DRUSTVO

KOLIKO JE PROTEST 96/97 PROMENIO POLITICKU SVEST GRADJANA SRBIJE

Pise: Miklos Biro

Demokratski nastrojen narod u Srbiji sa odusevljenjem je docekao Protest 96/97.
Stanovnici gradova gde se on odvijao dobili su priliku da pistaljkama i bukvalno „izduvaju" svoj dugo nakupljeni gnev, a opoziciono orijentisani posmatraci iz „mirne" unutrasnjosti dobili su konacno moralnu satisfakciju i mogucnost da se otresu neprijatnog osecanja usamljenosti i bespomocnosti.

Imidz

Ako zelimo da se pozabavimo efektima i dometima Protesta, onda, pre svega, moramo poci od cinjenice da je Protestom definitivno popravljen imidz Srba i Srbije u svetu koji je, tako, presao pun krug, od slike o neandertalcu sa bradom i sajkacom na glavi, a toljagom i krvavim nozem u ruci - do slike o veselom, pristojnom i nevidjeno kreativnom stud4entu, sa licencom na jaja, pistaljku i duhovite hepeninge. No, pored toga, Protest je nesumnjivo napravio i poprilicnu promaju na politickom prostoru Srbije. Njegova masovnost i trajnost konacno su uspeli da probiju medijsku blokadu RTS-a, jer su aktivirali jedini komunikacijski kanal koji ima snaznije dejstvo cak i od TV Dnevnika - rumor. Njegova snaga konacno je rasplasila i one najpasivnije oponente rezimu, a njegova uspesnost po prvi put je istinski uzdrmala vladajucu stranku.

No, da li je Protest promenio nesto i u svesti zitelja Srbije koji su se, sve do sada, uporno opredeljivali za jakog vodju, a ne za jake demokratske institucije i koji su tom vodji davali legitimitet za rat, izolaciju od sveta, nacionalizam i despotizam. Kolumnisti i teoreticari koji tvrde da je Protest pokazatelj ozbiljnog demokratskog sazrevanja srpskog drustva, koriste vise argumenata kojima potkrepljuju svoj stav: uzdrzavanje od nasilja - kao vrhunac demokratske zrelosti; stepen do kojeg su Milosevic i njegova supruga izvrgavani ruglu - kao dokaz delegitimizacijre Vozda; odavanje poste minutom cutanja poginulom Albancu - kao pokazatelj istrosenosti sovinistickih ideja; itd.

Iako svi navedeni argumenti nesumnjivo drze vodu, pravi sud o dometima i znacaju Protesta za promenu politicke svesti gradjana Srbije mozemo dobiti tek kada analiziramo rezultate razlicitih ispitivanja javnog mnjenja.
Vec prvo ispitivanje - ono koje je uradjeno medju samim ucesnicima Protesta - daje razloga za ozbiljnu sumnju u njegove domete. Ono, naime, pokazuje da je oko polovine njegovih ucesnika imalo visoku strucnu spremu, dok je druga polovina imala srednju. Sta nam to govori? Pa, pre svega to nam kazuje da ucesnici Protesta nisu reprezentativni deo opste populacije, jer u Srbiji ima svega 5,7% stanocnika sa zavrsenom visom ili visokom skolom, a jos 24,5% sa srednjom skolom. I, drugo, to nam govori da su se pobunili isti oni koji su i inace bili tipicni glasaci opozicije i oponenti rezimu.

Stavovi prema ljudskim pravima

Drugo ispitivanje, obavljeno u novembru, na reprezentativnom uzorku od 570 ispitanika, bavilo se stavovima gradjana Srbije prema ljudskim pravima (istrazivanje je finansirao Fond za otvoreno drustvo Jugoslavije). Sudeci prema prikazanim rezultatima, gradjani Srbije su se pokazali kao zabrinjavajuce nedemokratska i izrazito autoritarna populacija. Pojam autoritarnosti, koje je uveo Erih From 30-ih, a razradio Teodor Adorno 50-ih godina, podrazumeva splet stavova i ponasanja koji u sebi sadrze: autoritarnu subnisivnost (slepu poslusnost prema nadredjenima i surovu dominantnost prema podredjenima), agresivnost (pre svega, prema osobama koje ne pripadaju istoj ideologiji ili organizaciji), rigidnost (crno-belo vidjenje stvarnosti, izbegavanje situacija koje „nisu jasne"), ideoloski dogmatizam (sklonost praznovericama i nenaucnom misljenju), konzervativizam (otpor promenama i robaovanje konvencijama), itd.

Sklonost „cvrstoj ruci" iskazala se u nasem istrazivanju kroz vise stavova koji su u direktnoj suprotnosti sa osnovnim pravima coveka. Najupadljiviji primer autoritaarnog stava je da je „...nama vaznije da imamo nekoliko hrabrih i neumornih vodja naroda, od bilo kakvih zakona", sa kojim se slaze 57,6% ispitanika. No, za nasu pricu najindikativniji je stav da „Zakonom gtreba onemoguciti slobodno okupljanje ljudi u slucajevima kada se time ugrozava bezbednost zemlje", sa kojim se4 slaze frapantnih 73,6% ispitanika! Stavka je namerno tako formulisana da asocira na tipcicno objasnjenje koje totralitarni rezimi koriste kao alibi za sprecavanje gradjanskog protesta. Cinjenica da znacajna vecina odrasle populacije u Srbiji, dakle u dnu duse ne odobraava manifestacije tipa Protesta, govore da rezimu nece biti preterano tesko da, svojim oprobanim propagandnim polugama, izvitopere njegov smisao i umanje njegov znacaj.

No, za buducnost demokratskih procesa u Srbiji, jos vise su zabrinjavajuci stavpovi koji odrazavaju spremnost da se Sluzbi drzavne bezbednosti daju vanredno siroka ovlascenja (pretres stanova - 31,6%; otvaranje pisama - 44,2%) i stav protiv mogucnosti sluzenja vojske bez oruzja (49,1%).
Da prisutnost ovako antidemokratskih stavova nije samo posledica (tek prohujale?) ratne atmosfere, govore stavke koje jasno ukazuju da je autoritarnost utemeljena karakteristika licnosti nasih ispitanika (sa stavkom utoritarne skale da „Seksualni kriminalci zaskzuju mnogo vidjse od zatvora - treba ih javno bicevati ili jos gore kaznjavati", na primer, slaze se cak 49,8% ispitanika!).

Takodje, ako je stav prema ravnopravnosti nacionalnih manjina pokazatelj stepena tolerancije i, sledstveno tome, stepena spremnosti za demokratiju, onda su vise nego alarmantni i podaci da cak 47,6% ispitanika smatra da bi „Srbi po Ustavu treb(lo) da imaju veca prava od drugih naroda, jer zive u svojoj drzavi". No, o tome vise govori trece ispitivanje cije cemo rezultate takodje ukratko prikazati.

Stavovi prema nacionalnim manjinama

Ovo ispitivanje, takodje obavljeno u vreme trajanja Protesta, na reprezentativnom uzorku od 500 ispitanika, bavilo se stavovima grasana Srbije srpske nacionalnosti prema nacionalnim manjinama (ovo istrazivanje je finansirao Helsinski odbor za ljudska prava u Srbiji).
Na pitanje o tome u kojim segmentima treba povecati ili smanjiti prava nacionalnih manjina postoji izrazita bipolarizacija ispitanika: 36% smatra da ta prava treba smanjiti, 41% da treba povecati, a 12% da u nekim aspektima treba povecati, dok u nekim drugim aspektima treba smanjiti ta prava.

Posmatrano po segmentima, postoji uocljiva hijerarhija „prihvatljivih" i „neprihvatljivih" prava manjina od strane gradjana srpske nacionalnosti koja se potpuno reprodukuje i kad se pita koja prava treba povecati i kad se govori o smanjenju takvih prava. Naime, Srbi su najspremniji da manjinama priznaju pravo na veroispovest, kulturne manifestacije i postojanje medija na njihovom jeziku, te, u neznatno manjoj meri pravo na skolovanje na vlastitom jeziku. Ravnoteza u smislu prihvatanje/neprihvatanje postoji u slucaju prava na nazive mesta na jeziku manjina, dok izrazito neprihvatanje postoji u slucaju koriscenja manjinskog jezika u zvanicnim institucijama, organizaciju lokalne vlasti uopstinama gde su pripadnici manjine u vecini i politicko organizovanje. Zanimljivo je da se ovo poslednje pravo odnosi na nesto sto vec postoji u politickoj realnosti Sfrbije, ali da se ono ocito dovodi u vezu sa politickom destavilizacijom Srbije (sto dokazuje podatak da je ova stavka u visokoj korelaciji sa dozivljajem nacionalnih manjina kao „opasnih" po Srbiju). Na listi „opasnih manjina" ubedljivo vode Albanci (77,9% ispitanika ih dozivljava na taj nacin), slede Muslimani (54,4%) i Hrvati (36,5%), a u manjem procentu se navode jos i Madjari (12,9%) i Bugari (7,1%), dok se ostale manjine po tom pitanju sasvim neupadljive.

Od nacina resavanja napetosti izmedju Srba i drugih nacionalnosti, ubedljivo najcesce (72,6%) se zaokruzuje „Povecanje standarda tako da svi budemo zadovoljni", a odmah na drugom mestu po ucestalosti (37,1%) je odgovor „Manjinama treba dati sva prava u skladu sa poveljom UN i medjunarodnim pravom". Zadovoljstvo ovim procentom donekle pomucuje cinjenica da je to ona „demokratska" trecina ispitanika koja se i na drugim pitanjima izjasnjava na nacin koji odrazava toleranciju i uvazavanje manjinskih prava. Na dsrugoj strani je, medjutim, zabrinjavajuca „antidemokratska" trecina koja smatra da: „Pripadnike manjina treba stimulisati da se mirno isele u svoju maticnu zemlju" (24,4%) ili cak da „Treba uciniti sve, ako treba i siliom, da se Srbija „ocisti" od drugih naroda" (7,9%)! Teritorijalnu autonomiju i dvojno drzavljanstvo manjinama odobrilo bi svega 6% ispitanika.

Generalno posmatrano, rezultati ovih ispitivanja javnog mnjenja su poprilicno obeshrabrujuci. Najmanje trecina gradjana Srbije pokazuje izrazito antidemokratske i naglaseno autoritarne sklonosti, a jos jedna trecina autoritarne i ideoloski konfuzne karakteristike. Da li je ona preostala, demokratska treciona dovoljna da izvede Srbiju na demokratski put?
Iako zvuci oaradoksalmo, ali odgovor je - da!! Naime, kako vec godinama pokazuju razlicita ispitivanja javnog mnjenja, prodemokratsku osrijentaciju pokazuju mladji, obrazovaniji i radno aktivni delovi populacije, pretezno iz gradskih sredina. Dakle, za promenu rezima zalaze se elitni deo stanovnistva koji je i jedini sposoban da drustvo povuce napred i koji je oduvek diktirao stil drustvenog ponasanja. Ali, zapitacete se sad Vi, dragi caitaoce, sta je tu novo? Zar taj drustva i do sada nije bio najjaca opozicija, ali tako zalosno neefikasna opozicija?
Razlika je opet u - imidzu. Po prvi put tan intelektualna, gradjanska i (dosad) jalova opoziciona trcina populacije deluje kao da jasno zna sta hoce, deluje nepokolebljivo, jednom recju - deluje pobednicki!

Sadrzaj