VELIKA ILUZIJA (KRAJA)
Dusan Kovacevic - "Lari Tompson"
Zvezdara teatar

Pise: Zoran R. Popovic

Zavodljivost naslova novog komada Dusana Kovacevica („preuzetog" od „usecerene, sapunske, televizijske serije koju jedna porodica prati i brine silnu brigu", ocajavajuci zbog nesrecne sudbine mladica iz Australije) i sam nacin na koji je napisan (prvi deo, „Lari Tompson", - latinicom, drugi, „tragedija jedne mladosti" - cirilicom) diskretno nagovestavaju ono sto sledi: uzbudljivost uvek podsticajnih susretanja (pretapanja, prozimanja, sporenja) suprotstavljenih poetickih i zanrovskih pretpostavki i teznji, izmestanja (i „topografskih" i sustinskih) teatarskog i stvarnosnog, preplitanja pitanja utemeljenja u jeziku, metateatralnih izazova i socijalne reflektivnosti, gde pocetna, aforisticna premisa o pozoristu koje potkazuje zivot izmamljuje neocekivane, dubinske odjeke.

Dve „teritorije" skicirane u nazivu dela, odeljene-spojene znakom interpunkcije (jedna pospesuje zabludu da mozda „nije rec o nama", druga je potire), sire se izmedju ne-stvarnosti Larija Tompsona, bica sa ekrana (naslednika Dzordza iz Radovana III) i tragedije „stvarnih" ljudi koji dotrajavaju svoju sudjenu zbilju, umnozavaju do niza

konsekutivnih nivoa, jezickih, zanrovski znacenjskih planova (naglasena znakovnost, indukovana metaforicnost, sazimaju se do razznacenja, do kraja-kraha pozorisnih metafora), problematizujuci, razionalizujuci domen preostalo dramatskog-teatarskog kao i nasa (vazeca) poimanja o drami. Zamahom komicke maste, praskavim ironijskim prosvetljenjima, pouzdanjem da se duhovitim upravo dopire najdalje, do sustastvenog, Kovacevic izostrava razmatranje statusa pozorisnih realiteta, moci scenske carolije, dometa pozoristem produkovane velike iluzije stvarnosti: ako i dalje ostaje da se teatrom potkazuje zivot, onda „Lari Tompson" intrigantno upucuje na obrt u kome narasla iluzija zivljenja prokazuje - demistifikuje pozoriste. Slucaj jednog glumca (koji zgadjen „nad samim sobom i drustvom u kome zivi" odlucuje da umesto jednog igranja Sirana sve okonca i prekrati muke (unet u dijagram „kvara" pozorista, pisac vispreno razvija od pirandelovske inicijacije, svezinom, istinitoscu nusicevske komike i ostrinom joneskovske zbilje apsurda (sveta-sale koju Bog zbija sa ljudima), kreirajuci slozenu strukturu (cime se de-maskiraju aktuelno stanje i osecajnost) uvodeci u nju kao kakav magicni lavirint stvarnosti kojim se ponire do sredista neizglednog, cudovitog, sasvim prividnog sada.

Komad o predstavi-sto-se-ne-igra, stalno se odlaze a sve vreme traje (igra se igranje zivota), gde se iluzija zamenjuje iluzijom a jedan komad drugim, sa pucanjem, pricanjem i (gordim) posrtanjem, iznenadnim smrtima i ne-ocekivanim ozivljavanjima, uzdize se i osnazuje kao rasprava o drami i drami pozorista, jezgru „tragedije jedne mladosti". Pozoriste prestaje da bude mesto pokazanja priredjenog, stilizovanog, literaturom zaodenutog uzorka stvarnosti, koji ce se svojom univerzalnoscu ukazati reprezentativan i u datom casu sirova, pomahnitala zbilja svom silinom provaljuje i osvaja autonomni prostor drame, ispunjava pitoreskni pozorisni predeo, ukidajuci posredovane svetove, zamenjujuci predstavljacku ulogu teatarskog sopstvenim, burnim samopredstavljanjem. Ovakvo pozoriste ne moze da ponudi zaborav, kratkotrajno bekstvo, vec umesto isceliteljske stice funkciju neodloznog podsecanja, postizuci katarzicnost stalnim predocavanjima grube realnosti okruzenja; stavise, teatar koji ne uspeva da se odbrani, odigra sebe, nepovratno se udaljava od okrepljujucim ideala preoblikovanja, objave „novih" svetova. Predstava beogradskog Zvezdara teatra (u koju se prisno uklapa predstava posustalog pozorista Kovacevicevog komada) upravo postvaruje igru pozorisnog „ostatka" svedenog na uzan pojas ispred zavese (i glasove pobunjenih radnika „u medjusobnom ratu" koji dopiru iz dubine); kada se ona otvori, na pozornici ce izroniti ocajni, „stvarni", u pozoristu nastanjen svet, mucna svakidasnjica mirnih, dobrih, pometenih ljudi (sto nastupaju u parovima, kao blizanci, od istog uzora izvedeni), drama njihovih zapustenih zivota (srocena poput zanrovskog pacvorka od pripovedackih, ispovednih, melodramskih, burlesknih sekvenci sa revijalnom numerom - refrenom u ishodu).

U nameri da prenese ubedjenje koje je imao dok je pisao i sacuvao osecanja zbog kojih je pisao svoje delo, Dusan Kovacevic kao reditelj, promisljeno, relevantnom scenskom akcijom uprizoruje i prosvetljava zajednicku „Tragediju" sa obe strane pozorista (samo posredovanu Larijem Tompsonom) zaokruzujuci je kao gorku, setno-nasmesenu ali energicnu povest o velikom zaboravu, o nestaloj stvarnosti razmenjenoj za privid, o prividnom zivljenju „Ljudi iz pozorista" i „Ljudi iz kuce" izgubljenog (kulturoloskog, socijalnog) pamcenja, osecaja sebe, koji se dozivaju preko nepostojece pozorisne rampe, osvescujuci se kao prividni Zivi Ljudi. Cudesni igraci svojih odlozenih zivota i odlozenog pozorista ne ozivljavaju (pred gledaocima jednog drugog pozorista) time sto glumci kojima se predaju prelaze na njihovu stranu price, vec obrnuto, njihovim cvrstim iskorakom u zbilju ovdasnje (pozorisne) veceri cime oni, likovi sa stranica komada, postaju stvarni, postojani, glumci-ucesnici nase predstave (izvanredni Bora Todorovic, Milena Dravic, Miodrag Krivokapic). Konacno, u nizu podsecanja koje nude Lari Tompson i su-igraci „Tragedije jedne mladosti" ostaje i ono da vrhunac svih (izgubljenih) iluzija cini iluzija kraja koga nema. Jer, samo su prividi vecni i neranjivi, zivot je masovna pojava a ucestvovanje u prividnom postojanju neizbezno. Dakle, sve se nastavlja. Show must go on.