovo stvaralastvo uglavnom se deli na 4
faze/perioda. U prvoj fazi (1894-1905) "pseudonaucnim novelama
- romansama" - ukupno 6 romana i 30-tak prica, otvara
potpuno nove horizonte naucne fantastike.
Druga faza (1905-1914) donosi romane „komedije" sa
socijalnom problematikom iz engleskog drustva (Kips, istorija prostodusnog
coveka, Istorija g. Polija, Tongo - Bangej, Novi Makijaveli). Period
od 1914-1924 karakterisu reakcije na pakao rata (G. Britling ide
do kraja), prisutnost religioznih elemenata (Bog, Nevidljivi
kralj, Dusa jednog episkopa), uvodjenje motiva utopije u zanr.
Vels 1922. g. pise Istoriju sveta enciklopediju koja je trebala
da bude osnov kulture ujedinjenog sveta buducnosti. Poslednje
decenije Velsovog rada karakterise nesmanjeni zar rada na gradnji
boljeg sveta zarad koga se on prevashodno bavi publicistikom;
pise poznate rasprave iz ekonomije (Rad, bogatstvo i sreca covecanstva,
1931) i bioligije (Oblik stvari koje ce doci, 1931). Fasizam i II
svetski rat dokazuje mu da nije uspeo i Vels gubi svoju veru,
postaje „melanholicno monoidejan". Njegov spis Duh na
kraju svoje snage inspirisan uzasom A bombe i posleratnim
napetostima prozet je jasnim strahom od samounistenja ljudske
vrste.
| U svom knjizevnom i publicistickom radu Vels je brinuo samo jednu brigu: kako da izrazi mnostvo ideja koje ga opsedaju. Osnovni princip njegovog pisanja je - jasno i brzo izrazavanje dostupno sirokim masama citalaca (otud njegova popularnost pa i poprilicni prihodi). Ovakav stav u naucno fantastickim delima nije nailazio na protivljenje svakako zbog pomeranja tezista dela ka zacudnom koje moze biti kompenzacija manjkavostima na umetnickom planu ali je i te kako bio vidljiv u „komedijama". |  |
Na to je Velsa upozorio Henri Dzejms, velikan engleske
knjizevnosti kraja XIX veka, koji je osetio izuzetnost novog autora
i u razgovorima i prepisci skrenuo paznju na nedopustivu
nadahnost u pisanju. Vels pokusava neko vreme da postuje savete
ali njegova okrenutost nauci, novinarsko iskustvo i prirodna
zustrina ne dozvoljavaju mu da istraje u usavrsavanju. U
raspravama ova dva autora ogleda se i sukob principa umetnickog
otkrivanja i dozivljaja sveta, s jedne, i podredjenosti pisanja
saopstavanju ideja, s druge strane. Naravno, veliki umetnici
uspevaju da u svom delu spoje oba stava, i Vels je bio blizu tom
uspehu ali je precesto zavedenost idejama odnosila prevagu pa su
i njegove komedije ostale na nivou pukih dokumenata o svom
vremenu i Vels je ocito bio toga svestan. Kada se ima u vidu da su
u isto vreme stvarala i takva imena engleske literature kao sto
su pomenuti Dzejms (koga je, nakon ostre polemike, verovatno u
nedostatku boljih argumenata Vels poceo da ismejava), Stivenson,
Kipling, Golsvorti, Lorens, Jejts, So, Konrad, Cesterton, Dzojs, Virdzinija
Vulf (o svetskim autorima kakvi su Kafka, T.Man ili Borhes da i
ne govorimo) mozda samokriticnost iz auto-nekrologa i nije bez
osnova.
GRADITELJ ZANRA
Ako se Velsovo delo u klasicnom, glavnotokovskom delu knjizevnosti moze staviti pod znak pitanja njegov doprinos pocetcima moderne naucne fantastike je nesporan. Velsova pojava donosi do tada nepostojeci drugi pol neprikosnovenom uticaju Zila Verna (1828-1905) na zanr. Namesto Vernerovoj gotovo poboznoj veri u Novo, Nauku kao osnovnu, neiscrpnu silu Napretka i Boljitka, Vels izrazava sumnju u apriornu valjanost novina. Tako konacno pored Vernovih mitskih heroja i njihovih putovanja u nepoznato, sa obaveznim zanosom i optimistickim finisom, staju i uplaseni, zbunjeni i ne bas najspsobniji „mali" ljudi suoceni sa pretnjama koje nosi tehnologija. Preterivanja, naravno, ima u obe koncepcije ali je cinjenica da je vecina Vernovih romana, mada su umesnije napisani od Velsovih, postala beznadezno naivna dok je istorijsko iskustvo proteklog vremena dalo za pravo Velsu i njegovim strahovima. Ako bi smo oba autora razmeravali u odnosu na kovanicu „since fiction" (koju je 1929. smislio Hugo Gernsberg) tada bi Vern stavljao teziste na ono „sience", na uverljivost i verodostojnost tehnoloskog arsenala koji opisuje (Vern je pomno pratio tekucu naucnu periodiku i odatle crpeo svoje ideje), dok Vels insistira na „fictionu", na slobodi u spekulacijama; otuda njegova nauka cesto lici na cuda koja donose patnju, strah i bol a neretko i smrt, fizicku ili mentalnu, junacima njegovih dela. Ovakav dozivljaj potakao je pojedine kriticare da Velsa odrede kao autora koji reafirmise stare (pa prema tome i manje vredne) obrasce mitsko-magijskih artefekata, sto je, ipak, cini se, preterano pojednostavljivanje.
Prvi Velsov roman, bolje receno duza novela, Vremeplov (1895.)
otvorio je dotad nepoznatu temu putovanja kroz vreme i
degradaciju ljudske vrste, najavljujuci pisca velikih
potencijala. Usledice serija izuzetnih dela kojima on uvodi nove
teme u zanr, odnosno transformise poznate i interpretira ih na
naucno-fantasticni nacin. Roman Ostrvo dr. Mora (1896.) varira
motiv Frankenstajna i pobune eksperimentalnih nakaza. Nevidljivi
covek (1897.) ce poznatu bajkovitu igru preneti na novi nivo: u
grotesknu pricu o ludom naucniku Grifinu koji, da bi bio
nevidljiv, mora da bude nag i gladan, sto je poprilicno neugodno
usred zime kada se radnja desava. Roman Kada se spavac probusi
(1898.) bavi se anti-utopijom i preteca je Zamjatinovog dela Mi i
Hakslijevog Vrlog novog sveta. Rat svetova iz 1898. odeva staru pricu
o ksenofobiji u novo ruho. Koliko je ovaj arhetip dubok i
sveprisutan (uz pripadajuci antropocentrizam i antroporasizam)
svedoci i masovna histerija koju je 1938. g izazvala dramska
adaptacija ovog romana u radio izvodjenju Orsona Velsa, kada su
desetine hiljada ljudi panicno bezale od Marsovaca (koje cak nisu
ni videli). Izgleda da, bez obzira na napredak i racionalizacije,
strah od Stranog postoji (i postojace). Prvi ljudi na mesecu iz
1901. zaokruzuju kljucnu fazu Velsovog zanrovskog stvaranja i
objedinjuju nekoliko tema: bioloski inzinjering, antiutopijsko drustvo
i uverljivo svemirsko putovanje. No, kako je i Vern slao svoje
junake na Mesec, bilo je neminovno da dodje do konacnog svodjenja
racuna izmedju dva pisca. Tako Vern 1903. u jednom intervjuu kaze
da su Velsove knjige cudne i „vrlo engleske" jer
„Ja se sluzim fizikom a on izmislja" Vels ce odgovoriti
da njegove price „ne tvrde da se bave mogucim
stvarima", a u predgovoru svojih odabranih prica s kraja
1920-tih dodaje „Zaista nema nikakve slicnosti izmedju
predskazujucih izmisljanja velikog Francuza...On izaziva
praktican interes... Mnogi su se njegovi izumi obistinili.
Moje... price ne pretenduju na razgovor o mogucim stvarima; one
predstavljaju sasvim drugo popriste maste. ..." I danas
mozemo zapaziti slicna opravdanja, odnosno kolebanja u SF-u:
talas romana o osvajanju Marsa, podignut poslednjih godina,
upravo insistira na Vernovskoj uverljivosti ali je linija Velsove
fantastike vise nego pretezna.
Uporedo sa romanima Vels je pisao i price i nepodeljeno je
misljenje da su one bolji, kompaktniji deo njegovog opusa u kom
nema previse neinventivnih, nevestih knjizevnih resenja kao u romanima.
Mnoge od prica antologijskih su vrednosti, od price o kamenom
dobu koja temu praistorije uvodi u zanr , Zvezde uzora za sve
kasnije radove o astrofizickim kataklizmama, prica o putovanjima
u nepoznate geografske predele, sa antropoloskim
karakterizacijama (Zemlja slepih) ili naznakama horora (Dolina
paukova), prica u kojima svakovrsno Nepoznato stze do coveka (Kristalno
jaje, Carstvio mrava) ili one u kojima junak stice zacudne
sposobnosti (Covek koji je cinio cuda).
Velsov prelazak sa pozicija liberalizma ka socijalizmu i
pristupanje Fabijanskom drustvu 1903. godine odrazice se vremenom
i na njegove romanse, na stvaranje nekoliko romana o Utopijama (Moderna
utopija 1905, Ljudi poput bogova 1923, Oblik stvari koje ce doci
1933.). Do idealnog drustva, po Velsovoj viziji, dolazi se putem
moderne tehnologije kojom, na dobrobit svih, upravlja mudra
elita; no, u ponajboljem romanu iz ovog tematskog kruga, Obliku...
utopija biva izgradjena na, globalnim ratom, unistenom starom
svetu. Ipak, upravo zbog naglasenih teza koje zastupaju ova dela
su ispod nivoa njegovih prvih knjiga. Nemirni duh gonio je Velsa
da uporedo sa utopijskim motivom obradjuje i druge i njima
nastavi otkrivanje novih zanrovskih tema. Roman Hrana bogova
(1904.) bavi se novim sojem ljudi (covek kakvi smo mi nije
poslednja rec evolucije) a o slicnim idejama govori se u romanu U
danima komete (1906). U nizu dela Vels je pokazao da je sposoban
i za uspesna predvidjanja (sto nije zaboravio da napomene u
auto-netkrologu). Tako roman Rat u vazduhu (1908.) predocava
strahote bombardovanja, prica Kopnena oklopnjaca predvidja
znacajnu ulogu tenkova u ratu, u Oslobodjenom svetu (1914) Vels
gradi viziju apokalipse izazvane atomskim bombama. Zvezdani porod
(1937) vraca se motivu mutacija a Sveti uzas (1939), poslednja
Velsova naucno fantasticna knjiga, govori o antiutopiji
zasnovanoj na fasistickoj ideologiji.
Uprkos mnostvu opravdanih primedbi ( koje se odnose na njegovu
neveliku pripovedacku vestinu) bilo je i neopravdanih kakve su
one Pjera Versinsa da je Vels svojom lakocom i neobaveznoscu u pisanju
„kriv" za stvaranje legija konfekcijskih skribomana
koji su stancovali petparacke SF serijale decenijama
kasnije.Versins zaboravlja da je ono o cemu govori americka
tradicija koja je, odelivsi SF od glavnog toka knjizevnosti i
maksimalno ga izrabljujuci u jeftinim izdanjima, zatvorila zanr u
geto sve do polovine 50-tih, te da je Velsov uticaj na ovakva
dogadjanja minimalan i ne veci od onog koji ima Vern sa svojom
skolom. Dakle, uprkos mnostvu primedbi, delo Herbeta Dzordza
Velsa temelj je onoga sto nazivamo modernom naucnom fantastikom,
ono je polaziste iz kojeg je kula Sience Fictiona pocela da raste
(ne samo u knjizevnosti vec i u ostalim medijima) i jedan od
zaloga njenog daljeg rasta.
P.S. Velsova dela prevodjena su kod nas krajnje nesistematicno. Nekoliko romana prevedeno je pre II svetskog rata zatim pocetkom 1950-tih (verovatno zahvaljujuci glasu o Velsovim socijalistickim idejama) a kasnije su usledila retka prestampavanja. Repezentativan izbor Velsovih prica objavio je Geca Kon 1939. pod naslovom Neobicne price. Ovaj izbor je 1961. dopunjen i, pod imenom Ukradeni bacil ostao vise od 30 godina jedina knjiga iz ovog dela Velsovog opusa, sve dok 1995. Solaris nije objavio knjigu Vrata u zidu sa 6 vec poznatih prica. Sve u svemu, nekoliko romana i mnostvo prica i dalje je neprevedeno, a kako stvari sada stoje u nasem izdavastvu, tako ce i ostati. Posebno posto je vazenje autorskih prava produzeno sa 50 na 70 godina od smrti autora te se na Velsove knjige i dalje mora placati copyright (jer pravno jos uvek nisu svojina covecanstva).
