Broj 100
		Uvod

Ivanka Pavlovic

"Mostovi stavljaju sebi u zadatak da se bave onim sto drugi nasi listovi nisu cinili, ili su cinili, ili su cinili delimicno... Svoju ce paznju usredsrediti na strane knjizevnosti" - kaze se u uvodnom obracanju citaocima prvog broja, januar-mart 1970.

Jasno izlozena programska koncepcija predvidja prevode strane poezije, strane proze - pripovetke i romana ("u znacajnim odlomcima"), strane drame ("u svakom broju, u punom opsegu"); odnos stranog dela i nase sredine - ocene i prikaze kako prevedenih dela, tako i novih knjiga na stranim jezicima; zalazenje u proslost i obradu odnosa i uticaja stranih dela na nasu sredinu - istoriju prevodjenja; teorijske aspekte prevodjenja i profesionalna i statusna pitanja.

Sta je prethodilo ovom prvom broju? Ideja je potekla od dr. Slobodana Jovanovica, koji je ocigledno o tome dosta dugo prethodno razmisljao. Tako su se poveli neformalni razgovori i u okviru Uprave (tako se onda zvalo Predsednistvo), i na plenarnim sastancima i skupstinama, zamisao prevodilackog casopisa polako je sazrevala i kristalisala se.

Teznje su, dakle, isle u dva pravca - pokriti sve glavne rodove knjizevnosti s jedne strane i sto vise jezickih podrucja s druge strane, obuhvatajuci i takozvane "male" jezike i jezike naroda koji zive u Jugoslaviji.

Valja napomenuti da sem ideja i dobre volje nismo imali skoro nista. U finansijskom pogledu racunali smo na clanarinu: clanarina = pretplata, koja je trebalo da pokrije nezaobilazne rashode stampanja i ekspedicije. Sve ostalo radili smo volonterski, sami. Lektura, korektura, rad sa stamparijom, pakovanje, ekspedicija, administracija, knjigovodstvo i finansijsko poslovanje sve su to bile duznosti urednika, pre svih, i uredjivackog odbora, uz pomoc "simpatizera" koji bi se povremeno pridruzivali. Autori su se po nepisanom pravilu odricali honorara.

Pazljiviji citalac ce mozda potraziti imena lektora, korektora, tehnickog urednika, a naci ce samo autora naslovne strane, Nebojsu Mitrica, vajara, dugogodisnjeg saradnika i pocasnog clana Udruzenja prevodilaca.

Medjutim, sve brojeve casopisa prvih deset godina lektorisala je i radila korekture Milena Safarik, ne samo dobar prevodilac, vec i vrsan znalac naseg jezika. Uz to je vrlo savesno i uredno vodila i nase finansijsko poslovanje. Istina, prilozi bi prethodno prolazili kroz nekoliko provera, ali poslednji "glanc" davala je Milena.

Kad je rec o pripremama broja treba napomenuti da je uredjivacki odbor okupio ne samo prevodioce sa razlicitih jezika, vec i dobre znalce pojedinih knjizevnih rodova. Rad je bio kolektivan, odlucivanje zajednicko. Na mesecnim (nekad i cescim) sastancima prilozi bi bili podeljeni po jezicima odredjenim clanovima uredjivackog odbora. Po ovoj prethodnoj proveri vernosti i vrednosti - kad je u pitanju prevod - tekst bi se poveravao uredniku za odgovarajucu oblast - poezija, roman, drama... Urednistvo je bilo brojno, radoznalo, pa je recenzija teksta retko prolazila bez diskusije ili komentara, a prilog bi prosao kroz nekoliko ruku pre no sto bi bio uvrscen u sledeci broj.

Uredjivacki odbor je okupljao ljude kao sto je Nikola Bertolino, za koga prevodjenje nije ni posao ni obaveza, vec ono sto se kaze vocation; tanani esteta Svetozar Brkic, strogi, ali i pun iskricavog humora, profesor Milos Djordjevic, neumoljivi perfekcionista i majstor stiha Bane - Branimir Zivojinovic, isto toliko neumoljiv i savestan u pogledu profesionalnih, ali i moralnih kriterijuma, Joca - Jovan Janicijevic, mastovita i uvek leporeka Ranka Kuic, ozbiljna, odmerena i pouzdana Mira Lalic, tiha ali puna za nas novih znanja i iskustava Olga Moskovljevic, Roksanda Njegus sigurnih sudova i neporecivog autoriteta, mudri i takticni Slobodan Petkovic, Marija Stojiljkovic - nenametljivi znalac ne samo u oblasti polonistike i ruske knjizevnosti, temperamentni, pun ideja Ivan Colovic, prva dama naseg prevodilastva Vera Stojic, cije se dragoceno znanje uz nepogresiva merila odrzavalo uvek u konciznim i diskretno uoblicenim sudovima i 'last but not least' uvek lucidna i nepogresivo objektivna Milena Safarik, ciji je humor bio cesto neophodno "mazivo" nasih medjusobnih odnosa. A iza svih nas Slobodan, cvrst, neumoran, veran francuskoj poslovici da nemoguce ne postoji (ni u nasem) recniku.

Diskutovalo se o rubrikama, o tehnickoj obradi, naslovnoj strani i nazivu. Povodom imena casopisa konsultovano je clanstvo putem ankete, ciji je rezultat bio Mostovi.

Pojava Mostova nije prosla nezapazeno, kako o tome svedoci "Hronika". A posebno uzbudjenje uredjivackog odbora izazvao je komentar "glasila Drustva znanstvenih in tehnicnih prevajalcev Slovenije" u broju 8-10 od februara 71. Uz prilicno, rekla bih, jedak prigovor sto je uzeto isto ime isla je i sugestija da nas casopis ponese ime "Cuprija"! Posle lepog osvrta na Mostove u ljubljanskom Delu (Hronika u br. 3) reakcija imenjaka delovala je kao hladan tus. Sastanak uredjivackog odbora bio je prilicno buran. Glavni urednik, Slobodan Jovanovic, smirivao je duhove i - kao u svim prethodnim i buducim diskusijama - delovao je kao pravi moderator u doslovnom smislu reci.

Mozda je dobar trenutak da se kaze neka rec o nasem glavnom uredniku. Slobodan, "otac" naseg casopisa, pored poznavanja jezika i knjizevnosti, pozorisnog iskustva i neumorne radoznalosti, sto bi vec bilo dovoljno za urednika, imao je i neke druge dragocene kvalitete. Stalno tiho delanje, istrajnost, strpljenje i trpeljivost u odnosima s ljudima. Znao je istrajno podsticati svoje saradnike da obrade teme koje su im bliske i tako bi lagano i stalno istrajavao dok ne dobije zeljeni tekst. Strpljenje i tolerancija su narocito dolazili do izrazaja pri diskusijama - njegovo odmereno i smireno, ako zatreba cak i usporeno izlaganje, smirivalo bi strasti i ne jednom sprecilo sukob, koji je, sudeci po iskricenju diskusije, pretio da izbije. Tako je bilo i ovog puta, uopsten odgovor slovenackom napisu zavrsavao se primedbom da je "cuprija" turska rec (sto Slovenac ocigledno nije znao!), pa ne bi odgovarala prevodilackom casopisu.

Nije to bilo jedino uzbudjenje, vrcale su varnice od samog pocetka. Tako je "Otvoreno pismo profesoru" Aleksandra Sase Petrovica naislo na podeljena misljenja. Tekst je objavljen, ali se Jovan Janicijevic ogradio beleskom u Mostovima.

Poseban znacaj za jos mladi casopis imala je polemika Nikola Bertolino - Kolja Micevic. Nijednog od autora nema potrebe posebno predstavljati, a znacaj njihovog rada je jos u ono vreme bio ocigledan. Dakle, Bertolino je u svom prikazu zbirke "Prepevi" profesora Kosutica, analizirajuci ih i govoreci sire o problemima prevodjenja poezije, neke svoje postavke ilustrovao nekim prepevima Kolje Micevica, kao negativnim primerima. Kolja Micevic zustro odgovara u sledecem broju.

Dotle je sve u redu, polemikama i jeste mesto u ovakvom casopisu. Diskusiju u urednistvu izazvalo je pitanje da li je korektno objaviti u istom broju i Bertolinovu poduzu repliku na odgovor Kolje Micevica. A onda je iskrslo i pitanje jednog ispustenog o, i glavni urednik je morao beleskom da se izvini u narednom broju Mostova.

Posle cetvrt veka listam stare brojeve Mostova, s uzivanjem citam "Hroniku" i beleske ne samo o dogadjajima u nasem i srodnim udruzenjima, vec i o zbivanjima u knjizevnom zivotu stranih sredina, radoznalo pratim uredno vodjenu Bibliografiju Jovana i Dusanke Janicijevic, raznezeno prebiram dramske dodatke, koje je znalacki birala Nada Prodanovic...

Malo sam iznenadjena, retrospektivno, bogatstvom "Hronike", mnogobrojnim vestima o zbivanjima kako u nasoj tako i u stranim knjizevnostima. Bile su to sedamdesete godine, casopisi i knjige bili su na dohvat ruke, putovalo se, odlazilo na skupove i simpozijume (bez viza) od Helsinkija do Nice, od Varsave do Pariza. Svi smo, cini mi se, smatrali podsvesno da jedini moguci i prirodan smer vodi uzlaznom linijom. Nesuglasice, prevashodno s Drustvom hrvatskih prevodilaca, i promene u Savezu prevodilaca shvatali smo kao usputni incident, koji se razumevanjem i strpljenjem moze savladati. (Obnavljanje saveza pocetkom osamdesetih nam je u tom pogledu donelo satisfakciju). Verni motu svog glavnog urednika, nista nismo smatrali nemogucim...

Blaga patina vec pokriva te rane Mostove, koje smo s toliko radosti i zadovoljstva pripremali. Nema u njima ni mnogo teorijskih tekstova, ni mnogo istorijskih, ali ima lepih prepeva, zanimljive proze, ozbiljnih clanaka, posebno o nama malo poznatim knjizevnostima, kao i vrednih informacija o zakljuccima i odlukama Medjunarodne federacije prevodilaca i njihovih tumacenja. Nema vise mnogih clanova redakcije, mnogih saradnika. Nostalgicno razmisljam o njima, o onom nepovratnom vremenu i o svemu sto vise ne postoji.

Ali Mostovi su tu. Osavremenjeni, zanimljivi, zivlji nego ikad. I namece mi se samo jedan zakljucak: Mostovi su dobar casopis. Dobar casopis vec cetvrt veka, koji postojano ide u korak s vremenom.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]