Broj 100
		Knjizevnost u svetu

Tada smo ziveli u Klivlendu, u srcu svega. To je bilo sezdesetih - radio je po citav dan pevao o ljubavi. Sve je to sada, naravno, istorija. To je bilo pre nego sto je grad Klivlend propao, pre nego sto se zapalila njegova reka. Bilo nas je cetvoro. Majka, otac, Karlton i ja. Kad je Karlton napunio sesnaestu, ja sam usao u desetu. Izmedju nas je zaceto nekoliko brace i sestara, slabasnih plamicaka koji su zgasnuli u majcinoj utrobi. Mi nismo plodna niti razgranata loza. Prezivamo se Morou.

Nas otac je bio nastavnik muzike u srednjoj skoli. Nasa majka je predavala takozvanoj "specijalnoj" deci, sto znaci da su neka od njih mogla da izracunaju u koji ce dan pasti Bozic 2000. godine, ali su redovno zaboravljala da skinu pantalone kad hoce da piske. Ziveli smo u naselju zvanom Vudloun, sacinjenom od urednih jednospratnica i dvospratnica cije su fasade bile okrecene zivim bojama. Naselje se granicilo s grobljem. Iza naseg zadnjeg dvorista nalazio se cestar, a iza njega se prostiralo polje sjajnih, uglacanih nadgrobnih spomenika. Odrastao sam pored groblja i ono mi nije smetalo. Ponekad je bilo divno. Usamljeni kameni andjeo majusnih grudi i odlucnog drzanja uzdizao se medju konzervativnijim spomenicima blizu nase kuce. Nesto dalje, u delu za visoko drustvo, male dzamije i Partenoni nemo su pricali Klivlendu o covekovim postignucima koja odolevaju vremenu. Karlton i ja smo se kao deca igrali na groblju, a kad smo poodrasli, tamo smo pusili travu i pili Juznjacku kapljicu. Zahvaljujuci Karltonu, bio sam najnapredniji devetogodisnji prestupnik medju ucenicima cetvrtog razreda. Muvao sam se gde je trebalo. Nisam preduzimao ni korak a da se prethodno ne posavetujem s njim.

Evo Karltona nekoliko meseci pre smrti, u casu kad sneg tako zivo pada da su zemlja i nebo jednako beli. Probija se izmedju spomenika, a ja trcim za njim dok me pahuljice bockaju po licu, pratim svetiljku njegove pletene crvene kape. Karltonova kosa skupljena je u rep, uredno i stedljivo, savrsena sisarka kose. Cuvaran je on, na svoj nacin.

Uzeli smo po dozu LSD-ija u vocnom soku koji smo popili uz dorucak. Ili, tacnije, Karlton je uzeo punu dozu, a meni je, s obzirom na moj mladjani uzrast, odmerio samo polovinu. Ova se droga zove okno zbog jasnoce koju daruje culu vida, kao sto Vicks otpusava nos. Roditelji su nam na poslu, zaradjuju hleb nas nasusni. Izasli smo na hladnocu, tako da ce nas kuca, kad u nju ponovo udjemo, zaprepastiti svojom toplotom i ispravnoscu. Karlton veruje u zaprepascenja.

"Mislim da deluje", dovikujem mu. Karlton je u svojoj jakni od jarece koze, iznosenoj do sjaja. Na ledjima, preko lopatica, njegova devojka je izvezla fluorescentno plavo oko. Dok idem za njim obracam se oku. "Mislim da nesto osecam", kazem.

"Jos je rano", odgovara Karlton. "Olabavi, Frisko. Znaces kad pocne."

Uzbudjen sam i prestravljen. Opasna je ovo stvar. Karlton je uzeo LSD vec nekoliko puta, ali ja sam pocetnik. Gurnuli smo ampule u usta za doruckom, dok je majka bila pognuta nad slaninom. Karlton voli rizik.

Sneg se skuplja u slovima urezanim na ploce. Povijam se uz vetar, pokusavam da odlucim da li sve oko mene izgleda neobicno zbog droge, ili samo zato sto je zaista neobicno. Pre tri nedelje, jedna porodica na drugom kraju grada sedela je mirno u svom domu pred televizorom, kad se jednomotorni avion srusio pravo na nju. Sneg se kovitla oko nas, kao da pada jednako nagore i nadole.

Karlton nas vodi do naseg skrovista, ulaza u jednu skupocenu grobnicu sa stubicima. Taj grob je prava palata. Kameni heruvimi zakrzljalih, smrznutih krila i matronskih lica tiskaju se na siljatom krovu... Ispod krova je veranda, zasticena kapijom od kovanog gvozdja koja vodi u kucu mrtvog vlasnika. Leti je na verandi sveze. Zimi, ona pruza zastitu od vetra. Tu drzimo bocu Juznjacke kapljice.

Karlton je nalazi, otvara i otpija dobar gutljaj. Prekriven je sneznim pahuljama. Dodaje mi bocu, sad i ja otpijam konzervativnije pice. Cak i zimi grobnica mirise na plesan.Suvo lisce i zuta M&M etiketa, zguzvana od vetra, suste na mermernom podu.

"Plasis se?", pita Karlton.

Potvrdno klimam glavom. Nikad mi nije palo na pamet da ga slazem.

"Nemoj, covece", kaze. "Strah ce te zeznuti. Droge ti ne mogu nista ako se ne plasis."

Klimam glavom.

Stojimo u zaklonu, boca seta od njegovih do mojih ruku. Naslanjam se na Karltonovu sigurnost, kao da odaje toplotu.

"U Vudstoku mozemo sve vreme da uzimamo LSD", kazem.

"Napred. Narod Vudstoka! Ura!"

"Da li ljudi stvarno zive tamo?", pitam.

"Covece, prestani to da pitas. Koncert je zavrsen, ali su ljudi jos tamo. To je novi narod. Moras imati veru."

Ponovo klimam glavom, zadovoljan sam. Postoji drukcija zemlja u kojoj mozemo da zivimo. Ja sam vec drugi covek, moje novo ime je Frisko. Staro je bilo Robert.

"Sve vreme cemo uzimati LSD", kazem.

"U to mozes biti siguran." Karltonovo lice, okruzeno snegom i mermerom, svetli. Oci su mu zive kao neon. Nesto u njima mi kaze da je u stanju da vidi buducnost, duha sto lebdi nad svim glavama. U Karltonovoj buducnosti nece vise biti posla ni skole. Sve nas uskoro ocekuje blistava, savrsena jednostavnost. Zivot medju drvecem pokraj reke.

"Kako se osecas, covece?", pita me.

"Sjajno", kazem, i to je ziva istina. Golubice su prhnule sa ogolelog drveta i trenutno se premetnule u srebro na svetlosti uskovitlanog snega. Sad znam da droga deluje. Sve oko mene iznenada pocinje da isijava sopstvenu prirodu. Kako je Karlton mogao znati da ce biti bas ovako? "Oh", sapucem. Njegova ruka se spusta na moje rame.

"Olabavi, Frisko", kaze. "U ovom milom svetu nema niceg cega se treba plasiti. Ja sam tu."

Nije me strah. Zapanjen sam. Do ovog trenutka nisam shvatao koliko je sve stvarno. Grancica lezi na mermeru tik do mojih stopala, a na njoj je grozd tvrdih smedjih bobica. Prelomljeni deo je sirov, beo, mesnat. Drvece je zivo.

"Tu smo", ponavlja Karlton, i zaista je tako.

Satima kasnije, opruzeni smo na sofi ispred televizora, obicni kao Vali i Biv. Majka u kuhinji sprema veceru. Poklopac klepece. Nas dvojica smo agenti na tajnom zadatku. Pokusavam da prikrijem zaprepascenje.

Otac pravi starinski sat s kukavicom od kupovnog kompleta. Zeli nesto da nam ostavi, nesto sto cemo mi dalje predati potomcima. Cujemo ga kako testerise i lupa u podrumu. Tacno znam sta je na njegovim drzacima za testeru - dugacka kutija od neobradjenog drveta na koju lepi zivopisne ukrase. Biserna kap znoja klizi mu niz lice dok radi. Veceras otkrivam sposobnost da istovremeno vidim svaku prostoriju u kuci, da znam sve sto se zbiva. Mis gricka u zidu. Elektricne zice uvijaju se iza maltera, pritajene i strpljive poput zmija.

"Psst", kazem Karltonu, koji nije izusti ni rec. Gleda televiziju kroz razmaknute prste. Odjekuju pucnji. Meci podizu belu prasinu s betonskog zida. Nemam pojma sta gledamo.

"Momci?", doziva majka iz kuhinje. Svojim novim usima mogu da cujem kako tapka hamburger. "Budite dobri gradjani i postavite sto", naredjuje.

"Okej, mama", odgovara Karlton, velicanstveno glumeci normalnost. Otac lupa cekicem u podrumu. Cujem otkucaje Karltonovog srca. Tapse me po ruci da me uveri kako je sve u najboljem redu.

Postavljamo sto, viljuska, noz, kasika, papirna salveta savijena u trougao. Besprekorno znamo pokrete. Posto smo zavrsili, zastajem da osmotrim tapete u dnevnoj sobi: zlatna farma okruzena planinama. Krave pasu, jesenja suma baca zlatnu senku. Taj se prizor ponavlja tri puta, na tri zida. "Cap", sapuce Karlton. "Zuuum."

"Jesmo li sve uradili kako treba?", pitam.

"Ne moze biti bolje, sinko. Kako ti je unutra, sta velis?" Lako me kucka po glavi.

"Savrseno, valjda." Piljim u tapet kao da nameravam da zakoracim u njega.

"Valjda. Valjda? Ti i ja putujemo na druge planete, covece. Dodji ovamo."

"Gde?"

"Ovamo. Dodji ovamo." Vodi me do prozora. Napolju, pod ulicnim svetiljkama, leprsa sneg. Rusticne kuce skupljaju toplotu, ali krvare svetlost u sneg koji narasta.

"Ti i ja cemo sad da letimo, covece", sapuce Karlton u moje uho. Otvara prozor. Sneg ulece unutra, iskrici na tepihu. "Leti", kaze, i to i cinimo. Na trenutak se ustremljujemo uvis, napolje, dok nam crni nocni vetar duva u lica - podizemo se s debelog vuneno-poliesterskog tepiha boje kokosa za delic inca. I danas u to smem da se zakunem. Slatka slava. Evo u cemu je tajna letenja: moras to uciniti odmah, pre no sto tvoje telo shvati da narusava prirodne zakone.

Obojica znamo da smo na tren napustili zemlju. To nam ne izgleda narocito neobicno, nista vise no cinjenica da avioni ponekad padaju s neba, ili da smo uvek ziveli u Klivlendu, Ohajo, i da cemo ga uskoro napustiti u potrazi za novim narodom. Spustamo se. Karlton mi dodiruje rame.

"Pricekaj, Frisko", kaze. "Cuda se dogadjaju. Cuda, vrag ih odneo."

Klimam glavom. On privlaci prozor koji se zatvara uz skljocanje. Nasa sopstvena lica posmatraju nas s hladnog, tamnog stakla. Iza nas, majka spusta hamburgere u tiganj. Otac je povijen nad svojim poslom pod zaklonjenom sijalicom; priprema dugacku kutiju u koju ce poloziti satni mehanizam, klatno, lice. Avion bruji iznad nas, nevidljiv u oblacima. Bacam nervozan pogled na Karltona. On se samouvereno smesi i pritiska mi zatiljak.

Mart. Sneg se vec otopio. Setam kroz groblje razmisljajuci o svom beskonacnom zivotu. Jedna od cari zivljenja u Klivlendu jeste to sto kretanje u svakom pravcu izgleda kao napredovanje. Zapamtio sam mapu. Po mom proracunu, od Vudstoka, Njujork, udaljeni smo 350 milja. Po ovom presnom novom danu, krecem se ka istoku, do mesta gde Karlton i ja krijemo bocu. Doslo mi je da potegnem iz nje ranije nego obicno, da proslavim svoju blistavu buducnost.

Stizem do naseg mesta i cujem jecanje iza grobnice. Krv mi se ledi u zilama dok premisljam sta da ucinim. Zvuk koji dopire do mene je duga, otegnuta agonija s jecajem na kraju, zavrsnim visokim C, nesto kao "Oooooooou". Vucje zavijanje pusteno unazad. Potreba da stvorim pricu je presudna, zato odlucujem da stvar istrazim umesto da pobegnem. U pricama koje Karlton najvise voli ljudi uvek rade nesto otkaceno, opasno. Utvrdjujem da mogu tako da donosim odluke - razmisljajuci o sebi kao o liku u nekoj od Karltonovih prica.

Sunjam se sa strane spomenika, oprezan poput jazavca, priljubljen uz mermer. Provirujem iznad heruvimovog devojackog ramena. I sta vidim? Karltona i njegovu devojku na tlu, hrpu odece i gole puti. Karltonova jakna, ona sa izvezenim okom, prebacena je preko kamena, cuva strazu.

Naginjem se preko statue. Vidim devojcine gole ruke i dobro poznate kosti Karltonove kicme. Njih dvoje zajedno stenju u smedjoj zimskoj travi. Ne mogu da vidim devojcino lice, ali Karltonovo je izobliceno, jedva prepoznatljivo a zile na vratu su mu nabrekle. Nikad mi nije palo na pamet da bi to iskustvo moglo biti bolno. Posmatram, pokusavam da naucim. Pridrzavam se za hladna heruvimova krila.

Karltonov pogled ubrzo pada na mene. Koluta na tren ocima ekstaticno uperenim ka nebu, i na sta mu pogled pada - na malu glavu njegovog brata koja izviruje tik do glave heruvima. Pogledi nam se ukrstaju i trenutno donosimo odluke. Devojka se i dalje pripija uz mrsava Karltonova ledja. On odlucuje da se nasmesi. Odlucuje da mi namigne.

Bezim takvom brzinom da cupam pramenove trave i grumenje zemlje. Trcim izmedju ploca, preskacem jarak, prelecem ogradu i ulecem u svetiliste garniture s ljuljaskom i izletnickog stola u zadnjem dvoristu. Nesto u tom namigivanju... Srce mi bije kao u vrapca.

U kuhinji zaticem majku kako pere voce. Pita me sta se dogadja. Nista, kazem. Bas nista.

Ona uzdise nad nesavrsenstvom jabuke. Zavese se trse plavim cajnicima. Majka trlja jabuku ostrom cetkom. Veruje da su presvucene otrovom.

"Gde je Karlton?", pita.

"Ne znam", kazem.

"Bobi?"

"A?"

"Ozbiljno te pitam, sta se dogadja?"

"Nista", kazem. Srce mi se ubrzava do sevinog ritma, vise zuji no sto kuca.

"Cini mi se da ipak jeste nesto. Hoces li iskreno da mi odgovoris na jedno pitanje?"

"Okej."

"Da li se tvoj brat drogira?"

Malo mi je laknulo. Samo o drogama je rec. Znam zasto me to pita. U poslednje vreme policijska kola kruze oko nase kuce poput morskih pasa. Zastanu, odmerkaju, otklize dalje. Neka racija u susedstvu. Karlton je na glasu u ovom kraju.

"Jok", kazem joj.

Okrece se ka meni, s cetkom u jednoj ruci i s jabukom u drugoj. "Ne bi me valjda slagao?" Zna ona da neceg ima. Njeni nervi se granaju kroz ovu kucu. U stanju je da oseti prasinu kao pada po stolnjaku, mleko kako pocinje da se kvari u frizideru.

"Ne", kazem.

"Nesto se zbiva", uzdise. Ona je mala, efikasna zena, koja gleda stvari kao da odaju bolnu svetlost. Odrasla je na farmi u Viskonsinu i provela devojastvo pricvrscujuci veze pasulja, brinuci o kisi i suncu. I dalje pokusava da se oduci od skromnih ocekivanja.

Izlazim iz kuhinje glumeci iznenadno zanimanje za macka. Majka me prati s cetkom u ruci. Resila je da istrlja istinu iz mene. Idem za mackom, za njegovim podignutim crnim repom i ruzicastim anusom.

"Ne odlazi kad ti se obracam", kaze majka.

Nastavljam da se udaljavam, da vidim dokle mogu da doteram, zovuci "Macomacomaco". U predsoblju, oceva rukotvorina otkucava pola sata. Ustremljujem se prema casovniku. Uspevam da stignem do gumenog otiraca pre no sto me scepa za kragnu.

"Lepo sam ti rekla da se ne udaljavas", kaze i dobro me klepne cetkom. Pogadja me u uho tako snazno da ono pocinje da zvoni. Macak se gubi iz vida, brz poput cetvrtinke.

Zastajem na trenutak da bih joj stavio do znanja kako sam primio poruku. Onda nastavljam da hodam. Ponovo me udara, ovog puta u potiljak, dovoljno jako da mi svetlaci zaigraju pred ocima. "Hoces li vec jednom prestati?", vice. Ipak, nastavljam da hodam. Nasa kuca se pruza u pravcu zapad-sever. Svaki korak koji napravim priblizava me Jazgurovoj farmi.

*

Karlton zvizduce dok ulazi u kucu. Majka se prema njemu ponasa kao prema gostu koji se zadrzao nepristojno dugo. Karltonu to ne smeta. Izgubljen je u optimizmu. Tapka je po obrazu i zove je "profesore". Ponasa se prema njoj kao da je bezopasna, sto ona zapravo i jeste.

Nikad nije udarila Karltona. Trpi ga kao sto farmerske kceri trpe kradljivu svraku, uz gundjanje tako staro da se granici s postovanjem. Daje mu izribanu jabuku i upozorava ga sta mu sleduje ako ostavi blatnjave tragove na tepihu.

Cekam u nasoj sobi. Karlton unosi miris groblja - njegovih starih snegova i mokrih borovih iglica. Koluta ocima na mene, odgriza zalogaj jabuke. "Sta ima, Frisko?", pita.

Zavaljen na krevetu, pokusavam da isteram Dilenovsku iskru iz svoje harmonike. Uvek sam uobrazavao da mogu da stignem do mudrosti blefiranjem. Dostojanstveno klimam Karltonu glavom.

On se baca na svoj krevet. Vidim zgnjeceni safran zalepljen za crni gumeni djon njegove cipele.

"E pa, Frisko", kaze, "danas si postao covek".

Ponovo klimam glavom. Je li to sve?

"Vau", kaze Karlton. Smeje se, zadovoljan sobom i svetom. "Bilo je savrseno."

Izvlacim sta mogu iz "Njisuci se na vetru".

Karlton kaze "Covece, kad sam te video kako nas uhodis, pomislio sam, Da. Sad sam zaista ovde. Razumes o cemu govorim?" Mase odgriskom jabuke.

"Aha", kazem.

"Frisko, ona i ja smo to radili prvi put. U stvari, ranije smo razgovarali o tome. A kad smo konacno presli na stvar, eto tebe. Moga brace. Kao da si znao."

Potvrdjujem klimanjem glave, ovoga puta iskreno. To sto se dogodilo bila je nasa zajednicka avantura. U redu. Prica pocinje da dobija smisao.

"Ej, Frisko", kaze Karlton. "Naci cu ja i tebi devojku. Devet ti je godina. Dovoljno dugo si bio nevin."

"Stvarno?", kazem.

"Covece. Naci cemo ti zensku iz sestog razreda, neku s malo iskustva. Ustoniracemo se i sve cemo obaviti pod drvecem u dvoristu. Hocu da prisustvujem tvom razdevicenju, covece. Nije zgoreg da ti se brat nadje."

Upravo se spremam da pitam, sto uzgrednije, o vezi izmedju ljubavi i fizickog bola, ali se majcin glas probija u sobu. "Ti si to uradio", vice. "Ti si razneo blato po citavoj ponjavi."

Sledi porodicna petljavina. Majka dovlaci oca, i sad je i on s njom, uokviren ragastovom, posmatra dokaze. On je bivsi zgodan covek. Lice mu je istroseno od previse strpljenja. U poslednje vreme je priustio sebi neke sportske detalje - bradicu, par cizama od telece koze.

Majka pokazuje prstom niz blatnjavih polumeseca koji vode od vrata do Karltonovog kreveta. S kraja kreveta klate se i sami krivci, socno blatnjavi, jos uvek na Karltonovim zlocinackim nogama.

"Vidis?", kaze. "Vidis li ti sta on misli o meni?"

Nas otac, covek razuman, predlaze da Karlton pocisti prljavstinu. Majka smatra da to nije dovoljno. Ona bi pre svega htela da Karlton to nije ni uradio. "Valjda ne trazim mnogo", kaze. "Ne pitam kud se smuca. Ne pitam zasto se policija iznenada toliko zanima za nasu kucu. Samo trazim da se po njoj ne raznosi blato. Nista drugo." Zmirka, zasenjena bljeskom vlastitog gneva.

"Bolje smesta pocisti", kaze otac Karltonu.

"I to je sve?", kaze majka. "Pocistice svinjac i sve ce mu biti oprosteno?"

"A sta bi ti htela? Da ga polize?"

"Htela bih da pokaze malo obzira", kaze i okrece se bespomocno ka meni. "To bih htela."

Slezem ramenima u nedoumici. Saosecam s majkom, ali ne pripadam njenom timu.

"Dobro", kaze. "Vise se necu zamajavati spremanjem kuce. Prepusticu vam to zadovoljstvo. Ja cu sedeti pred televizorom i razbacivati oko sebe omote od bombona."

Izlazi sekuci vazduh kao ostrica noza. Usput grabi posudu sa olovkama, zagleda je i izrucuje njen sadrzaj na pod. Olovke padaju kao stapici za proricanje, paralelno i ukrsteno.

Otac krece za njom, doziva je. Ime joj je Izabel. Cujemo kao odmicu kroz kucu i kako otac zove "Izabel, Izabel, Izabel", dok majka, zadovoljna prizorom razbacanih olovaka, treska jos stvari na pod.

"Nadam se da nece razbiti televizor", kazem.

"Ucinice sta joj je po volji", kaze Karlton.

"Mrzim je", kazem. Nisam bas siguran u to. Zelim da okusam te reci na jeziku, da cujem kako zvuce, da bih proverio njihovu istinitost.

"Ona ima vise petlje nego bilo ko od nas, Frisko", kaze Karlton. "Bolje pripazi sta govoris o njoj."

Cutim. Uskoro ustajem i pocinjem da skupljam olovke, jer mi je to draze no da leskarim i pratim krivudave linije domacih saveznistava. Karlton odlazi po sundjer i daje se na ciscenje.

"Kad se poseres na tepih, pocisti ga", kaze. "Jednostavno."

Prosao je pravi trenutak za moja pitanja o ljubavi, a nisam toliko zadrt da bih insistirao na toj temi. Znam da ce kad-tad ponovo iskrsnuti. Slazem olovke u uredan buket. Majka besni po kuci.

Kasnije, posto je pobacala dovoljno stvari i posto smo ih mi sve pokupili, lezim na krevetu i razmisljam. Karlton razgovara telefonom sa svojom devojkom, glas mu je prigusen. Majka, primirena ali jos opasna, kuva veceru. Dok radi, pevusi neku laku melodiju iz cetrdesetih koja se sigurno vrtela u svakom dzuboksu kad se avion njenog prvog muza srusio u Pacifik. Otac u podrumu svira klarinet. Tamo odlazi da vezba, medju stolarskim alatom, uredno okacenim cekicima i testerama sto bacaju nesrazmerno velike senke na svetlosti jedne jedine sijalice. Ako primaknem uho podu, mogu da cujem kako iz tog roga izvlaci otegnuti zov macka. Ima neceg neobicno prijatnog u pripijanju uha uz tepih i osluskivanju oceve muzike koja se probija kroz razmake izmedju podnih dasaka. Lezeci tako, s uhom uz pod, pridruzujem mu se na svojoj harmonici.

Tog proleca su nasi roditelji priredili zabavu u cast suncevog povratka. Zima je bila duga i gorka, i sad su prvi divlji narcisi provirivali na travnjacima izmedju grobova.

Zabave nasih roditelja su gospodske. Njihovi prijatelji, sve skolski nastavnici, donose balone vina i gitare. Oni su so Ohaja. Iako su zaposleni i zive na kredit, oni sebe vide kao nezavisne duhove na spijunskom zadatku. Dogovorili su se da izigravaju nastavnike dok ne napisu svoje romane, ne zavrse svoje disertacije, ili pak dok ne ustede dovoljno novca da se oslobode.

Karlton i ja smo lakeji. Prihvatamo kapute, sluzimo pice. To radimo na svakoj zabavi jos od malih nogu - trgujemo svojom ranom zreloscu, glumimo sloznu bracu. Znamo sve poteze u toj igri. Krupna zena namazanih usana, koja je posvetila svoje devojacke godine matematici za deveti razred, zove me g. Od Reda. Zamenik direktora, s ruskom subarom na glavi, pita nas da li cemo glasati za demokrate ili za socijaliste. Potezuci kriomice po koji gutljaj, uspevam da se nacvrckam.

Predvidljivost veceri biva, medjutim, napola narusena pojavom pola tuceta Karltonovih prijatelja. Cuje se lupanje o vrata i ja zurim da otvorim; gorim od nestrpljenja da vidim ko ce sledeci prekoraciti prag nase kuce i gutam iluziju da sam milo, trezveno devetogodisnje dete. Ocekujem naivne odrasle ljude, a sta vidim? Copor mladih prestupnika, rascupanih i obuvenih u glomazne cizme. Karltonova devojka stoji ispred ostalih, na sebi ima odecu koja se sastoji gotovo samo od resa.

"Haj, Bobi", kaze mi poverljivo. Ona je iz Njujorka, sto znaci da njen slif prekoracuje lokalne okvire.

"Haj", kazem i sve ih propustam uprkos nezrelom porivu da zalupim i zakljucam vrata i da pozovem policiju. Tri devojke i cetiri momka. Prolaze pored mene u dimu marihuane i pozdravljaju me obesenjackim pogledima.

I tako osvajaju zabavu. Karlton stoji na najudaljenijem kraju sobe u kojoj se terevenci, bira sledecu plocu, a njegova devojka se probija kroz gomilu pravo ka njemu. Ona ima kosti i opustene, apaticne pokrete koje neki ljudi smatraju obelezjima lepote. Krece se kroz sobu kao da je pozvana da citavom drustvu odrzi predavanje.

Karltonovo lice me utvrdjuje u uverenju da je citava stvar isplanirana. Majka zeli da sazna sta se zbiva. Obucena je u dugacku tamnocrvenu haljinu koja ostro odudara od njenih ramena. Kad se dotera, jasno ti je sta to ima, ili je imala, u sebi. Ona je vrelo Karltonove lepote. Ja imam ocevo lice.

Karlton nesto brzo govori. Iako se to protivi njenom zdravom razumu, majka poziva osvajace da ostanu. Jedan od njih, pljunuti Edi Haskel da na njemu nema toliko koze i kose, kaze joj da dobro izgleda. Njoj godi da to cuje.

I tako prestupnici, posto ih je kuca priznala, pocinju da se mesaju sa ostalima. Probijam se do Karltona, sa one strane koju je njegova devojka ostavila slobodnom. Zeleo bih da kazem nesto ironicno i mudro, nesto sto ce mene i Karltona udruziti protiv svih ostalih u kuci. Nazirem oblik trazene opaske, ali posto sam samo pripiti devetogodisnjak, ne uspevam da sklopim usne oko nje. Kazem samo "Sranje, covece."

Karltonova devojka se smeje. Voleo bih da joj kazem sta sam o njoj saznao, ali tek mi je devet godina, a trecina tog vremena otisla je na Tome Kolinse. Cak i kad sam sasvim trezan mogu samo da mastam o brzim i duhovitim replikama.

"Pricekaj, Frisko", kaze mi Karlton. "Ovo moze da se izrodi u pravu zurku."

Po svetlucanju njegovih ociju slutim sta se sprema. Organizovao je slepi sudar izmedju svojih prijatelja i prijatelja nasih roditelja. To je gest dostojan Vudstoka - on kuje planove za buducnost u kojoj ce se mladi i stari naci na istom zadatku. Pristajem da pricekam i odlazim u kuhinju, u nadi da cu neopazeno gucnuti malo dzina.

Tamo zaticem oca naslonjenog na frizider. Niz magneta u obliku leptirova lebdi nad njegovom glavom. "Dobro se provodis na zabavi?", pita me doticuci bradicu. Jos se uzivljava u lik coveka s bradom.

"Aha-aa."

"I ja", kaze tuzno. Nikad nije nameravao da postane nastavnik muzike u srednjoj skoli. Lova ga je naterala.

"Sta mislis o ovoj muzici?", pita. Karlton je stavio Stounse na gramofon. Mik Dzeger peva "Devetnaesti nervni slom". Otac mase rasirenim rukama, obuhvatajuci citavu prostoriju, zabavu, citavu kucu - sve sto muzika dotice.

"Svidja mi se", kazem.

"I meni." Mesa pice prstom koji zatim oblizuje.

"Obozavam je", kazem odvec glasno. Nesto u vezi s ocem nagoni me da podignem glas. Zelim da iz vazduha zagrabim muziku punim sakama i da je strpam u usta.

"Ne bih bas mogao da kazem da je obozavam", kaze. "Nisam u to siguran, ne. Pre bih rekao da sam prijateljski naklonjen njenom duhu. Mislim, ako je to pravac u kojem se muzika razvija, necu mu stajati na putu."

"Aha-aa", kazem. Vec sam nestrpljiv da se vratim na zabavu, ali ne zelim da povredim njegova osecanja. Ako pomisli da ga izbegavaju, mogao bi zapasti u nastup izvinjavanja, sto je mnogo strasnije od majcinog nastupa gneva.

"Mislim da sam mozda previse strog prema svojim ucenicima", kaze otac. "Mozda biste vi, momci, preko leta mogli da me naucite nekoliko stvarcica o muzici koju mladi slusaju."

"Naravno", kazem glasno. Prolazi minut u iscekivanju sledecih reci.

"Vi, momci, ste srecni, zar ne?", pita. "Lepo se provodite na zabavi?"

"Divno", kazem.

"Tako sam i mislio. I ja se divno provodim."

Sad me samo jos jedan skok deli od vrata. Dovikujem mu "E, pa, dovidjenja", i uranjam u vrtlog.

Nesto se dogodilo dok sam bio odsutan. Zabava je pocela da se kotrlja. Nazovite to istorijskom slucajnoscu, ili meteoroloskom. Karltonovo drustvo se ponasa pristojno, a prijatelji nasih roditelja odustali su od nekih svojih vinsko-folklornih stosova i odlucili da pokusaju nesto da nauce. Karlton igra sa suprugom direktorovog zamenika. Njegov prijatelj Frenk, s licem ostarelog deteta i koeficijentom inteligencije jedva visim od sezdeset, igra s nasom majkom. Primecujem da je otac krenuo za mnom iz kuhinje. Postavlja se na ivicu zabave, dok ja uskacem u samo srediste. Pozivam na ples matematicarku s usnama boje ciklame. Prihvata, presrecna. Velika je i graciozna kao paradna flota i bez napora je povlacim u jezgro guzve. Majka, koju u skoli bije glas da je spartanski stroga, igra slobodno, sto je novost za sve. Nemoguce je predvideti njenu lepotu.

Noc se uspinje i uspinje. Raspojasanost se uvlaci u drustvance. Karlton stavlja nove ploce na gramofon - Dzenis Dzoplin, Dors, Deds. Buducnost baca svoje odsjaje na svakoga, bogata mogucnoscu da bude jos mnogo ovakvih istih noci. Cak i nas otac je nateran da igra, sto on cini kao ptica bez krila, sav od stomaka i ruku koje se nemocno klate. Ipak - plese. Majka ima poljubac za njega.

Konacno se spustam na sofu, blazen pod dejstvom pica. Upravo sanjarim o letenju, kad majka prilazi i dotice me po ramenu. Osmehujem se njenom zarumenjenom, osmehnutom licu.

"Odavno je proslo tvoje vreme za spavanje", kaze, sva od plisanog materinstva. Potvrdjujem klimanjem glave. Tu cinjenicu ne mogu da poreknem.

Nastavlja da mi pritiska rame. Tren-dva mi je potrebno da shvatim da ona stvarno zeli da napustim zabavu i odem u krevet. "Ne", kazem joj.

"Da", smesi se ona.

"Ne", kazem srdacno, eksperimentisem. Ova nova majka ume da plese i flertuje. Ko zna na sta bi jos mogla pristati?

"Da." Plisano materinstvo iscilelo je iz njenog glasa. Vratila se u svakodnevicu. Ustajem sa sofe i jurim prema Karltonu da me zastiti. On i njegova devojka se smeju, znojavi znak pitanja od kose zalepljen mu je za celo. Nalecem na njega tako snazno da gotovo gubi ravnotezu.

"Hej, Frisko", kaze. Hvata me ispod pazuha i okrece me za pola kruga. Majka me grabi iz njegovih ruku i prizemljuje me snaznim farmerskim stiskom na zatiljku.

"Kazi laku noc, Bobi", kaze. I dodaje, zbog Karltonove devojke, "Trebalo je da bude u krevetu pre no sto je zabava i pocela."

"Ne", urlam. Pokusavam da se iskobeljam, ali majcina saka bi mogla da lomi orahe.

Karltonova devojka zabacuje kosu i kaze "Laku noc, duso." Osmehuje se pobednicki, Uklanja neposlusne pramenove s Karltonovog cela.

"Ne", ponovo ispustam urlik. Nesto u nacinu na koji mu dodiruje kosu... Majka poziva oca, on dolazi, grabi me ispod oba pazuha i hita sa mnom iz sobe kao da nosi zivu bombu. Pre nego sto izadjem, ukrstam pogled s Karltonovim. On sleze ramenima i kaze "Laku noc, covece." Otac me iznosi. Ne primam to nimalo dostojanstveno. Napustam zabavu mlatarajuci rukama i nogama, odvec ljut da bih plakao, a iz usta mi se oteze nit pljuvacke.

Kasnije, lezim sam na svom uskom krevetu, osecajuci kako muzika bruji u njegovim vlaknima. Zivot se probija iz ljuske upravo ovde, u nasoj kuci. Ljudi se menjaju. Do sutra niko vise nece biti isti kao pre. Kako mogu to da mi uskrate? Smisljam osvetu za roditelje i drugu, jos tezu, za Karltona. Mogao je da me spase. Mogao je da stane na moju stranu. Nisam u stanju da mu oprostim sleganje ramenima i ravnodusno "Laku noc, covece". Urotio se sa odraslima. Sebe je uvecao tako sto je meni oduzeo velicinu. Dok Dorsi udaraju "Cudne dane", nasladjujem se nadom da ce mu se dogoditi nesto strasno. Tako kazem sebi.

Oko ponoci, tupavi Frenk objavljuje da je video leteci tanjir kako lebdi nad nasim dvoristem. Njegov dubok, uzbudjen glas dopire cak u moju sobu. Kaze da to nesto lici na zmirkav, sjajan oblak. Cujem kako se pola drustva tiska kroz klizna staklena vrata u haoticnom cvoru koji graji. Sad su vec svi toliko raspomamljeni da je leteci tanjir upravo ono sto najbolje odgovara njihovim ocekivanjima. Logicno je da toliko slavlja privuce odgovarajucu srecu sa dalekih zvezda.

Ustajem iz kreveta i sunjam se kroz hodnik. Ni za sta na svetu ne bih propustio posetioce iz svemira, cak ni po cenu majcinog gneva ili ocevog razocarenja. Ipak, zastajem nasred hodnika, postidjen sto sam u pidzami. Ako su dosljaci zaista tu, pomislice da sam najneznatniji clan ove kuce. Dok premisljam da li da odem do sobe i presvucem se, ljudi pocinju da se vracaju u kucu, cavrljajuci o obmani koju su zajednicki proizveli magla i avion. Nastavljaju da plesu.

Karlton je verovatno preskocio ogradu iza kuce. Verovatno je zeleo da tamo bude sam, izdvojen, u slucaju da dosljaci pozele nekog da povedu sa sobom. Nekoliko noci kasnije, izaci cu i stati tamo gde je on mogao stajati. Na najdaljoj strani padine, tamo gde je sad reka nabujala od otopljenog snega, groblje ce sijati kao kakav izgubljeni grad. Mesec ce biti pun. Besciljno cu lutati, onako kako je to verovatno cinio i Karlton, hipnotisan srebrnastom svetloscu na nadgrobnim plocama, belim andjelom sto svoje ruke uzdize preko reke.

Prema nasim roditeljima, sasvim je neobjasnjivo zasto se on punom brzinom stustio u kucu. Mora da ga je uplasilo nesto na groblju, mozda je osetio potrebu da razbije cini, ali meni izgleda verovatnije da je, cim se pribrao, pozurio da se vrati muzici i ljudima, bucnom neredu neprekidnog zivota.

Neko je zatvorio klizna staklena vrata. Karltonova devojka dokono gleda napolje, dodirujuci sopstveni odraz u staklu. I ja posmatram. Karlton trci prema kuci. Oklevam. Pada mi na pamet kako bi mogao da udari nosom o staklo. To ce biti dobra sala na njegov racun. Pustam ga da prilazi. Njegova devojka ga vidi kroz sopstveni odraz, pocinje da vristi upozorenje bas u trenutku kad Karlton probija staklo.

To je eksplozija. Trouglasti komadi stakla svetlucaju dok lete kroz sobu. Pomisljam kako je sve to za njega vise neocekivano nego bolno, kao kad se s velike visine tresne o povrsinu vode. Jedan trenutak samo stoji i zmirka. Drustvo zastaje, pilji, pokusava da shvati. Bob Dilen peva "Bas kao zena". Karlton ispitivacki poseze rukom za krhotinom koja mu se zabila u vrat i onda pocinje krv. Siklja iz njega. Majka vristi. Karlton zakoracuje u narucje svoje devojke i zajedno padaju na pod. Majka se baca preko njih. Ljudi izvikuju netom smisljene savete. Ne podizite ga. Zovite hitnu pomoc. Posmatram iz hodnika. Karltonova krv navire, natapa tepih, ostavlja mrlje po odelima gostiju. Majka i otac pokusavaju da zapuse ranu rukama, ali krv samo siklja izmedju njihovih prstiju. Karlton izgleda vise zbunjen nego ista drugo, kao da nije bas sasvim kadar da prati obrt dogadjaja. "Sve je u redu", govori mu otac dok pokusava da zaustavi krv. "Sve je u redu, samo se ne pomeraj, sve je u redu." Karlton potvrdno klima glavom i steze ocevu ruku. U njegovim ocima javlja se zaprepascena svetlost. Majka vristi. "Zasto neko nesto ne uradi?" Ono sto izlazi iz Karltona sve je tamnije, skoro crno. Gledam. Otac pokusava da stegne Karltonov vrat, a Karlton pokusava da uhvati njegovu ruku. Majcina kosa je natopljena krvlju. Ona joj se sliva niz lice. Karltonova devojka privija mog brata na grudi, dotice mu kosu, sapuce mu nesto na uho.

Kad stigne hitna pomoc, Karltona vise nema. Moze se lepo videti da je zivot iscedjen iz njega. U trenutku kad mu se lice opusti, majka pocinje da vristi. Jedan deo nje leti kroz kucu vristeci, i zauvek ce tuda vristati i mahnitati. Osecam kako majka prolazi kroz mene dok izlazi iz kuce. Pokriva Karltonovo telo svojim.

Sahranjen je tamo pozadi na groblju. Godine su prosle - zivimo u buducnosti, a ona je ispala drukcija nego sto smo planirali. Majka je sebi organizovala zaseban zivot iza vrata gostinske sobe. Otac mrmlja pozdrave vratima kad god kraj njih prodje.

Jedne aprilske noci, gotovo u dan na desetogodisnjicu Karltonove pogibije, cujem oprezne korake kako se vuku po podu dnevne sobe. Prosla je ponoc. Istrcavam nestrpljivo, pomislivsi da su duhovi, ali zaticem samo oca u pidzami boje moljca. Nesigurnim pogledom posmatra tamni prostor oko sebe.

"Zdravo, tata", kazem.

Okrece pogled ka meni. "Da?"

"To sam ja, Bobi."

"O, Bobi", kaze. "Zasto si ustao, mladicu?"

"Onako", kazem. "Tata?"

"Da, sine."

"Mozda bi bilo bolje da se vratis u krevet. Okej?"

"Mozda", kaze. "Samo sam sisao da popijem malo vode, ali izgleda da sam zalutao u mraku. Da, bilo bi bolje."

Uzimam ga za ruku i vodim ga kroz hodnik do njegove sobe. Starinski casovnik odbija cetvrt sata.

"Izvini", kaze otac.

Odvodim ga do kreveta. "Eto", kazem. "Je li sve u redu?"

"Savrseno. Ne moze biti bolje."

"Dobro. Laku noc."

"Laku noc. Bobi?"

"Aha?"

"Zasto malo ne ostanes?", kaze. "Mogli bismo da popricamo, ti i ja. Sta mislis o tome?"

"Dobro", kazem. Sedam na ivicu njegovog duseka. Casovnik kraj njegovog uzglavlja otkucava minute.

Cujem duboko skripanje njegovog daha. Oko nase kuce cvrkuce i bruji noc Ohaja. Mali sivi prst Karltonovog nadgrobnog spomenika izdize se izmedju ostalih, u vidnom polju andjelovih belih ociju. Iznad nas svetlucaju avioni i sateliti. Ljudi cak i sad lete prema Njujorku ili Kaliforniji, ka zivotu punom opasnosti i otkrica.

Ostajem sve dok otac ne pocne da mrmlja u snu.

Karltonova devojka se sa svojom porodicom pre mesec dana preselila u Denver. Nikada nisam saznao sta mu je saputala one noci. Iako se tada odlicno drzala, kasnije je izgubila glavu. Toliko je ridala na sahrani da je njena majka - starija, crvenokosija njena verzija - morala da je odvede. Pocela je da posecuje psihijatra tri puta nedeljno. Svi, ukljucujuci i moje roditelje, govorili su kako je za nju moralo biti strasno da u tim godinama drzi u narucju mladica koji umire. Zahvalan sam joj sto je drzala mog brata dok je umirao, ali je nikad nisam cuo da kaze kako je, iako je dozivela nesto strasno, ipak jos ziva i muva se naokolo. Barem se zastitila time sto je pokusala da ga opomene. Mogu da shvatim slozenost njenog bola. Ali sve dok je zivela u Klivlendu nisam bio u stanju da je pogledam u lice. Nisam mogao da govorim o ranama koje je prezivela. Ne mogu cak ni da napisem njeno ime.

Iz: The Best American Short Stories 1989, Edited by Margaret Attword, Boston 1989.

Prvi roman Majkla Kaningema, Golden States, objavljen je 1984. Njegove kratke price objavljivane su u listovima i casopisima The New Yorker, The Atlantic, Redbook i The Paris Review.

---

"Beli andjeo je zasnovan, doduse vrlo labavo, na tragediji koja se dogodila u mom rodnom gradu (ni blizu Klivlendu) kad mi je bilo trinaest godina. Devedeset odsto price je izmisljeno, a preostalih deset - sirova cinjenica o decaku koji je protrcao kroz staklena vrata za vreme zabave - cekalo je u mom mozgu duze od trideset godina.

Ova prica je sad deo vece celine - romana A Home at the End of the World, koji ce sledece godine objaviti Farrar, Straus i Giroudz. Kao i drugi delovi knjige, ona je plod cesto neprijatnog braka izmedju planiranja i intuicije."

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]