Lav Trocki
RADIO, NAUKA, TEHNOLOGIJA I DRUSTVO

Prevela Brankica Mikic

NOVA EPOHA NAUCNE I TEHNICKE MISLI

Drugovi, upravo sam se vratio sa jubilarne proslave Turkmenistana. Ova nasa bratska republika u Centralnoj Aziji danas obelezava godisnjicu svoga osnivanja. Mozda izgleda da je Turkmenistan daleko od teme radio tehnike i od Drustva prijatelja radija, ali, u sustini, postoji veoma bliska veza medju njima.

Bas zbog toga sto je Turkmenistan udaljen, trebalo bi da bude blizi ucesnicima ovog kongresa. S obzirom na prostranstvo nase federativne drzave, koja ukljucuje i Turkmenistan - zemlju od 500.000 do 600.000 vrsta, vecu od Nemacke, vecu od Francuske, vecu od bilo koje evropske drzave, zemlju gde je stanovnistvo rastrkano medju oazama, gde nema puteva - kada se uzmu u obzir ti uslovi, radio komunikacija je mogla biti pravi izum u korist Turkmenistana da ga poveze sa nama. Mi smo zaostala zemlja. Ceo nas savez, ukljucujuci cak i one najnaprednije delove, veoma je zaostao sa tehnicke tacke gledista. Istovremeno, mi nemamo pravo da se zadrzimo na ovoj zaostaloj poziciji jer gradimo socijalizam, a socijalizam pretpostavlja i zahteva visok nivo tehnologije. Dok gradimo puteve kroz sela, unapredjujemo ih, gradimo mostove da se preko njih povezuju (a kako nam treba vise takvih mostova!) obavezni smo u isto vreme da sustignemo najnaprednije zemlje na polju najnovijih naucnih i tehnickih dostignuca - izmedju ostalog, prvo i pre svega, u oblasti radio tehnologije.

Mozda je do izuma radiotelegrafa i radiotelefona i doslo zbog toga da bi se oni zucni skeptici medju nama ubedili u neogradnicene mogucnosti koje imaju nauka i tehnologija, da pokazu da sva dostignuca koje je nauka zabelezila do sada predstavljaju samo kratak uvod u ono sto nas ceka u buducnosti.

Uzmimo kao primer poslednjih 25 godina, samo cetvrt veka - i setimo se kakve je sve uspehe u sferi tehnologije postigao covek pred nasim ocima, ocima starije generacije kojoj ja pripadam Secam se - a verovatno nisam jedini medju prisutnima, iako su ovde vecinom mladi ljudi - vremena kada je automobil jos bio retkost. Krajem proslog veka nije bilo govora cak ni o avionu. Na celom svetu bilo je, mislim, 5.000 automobila, dok ih danas ima oko 20 miliona, od kojih 15 miliona u Americi - 15 miliona automobila i 3 miliona kamiona. Pred nasim ocima automobil je postao transportno sredstvo od prvorazredne vaznosti.

Jos se secam nejasnih zvukova i sustanja koje sam slusao sa fonografa. Tada sam isao u prvi razred srednje skole. Jedan preduzetan covek koji je putovao sa fonografom po gradovima juzne Rusije stigao je u Odesu i prikazao nam ga. Sada je gramofon, unuk fonografa, obicna stvar u svakodnevnom zivotu.

A avion? Godine 1902. to jest pre 23 godine, britanski pisac Vels (mnogi od vas znaju njegove romane naucne fantastike) izdao je knjigu u kojoj je opsirno pisao da, po njegovom misljenju (a on je sebe smatrao za hrabrog i pustolovnog fantastu u tehnickim stvarima), otprilike sredinom dvadesetog veka nece biti samo pronadjena vec i donekle usavrsena leteca masina teza od vazduha koja bi se mogla koristiti za ratne operacije. Ova knjiga je napisana 1902. godine. Mi znamo da je avion odigrao odredjenu ulogu u imperijalistickom ratu - a jos nam ostaje 25 godina do sredine veka!
A kinematografija? Ni ona nije od manje vaznosti. Do nedavno ni ona nije postojala. Mnogi ovde prisutni secaju se tog vremena. Danas, medjutim, nije moguce zamisliti nas kulturni zivot bez bioskopa.

Sve ove inovacije usle su u nas zivot u proteklih cetvrt veka, tokom koga su ljudi, pored ostalog, ostvarili i neke sitnice kao sto su imperijalisticki ratovi, kada su gradovi i citave zemlje opustoseni i milioni ljudi nestali. Tokom ovih 25 godina odigrala se vise nego jedna revolucija u citavom nizu zemalja, iako manjih razmera od nase. U 25 godina u nas zivot je stupio automobil, avion, gramofon, film, radiotelegraf i radiotelefon. Ako se samo setite cinjenice da je, prema hipoteticnom proracunu naucnika, bilo potrebno cak 250.000 godina da covek od obicnog lovca postane odgajivac stoke, onda ovaj mali fragment zivota od 25 godina izgleda beznacajan. Sta nam kazuje ovaj fragment? Da je tehnologija usla u novu fazu, da je njen razvoj sve brzi i brzi.

Liberalni naucnici - sada to vise nisu - obicno su celu istoriju covecanstva opisivali kao neprekinutu liniju razvoja. To je bilo pogresno. Linija progresa nije ravna, ona je isprekidana i krivudava. Kultura cas napreduje cas nazaduje. Imali smo kulturu drevne Azije, anticku kulturu Grcke i Rima, onda je evropska kultura pocela da se razvija, a sada se americka kultura dize u oblakoderima. Sta se sacuvalo od kultura iz proslosti? Sta je ostalo od akumuliranog uticaja kao posledice istorijskog progresa? Tehnicki procesi, metodi istrazivanja. Naucna i tehnicka misao, ne bez prekida i neuspeha, napreduje. Cak i kada razmisljate o tom dalekom danu kada ce sunce prestati da sija i kada ce svi oblici zivota izumreti na zemlji, ipak pred nama ima dovoljno vremena. Mislim da ce u vekovima koji su neposredno pred nama, naucna i tehnicka misao u rukama socijalisticki organizovanih drustava napredovati bez krivudanja, prekida i neuspeha. Ona je sazrela do te mere, postala je dovoljno nezavisna i tako cvrsto stoji na nogama, da ce napredovati planski i stalno, uporedo sa povecanjem proizvodnih snaga sa kojima je najuze povezana.

TRIJUMF DIJALEKTICKOG MATERIJALIZMA

Zadatak je nauke i tehnike da materiju potcini coveku, zajedno sa prostorom i vremenom, koji se ne mogu odvojiti od materije. Istina je, postoje idealisticke knjige - ne klerikalnog karaktera vec filozofskog - u kojima mozete da procitate da su prostor i vreme kategorije uma, da su one posledica zahteva naseg misljenja i da nemaju svoje predstave u realnosti. Tesko se medjutim sloziti sa ovim misljenjem. Ako ijedan idealisticki filozof, umesto da stigne na vreme da uhvati voz u 9 posle podne, dodje dva minuta kasnije, moze da vidi rep odlazeceg voza i ubedice se licno da su prostor i vreme nerazdvojni od materijalne stvarnosti. Zadatak je da se ovaj prostor smanji, da se prevazidje, da se stedi vreme, da se produzi ljudski zivot, da se registruje proslost, da se zivot podigne na visi nivo i obogati. To je svrha borbe sa prostorom i vremenom, u cijoj osnovi lezi borba da se materija potcini coveku - materija koja cini osnovu ne samo svega sto postoji u stvarnosti vec i celokupne imaginacije.

Nasa borba za dostignuca u nauci je sama po sebi veoma kompleksan sistem refleksije, tj. fenomena filozofskog reda, nastalih na anatomskoj osnovi koja se razvila iz anorganskog sveta, iz hemije i fizike. Svaka nauka je akumulacija znanja zasnovana na iskustvu povezanom sa materijom, njenim svojstvima; akumulacija uopstenog razumevanja kako potciniti materiju interesima i potrebama coveka.
Sto nauka vise saznaje o materiji, sve je vise neocekivanih svojstava koje ona otkriva, a dekadentna filozofska misao burzoazije sve revnosnije pokusava da iskoristi ova svojstva ili ispoljavanja materije da pokaze da materija nije materija. Napredak prirodnih nauka koje gospodare materijom odvija se uporedo sa filozofskom borbom protiv materijalizma. Neki filozofi, pa cak i neki naucnici, pokusali su da iskoriste fenomen radioaktivnosti u borbi protiv materijalizma: nekada su postojali atomi, elementi koji su bili osnova materije i materijalistickog misljenja, a sada se ovaj atom raspao u nasim rukama, razbio se u elektrone i u samom pocetku teorije o elektronima buknula je borba u nasoj partiji oko pitanja da li elektroni potvrdjuju ili opovrgavaju materijalizam. Koga god interesuju ova pitanja procitace veoma poucno delo Vladimira Iljica „Materijalizam i empirio-kriticizam". U stvari, ni „misteriozni" fenomen radioaktivnosti ni ne manje „misteriozni" fenomen bezicnog prenosa elektromagnetnih talasa uopste ne stete materijalizmu.

Fenomen radioaktivnosti, koji je odveo do razmisljanja o atomima kao kompleksnom sistemu jos potpuno „nezamislivih" cestica, mogu da usmere protiv materijalizma samo ocajni predstavnici vulgarnih materijalista koji priznaju materiju samo ako je mogu osetiti golim rukama. Ali to je senzualizam a ne materijalizam. Ni molekul, krajnja hemijska cestica, ni atom, krajnja fizicka cestica, nisu dostupni nasem vidu i dodiru. Ali nasa cula, iako su instrumenti od kojih pocinje znanje, uopste nisu poslednja utocista znanja. Ljudsko oko i ljudsko uho su vrlo primitivni aparati, neadekvatni da dopru do osnovnih elemenata fizickih i hemijskih pojava. Ukoliko se u nasim razmisljanjima povodimo samo za svakodnevnim otkricima nasih cula, tesko nam je i da zamislimo da je atom kompleksan sistem, da ima jegro, da se oko toga jezgra krecu elektroni i da odatle potice pojava radioaktivnosti.

Nasa masta se uglavnom tesko prilagodjava novim uspesima u saznavanju. Kada je Kopernik u 16. veku otkrio da se sunce ne okrece oko zemlje vec zemlja oko sunca, to je izgledalo kao fantazija, a konzervativna misao se do danasnjeg dana tesko miri sa ovom cinjenicom. To primecujemo kod nepismenih ljudi i kod novih generacija ucenika. Ipak, mi koji imamo odredjeno obrazovanje, iako se i nama cini da se sunce obrce oko zemlje, ipak ne sumnjamo da je u stvarnosti sasvim obrnuto, jer su to potvrdila precizna posmatranja astronomskih pojava.

Ljudski mozak je produkt razvoja materije i istovremeno instrument spoznaje te materije. On se postepeno prilagodjava svojoj funkciji, pokusava da prevazidje svoja ogranicenja, stvara sve novije naucne metode, izmislja sve slozenije i preciznije instrumente, proverava svoj rad i, korak po korak, prodire u ranije nepoznate dubine, menja nasu koncepciju materije ne udaljavajuci se od osnove svega sto postoji.
Radioaktivnost, kao sto smo vec rekli, nikako ne ugrozava materijalizam, a ona je u isto vreme sjajan triumf dijalektike. Do nedavno naucnici su pretpostavljali da u svetu postoji oko 90 elemenata koji se ne mogu analizirati i koji se ne mogu pretvarati jedni u druge - takoreci svemirski tepih izatkan od 90 niti razlicitog kvaliteta i boja. To misljenje je bilo u suprotnosti sa materijalistickom dijalektikom koja govori o jedinstvu materje i, sto je jos vaznije, o sposobnosti transformacije elemenata materije. Nas veliki hemicar Mendeljejev do kraja se svog zivota nije pomirio sa idejom da jedan element ne moze da se pretvori u drugi. On je cvrsto verovao u stabilnost ovih „individualnosti", iako mu je fenomen radioaktivnosti vec bio poznat.

Danas ni jedan naucnik ne veruje u nepromenljivost elemenata. Koristeci se fenomenom radioaktivnosti, hemicari su uspeli da izvrse direktnu „egzekuciju" osam ili devet elemenata i, uporedno sa tim, da uniste i poslednje ostatke metafizike u materijalizmu jer je danas sposobnost transformisanja jednog elementa u drugi dokazana eksperimentalno. Fenomeni radioaktivnosti su na taj nacin dijalekticku misao doveli do trijumfa
Fenomeni radio tehnologije se zasnivaju na bezicnom prenosu elektromagnetnih talasa. Radio uopste ne znaci nematerijalno prenosenje. Svetlost ne dolazi samo od lampi, vec i od sunca i prenosi se bez pomoci zica. Mi smo potpuno navikli na bezicne transmisije svetlosti na velike daljine. Ipak, veoma nas iznenadjuje kada pocinjemo da prenosimo zvuk na mnogo krace razdaljine pomocu tih istih elektromagnetnih talasa koji se nalaze i u fenomenu svetlosti. Sve su to fenomeni materije, materijalnog procesa - talasa i vihora - u prostoru i vremenu. Nova otkrica i njihova tehnicka primena pokazuju samo da je materija mnogo raznovrsnija i bogatija po svojim mogucnostima nego sto smo do sada verovali. Ali, kao i ranije, nista nije nastalo ni od cega.

Nasi najistaknutiji naucnici kazu da je nauka, a narocito fizika u skorije vreme, dosla do prekretnice. Ne tako davno, kazu oni, mi smo prilazili materiji kao da je ona „fenomen", tj. iz ugla posmatranja njenih manifestacija. Sada, medjutim, pocinjemo da prodiremo sve dublje u samu srz materije, da proucavamo njenu strukturu i uskoro cemo biti u stanju da njome upravljamo „iznutra". Dobar fizicar bi svakako mogao o ovome bolje da govori od mene. Fenomen radioaktivnosti vodi nas u problem oslobadjanja intra-atomske energije.

Atom sadrzi u sebi snaznu skrivenu energiju i najveci zadatak fizicara je da ispumpa tu energiju, da izvuce cep tako da skrivena energija moze da jurne u mlazu. Onda ce se stvoriti mogucnosti da se zameni ugalj i nafta atomskom energijom, koja ce onda postati osnovna pokretacka snaga. To nikako nije beznadezan zadatak. A kakva nam se perspektiva otvara! Samo to nam daje pravo da izjavimo da se naucna i tehnicka misao priblizava velikoj prekretnici, da ce revolucionarnu epohu u razvoju ljudskog drustva pratiti revolucionarna epoha u sferi saznanja materije i upravljanja njome... Oslobodjenom covecanstvu otvorice se bezgranicne tehnicke mogucnosti.

RADIO, MILITARIZAM, PRAZNOVERJE

Mozda je ipak vreme da se priblizimo politickim i prakticnim pitanjima. Kakav je odnos izmedju radio tehnologije i drustvenog sistema? Je li to socijalizam ili kapitalizam? Ja postavljam ovo pitanje jer mi je pre nekoliko dana cuveni Italijan Markoni rekao u Berlinu da je prenos slike na daljinu pomocu Hercovih talasa ogroman doprinos miroljubivosti, te da se predvidja brzi kraj militaristicke epohe. Zasto bi to bilo tako? Kraj epohe objavljivan je tako cesto da su pacifisti pobrkali sve krajeve i pocetke. Cinjenica da cemo moci da vidimo na daljinu trebalo bi da okonca ratove! Svakako je izum prenosenja zivih slika na velike daljine veoma privlacan jer utice na opticki nerv, dok je sada slusni nerv, zahvaljujuci radiju, u privilegovanoj poziciji u tom smislu. Ali pretpostaviti da ce se iz ovoga izroditi kraj ratovanja apsurdno je i pokazuje samo da je i mozak velikih ljudi kakav je Markoni, kao i kod vecine ljudi koji su specijalisti u odredjenoj oblasti, ili vecine ljudi uopste, zaokupljen samo naucnim razmisljanjima, ali, grubo receno, ne u globalu vec samo u uskom sektoru.

Bas kao sto se u trupu parobroda postavljaju nepropustljive pregrade da u slucaju nesrece brod ne potone odmah, tako i u covekovoj svesti postoje bezbrojne neprobojne pregrade: u jednom sektoru, ili mozda i desetak sektora, mozete naici na najrevolucionarnije naucno misljenje, ali izvan te pregrade nailazite na filistarstvo visokog stepena. U tome je najveci znacaj marksizma kao misljenja koje uopstava celokupno ljudsko iskustvo, koje pomaze da se poruse te unutrasnje pregrade svesti kroz celovitost pogleda na svet.

Ali, da se priblizimo temi o kojoj raspravljamo - zasto, zapravo, ako neko moze da vidi svog neprijatelja, to za posledicu mora da ima likvidaciju rata? Kad god su se ranije vodili ratovi, protivnici su se suocavali licem u lice. Tako je bilo u Napoleonovo vreme. Stvaranjem dalekometnog oruzja protivnici su se postepeno udaljavali do te mere da pucaju u ciljeve koje ne mogu da vide. Ako nevidljivo postane vidljivo, to ce samo znaciti da hegelijanska trijada trijumfuje i u ovoj sferi - posle teze i antiteze dolazi „sinteza" medjusobnog unistavanja.

Secam se vremena kada su ljudi pisali da ce razvoj avijacije okoncati ratove jer ce celo stanovnistvo biti obuhvaceno ratnim operacijama, a ekonomski i kulturni zivot kao i citave zemlje ce se srusiti. Medjutim, izum letecih masina tezih od vazduha otvorio je novo okrutno poglavlje u istoriji militarizma. Nema sumnje da se i sada priblizavamo pocetku jos opasnijeg i krvavijeg poglavlja. Tehnologija i nauka imaju svoju logiku - logiku spoznaje prirode i upravljanja njome u interesu coveka. Ali, tehnologija i nauka se ne razvijaju u vakuumu vec u ljudskom drustvu koje se sastoji iz klasa. Vladajuca klasa, klasa koja poseduje, kontrolise tehnologiju, a preko nje i prirodu. Tehnologija sama po sebi ne moze da se nazove ni militaristickom ni pacifickom. U drustvu u kome je vladajuca klasa militaristicka, tehnologija je u sluzbi militarizma.

Smatra se da tehnologija i nauka neosporno podrivaju sujeverje. Ali klasni karakter drustva postavlja i ovde znacajne granice. Uzmimo za primer Ameriku. Tamo se crkvene propovedi prenose preko radija, sto znaci da radio sluzi kao sredstvo sirenja predrasuda. Te stvari se ovde ne desavaju, mislim - Drustvo prijatelja radija se stara o tome, nadam se. U socijalistickom sistemu nauka i tehnologija u celini ce, bez sumnje, biti usmerene protiv religijskih predrasuda, protiv sujeverja koje odrazava slabost coveka pred drugim covekom i prirodom. Na sta se, u stvari, svodi „glas s neba" kada se u celoj zemlji emituje glas iz Politehnickog muzeja?

NE SMEMO DA ZAOSTAJEMO!

Pobeda nad siromastvom i sujeverjem nam je zagarantovana ako tehnicki napredujemo. Ne smemo da zaostajemo za drugim zemljama. Prvi slogan koji svaki prijatelj radija mora da ima na umu jeste: Ne zaostaj!
Ipak, mi smo veoma zaostali u odnosu na napredne kapitalisticke zemlje. Ova zaostalost je glavno nasledje koje smo dobili od proslosti. Sta treba da uradimo? Drugovi, kad bi situacija bila takva da se kapitalisticke zemlje stalno razvijaju i napreduju kao pre rata, onda bi morali sa strahom da se zapitamo: da li cemo moci da ih sustignemo? Na ovo odgovaramo: ne mozemo da zaboravimo da je naucna i tehnicka misao u burzoaskom drustvu dostigla svoj najvisi stepen razvoja u periodu kada burzoasko drustvo ekonomski sve vise ulazi u corsokak i kada pocinje da se raspada. Evropska ekonomija ne napreduje. U poslednjih 15 godina Evropa je postala siromasnija a ne bogatija. Ali njeni izumi i otkrica su kolosalni. Dok je rat harao Evropom i razarao ogromna prostranstva na kontinentu, u isto je vreme dao i snazan podsticaj naucnoj i tehnickoj misli koja se gusila u kandzama raspadajuceg kapitalizma.

Ako, medjutim, uzmemo u obzir materijalnu akumulaciju tehnologije, tj. ne tehnologije koja postoji u glavama ljudi vec onu koja je olicena u masinama, fabrikama, postrojenjima, zeleznici, telegrafskoj i telefonskoj sluzbi itd., onda je sasvim jasno da smo mi veoma zaostali. Bilo bi mnogo ispravnije reci da bi ova zaostalost bila strasna za nas kad ne bismo imali ogromnu prednost u sovjetskoj organizaciji drustva, koja omogucava planski razvoj tehnologije i nauke dok se Evropa gusi u svojim suprotnostima.

Danasnja nasa zaostalost u svim sferama ne sme da se zataska, vec se mora meriti objektivnim i strogim merilima. Kako se jedna zemlja pretvara u jedinstvenu privrednu i kulturnu celinu? Putem komunikacija: zeleznice, parobroda, postanske sluzbe, telegrafa i telefona - a sada radiotelegrafa i radiotelefona. A kako mi stojimo na ovom polju? Veoma smo zaostali. U Americi zeleznicka mreza iznosi 405.000 kilometara, u Britaniji skoro 40.000, u Nemackoj do 54.000, a kod nas samo 69.000 kilometara - i to sa nasim ogromnim razdaljinama! Mnogo je bolje da uporedimo terete koji se prevoze u ovim zemljama i kod nas, mereci ih tona-kilometrima tj. uzimajuci kao jedinicu tonu koja se prevozi na razdaljinu od jednog kilometra. SAD su prosle godine prevezle 600 miliona tona-kilometara a mi 48,5 miliona, Britanija 30 miliona, Nemacka 69 miliona, tj. SAD su prevezle 10 puta vise od Nemacke, 20 puta vise od Britanije i dva ili tri puta vise od cele Evrope zajedno sa nama.

Uzmimo postansku sluzbu, jednu od osnovnih sredstava kulturne komunikacije. Prema informacijama dobijenim od Komesarijata poste i telegrafa, na osnovu najnovijih cifara, izdaci za postanske komunikacije u SAD iznosile u prosle godine milijardu i 250 miliona rubalja sto znaci 9 rubalja i 45 kopejki po glavi stanovnika. U nasoj zemlji postanski izdaci iznose 75 miliona, sto iznosi 33 kopejke po glavi. Velika je razlika izmedju 9 rubalja i 40 kopejki i 33 kopejke!

Cifre za telegrafsku i telefonsku sluzbu su jos drasticnije. Ukupna duzina telegrafskih zica u Americi je 3 miliona kilometara, u Britaniji pola miliona kilometara, a ovde 616.000 kilometara. Ali duzina telegrafskih zica je srazmerno mala u Americi jer oni imaju mnogo telefonskih zica - 60 miliona kilometara, dok u Britaniji ima samo 6 miliona, a kod nas samo 311.000 kilometara. Nemojmo se sami sebi podsmevati, drugovi, nemojmo se ni uplasiti, ali dobro zapamtite ove brojeve. Mi moramo da se merimo i uporedjujemo kako bismo ih dostigli i prevazisli po svaku cenu! Broj telefona - jos jedan dobar indeks kuturnog nivoa - iznosi u Americi 14 miliona, u Britaniji jedan milion, a kod nas 190.000. Na svakih 100 ljudi u Americi ima 13 telefona, u Britaniji nesto vise od dva, a u nasoj zemlji jedna desetina ili drugim recima u Americi broj telefona u odnosu na broj stanovnika je 130 puta veci nego kod nas.

Sto se tice radija, ja ne znam koliko mi trosimo dnevno (mislim da Drustvo prijatelja radija treba to da izracuna), ali u Americi se trosi milion dolara, tj. dva miliona rubalja dnevno na radio, sto iznosi 700 miliona godisnje.
Ove cifre nemilosrdno pokazuju nasu zaostalost. Ali, one isto tako otkrivaju znacaj koji radio kao najjeftinije od svih sredstava komunikacije moze i mora da ima u nasoj ogromnoj seljackoj zemlji. Mi ne mozemo ozbiljno da govorimo o socijalizmu a da nemamo na umu transformaciju zemlje u jednu celinu povezanu svim vrstama sredstava komunikacije. Da bi ih uveli, mi moramo prvo i pre svega da budemo u mogucnosti da razgovaramo sa najudaljenijim delovima zemlje, kao sto je Turkmenistan. Jer Turkmenistan, sa kojim sam poceo moje izlaganje danas, proizvodi pamuk, od Turkmenistanskih radnika zavisi rad tekstilnih fabrika Moskve i oblasti Ivanovo-Voznesensk. Za direktnu i neposrednu komunikaciju sa svim tackama u zemlji, radio je jedno od najznacajnijih sredstava - to jest, naravno, ako radio u nasoj zemlji ne bude igracka za vise slojeve gradskog stanovnistva koji se nalaze u boljim uslovima od drugih, vec da postane instrument ekonomske i kulturne komunikacije medju gradovima i selima.

GRADOVI I SELA

Nemojmo zaboraviti da izmedju grada i sela u SSSR-u ima monstruoznih suprotnosti, materijalnih i kulturnih, koje su u celini nasledjene od kapitalizma. U tom teskom periodu kroz koji smo prosli, kada se grad sklanjao u sela a selo davalo po pud hleba u zamenu za kaput, eksere ili gitaru, grad je zalosno izgledao u poredjenju sa udobnim selom. Ali u razmeri u kojoj se elementarna ekonomija obnavljala u nasoj zemlji, narocito nasa industrija, ponovo su se ucvrstile ogromne kulturne i tehnicke prednosti grada nad selom. U sferi politike i prava mi smo uradili mnogo da bi se razlike izmedju grada i sela ublazile ili izgladile. Medjutim, u pogledu tehnike zaista nismo do sada ucinili ni jedan veci korak napred. A ne mozemo da gradimo socijalizam sa selom koje je liseno tehnickih uslova, sa seljacima koji su kulturno zaostali. Razvijeni socijalizam znaci pre svega kulturno i tehnicko izjednacavanje grada i sela, tj. spajanje grada i sela homogenim kulturnim i ekonomskim uslovima. Zbog toga je priblizavanje grada i sela za nas pitanje zivota i smrti.

Dok je stvarao industriju i ustanove u gradu, kapitalizam je potiskivao selo i jedino je to mogao da radi: mogao je uvek odatle da dobije potrebnu hranu i sirovine ne samo iz sela u sopstvenoj zemlji vec i iz zaostalih zemalja preko okeana ili iz kolonija, koji su bili proizvod jeftine seoske radne snage. Ratni i posleratni poremecaji, blokada i opasnost da se ona moze ponoviti, i najzad nestabilnost burzoaskog drustva, nagnali su burzoaziju da se blize zainteresuje za seljastvo. Nedavno smo culi burzoaske i socijaldemokratske politicare da cesto govore o povezanosti sa seljastvom. Briand je u svojoj diskusiji sa drugom Rakovskim o dugovima stavio akcenat na potrebe malih zemljoposednika, narocito francuskih seljaka. Oto Bauer, austrijski „levi" menjsevik, u svom nedavnom izlaganju je govorio o izuzetnom znacaju „veze" sa selom. Iznad svega, nas stari poznanik Lojd Dzordz - koga smo istini za volju poceli po malo da zaboravljamo - jos dok je bio aktivan organizovao je u Britaniji specijalnu zemljisnu ligu u interesu povezivanja sa selom. Ja ne znam kakvu bi formu ta veza trebalo da ima u britanskim uslovima, ali kad o tome govori Lojd Dzordz, ta rec zvuci neiskreno. U svakom slucaju, ne bih preporucio da njega izaberu za pokrovitelja bilo kod seoskog podrucja, cak ni za pocasnog clana Drustva prijatelja radija, jer on bi neizostavno nesto podvalio.

Dok u Evropi ozivljavanje pitanja povezivanja sa selom predstavlja s jedne strane parlamentarno-politicki manevar, a s druge znacajan simptom raspadanja burzoaskog rezima, za nas je problem ekonomskih i kulturnih veza sa selom pitanje zivota ili smrti, u punom smislu te reci. Tehnicka osnova ovog povezivanja mora da bude elektrifikacija, a to je direktno i neposredno povezano sa problemom uvodjenja radija na sirokom planu. Da bi obavili najjednostavnije, ali i najhitnije zadatke, potrebno je da svi delovi Sovjetskog saveza budu u stanju da razgovaraju jedni sa drugima, da selo moze da slusa grad kao svog tehnicki bolje opremljenog i kulturnijeg brata. Bez ispunjenja ovog zadatka, sirenje radija ce se zaustaviti na tome da on bude igracka privilegovanih krugova gradskih stanovnika.

U vasem izvestaju je receno da u nasoj zemlji tri cetvrtine seoskog stanovnistva ne zna sta je radio, dok ostala cetvrtina zna za njega samo preko specijalnih prikazivanja na festivalima itd. Nas program mora da predvidi da svako selo treba ne samo da zna sta je radio, vec treba da ima svoju prijemnu radio stanicu.
Dijagram koji se nalazi u prilogu vaseg izvestaja pokazuje rasporedjenost clanova naseg drustva prema drustvenim klasama. Radnici cine 20% (to je mali broj onih koji drze cekic); seljaci 13% (jos manji broj onih koji rade sa srpom); cinovnici 49% (cifra vredna postovanja onih koji nose torbu sa aktima), a onda dolazi 18% „drugih" (ne kaze se ko su tacno oni, ali je tu nacrtan gospodin sa cilindrom, stapom i belom maramicom u dzepu, ocigledno covek NEP-a). Ja ne kazem da te ljude sa belom maramicom treba odstraniti iz Drustva prijatelja radija, ali ih treba okruziti i jace opsedati, tako da radio pojeftini za one sa cekicem i srpom. Jos manje sam sklon da mislim da broj onih sa torbama punim akata treba mehanicki smanjiti.

Potrebno je, medjutim, da se dve osnovne grupe povecaju po svaku cenu! Dvadeset procenata radnika - to je veoma malo: 13 procenata seljaka - to je sramotno malo. Broj ljudi sa cilindrom je skoro jednak broju radnika (18%) i veci je od broja seljaka koji cine samo 13 procenata! To je flagrantno krsenje sovjetske strukture. Potrebno je preduzeti korake da se obezbedi da kroz godinu ili dve bude oko 40% seljaka, 45% radnika, 10% cinovnika, i 5% onih koji se nazivaju „drugi". To bi bila normalna srazmera i u potpunom skladu sa duhom sovjetskog uredjenja.

Teznja da radio osvoji selo u sledecih nekoliko godina usko je povezana sa zadatkom da se eliminise nepismenost i uvede elektrifikacija sela, a u izvesnoj meri je i preduslov za ostvarivanje ovih zadataka. Svaka oblast treba da prione da osvoji selo sa odredjenim programom razvitka radija. Stavite na sto mapu novih ratovanja! Iz svakog provincijskog centra pre svega treba krenuti u osvajanje svakog veceg sela zarad radija. Potrebno je da nasim nepismenim ili polupismenim selima, cak i pre no sto se stanovnistvo u njima nauci da cita i pise, kultura bude dostupna preko radija, koji je najdemokratskije sredstvo prenosenja informacija i znanja. Potrebno je da se pomocu radija covek oseti gradjaninom naseg Saveza, gradjaninom celog sveta.

Od seljastva ne zavisi samo razvoj nase industrije - to je vise nego jasno. Od seljastva i porasta ekonomije takodje zavisi do izvesne mere i revolucija u zemljama Evrope. Ono sto evropske radnike zabrinjava - i to ne slucajno - u borbi za vlast jeste ono sto socijaldemokrati koriste mudro za svoje reakcionarne ciljeve, a to je zavisnost evropske industrije od prekookeanskih zemalja u pogledu hrane i sirovina. Amerika obezbedjuje zito i pamuk. Egipat pamuk. Indija secernu trsku, ostrva Malajskog arhipelaga gumu itd.

Postoji opasnost da bi americka blokada, recimo, mogla da potcini evropsku industriju u toku najtezih meseci i godina proletereske revolucije, da dodje do gladi i potrebe za hranom i sirovinama. U takvim uslovima povecani izvoz naseg sovjetskog zita i sirovina svih vrsta snazan je revolucionarni faktor u odnosu na zemlje Evrope. Nasi seljaci moraju da budu svesni da svaki dodatni snop koji ovrse i posalju van granice jeste dodatak na vagi revolucionarne borbe evropskog proletarijata, jer ovaj snop smanjuje zavisnost Evrope od americkog kapitalizma.

Turkmenistanski seljaci koji gaje pamuk moraju biti povezani sa tekstilnim radnicima Ivanovo-Voznesenska i Moskvom kao i sa revolucionarnim proletarijatom Evrope. Mreza radio prijemnih stanica mora se osnovati u nasoj zemlji tako da se nasim seljacima omoguci da zive zivotom radnih ljudi Evrope i celog sveta, da ucestvuju u njemu iz dana u dan. Potrebno je da na dan kada evropski radnici preuzmu radio stanice, kada proletarijat Francuske preuzme Ajfelovu kulu i sa njenog vrha objavi na svim jezicima Evrope da su oni gospodari Francuske, da na taj dan i u taj cas ne samo radnici nasih gradova i industrijskih mesta vec i seljaci iz nasih najudaljenijih sela mogu da odgovore na poziv evropskih radnika: „Cujete li nas? „ - „Cujemo vas, braco, i pomoci cemo vam!" Sibir ce pomoci sa posiljkom masti, zitarica, sirovima, Kuban i Don, posiljka zitarica i mesa, Uzbekistan i Turkmenistan, posiljka pamuka. To ce biti znak da se nasa radiokomunikacija ukljucila u transformaciju Evrope, u jednu privrednu organizaciju. Razvoj radiotelegrafske mreze, medju mnogim stvarima, jeste priprema za evropske i azijske pokrete koji ce se ujediniti u Sovjetsku Uniju Socijalista.

Sadrzaj