Broj 100
		Ukrstanja

Dzerald Erli

Jednog kasnog popodneva proslog proleca sedeo sam kod kuce na kaucu, obeshrabren, prelistavajuci stari primerak Autobiografije Malkolma Dz. Malo ranije tog istog popodneva imao sam dugacak sastanak sa crnim studentima sa mog Univerziteta. I mada se idejno prisustvo Malkolma Dz osecalo na kampusu vec neko vreme, o cemu su svedocili mnostvo kacketa i majica sa slovom Dz i tracevi o filmu Spajka Lija koji je trebalo da pocne da se prikazuje krajem godine, pretpostavljam da me je uglavnom ostrasceni i ljutiti ton u glasovima crnih studenata na sastanku podstakao da sa police uzmem svoj primerak te knjige.

Iscitavao sam Autobiografiju mnogo puta jer sam o njoj u nekoliko navrata drzao predavanja. Ona je znacajno literarno ostvarenje koje se u velikoj meri ali na nov nacin oslanja na Ispovesti Svetog Avgustina, na robovsku pripovedacku tradiciju kao i na tradiciju Fildingovih i Geteovih bildungsromana. Kao decak, osecao sam da je to jedina knjiga koja je izricito napisana za mene, mladog crnog americkog muskarca. Medjutim, tokom godina moje shvatanje se promenilo: retorika koriscena u knjizi pocela je da mi izgleda neprijatno zastarela a energija tog coveka bila je naizgled sadrzana u koliko uskoj toliko i zivopisnoj viziji. Bilo je necega u prirodi Malkolmovog podsmeha sto me je sada ostavljalo ravnodusnim, necega u njegovom traganju za humanoscu sto me vise nije moglo ganuti.

Ali dok sam sedeo na kaucu krceci sebi put kroz stivo tog popodneva, otkrio sam da mi se veliki deo onoga sto me je tako davno dirnulo vraca i to izuzetno snazno. Ponovo sam procitao sa ozivljenim interesovanjem kako je Malkolm rodjen u Omahi 1925, kao sedmo dete, od oca putujuceg propovednika i zestokog sledbenika Markusa Garvija i majke tako svetle koze da su je cesto greskom smatrali belkinjom. Kada je Malkolm imao sest godina ubili su mu oca, verovatno belci teroristi, zbog njegovih nacionalistickih crnackih uverenja. Ta smrt kao i hospitalizacija njegove majke - koja je dozivela nervni slom kao posledicu muzevljevog ubistva i borbe da svoju porodicu izdrzava od socijalne pomoci - stvaraju obrazac i knjige i zivota kao kritike rasizma i liberalizma. Bas kao sto Malkolm ljutito izjavljuje: "Ja sam tvorevina belog coveka sa Severa i njegovog licemernog stava prema crnom coveku".

Posto je odrastao u popravnom domu u Mejsonu, u drzavi Micigen, i proveo neko vreme u bostonskom getu Roksberi ziveci kod svoje polusestre, Malkolm se u sedamnaestoj godini nastanio u Harlemu i postao sitan lopov i rasturac droge. Ucestvovao je u nizu provala u kuce bogatih belaca u predgradjima, ali je bio uhvacen i osudjen na deset godina zatvora. Dok je bio u zatvoru, Malkolm se pokrstio i presao u Naciju Islama Ilajdze Muhameda, prihvatajuci stroga verska ali i militantno rasisticka shvatanja i posvecujuci se sirenju "istine o belom coveku". Kada je izasao iz zatvora, Malkolm je postao Muhamedov najefikasniji svestenik i obracenik koji je privlacio sledbenike kao i paznju belih medija. Malkolm je 1964. ekskomuniciran iz Nacije, navodno zbog toga sto je ubistvo Dzona Kenedija okarakterisao recima "kukavice dobijaju ono sto im sleduje". Ali rascep se spremao vec neko vreme. Muhamed je postajao sve vise ljubomoran zbog paznje koju su mediji ukazivali Malkolmu, zbog Malkolmovog statusa zvezde, dok se Malkolm razocarao u Muhameda zbog njegovih vanbracnih veza i nevoljnosti ovog starijeg coveka da postane politicki aktivniji.

Posto je napustio Naciju, Malkolm je bezuspesno pokusavao da osnuje dve organizacije: Muslimansku dzamiju i Organizaciju afro-americkog jedinstva, ovu drugu po ugledu na Organizaciju africkog jedinstva. Tokom poslednje dve godine svog zivota, puno je putovao po Africi, a isao je i na hodocasce u Meku gde se ponovo pokrstio, sada u nerasisticki islam. Ubili su ga u Harlemu pripadnici Nacije Islama, februara 1965, bas kada se spremao da odrzi govor. Bio je to zestok kraj zestokog zivota.

Prelistavajuci Autobiografiju, poceo sam da shvatam da je Malkolm Dz ideoloski standard africkog bica koji sada nude moji studenti. Njegovo jedinstveno prisustvo bilo je ocigledno na sastanku odrzanom tog popodneva. Ja sam pristao da se sastanem sa koalicijom crnih studenata - od kojih me vecina nije poznavala - ubrzo posto je objavljeno da treba da postanem novi direktor africkih i afro-americkih studija na mom Univerzitetu. Tokom nedelja koje su prethodile nasem dogovoru da se sastanemo, mene su besomucno optuzivali i javno izlagali poruzi jer nisam bio dovoljno afrocentrican da bih mogao da budem na celu katedre, sto je bila optuzba prilicno nalik na onu iz sezdesetih godina da neko "nije dovoljno crn". Ono sto me je narocito zbunjivalo kod tih napada bila je cinjenica da ja ne posedujem nijedno od "drustvenih obelezja" koja se cesto povezuje sa tim da je neko "nedovoljno crn". Nemam belu suprugu; bio sam u vecini univerzitetskih odbora koji su vodili pozitivne akcije; intelektualno sam angazovan u studijama koje se bave crnackim temama; nikada nisam javno kritikovao nijednu crnu osobu koja je povezana sa kampusom tokom celog svog desetogodisnjeg boravka ovde.

Ali u ocima tih studenata ja nisam uspeo kao crnac. Ja nikada nisam vodio protestni mars niti cak predlozio da se takav mars odrzi. Ja nikada nisam zaceo ideju o pisanju peticije niti sam bilo koju potpisao. Ja nikada nisam prisustvovao nijednom studentskom sastanku koji je u zizi imao pitanja koja se ticu crnaca. Ukratko, ja nikada nisam uradio nista sto bi se smatralo herojskim. A kod mladih je manjak dokazivog, vanserijskog heroizma znak nedostatka angazovanosti a nedostatak angazovanosti je znak da ste se prodali.

Neki od ovih uobicajenih sukoba u odnosu profesor-student mogu se predvideti. Pretpostavljam da su oni generacijski uslovljeni. Ipak, duboko me je zabolelo sto su me moji crni studenti doziveli kao nekog ko je napravio kompromis, ko nije vodio racuna, ko je izbegavao da se izjasni, kao nekoga ko nije ustao u odbranu, kao nekoga ko nikada nije uradio nista herojsko za nasu rasu.

Kada je moja desetogodisnja cerka dosla kuci iz skole, bila je iznenadjena sto me vidi kod kuce a jos vise zato sto sam bio ocigledno neraspolozen.

"U cemu je problem?" zapitala je.

"U americkom crncu", poceo sam sarkasticno, dok je ona sebi spremala uzinu, "koji ima periodicne napade demencije kada sebe romanticno proglasava Afrikancem, izgubljenim u odnosu na svoju bracu i sestre. Ti talasi neprosvecenog nacionalizma dolaze i odlaze, ali ovoga puta mi izgledaju posebno jaki". Glas mi je vec postao piskav, a ozlojedjenost pretila da izmakne kontroli.

"Nikada nisam bio podvrgnut vecoj anti-intelektualnoj, prafasistickoj besmislici nego sto je ova koju moram da izdrzim u ime afrocentrizma. A ovaj covek", rekoh, masuci Malkolmovom autobiografijom, "je arhitekta svega toga i otac afrocentrizma. Ovaj idiot, ova budala". Skljokao sam se na kuhinjski sto, naslanjajuci celo na hladno drvo.

"Ali ja sam mislila da ti volis Malkolma Dz", rece moja cerka.

Zaista, ja sam nekada voleo Malkolma Dz. Prvi put sam video Malkolma na televiziji 1963. kada sam imao deset godina i ziveo u Filadelfiji. Tri godine kasnije Malkolm je, tada vec mrtav ako ne i zaboravljen, ostavio neizbrisiv trag u mom zivotu. Te godine je moja najstarija sestra, koja je u to vreme bila student, pristupila lokalnom ogranku Studentskog komiteta za nenasilnu koordinaciju, koji je u to vreme postajao sve vise marksisticka i militantna grupa. Njeno izrazavanje je tada bilo zacinjeno frazama poput "struktura moci belaca", "covek", "moc crnaca", i "samoopredeljenje za potlacene narode". Jednog dana je donela kuci snimljeni govor Malkolma Dz pod naslovom "Poruka narodu".

Kada sam ga prvi put cuo doziveo sam sok ali i otkrovenje. Cuo sam ljude u berbernicama kako govore iste stvari ali nikada javno. Smejao sam se Malkolmovom oratorstvu ali sam osecao kako svaka njegova rec gori sjajem istine koja je u isto vreme bila i potpuno nova i duboko intimna. Kad god sam imao priliku pustao bih plocu ponovo. Za nekoliko dana naucio sam napamet ceo govor, svaku rec, svaki frazeoloski obrt, svaku glasovnu nijansu. Mogao sam da odrzim govor isto kao Malkolm. Posle toga nikada vise nisam gledao svet na isti nacin.

Tokom vremena segregacije koje se, de facto, nastavljalo sezdesetih godina, pripadnost nekoj u potpunosti crnackoj instituciji - pocevsi od crkve, preko drustvenog kluba, do izvidjaca bila je kao da nosite znacku inferiornosti. Ucesce crnaca u tim grupacijama nije bilo po njihovom izboru vec je to bila naredba, dekret koji su doneli belci a u kome je jasno stajalo da se crnci ne smatraju, ni na koji nacin, delom sveta belaca - za vecinu crnaca to je znacilo da nisu deo sveta gde se desava ono sto je vazno. Medjutim, Malkolm je afirmisao cinjenicu da je biti crn cast i podvig, a ne ponizenje i stid.

Za nekoliko meseci od dana kada sam prvi put cuo Malkolmovu "Poruku narodu", ne samo da sam procitao njegovu autobiografiju vec sam pazljivo slusao i druge njegove govore, kao na primer "Glasacka kuglica ili metak", i "Malkolm Dz o afro-americkoj istoriji". Saznao sam za Kongo, Patrisa Lumumbu, za Konferenciju u Bandungu kao i za vodje Americkog pokreta za gradjanska prava, teme koje jedva da su interesovale druge decake mojih godina.

Nisu svi koje sam poznavao bili odusevljeni Malkolmom Dz. Cesto bih kod berberina cuo ljude kako kazu: "Taj Malkolm Dz samo prica. U stvari, svi ti muslimani samo pricaju. To je jos jedna prica za crnje." A jednoga dana, kada sam imao cetrnaest godina, moj drug Gari se strasno naljutio na mene kada sam ga, imajuci na umu Malkolma Dz, nazvao crncem.

"Nemoj da me nazivas crncem, covece. To mi se ne dopada. Ja nisam crnac", rekao je s zestinom.

"Mi smo svi crnci", rekao sam. "Tebi su isprali mozak belci koji mrze tvoju obojenost. Ali ti si crnac i ti to moras da prihvatis".

"Rekao sam ti da me ne nazivas crncem", povikao je. "U cemu je tvoj problem? Govoris kao da se druzis sa onim tipovima oko Malkolma Dz. On je bio varalica kao i svi ostali muslimani. A ti pricas kao da nisi pri sebi".

Iznenadila me je Garijeva reakcija. On je bio veci i jaci od mene i ja sam mislio da ce i on Malkolma smatrati herojem. Ali kada se pokazalo da ga takvim ne smatra, ja sam se osetio licno uvredjenim.

"Ti si crnac, crnac, crnac", rekao sam ljutito. "Malkolm Dz je bio veliki covek koji je pokusao da oslobodi crnce. Sta si ti ikada ucinio da oslobodis crnce? Ti si crnac i ja cu te zvati crncem kad god hocu, ti glupa crncugo".

On me je tako jako udario u grudi da sam pao na zemlju, na ulici, zaprepascen i povredjen tim udarcem.

"Nemoj tako da me zoves", rekao je odlazeci.

Nije verovatno da bi danas neki mladi crnac bio spljeskan zato sto brani Malkolma Dz. U stvari, Malkolmovo prisustvo se u velikoj meri jos dublje oseca u crnackoj zajednici danas nego u bilo koje doba jos od njegovog ubistva. Razlozi zbog kojih njegovo zavestanje opstaje slozeni su. Malkolm Dz nije ostao znacajna licnost u americkoj kulturnoj istoriji samo zato sto je bio harizmatski crni nacionalista. Hjubert H. Harison, Henri Meknil Terner, Ricard B. Mur, Martin Delani, Dejvid Voker, Ilajdza Muhamed, Aleksander Kramel, Edvard Vilmot Blajden i Ron Karenga su svi bili harizmatski crni nacionalisti, na neki nacin, u devetnaestom i dvadesetom veku, ali niko ne pamti nijednog od njih kao posebnu licnost osim istoricara africko-americkog zivota i kulture. Malkolm je bio zestok kada je ucestvovao u debatama, morali ste da ga slusate kada je govorio u javnosti a posedovao je i veliku intelektualnu gipkost. Ali, kao i Martin Luter King, on nije bio originalni mislilac. Americki crnci su znali za neke oblike crnog nacionalizma - za etiopski, za pokret za povratak Africi, za crni judaizam, za crne Mavare, za pan-afrikanizam, za crnu estetiku ili za afrocentrizam - vec vise od dve stotine godina. Malkolmova osnovna ideja - vizija kako hiljadugodisnji kulturni nacionalizam zasnovan na rasi dostize vrhunac u svetskom rasnom ratu koji ce zauvek srusiti evropsku dominaciju - bila je, poput puritanizma Dzonatana Edvardsa, vec osedela od starosti cak i kada je izgledala najaktuelnija. Ali bas kao sto je Edvards briljantno sirio kalvinisticke ideje, Malkolm je, hrabro i duhovito, popularizovao ideje crnackog nacionalizma, crnackog samoopredeljenja i univerzalnog africkog identiteta.

Ono sto je vaznije od Malkolmovih ideja - odnosno njegovog popularizovanja crnackog nacionalizma - bio je, a i danas je, sam Malkolm. Njegov zivot se odvijao kao mit, kao herojska bajka. Njega su obelezili i zatvor (koji ga je oznacio kao revolucionara) i ulica (kao proletera), sto mu je podarilo autenticnost. Ali kao musliman, on je cvrsto verovao u burzoaske ideale marljivosti, discipline i preduzimljivosti.

Tu je, onda, bila i Malkolmova mladost. Iako generacijski sukob postoji u mnogim drustvima, on ima dugu i posebno snaznu istoriju kod crnaca. Svaka nova generacija posmatra starije sumnjicavo, smatrajuci ih neuspesnima jer su napravili kompromis i prilagodili se da bi preziveli medju belcima. I svaka generacija zeli da se, na neki nacin, oslobodi od generacije koja ju je stvorila.

Posebno obelezje Malkolmove mladosti je bila upravo ta zelja. On je bio otelotvorenje smelosti i neobuzdanosti koja je mlade crne ljude, posebno mlade crne muskarce, znala da opcini. Na mitinzima kojima sam prisustvovao kao omladinac, ranih sedamdesetih godina, muskarci stariji od mene pricali su kakav je to bio dozivljaj nadahnuca slusati Malkolma uzivo. Oni su isli, nekoliko puta u prethodnoj deceniji, na mitinge povodom Spasiteljevog dana, godisnjeg muslimanskog kongresa, gde je bilo predvidjeno da govori Ilajdza Muhamed. Ali Malkolm bi se prvi pojavio na podijumu. On je jednostavno trebalo da zagreje publiku, ali za te mlade ljude on je uvek bio glavna licnost. Dok su ideje crnackog nacionalizma i separatizma dolazeci iz usta Ilajdze Muhameda zvucale mrzovoljno, i poput propovedi, ucmalo i marginalno, dotle su te iste ideje u Malkolmovoj interpretaciji izgledale revolucionarne, aktuelne i pune zivota.

Malkolm je stupio na scenu u doba Kenedija i Kinga, u vreme procvata kulture mladih i pojave rokenrola. Razmecuci se svojom mladoscu kao simbolom muskosti i magnetske privlacnosti, on je iskoristio generacijski jaz medju crncima. U odnosu na Malkolma, vodje pokreta za gradjanska prava izgledali su, zbog svog konzervatizma, jos stariji nego sto su bili, jos vece kukavice nego sto su bili, jos gori izdajnici nego sto su bili. On ih je zvao "Cica Tome" ili "Cice", povezujuci ih sa spajanjem dva popularna lika cica Remusa i cica Tome, knjizevnih likova koje su stvorili beli pisci, starih crnaca koji su "voleli svoje bele srodnike". Malkolm je koristio takav recnik i kada je govorio o Martinu Luteru Kingu, koji je bio, u stvari, mladji od njega. Ali Malkolm zauvek ostaje mlad jer je umro u tridesetdevetoj godini. On je, kao Kenedijevi i King, umro tragicnom smrcu politickog mucenika.

Malkolmu, mrtvom heroju, porastao je ugled u nasoj crnackoj svesti iako su drugi, nekadasnji heroji koji su jos uvek zivi zaboravljeni. Uputno je uporediti sadasnje vidjenje Malkolma sa vidjenjem jos jedne vazne crnacke licnosti iz sezdesetih, Muhamedom Alijem. Ali i Malkolm se cesto stavljaju u istu ravan u svesti crnaca: dva militantna muslimana koji zapodevaju kavgu u javnosti i ugrozavaju mir. Ali danas, mi koji smo proziveli sezdesete ponovo razmisljamo o Malkolmu ne samo zbog njegovog veceg intelekta vec zbog toga sto nas pogadja Ali kakav je sada, zbog ostecenja mozga koje je doziveo u ringu, zbog toga kako je ostario. Malkolm zauvek ostaje zapamcen u svojoj ozbiljnoj mladosti, skoro besmrtan, kao svetac, dok je Ali ogledalo naseg sopstvenog starenja i smrtnosti, razbijeni, slomljeni heroj.

Nema sumnje da je Malkolmova rana smrt doprinela trajanju njegove privlacnosti za mlade ljude danas. Ali upravo ga je postojanje Autobiografije zauvek uvelo u mit. Da Malkolm - ili Aleks Hejli (koji je pomogao u pisanju Autobiografije) ili Malkolmova supruga, Beti Sabaz (za koju se kaze da je u velikoj meri preradila Hejlijev rukopis) - nije napisao svoju pricu, on bi umro kao zanemarljivi raritet u americkom politickom krajoliku, na isti nacin na koji su umrli recimo Dzordz Linkoln Rokvel ili Otac Divajn. Retko cete danas naci crnog studenta koji nije procitao Autobiografiju Malkolma Dz ili je nece procitati u toku svojih univerzitetskih studija. Ona je prodata u vise od tri miliona primeraka i verovatno predstavlja knjigu o kojoj je odrzano najvise predavanja, koja je najcesce preporucivana, a koju je napisao crni americki muskarac.

Malkolm, zaustavljen u vremenu, stoji pred nama kao usamljeni stranac, kao neki princ sa naocarima, udaljen i spreman za borbu; on je u sredistu zastrasujuceg sukoba osudjenog na propast. Taj covek je za mlade crnce danas postao ono sto je Toro, koji se zalagao za generacijski prevrat i govorio o beskorisnosti starijih u "Voldenu", bio za mlade belce u kasnim sezdesetim.

Kada sam ja odrastao, tokom sezdesetih, cilj koji su sebi postavili crnci bio je jasan: jednakost i integracija. Pokret za gradjanska prava, koji je obezbedio pozornicu za herojsku politicku akciju imao je za cilj da unisti segregaciju i da pomogne da se stvori taj konsensus medju crncima. U danasnje vreme, crnci se, zbunjeni i ojadjeni zbog toga sto im je "san" propao, retko slazu u pogledu buducnosti. Postoji osecanje da je integracija obavljena bez entuzijazma i da je ostvarena samo na stetu crnackog identiteta.

Za danasnje mlade crnce, pre svega za pripadnike srednje klase, Malkolmovo zalaganje za sve sto je crno - za ideju da je sve sto je crno samo po sebi dobro i da crnci moraju da se ociste od bele "kontaminiranosti" - moze biti od sustinske vaznosti; ono je svakako znacajnije za njih nego sto je bilo za moju generaciju. Ti mladi ljudi su odrasli, u celini gledano, u integrisanom svetu. Vecina crnih studenata koji pohadjaju prestizne, privatne univerzitete ili univerzitete orijentisane na istrazivanja poticu od crnih roditelja profesionalaca ili iz mesovitih brakova i ziveli su uglavnom u mesovitim ili dominantno belim delovima grada, isli su u zabavista sa belom decom i u skole gde su vecina ucenika bili belci. Kada stignu na neki univerzitet gde postoji program africkih ili afro-americkih studija, ti studenti ocekuju da nadju, prvi put u zivotu, potpuno crnu zajednicu, onu kakvu nikada nisu iskusili u praksi, nekakvu "naciju u naciji" da se posluzim recima V. E. Di Boa. Oni tamo mogu da ispolje svoje "pravo" bice. A ipak na razne nacine ti crni studenti u sustini veruju u iste vrednosti - u uspon na drustvenoj lestvici i u nagradjivanje za predan rad - bas kao i belci koji ih okruzuju. Ovi studenti nisu u potpunosti ni unutar ni izvan glavnog toka americkog drustva i oni nisu sigurni da li postoji neki idealni nacin za integraciju. Medjutim, kao i Malkolm, i oni pokusavaju da se oslobode svojih osecanja dvoznacnosti i nesigurnosti u pogledu sopstvene pripadnosti. Za mnoge od njih (a to osecanje nije sasvim bez osnova) integracija je znak degradacije i obescascenja, srama i inferiornosti, kao sto je za moju generaciju bila segregacija.

Ja sam osetio veliki sram u eri integracije jer sam i kao student i kao profesor primao novac od belaca i bio placen samo zato sto sam crnac i sto se od mene ocekivalo da dajem "crnacke izjave" da bi me belci hvalili zbog moje pripadnosti crnoj rasi. Imao sam osecaj da se ponasam kao crna posluga u kucama belaca: da kradem od belaca novac i stvari koje su belci ocekivali da cu uzeti, koje su hteli da uzmem, jer je to ucvrscivalo superiornost belaca i nasu sopstvenu degradaciju. Dozvoljavajuci belcima da kupe moju "posebnost" kroz afirmativne akcije, nije mi se cinilo da je to obestecenje vec novi oblik porobljavanja.

I brinem za svoje cerke, pitajuci se da im nije suvise prijatno sa belcima u skoli i ne lice li one previse na pripadnice srednje klase. Toliko su zasticene od bilo kakvog ociglednog oblika rasizma da se plasim da verovatno nikada nece shvatiti da je on postojao i da nastavlja da postoji i danas. U danasnje vreme, osecam da sam se udaljio od svoje dece jer znam da ne razumem u potpunosti njihovo iskustvo niti da one razumeju moje. Na primer, kada smo se preselili u predgradje gde zive bogati belci, one su bucno zatrazile da kupimo zlatnog ritrivera, bez sumnje zato sto je sused iz ulice imao jednog veoma lepog. Ja sam bio nepopustljiv i odbijao sam da se slozim, misleci da cu kupovinom ljupkog, prigradskog psa koji sluzi za zabavu napraviti jos jedan ustupak ukusu belaca srednje klase. "Ja ne volim pse", rekao sam detinjasto pre no sto sam najzad popustio.

U ovakvim prilikama, kada zelim da svojim kcerima ulijem osecanje o pripadnosti crnoj rasi, ja im ispricam neku pricu o svom detinjstvu. To je anegdota o meni i mom prijatelju Gariju i dogodila se oko sest meseci posle nase tuce zbog Malkolma Dz. Shvatite ovu pricu kao jadikovku crnca-roditelja i kao upozorenje o promeni mlade generacije. I jos jedanput je Malkolm Dz bio u njenoj sustini.

Vracajuci se kuci iz skole, Gari i ja smo svakoga dana morali da prodjemo kroz italijansku cetvrt. Cesto bi Garija i mene, ili nas nekolicinu, na putu kuci jurilo nekoliko starijih italijanskih decaka sa svojim dobermanima, i to kroz nekoliko blokova. Kad bismo stigli na granicu nase crne filadelfijske cetvrti, oko Seste ulice, oni bi se povukli. Italijanski decaci su ovu igru zvali "jurenje crncuga" ili "teranje duhova" i ona se ponekad zavrsavala tako sto bi neki od njihovih pasa ujeo neko crno dete. Crna deca nisu nikad uzvracala; mi smo samo trcali i kasnije psovali italijanske decake, iskaljujuci retoricki svoj gnev prema njima.

Tog popodneva, i Gari i ja smo kupili sodu i krofne, kao sto smo obicno radili posle skole, na putu kuci, i setali smo kada smo iznenada culi glasove koji su vikali: "Uhvatite te crnje". Okrenuli smo se i videli pet ili sest italijanskih decaka i jednog dobermana pustenog sa kaisa kako idu prema nama. Poceli smo da trcimo kao sumanuti. Imali smo veliku prednost i lako smo mogli da izbegnemo da budemo uhvaceni kada je Gari iznenada stao i uhvatio me za ruku.

"Dosta mi je bezanja od ovih decaka. Necu vise da bezim, a neces ni ti."

"Hej, covece," rekoh mu izbezumljeno. "Jesi li ti lud? Sta cemo da radimo? Da se bijemo s njima? Ti nisi normalan. Ja idem odavde".

"Ne ides ti nigde", procedi on ljutito. "Vreme je da im se suprotstavimo. Muka mi je da me ta bela kopilad juri i da mi se smeje. Ako nas prebiju, sta da radimo, valjda cemo izdrzati. Ali necu da bezim."

Gari je okrenuo flasu od sode kao oruzje u ruci i ja sam nevoljno uradio isto. Podigao je ciglu sa ulice i ja sam sledio njegov primer; cekali smo da italijanski decaci pristignu. Kada su nas stigli skoro da su bili zbunjeni. Stajali su, mozda na dvadeset stopa od nas, polako shvatajuci da mi ne odstupamo. Nekoliko trenutaka svi smo cutali osim psa koji je rezao. Onda je jedan od njih progovorio.

"Sta vi crnje trazite u nasem kraju? Kod nas je sezona lova na zeke iz dzungle".

"Mi ne pravimo probleme", rekao je Gari. "Mi gledamo svoja posla. Ali ako pridjete jos jedan korak blize, garantujem vam da cu da vam smestim zadnjicu u bolnicu".

Stajali smo svi, cinilo mi se strasno dugo, kao zaledjeni u nekoj mrtvoj prirodi. Ja sam tako cvrsto stezao ciglu i flasu da su me dlanovi boleli. Bio sam spreman, cak rad da se tucem, ali sam isto tako odahnuo kada sam shvatio da necemo morati.

Jedan italijanski decak je nesto promrmljao u stilu da pripazimo "sledeci put" a onda su oni poceli da se razilaze.

Dok su odlazili, Gari je povikao: "I mi nismo crnje. Mi smo crnci. Nemojte vise nikad da nas zovete crnjama".

U tom casu sam se uplasio ali sam bio veoma ponosan, kao da sam ga ja preobratio. Tada sam se setio necega sto je Malkolm Dz rekao na televiziji, nesto kao: "Takozvani Crnac mora da prestane da demonstrira, da prosi, da puzi, da trazi nesto sto mu po pravu pripada. Takozvani Crnac mora da se priblizi belom coveku kao covek". Mi smo se osecali kao ljudi, kao odrasli ljudi, ili kako odrasli ljudi mora da se osecaju kada ih stave na probu i oni se pokazu dorasli zadatku.

Nijedanput nisam pricajuci ovu pricu ostavio utisak na moje kceri. Najmladja obicno kaze: "Jesi li sada zavrsio, tata?"

One znaju da je naravoucenije nesto sto ima veze sa cinjenicom da je dobro biti crn i da je to nesto sto mi svi moramo da branimo. "Da", kaze najmladja, "dobro je biti crn, ali jos je bolje kad covek ne mora da gubi vreme razmisljajuci kako je dobro biti crn".

I ja sam tu, uhvacen u procepu izmedju svojih kceri, kojima su moje lekcije o rasi dosadne, i svojih studenata, koji smatraju da nisam dovoljno crn. Ne moram da trazim dalje od Malkolma, starog saveznika i novog nepobedivog protivnika, da bih nasao izvor te dvosmislenosti. Malkolm je bio olicenje kontradikcije. On je propovedao o vaznosti Afrike a pritom je sam bio najveci Amerikanac od svih. Njegova autobiografija je u sustini prica o Horaciju Aldzeru, coveku koji je sam sebe stvorio. Cak je i Malkolmovo okretanje islamu, njegov pokusaj da usvoji nesto sto je izrazito ne-zapadno, samo po sebi tipicno americki. Amerikance odavno privlaci Istok - u obliku orijentalizma iz devetnaestog veka, egiptologije iz dvadesetog veka i aktuelne popularnosti joge i Zen budizma medju belim pripadnicima srednje klase. Cak i afrocentrizam moze da se sagleda kao tipicno americki u svojoj teznji da ponovo izmisli proslost i ucini je romanticnom, kao sto je to uradio Dzej Getsbi.

A ipak Ficdzeraldov roman jasno upozorava na opasnost koju donosi iskusenje da se proslost menja i na zavodljivost laznih identiteta. Upravo je u definisanju identiteta Malkolmovo razmisljanje neprijatno kruto i najzad pogresno. On je razvio dva razlicita ali povezana uverenja o crnackom identitetu: da crnci nisu Amerikanci i da su oni u stvari Afrikanci. "Mi smo isto toliko Afrikanci danas kao sto smo to bili u Africi pre cetiri stotine godina, samo sto smo mi njihov savremeni pandan", rekao je Malkolm Dz na Harvardu 1964. godine. "Kada cujete kako crni covek svira, bez obzira da li svira dzez ili Baha, vi i dalje cujete africku muziku. Po svemu sto radimo mi smo jos uvek Afrikanci - po boji, po osecajnosti, po svemu. I mi cemo to uvek biti svidjalo se to nama ili ne".

Propovedajuci romanticno sjedinjavanje sa mitoloskom Afrikom kao put da se stvore ponos i rasno jedinstvo, Malkolm se zalagao za jedan jedini identitet za sve crne ljude, za identitet koji podrazumeva uklanjanje individualnih obelezja medju crncima. Po Malkolmovom misljenju, individualnost je nevazna evropska tvorevina, dok se sveta "zajednica" - tvorevina africkih i drugih naroda tamne koze - uzdize iznad svega drugog. Ideja o rasi kao zajednici, kao o nevidljivoj crkvi, moze da zahteva, medjutim, konformizam koji gusi. Popularnost ove ideje govori o tome da su neki aspekti afrocentrizma, ili ideja da je sve sto je crno dobro, onako kako ju je Malkolm popularizovao i kako se danas u nekim krugovima veruje, daleko od toga da su mastoviti ili novatorski. Naprotiv, oni su krajnje prozaicni i malogradjanski u svojoj viziji.

Uprkos nerealnoj romanticnosti Malkolmovih propovedi o povratku Africi, on nudi vaznu poruku danasnjim mladim crncima. On kaze da su crnci, zaista, kao sto tvrdi Di Boa, narod "dvostruke svesti"; da je biti i crn i Amerikanac realan izbor, od kojih svaki ima smisla samo ako se uporedjuje sa ovim drugim. Malkolm ne bi bio tako ostrasceno i ogorceno protiv vrednosti nekog crnog americkog iskustva da nije sumnjao da je biti Amerikanac, da je asimilacija, istinski ukorenjena zelja ako ne i ostvarena realnost za vecinu crnaca. Ali on je isto tako znao da crnci u Americi ne mogu da ne razmisljaju sta za njih znaci biti Amerikanac a da pritom ne razmisljaju sta znaci biti africkog porekla: te dve stvari su neraskidivo medjusobno povezane. Kao sto je istoricar Sterling Staki rekao, crnci nisu stekli saznanje o tome sta znaci biti Afrikanac dok nisu dosli u Ameriku. Oni su, kao i vecina ljudi koji su dosli u ovu zemlju, ostvarili svoje pocetno osecanje identiteta kroz svoj klan - to znaci da su robovi razmisljali o sebi vise kao o pripadnicima posebnih plemena ili naroda nego kao o "Afrikancima". Ropstvo je sabilo raznolikost africkog iskustva u jedan sirok pojam africkog identiteta, terajuci crnce, zatim, da izmisljaju kolektivno africko secanje i africko bice.

Ali osecanje pripadnosti Africi je americkim crncima danas vazno u smislu pomoci da shvate sta znaci biti Amerikanac. Mada je neophodno priznati nase africko poreklo i zapamtiti da nam je ono u razlicitoj meri oduzeto kroz ropstvo, mi najzad moramo priznati da je nasa sudbina da ponovo postanemo Amerikanci. Moj svet je oblikovan dvema neizbrisivim idejama: prvom, da sam nekada bio Afrikanac, da sam izrastao, pre mnogih generacija, iz tog tla mojih predaka; i drugom, da ja nikada vise necu biti Afrikanac, da ni ja, kao ni Josif, necu biti sahranjen u zemlji mojih davnih predaka.

Malkolm je propovedao o neophodnosti da se bude Afrikanac na apsolutnu stetu po nase americko bice, o ljubavi prema maglovitoj proslosti po cenu naseg sadasnjeg zivota, po cenu nasih pobeda i nasih patnji u Novom svetu kao savremenih ljudi. Na taj nacin, Malkolm je samo povecao nasu uznemirenost, jos vise podgrejao nase osecanje neprilagodjenosti i pojacao nasu mrznju prema samima sebi kao i osecanje neuspeha dajuci nam spremno opravdanje: Amerika je zemlja belog coveka, belci vas ne zele u njoj i nikada vam nece dati jednako pravo gradjanstva.

Ali mi uvek moramo imati na umu da je ovde nasa krv, da su ovde nasa imena, da je ovde nasa sudbina, u zemlji kojoj smo pomogli da nastane. Kada to kazem, imam u vidu mnogo vise od cinjenice da su crnci posluzili Americi kao besplatna radna snaga; i druge grupe su bez nadnice ili bez nominalne nadnice pomagale da se izgradi ova i druge zemlje. Mi smo Americi dali nesto mnogo dragocenije: mi smo joj dali njen specificni identitet, identitet zemlje posvecene raznolikosti, naciju sastavljenu od razlicitih naroda koji zive zajedno kao jedan. I nijednog crnca ne bi trebalo da zanima sta belci zele ili ne zele u pogledu integracije. Belci jednostavno moraju da nauce da zive sa svojim nekadasnjim robovima kao jednaki i ravnopravni.

Nasa daleka proslost kao Afrikanaca, koju nikada ne smemo zaboraviti, mora da se uravnotezi sa slozenom sudbinom kakva je biti Amerikanac, koju nikada ne treba da poricemo, niti, sto je jos gore, da izbegavamo. Jer mi moramo da prihvatimo ko smo i sta smo, kao i sile i okolnosti koje su nas takvima stvorile, ne kao znak poraza ili pobede, ne sa stidom niti sa grandioznim ponosom, vec kao zamrsen i cudan a ipak dirljiv i nesaglediv zapis o vecnom ljudskom prisustvu.

Gerald Early, "Their Malcom, My problem", Iz: The Best American Essays 1993, Edited and with an Introduction by Joseph Epstein.

Dzerald Erli (Gerald Early) je profesor engleske knjizevnosti i direktor Instituta za africke i afro-americke studije na Washington University u Sent Luisu.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]