SLAVENKO GRGUREVIC
Predsednik Lige za zastitu privatne svojine
i ljudskih prava.

Razgovarali: Slavko Zivanov & Milorad Djuric

Liga je formirana 1995. godine od brojnih organizacija i udruzenja gradjana nastalih u periodu 1991. - 1994. Clanovi Lige su mali i srednji preduzetnici, zemljoposednici, naslednici nekadasnjih preduzetnika i vlasnika oduzete imovine od strane komunistickog rezima bivse i sadasnje Jugoslavije, opljackanih stedisa, penzionera, brojnih uglednih licnosti iz javnog i naucnog zivota Srbije i Crne Gore.
Osnovni cilj Lige je - kreiranje podrske i konkretno ucesce u ravnoju procesa privatizacije, demokratskih institucija, pravnog ambijenta neophodnog za sprovodjenje temeljnih drustvenih i ekonomskih reformi u Srbiji i Crnoj Gori.
Liga neposredno saradjuje na najvisem nivou sa vodecim poslovnim krugovima u svetu, finansijskim institucijama (MMF, Svetska banka) i drugim organizacijama (UN, UNICEF, Helsinski komitet, CIVICUS). Liga je inicirala i organizovala Savet za saradnju nevladinih organizacija u koji se ukljucilo preko sedamdeset nevladinih organizacija razlicitog profila: profesionalna udruzenja, nezavisni sindikati, udruzenja gradjana za zastitu ljudskih prava i dr.

KOSAVA: U jednom od ranijih tekstova govorite o „Privredniku“ - Srpskom privrednom drustvu, osnovanom u Zagrebu krajem XIX veka, kao dobrom primeru gradjanskog samoorganizovanja. Kakva je bila sudbina gradjanskih udruzenja na nasem prostoru u proteklih sto godina?
GRGUREVIC: Ideja civilnog drustva nije novost na ovim prostorima. Hteo bih, pre svega, da vas podsetim da je jos u Kraljevini Jugoslaviji - ali i ranije, u Srbiji i drugim juznoslovenskim zemljama gde su ziveli brojni narodi, postojao i razvijao se duh gradjanstva. To se najpre odnosi na velike porodice koje su ostavile dubok trag u nasoj istoriji. U Novom Sadu, Petrovgradu (Velikom Beckereku), Somboru, Vrscu, Beogradu, Nisu, Kragujevcu, Kraljevu i drugde, postojao je i razvijao se duh evropejstva, tolerancije i nacionalnog dostojanstva. Duh gradjanstva se razvijao u brojnim udruzenjima koja su osnivana jos pre prvog svetskog rata.

To nije bio samo „Privrednik“ koji je okupljao vise desetina hiljada zanatlija i trgovaca - koji su pak i sami osnivali druga gradjanska udruzenja, na primer za skolovanje dece iz siromasnih zanatlijskih i seoskih porodica. Izmedju dva svetska rata su formirana brojna humanitarna drustva, drustva za vaspitavanje dece i omladine, razne vrlo uticajne organizacije: sokolska udruzenja, zenska drustva, sportska i prosvetna udruzenja, itd. Stedljivost, marljivost, patriotizam i postovanje tudjih merila i vrednosti bili su osnovne odlike domaceg vaspitanja u nasim porodicama i to ne samo u gradskim sredinama.

Sazrevanje gradjanstva islo je naporedo sa postupnim i mukotrpnim stvaranjem srednje klase u Kraljevini Jugoslaviji, sto je nasilno prekinuto stradanjima u Drugom svetskom ratu i odmah po njegovom zavrsetku - kada su predstavnici gradjanske klase fizicki maltretirani, ubijani i proganjani od strane komunistickog rezima. Zato je ideja civilnog drustva u komunistickoj Jugoslaviji proskribovana kao burzoaska. Razlog je jednostavan: gradjansko drustvo (gradjanin - na francuskom „burzoa“ - bourgeois) je smatrano najvecim neprijateljem komunizma. Sredinom osamdesetih godina ponovo dolazi do razvoja srednje klase u Jugoslaviji, koja je potom surovo unistena u ratnim razaranjima, totalnoj destrukciji i opstoj kriminalizaciji na podrucju Srbije i Jugoslavije. Mi smo sada ponovo na pocetku, a sama ta cinjenica kazuje da bez srednje klase nema ocekivanih drustvenih promena. Ako ista moze spasiti Srbiju, to je uzdizanje srednje klase i razvoj civilnog drustva.

KOSAVA: Sirom sveta civilna udruzenja igraju kljucnu ulogu u razvoju demokratije. Pocetkom devedesetih, nevladin sektor ozivljava i u Srbiji. U kojoj meri su nase nevladine organizacije nosioci drustvenih promena?
GRGUREVIC: Jedan od glavnih nosilaca civilnog drustva su nevladine organizacije. Tu spadaju razna drustva i udruzenja, forumi, fondovi, klubovi i pokreti. Njihove bitne karakteristike su: da ih nije stvorila vlast (iako vlast moze saradjivati sa njima); da su neprofitne, odnosno da svoje prihode ne koriste nizasta drugo osim za sopstveno funkcionisanje; da je ucesce u njima uvek dobrovoljno; da imaju elementarnu infrastrukturu (clanove, izborne organe, statut i sl.); i da su autonomne.
Vladavina prava je temeljno nacelo u funkcionisanju ovih organizacija koje iskljucuje voluntarizam licne vlasti, piramidalnu strukturu, princip jednoobraznosti i vladavinu vecine nad manjinom. Sirom sveta ove organizacije igraju kljucnu ulogu u razvoju demokratije, promociji pluralizma, jacanju uloge pravne drzave, borbi protiv siromastva, i sl. Sektor nevladinih organizacija je postao osnovna ekonomska snaga nacija sirom sveta, u njemu je angazovano na desetine miliona ljudi koji sve vise pomazu oblikovanje nacionalne strategije i politike.

KOSAVA: Jesu li nevladine organizacije partneri ili suparnici politickim strankama? Ili se radi o paralelnim procesima?
GRGUREVIC: Zadatak politickih organizacija je da artikulisu i sprovode zahteve nevladinih organizacija. Otuda nevladin sektor koji okuplja interesne neprofitne i lobisticke organizacije ne funkcionise kao politicka organizacija, ali utice na formiranje politickog misljenja. Zato su politicke organizacije i nevladina gradjanska udruzenja saradnici u procesu demokratizacije i stvaranju gradjanske atmosfere u svim zemljama sveta. U SR Jugoslaviji je razvoj ovog sektora na pocetku: procenjuje se da na podrucju Srbije i Crne gore funkcionise oko pet hiljada ovakvih udrucenja (u Hrvatskoj 12.000, u Madjarskoj 17.000, u Nemackoj 820.000, u Francuskoj 600.000, a u SAD 1,200.000).

KOSAVA: Nalazite se na celu Lige za zastitu privatne svojine i ljudskih prava, jedinstvene organizacije na podrucju Istocne Evrope. Privatna svojina je temeljno nacelo na kojem pocivaju moderna drustva. Mozemo li kroz kategoriju privatne svojine razmisljati o razresenju nekih aktuelnih problema - Kosova, na primer?
GRGUREVIC: Pocetkom devedesetih godina medju malobrojnim nevladinim organizacijama bila su i udruzenja gradjana za zastitu privatne svojine i ljudskih prava u Cacku, Nisu, Uzicu, Beogradu, Novom Sadu; ta udruzenja su 1995. godine formirala Ligu za zastitu privatne svojine i ljudskih prava, kao prvu mrezu nevladinih organizacija na podrucju Srbije i Crne Gore. Nase celokupno dosadasnje angazovanje je bilo u kljucnom segmentu tranzicije u Srbiji i Crnoj Gori - u stvaranju atmosfere i uslova za sprovodjenje pravne regulative u oblasti zastite i unapredjenja privatne svojine. Nasa velika preokupacija jesu restitucija i razvoj malog i srednjeg privatnog preduzetnistva, jer smo uvereni da to predstavlja jedinstven put za razvoj preduzetnicke energije i stvaranje podsticajnog poslovnog ambijenta - za slobodnu cirkulaciju kapitala, demokratsku atmosferu i duh gradjanstva - koga nema u zatvorenim i socijalno nestabilnim sredinama. To je razlog sto je faktor socijalne kohezije od presudne vaznosti za motivisanost transnacionalnog kapitala na lokalnom i regionalnom nivou - gde je upravo razvoj malog i srednjeg privatnog preduzetnistva glavni faktor socijalne stabilnosti i ekonomske efikasnosti.

Ovaj razvoj malog i srednjeg preduzetnistva imao je veliki uticaj na stvaranje uspesnog paralelnog socijalnog i ekonomskog sistema Albanaca na Kosmetu. Mi smatramo da je to bio iznudjeni proces koji se odvijao u okolnostima potpunog odsustva demokratske atmosfere, podsticajnog privrednog sistema a pod stalnim pritiskom totalitarnog rezima iz Beograda. Prava je steta sto se ti procesi nisu odvijali u normalnoj atmosferi koja bi omogucila stvaranje podsticajnih uslova za razvoj malog biznisa u trgovini, servisima i porodicnim proizvodnim pogonima.

Da je postojala takva poslovna atmosfera uspesno bi se razvijali i poslovni odnosi izmedju Srba i Albanaca, a ne samo unutar njihovih getoiziranih populacija. Ne smemo zaboraviti opste priznato istorijsko iskustvo da nista tako ne zblizava ljude kao trgovina i poslovi. Iz ovih odnosa se razvijaju partnerstvo, prijateljstvo a cesto i rodbinske veze. Resavanjem svojinskih pitanja na Kosmetu i u Srbiji oslobodila bi se ogromna preduzetnicka energija za kreativne ciljeve, za povratak poverenja i prijateljstva izmedju Srba i Albanaca koji vekovima zive zajedno na ovim prostorima. Liga za zastitu privatne svojine i ljudskih prava to oseca kao svoj strateski gradjanski i patriotski zadatak.

KOSAVA: Mozete li nam nesto vise reci o tranziciji, odnosno, mozete li nam dati „izvestaj-o-stanju“ u postkomunistickim zemljama.
GRGUREVIC: Kada bi se jednom pojednostavljenom konstatacijom htelo da definise stanje tranzicije, mozda bi to bilo moguce tumacenjem da tranzicija znaci put do kolektivnog ka individualnom poimanju sveta. To je razlog sto je u svim bivsim komunistickim zemljama prva mera bila restitucija svojinskih odnosa - reprivatizacija. Pravni poredak je ustrojen na temeljima zastite privatnog vlasnistva koje predstavlja skup prava koje drustvo, kroz razlicite zakonske sankcije, naslovljava na pojedinca. To podrazumeva da sopstvenik poseduje pravo da koristi dobra, da iskljuci druge iz njihove upotrebe, da ubire koristi iz njih, da im menja oblik i sadrzaj i da ih prenese drugima. U takvim okolnostima motivacija je jasna: uvecanje dobiti, iz cega sledi slobodno preduzetnistvo - odnosno pravo pojedinca da odabere ekonomsku aktivnost koju zeli, a pod uslovima koje slobodno ugovara i dogovara sa svojim partnerima ili ostalim ekonomskim akterima. Osnovni uslov za takav poslovni odnos je institucija ugovora, ciju zastitu preuzima drzava. Zasticeni prodavci i kupci ulaze u razne poslovne odnose na trzistu, gde se realizuje njihovo medjusobno rivalstvo - konkurencija. Svaki privatni akter se trudi da u datim okolnostima na trzistu (cene) maksimizira profit, sto ga tera da se racionalno i pravedno ponasa: svako prisvaja samo onoliko koliko su drugi ljudi spremni da mu plate.
Medjutim, stvaranje efikasne trzisne ekonomije u bivsim komunistickim drzavama je bio znatno veci poduhvat od same (re)privatizacije. Privatizacija je jezgro tranzicije i njegov najslozeniji deo, ali reforma podrazumeva akciju u gotovo svim drugim oblastima ekonomskog zivota. Zadatak je epohalan. I mada su mnogi elementi takve ekonomske reforme poznati i vec vidjeni u drugim zemljama, slozenost problema i neminovnost sveobuhvatne reforme cini put kojim se mora proci umnogome neispitanim. Posebne teskoce donosi poprilicna politicka nestabilnost u mnogim zemljama gde se mlade demokratije i dosta nestabilne vlade suocavaju ne samo sa ekonomskim problemima, vec i sa izrazenim nacionalnim i drugim politickim tenzijama.
Najveci broj zemalja koje su donedavno imale socijalisticke (komunisticke) privrede zasnovane na „kolektivnoj svojini“, centralno-planskoj privredi i suspenziji trzisnog mehanizma - dozivele su civilizacijski neuspeh i nalaze se na putu tranzicije u trzisnu privredu (izuzev Srbije, gde vladaju retrogradni procesi). Tranzicioni procesi koji su zapoceti krajem osamdesetih godina obuhvatili su ekonomsku i politicku rekonstrukciju bivsih komunistickih rezima. Ekonomska reforma se sastojala iz cetiri faze: makroekonomska stabilizacija, cenovna i spoljnotrgovinska liberalizacija, privatizacija, rekonstruiranje preduzeca i finansijskih institucija. Zapocet sa velikim entuzijazmom, ovaj proces je ubrzo kod jednog broja zemalja (Rumunija i Bugarska) naisao na neocekivano visoke cene tranzicije.
U prvoj fazi nisu ostvareni svi ciljevi makroekonomske stabilizacije, a zapoceti procesi privatizacije praceni su brojnim problemima, zloupotrebama i neefikasnoscu. Nejednaka startna pozicija, ritam i sadrzina tranzicionih procesa u pojedinim zemljama stvorili su prepoznatljive tranzicione razlike. Medjutim, pravac promena u svim ovim zemljama je isti, a resenost sa kojom se ove promene sprovode u 1997. i prvoj polovini 1998. godine npr. u Bugarskoj, gde je cena tranzicije bila najvisa, ukazuje na stabilnost kursa uskladjivanja institucionalnih uslova u zemljama u tranziciji Centralne i Istocne Evrope. Ovo je posebno vazno, jer iskustva razvijenih evropskih inicijativa ukazuju da zemlje sa razlicitom ekonomskom snagom, razlicitim medjunarodnim polozajem i cak nekompatibilnim privrednim sistemima - mogu biti kreatori uspesnog regionalnog okupljanja. Zemlje u tranziciji sa podrucja Centralne i Istocne Evrope predstavljaju vrlo vazan i podsticajni faktor globalne evropske integracije. Istorijska usmerenost, geografska bliskost, znacajni privredni i prirodni potencijali, pokrenuti i odmakli reformski procesi i strukturna prilagodjavanja ukazuju na to da su zemlje Centralne i Istocne Evrope na putu da dostignu potreban nivo homogenizacije kao uslov za uspesno ukljucivanje u evropske integracione procese.

Naime, slobodna cirkulacija kapitala i radne snage podrazumeva stvaranje uslova za neutralisanje prekogranicnih barijera - ali to nije jedini, iako jeste vazan uslov za harmonizaciju privredno-sistemskih pretpostavki i regionalnu integraciju. Zemlje Istocne i Centralne Evrope su u prilici da, kao promoteri novog regionalizma koji se zasniva na visim oblicima regionalne integracije (tzv. dubinske integracije) - svoju poslovnu sredinu u potpunosti prilagode institucijama i odnosima koji vladaju na razvijenom trzistu.

To ce doprineti da se „strani“ investitori na ovim novim trzistima osecaju kao u svom poslovnom ambijentu (u Zapadnoj Evropi), sto ce biti podsticaj direktnijim stranim investicijama. Zato reforme ekonomske politike u ovim zemljama imaju sofisticirane zadatke koji se sastoje u prilagodjavanju zahtevima razvijenih trzista (uskladjivanje ekonomskog i politickog sistema, sinhronizacija ekonomskih prilika i dr.), ali i forsiranju sopstvenih prirodnih i drugih pogodnosti. To je osnovni smisao i bit tranzicionih procesa u ovim zemljama.
Stara biblijska legenda o „sedam mrsavih krava“ je simbolicno poredjenje sa sedam nesrecnih godina propadanja Srbije i Jugoslavije (1991-1998.). Poznavaocima ove legende je prepoznatljiva njena simbolika, ali tragicnost nase zbilje je u odsustvu vizije, kreativne energije i elementarne odgovornosti aktera jugoslovenske drame. Tokom perioda 1991-1998. u Srbiji su ispoljene izrazito negativne tendencije i ogranicenja u pogledu uslova i mogucnosti sveobuhvatnih strukturnih promena i prilagodjavanja medjunarodnom okruzenju. Razmere destrukcije su sveobuhvatne: institucionalne, tehnoloske, socijalne i ekonomske. Najteza su socijalna i psiholoska razaranja koja su dovela do strmoglave duhovne i moralne saturacije. Povratak Srbije i Jugoslavije u svet zahteva temeljnu rekonceptualizaciju i dubinsku promenu strukture, povratak osnovnim civilizacijskim vrednostima - individualnoj odgovornosti, kreaciji i toleranciji. Takav poduhvat pre svega podrazumeva znanje, neophodnu preduzetnicku energiju i politicku volju.

KOSAVA: Koji metod privatizacije, s obzirom na nase uslove, treba primeniti? Ima li u tom metodu mesta za holding-kompanije, kao spone izmedju drzavnog i privatnog kapitala?
GRGUREVIC: Pri izboru najboljeg metoda privatizacije treba imati u vidu tri kljucna kriterijuma: doprinos dobrom upravljanju, brzinu i pravednost. Treba znati da je restitucija bila prva faza privatizacije u svim zemljama oslobodjenim od komunistickog rezima. Druga znacajna cinjenica je da je privatizacija sprovedena zarad stvaranja modernog i efikasnog drustva gde je doprinos valjanom upravljanju preduzecima od presudne vaznosti. Osim toga, svaki dan odugovlacenja sa privatizacijom nanosi veliku materijalnu stetu pa je potrebno da se to obavi sto je moguce brze.
Sigurno je da privatizacija kroz prodaju obezbedjuje dobro upravljanje preduzecem, posto ce onaj ko ulozi sopstveni novac uciniti sve da ono posluje sto bolje. Dosadasnja iskustva su pokazala da postoje razna ogranicenja privatizacije kroz prodaju drustvene i drzavne imovine (nedovoljna kupovna snaga, problem procene vrednosti preduzeca, nejednakost gradjana - nepravednost i sporost) sto podstice traganje za alternativnim resenjima. Jedan takav koncept je besplatna podela vlasnistva svim gradjanima jedne drzave. Jedan vid besplatne privatizacije - pomocu holding kompanija daje krupne vlasnike sto je pretpostavka dobrog upravljanja. No, nije sasvim jasno ko ce upravljati samim kompanijama jer ce vlasnistvo nad njima biti jako disperzivno - bice na milione vlasnika. Samim tim javlja se realna opasnost da ili uprava holding kompanija bude potpuno samostalna i nenadzirana (sto bi se neminovno negativno odrazilo na efikasnost i kompanije i preduzeca u njihovom vlasnistvu) ili da se drzava umesa i radi zastite nacionalnih interesa preuzme (formalno ili neformalno) kontrolu nad tim kompanijama, sa losim posledicama.
Drugi vid besplatne podele je vaucerska privatizacija. U Istocnoj Evropi poslednjih godina je primetna prevaga koncepta besplatne privatizacije, i to prvenstveno vaucerima. Brojne bivse komunisticke zemlje sprovode ili pripremaju takvu privatizaciju: Ceska, Slovacka, Rusija, Ukrajina, Estonija, Litvanija, Mongolija - i Crna Gora predvidja u svom postojecem zakonu o transformaciji mogucnosti izdavanja vaucera.
U Srbiji je odobrena prodaja preduzeca - a ne besplatna podela; dominacija akcionarstva zaposlenih - a ne spoljnih vlasnika; relativno brzo stvaranje nekompletne svojinske strukture a zatim njena dekapitalizacija. Takav koncept ima odredjene prednosti (ubiranje prihoda od strane drzave, relativno siroka disperzija vlasnistva, mogucnost dosta brzog stvaranja upravljacke strukture u nekim preduzecima, zasnovane na (nekompletnom) privatnom vlasnistvu - ali su zato nedostaci preovladjujuci.
Da pomenem neke: nedovoljan obim domaceg kapitala, sporost privatizacije, iscrpljivanje privatne stednje, teskoce sa ocenom vrednosti preduzeca; dominacija unutrasnjih investitora - zaposlenih; sporo stvaranje trzista kapitala usled dominacije internih, neotplacenih akcija; podrzavljenje znacajnog dela privrede, itd. Vazan problem je cinjenica da je velika vecina transformacija izvedena stvaranjem mesovitih drustava u kojima dominira drustveni kapital, dok je privatni od marginalnog znacaja. Takva konstelacija stvara mogucnost za razne spekulacije onih koji upravljaju preduzecem (prelivanje prinosa drustvenog kapitala kroz zarade). Zanimljivo je da je u Srbiji oko jedne trecine preduzeca transformisano u akcionarska drustva ali je ucesce privatnog kapitala vrlo malo - verovatno manje od 5%. To je jos jedan razlog koji ide u prilog vaucerskoj privatizaciji u Srbiji. Medjutim, sva prethodna razmatranja o metodama privatizacije kao neophodnu prethodnu fazu podrazumevaju restituciju. Buduci da smo ovde govorili o privatizaciji preduzeca, valja reci da postoje transparentna i efikasna iskustva za neophodnu restituciju u procesu njihove privatizacije. Postoje dva nacina fizickog povracaja - uz nadoknadu vrednosti ulaganja koja su usledila posle nacionalizacije, i uz pomoc denacionalizacionih vaucera koji omogucuju ucesce u upravljanju preduzecima. Nikad se ne sme zaboraviti cinjenica da je restitucija bila model privatizacije u svim zemljama oslobodjenim od komunistickog rezima. U svim ovim zemljama ona je bila dokaz da su njihove vlade iskreno opredeljene za privatizaciju, a to je bio i najbolji podsticaj stranim investitorima. Osim toga, restitucija je posluzila kao snazan motivacioni faktor u revitalizaciji srednje klase koja se pokazala efikasnom u sprovodjenju reformskih procesa.

KOSAVA: Ipak, glavni konkurent privatnoj svojini kod nas i dalje ostaje - drustvena svojina...
GRGUREVIC: Vase pitanje me je podsetilo na jedan istinit dogadjaj koji se zbio u Americi 1962. godine. Tadasnji predsednik SAD, Dzon Kenedi vracao se sa svojim saradnicima iz vojne baze u Kejp Kanaveralu. U predsednickom helikopteru se desio kvar i Kenedi je, na nagovor svojih saradnika, naredio sletanje. Nisu bili takoreci ni par minuta na zemlji kada je iz jednog sumarka istrcao nepoznat covek sa uperenom puskom, vicuci kako ce ih sve pobiti ukoliko odmah ne napuste njegovo imanje. Kenedi je momentalno naredio poletanje njegovog i pet vojnih helikoptera koji su bili u pratnji, jer je znao da bi svaki dalji ostanak u ovoj situaciji doveo do incidenta.
Ovaj dogadjaj pokazuje svu paradoksalnost nase situacije u pogledu statusa privatne svojine koja je od legalnih vlasnika oduzeta posle Drugog svetskog rata - od kojih su mnogi poubijani, proveli godine u zatvorima a porodice im bile maltretirane. Autoritarna vlast je tako ponistila srednju klasu, ukinula privatnu svojinu i srusila demokratiju. Drustvena „svojina“ je postala vladajuci oblik svojine - ona je bila nicija i svacija - i sve dotle dok je bivsa Jugoslavija bila korisnik inostrane pomoci (od pedesetih do polovine osamdesetih) privreda, drzavne i socijalne ustanove su mogle da funkcionisu na ovakvom obliku vlasnistva. Onog trenutka kada je ta pomoc presahla, jugoslovenska privreda i drustveni sistem su propali. Dakle - ne postoje prednosti, vec samo nedostaci drustvene „svojine“ u odnosu na jedine oblike svojine: drzavnu i privatnu. Ustvari, drustvena svojina je partijska svojina komunosocijalisticke oligarhije i njen osnovni nedostatak je u sferi motivacije - njeni ciljevi nisu dobit i uvecanje imovine vec raspodela (zaposlenost, poreski prihodi i politicka popularnost). Jedini priznati stvaralacki akter je rad a ne kapital, sto osnovni ekonomski cilj - EFIKASNOST cini nedostiznim. Osim toga, radnici - samoupravljaci u drustvenom preduzecu nisu u principu motivisani da stede i na taj nacin uvecavaju imovinu preduzeca; oni dobro znaju da drustvena imovina nikada nece biti njihova (privatna), tako da je stednja na nivou preduzeca destimulisana u poredjenju sa stednjom kapitalistickog preduzeca i privatnom stednjom. Prosto receno: samoupravljaci u drustvenim firmama jedino su zainteresovani za sto je moguce vece licne dohotke, jer jedino na taj nacin mogu povecati svoju imovinu. Da bi se onemogucilo prelivanje drustvene imovine u licne dohotke, kao vrsilac kontrolne funkcije koja je u stvari vlasnicka - javlja se drzava odnosno drzavno-partijski aparat. Preuzimanjem mnogih vlasnickih kompetencija posao drzavno-partijskih organa postaje neefikasan, jer njegovi predstavnici donose odluke ne snoseci nikakav - ni finansijski ni vlasnicki rizik, a pored toga po pravilu nisu ni strucni za taj posao. To je razlog za razne promasene investicije i odrzavanje neefikasnih politickih fabrika i preduzeca. U sistemima gde je privatna svojina temelj privrede i drustva a profit ciljna funkcija, individualna odluka veyuje rizik i licnu odgovornost - zbog cega se favorizuje znanje, a nepresusna preduzetnicka energija u slobodnom nadmetanju na trzistu stize do cilja: uvecanje imovine i bolji kvalitet zivota.
Osnovnu funkciju drzave u takvim sistemima formira biracko telo: milioni malih i srednjih vlasnika ciji je osnovni cilj - zastita sopstvene imovine kao i kulturnih i socijalnih institucija drustva kojme pripadaju. Zato se u tim zemljama moze cesto cuti sledece tumacenje (kad je privatna svojina u pitanju): kad je covek svoj na svome onda je on ekonomski nezavisan - slobodna licnost koja bira vlast upravo onakvu kakvu zeli; ako ona ne ispunjava njegove zahteve, on je menja. Dakle, u drustvima gde vlada privatna svojina moc nije u drzavnoj administraciji, vec kod onih koji vlast biraju.

KOSAVA: Drustvena moc je decentralizovana...
GRGUREVIC: U takvim drzavama model organizacije drustva je decentralizacija, jer se izuzetna vaznost pridaje lokalnoj samoupravi odnosno mestu gde ljudi zive i rade. U malim decentralizovanim zajednicama je zivot kvalitetniji, zavidna je socijalna kohezija: niski troskovi zivota, podsticajni socijalni uslovi, brojne mogucnosti za razvoj i odrzanje malog porodicnog biznisa (niska poreska izdvajanja). To je razlog sto se posebna paznja poklanja prevashodno razvoju malih i srednjih preduzeca a ne velikim, centralno ustrojenim firmama koje su spore i nefleksibilne. Decentralizacija i minizacija nisu samo model organizacije preduzeca vec su i model drzavnog uredjenja. Danasnje moderne drzave su u stvari mreze malih decentralizovanih zajednica. U slicnim okolnostima, kada se na lokalnom nivou postize neophodni nivo ekonomske efikasnosti i socijalne koherencije i odnos gradjana prema klasicnim institucijama drzave se menja - drzave bivaju sve manje znacajne. U okolnostima dostignute socijalne kohezije, klasicne forme drzave u razvijenim zemljama sve vise dobijaju karakter regionalnih i subregionalnih integracija koje oslobadjaju prostor za slobodnu cirkulaciju ljudi, znanja i ideja.
U nasim uslovima na sceni su sasvim suprotni trendovi: maksimilizacija umesto minimalizacije, centralizacija umesto decentralizacije, autoritarna vlast umesto demokratskih institucija, jednoobraznost umesto raznovrsnosti - i sve to u okolnostima odsustva realnih svojinskih odnosa i institucija privatnog vlasnistva. Cena za takav anticivilizacijski trend je surova: Srbija je izopstena iz civilizovanog sveta - usamljena u svojoj propasti.

Sadrzaj