Broj 101-102
		Knjizevnost u svetu

Pol Oster

1

Punu godinu dana on nije radio nista osim sto je vozio, putujuci tamo -amo po Americi dok je cekao da potrosi sav novac. Nije se nadao da ce to toliko dugo trajati, ali bi jedna stvar vodila ka drugoj, pa kad je Nes shvatio sta mu se dogadja, vec je bio prosao tacku kad bi zeleo da se to zavrsi. Posto je tri dana bio zasao u trinaesti mesec, sreo se s tim klincem koji je sebe zvao Dzekpot. Bio je to jedan od onih nasumicnih, slucajnih susreta koji kao da se stvore ni iz cega - grancica koja se slomi na vetru i iznenada vam padne pred noge. Da se dogodio u ma kojem drugom trenutku, tesko da bi Nes i usta otvorio. Ali posto je vec bio digao ruke, posto je zakljucio da se nema vise sta izgubiti, video je nepoznatog kao odgodu, kao poslednju mogucnost da ucini nesto za sebe pre nego sto bude prekasno. I tako je, jednostavno, krenuo i to uradio. Ni najmanje ne zadrhtavsi od straha, Nes je zatvorio oci i skocio.

Sve se to svelo na pitanje povezanosti, redosleda zbivanja. Da advokatu nije trebalo sest meseci da ga pronadje, on nikad ne bi bio na drumu tog dana kad je sreo Dzeka Pocija, te se stoga nijedna od stvari koje su usledile iz tog susreta ne bi nikad dogodila. Nes je s nelagodom razmisljao o svom zivotu u tim okvirima, ali cinjenica da je njegov otac umro punih mesec dana pre nego sto ga je Tereza napustila, a da je on dobio bilo kakav nagovestaj o novcu koji ce naslediti, verovatno bi je nagovorio da ostane. Cak i da nije ostala, ne bi bilo potrebe da Dzulijet odvede cak u Minesotu da zivi kod njegove sestre, i vec bi ga samo to sprecilo da uradi ono sto je uradio. Ali je tada jos imao svoj posao u vatrogasnoj sluzbi, i kako bi se uopste mogao brinuti o dvogodisnjem detetu kad je zbog posla morao da bude van kuce u svako doba dana i noci? Da je bilo bar nesto novaca, najmio bi zenu da zivi s njima i brine se o Dzulijet, ali da je novaca bilo, onda ne bi ni ziveli u iznajmljenoj donjoj polovini sumorne porodicne kuce u Somervilu, i Tereza ga, kao prvo, mozda ne bi ni ostavila. Nije da mu je plata bila tako losa, ali ga je slog njegove majke pre cetiri godine potpuno istrosio, jos je otplacivao mesecne rate sanatorijumu, dole na Floridi, gde je umrla. Kad se sve uzme u obzir, kuca njegove sestre izgledala je kao jedino resenje. Bar ce Dzulijet imati mogucnosti da zivi s pravom porodicom, da bude okruzena drugom decom i da dise svez vazduh, a to je bilo mnogo bolje od ma cega sto joj je on mogao ponuditi. Onda ga je, najednom, pronasao taj advokat i novac mu je pao u krilo. To je bila ogromna suma - blizu dve stotine hiljada dolara, za Nesa gotovo nezamisliva svota - ali je tad vec bilo prekasno. Suvise mnogo toga se bilo pokrenulo tokom proteklih pet meseci, pa cak ni novac vise nije mogao ista da zaustavi.

Svog oca nije video vise od trideset godina. Poslednji put kad je imao dve godine, i od tada medju njima nije bilo nikakvog kontakta - nijednog pisma, nijednog telefonskog poziva, niceg. Prema pricanju advokata koji se bavio nasledstvom, Nesov otac je proveo poslednjih dvadeset sest godina zi-vota u malom kalifornijskom pustinjskom gradu nedaleko od Palm Springsa. Imao je gvozdjarsku radnju, u slobodno vreme je igrao na berzi, i nije se ponovo zenio. Svoju proslost je zadrzao za sebe, rekao je advokat, i tek kad je jednog dana Nes stariji usao u njegovu kancelariju da sastavi testament, pomenuo je da ima i dece. "Umirao je od raka", nastavio je glas na telefonu, "i nije znao kome drugom da ostavi novac. Smatrao je da bas i moze da ga podeli izmedju svoje dvoje dece - pola vama i pola Doni".

"Cudan nacin da se iskupi", rece Nes.

"Pa, bio je on cudan, vas stari, tu nema sumnje. Nikad necu zaboraviti sta je rekao kad sam ga pitao za vas i vasu sestru. "Verovatno me mrze iz utrobe", rekao je, "ali je sad kasno plakati zbog toga. Samo bih voleo da mogu biti tu posto riknem - samo da bih im video izraz lica kad dobiju pare"."

"Iznenadjen sam sto je znao gde da nas nadje."

"Nije", rece advokat. "I verujte mi, djavolski sam se namucio dok sam vas pronasao. Trebalo mi je sest meseci."

"Za mene bi bilo mnogo bolje da ste mi se javili na dan pogreba."

"Nekad covek ima srece, nekad nema. Pre sest meseci nisam ni znao da li ste zivi ili mrtvi."

Nikako nije mogao da oseca zalost, ali je Nes pretpostavio kako ce na neki drugi nacin biti dirnut - necim nalik na tugu, mozda naletom zakasnele ljutnje i zaljenja. Covek mu je ipak bio otac, i bar bi to trebalo da pobudi nekoliko turobnih misli o misterijama zivota. Ali se pokazalo da Nes ne oseca gotovo nista osim radosti. Novac je za njega bio tako izuzetan, tako monumentalan po svojim posledicama, da je prevazisao sve drugo. Ni ne sacekavsi da iole pazljivo razmotri stvari, isplatio je dug od trideset dve hiljade dolara lecilistu "Prijatna poljana", otisao i kupio sebi nov automobil (crveni Saab 900 s dvoja vrata - prvi put je imao ne-polovna kola), i iskoristio godisnje odmore koji su se nakupili za poslednje cetiri godine. Noc pred odlazak iz Bostona priredio je rasipnicku zabavu u sopstvenu cast, provodio se s prijateljima do tri sata ujutro, i onda je, ni ne lezuci u krevet, seo u svoj novi auto i odvezao se do Minesote.

Tada je sve pocelo da se urusava na njega. Uprkos svim slavljenjima i prisecanjima kojima se predavao tih dana, Nes je postupno shvatao da se stanje vise ne moze popraviti. Suvise dugo je bio odvojen od Dzulijete, i sad kad joj se vratio, ona kao da je zaboravila ko je on. Mislio je da ce tele-fonski pozivi biti dovoljni, da ce ga razgovori sa njom dva puta nedeljno sacuvati stvarnim za nju. Ali sta znaju dvogodisnja deca o medjugradskim razgovorima telefonom? Sest meseci je on za nju bio samo glas, isparavajuca zbirka zvukova, dok nije malo-pomalo sebe pretvorio u utvaru. Cak i posto je u kuci proveo dva, tri dana, Dzulijet je bila stidljiva i uzdrzana sa njim, uzmicala je pred njegovim pokusajima da je zagrli, kao da vise nije sasvim verovala u njegovo postojanje. Postala je deo svoje nove porodice, i on je bio tek nesto vise od uljeza, strano bice koje je doslo s druge planete. Proklinjao je sebe sto ju je tamo ostavio, sto je tako dobro organizovao stvari. Dzulijet je sada bila obozavana mala princeza cele kuce. Tu su bila tri starija brata da se igra sa njima, tu je bio Labrador ritriver, tu je bila maca, tu je bila ljuljaska u zadnjem dvoristu, tu je bilo sve sto bi mogla pozeleti. Sekirao se razmisljajuci kako je zet zauzeo njegovo mesto i, dok su dani prolazili, morao je da se savladava kako ne bi pokazao svoju ozlojedjenost. Bivsi fudbaler koji je postao trener u srednjoj skoli i profesor matematike, Rej Svajkert je Nesu uvek izgledao nekako tupavo, ali je tip nesumnjivo umeo s decom. Bio je Cika Dobrica, blagorodni americki tatica, i uz Donu, koja je tu drzala konce u rukama, porodica je bila tvrda kao stena. Nes je sad imao nesto novaca, ali da li se ista zaista promenilo? Probao je da zamislja kako bi Dzulijet bolje zivela vrativsi se u Boston sa njim, ali nije mogao da ispovrti nijedan dokaz u svoju korist. Zeleo je da bude sebican, da zahteva svoja prava, ali ga je hrabrost izdavala, i na kraju je popustio pred ociglednom istinom. Otrgnuti Dzulijet od svega toga nanelo bi joj vise stete nego koristi.

Kad je rekao Doni sta namerava, pokusala je da ga odgovori, koristeci ponajvise one iste argumente kojima ga je zasula pre dvanaest godina, kad joj je rekao kako planira da napusti koledz: Ne brzaj, pusti da malo saceka, nemoj da rusis sve mostove za sobom. Dobila je onaj zabrinuti izgled starije sestre s kakvim ju je gledao celog detinjstva, a cak je i sada, tri-cetiri zivota kasnije, znao da je ona jedina osoba na svetu kojoj moze da veruje. Zavrsili su razgovarajuci do kasno u noc, sedeli su u kuhinji dugo posto su Rej i deca polegali, ali uprkos svoj Doninoj vatrenosti i zdravom razumu, ispalo je kao i pre dvanaest godina: Nes ju je izmorio dok se nije rasplakala, i onda je isterao svoje.

Ucinio joj je samo jedan ustupak: ostavice novac pod bancinim starateljstvom za Dzulijet. Dona je osetila kako se on sprema da uradi nesto sumanuto (sto mu je te noci i rekla), i pre no sto spiska celo nasledstvo, htela je da on ostavi na stranu jedan deo, da ga smesti tamo gde ce biti van domasaja. Sledeceg jutra Nes je dva sata proveo s direktorom Nortfildske banke i sredio sve potrebne ugovore. Ostao je jos toga dana, i deo sutrasnjeg, a onda je spakovao torbe i napunio prtljaznik svog auta. Bilo je toplo popodne krajem jula, i cela porodica je izasla na travnjak pred kucom da ga isprati. Jedno za drugim, izgrlio je i izljubio decu, a kad je Dzulijet na kraju dosla na red, sakrio je od nje oci podigavsi je i zabivsi lice u njen vrat. Budi dobra devojcica, rekao je. Ne zaboravi da te tata voli.

Rekao im je da namerava da se vrati u Masacusets, ali se dogodilo tako da je ubrzo putovao u suprotnom pravcu. To je bilo zato sto je propustio ulaz na autoput - sasvim obicna greska - ali umesto da vozi jos trideset kilometara kako bi se vratio na svoj pravac, impulsivno je prosao na sledeci ulaz, iako mu je bilo sasvim jasno da ce tako krenuti pogresnim putem. To je bila nagla odluka, bez predumisljaja, ali je u kratkom razmaku izmedju dva ulaza Nes shvatio da tu nema nikakve razlike, da su oba ulaza u stvari istovetni. Izgovorio je Boston, ali to je bilo samo zato sto im je nesto morao reci, a Boston je bila prva rec koja mu je pala na pamet. Cinjenica je da niko tamo ne ocekuje da vidi njega posebno sledece dve nedelje, i kad vec ima toliko vremena na raspolaganju, zasto bi se vracao? To je bila osamucujuca mogucnost - samo zamisliti svu tu slobodu, shvatiti koliko je malo vazno sta ce odabrati. Mogao je da ide kud god hoce, mogao je da radi ma sta pozeli, i ama bas nikoga na svetu se to nije ticalo. Dok god ne bude krenuo natrag, bice kao da je nevidljiv.

Vozio je neprekidno sedam sati, na trenutak je stao da napuni rezervoar benzinom, a onda je nastavio jos sest sati, dok ga iscrljenost nije na kraju savladala. Tada je bio u centru severnog Vajominga, i zora je tek pocela da se pomalja nad horizontom. Otisao je u motel, tvrdo spavao osam do devet sati, i onda otisao u susedni kafe-restoran i slistio ceo biftek s jajima sa menija dorucak-sluzimo-24-sata. Kasno popodne je vec bio u kolima, i ponovo je neprekidno vozio cele noci, ne zaustavljajuci se dok nije stigao do pola Nju Meksika. Posle te druge noci, Nes je shvatio da vise nema kontrolu nad sobom, da je pao u vlast neke zagonetne, svemocne sile. Bio je kao sumanuta zivotinja, jurcajuci slepo od jednog nigde do narednog, ali ma koliko odlukâ doneo da prestane, nije sebe mogao naterati da to i ucini. Svakog jutra bi odlazeci na spavanje govorio sebi kako mu je dosta, kako to tako vise ne moze, i svakog popodneva bi se budio s istom zeljom, s istim neodoljivim porivom da se zavuce natrag u auto. Ponovo je zeleo tu samocu, tu celonocnu jurnjavu kroz prazninu, tu tutnjavu druma niz svoju kozu. Izdrzao je pune dve nedelje, a svakog dana bi sebe terao malo dalje, svakog dana bi pokusao da vozi malo duze nego prethodnog dana. Presao je ceo zapadni deo zemlje, krivudajuci tamo-amo od Oregona do Teksasa, jureci niz ogromne, prazne autoputeve koji su presecali Arizonu, Montanu i Jutu, ali to nije bilo kao da ista razgleda, ili da mu je vazno gde se nalazi, i osim poneke recenice koju je bio primoran da izgovori kupujuci benzin ili narucujuci hranu, nije progovorio ni jednu jedinu rec. Kad se Nes na kraju vratio u Boston, sebi je rekao da je bio na ivici nervnog sloma, ali samo zato sto nije umeo da smisli nista drugo cime bi pravdao to sto je ucinio. Kako je posle svega otkrio, istina je bila mnogo manje dramaticna. Jednostavno se stideo sto je u tome toliko uzivao.

Nes je smatrao da ce to tu prestati, da je uspeo da prevlada cudnovati virusic koji mu je zarazio sistem, te ce sada skliznuti natrag u svoj stari zivot. Isprva je izgledalo da sve ide dobro. Onog dana kad se vratio na posao zafrkavali su ga sto se nije pojavio preplanuo ("Nes, sta si radio, proveo ceo odmor u pecini?"), i kako je jutro odmaklo vec se smejao uobicajenim dosetkama i masnim vicevima. Te veceri je izbio veliki pozar u Roksberiju, i kad je alarm zazvonio za nekoliko dodatnih vozila, Nes je otisao tako daleko da je nekom rekao koliko mu je drago sto se vratio kuci, koliko mu je nedostajala sva ta jurnjava. Ali ta osecanja nisu potrajala, i do kraja nedelje otkrio je kako postaje nemiran, kako uvece ne moze da zatvori oci a da se ne seti svojih kola. Kad je imao slobodan dan, odvezao se do Mejna i natrag, ali time kao da se sve samo pogorsalo, jer je ostao nezadovoljan, svrbelo ga je da provede vise vremena za volanom. Naprezao se da se ponovo smiri, ali mu je misao i dalje lutala natrag ka drumu, ka ushicenosti koju je osecao one dve nedelje, i malo-pomalo poceo je sebe da smatra izgubljenim. Nije da je hteo da napusti posao, ali posto vise nije imao prava na odmor, sta je drugo mogao da ucini? Nes je sedam godina proveo u vatrogasnoj brigadi, i izgledalo mu je izopaceno sto uopste razmatra takvu mogucnost - odbaciti to pred silinom jednog impulsa, zbog nekog bezimenog uznemirenja. Bio je to jedini posao koji mu je ikad nesto znacio, i uvek je smatrao da je imao srece sto je natrapao na njega. Posto je napustio koledz, sledecih nekoliko godina zamajavao se sa raznim stvarima - prodavac u knjizari, nosac kod selidbi, barmen, taksista - i jedino je iz hira izasao na ispit za vatrogasca, jer se neko koga je jedne noci povezao svojim taksijem bas spremao da polaze, pa je taj nagovorio Nesa da pokusa. Tog coveka su odbili, ali je Nes zavrsio tako sto je bio najbolji u rangu te godine, i odjednom mu je bio ponudjen posao o kome je poslednji put razmisljao kad je imao cetiri godine. Dona se smejala kad se javio i ispricao joj novosti, ali je on nastavio i ipak prosao obuku. To je nesumnjivo bio neobican izbor, ali ga je posao zaokupio i nastavljao da ga cini srecnim, i kasnije se nikad nije pokajao sto je u tome istrajao. Samo pre nekoliko meseci ne bi mogao ni zamisliti da napusti sluzbu, ali to je bilo pre nego sto mu se zivot pretvorio u sapunsku operu, pre nego sto se zemlja oko njega otvorila i progutala ga. Mozda je doslo vreme za promenu. Jos je imao vise od sezdeset hiljada dolara u banci, i mozda treba da ih iskoristi tako sto ce se izvuci dok jos moze.

Kapetanu je rekao da se seli u Minesotu. To je izgledalo kao uverljiva prica, i Nes je dao sve od sebe da ona zvuci ubedljivo, raspricavsi se o tome kako je dobio ponudu da udje u posao s jednim od zetovih prijatelja (odabrao je bas ortakluk u gvozdjari) i zasto misli kako ce za odrastanje njegove cerke to biti pristojna sredina. Kapetan je naseo na sve, ali ga to nije sprecilo da Nesa nazove drkadzijom. "To je ona tvoja smizla od zene", rekao je. "Otkad je odnela ribu iz grada, mozak ti je sjeban, Nes. Nista nije pateticnije od toga. Gledati kako dobar covek propada zbog problemâ s ribom. Momce, saberi se. Zaboravi te smusene planove i radi svoj posao."

"Oprostite, kapetane", rece Nes, "ali ja sam vec odlucio".

"Odlucio? A cime to? Koliko ja vidim, ti nemas vise cime da mislis."

"Vi ste samo ljubomorni, to je sve. Dali biste desnu ruku da se menjate sa mnom."

"Pa da se selim u Minesotu? Zaboravi, druze. Mogu da smislim deset hiljada stvari koje bih pre radio, nego da zivim u smetovima devet meseci godisnje."

"Pa, ako ikad budete u prolazu, svakako navratite da se pozdravite. Prodacu vam srafciger, ili vec nesto."

"Bolje cekic, Nes. Mozda cu ga upotrebiti da ti utucam malo pameti u glavu."

Sada, kad je napravio prvi korak, nije mu bilo tesko da tera do kraja. Narednih pet dana sredjivao je poslove, nazvao svog stanodavca i rekao mu neka potrazi novog stanara, poklonio namestaj Vojsci spasa, odjavio gas i struju, otkazao telefon. U ovim potezima bilo je nestrpljenja i silovitosti koji su ga duboko zadovoljili, ali nista nije bilo doraslo uzivanju jednostavnog bacanja stvari. Prve noci proveo je nekoliko sati skupljajuci Terezine stvari i trpajuci ih u kese za djubre, najzad se nje otarasivsi sistematicnom cistkom, masovnim ukopom svega, svakog predmeta koji je nosio najmanji trag njenog prisustva. Projurio je kroz njen plakar i izbacio njene kapute i dzempere i haljine; ispraznio je njene fioke s donjim rubljem, carapama i nakitom; povadio je sve njene slike iz foto albuma; pobacao je njene komplete za sminku i modne casopise; bacio je njene knjige, njene ploce, njen budilnik, njene kupace kostime, njena pisma. Moze se reci da je to probilo led, pa kad je sledeceg popodneva poceo da razmislja o svojoj imovini, Nes se poneo s istom brutalnom doslednoscu, ponasajuci se prema svojoj proslosti kao prema gomili djubreta koje treba odneti. Kompletna oprema kuhinje otisla je u prihvatiliste za beskucnike u juznom Bostonu. Njegove knjige otisle su srednjoskolki s gornjeg sprata; njegova bezbol rukavica otisla je decaku iz zgrade prekoputa; njegova kolekcija ploca prodata je radnji s polovnim muzikalijama u Kejmbridzu. U ovim poslovima bilo je i neceg bolnog, ali je za Nesa taj bol postao gotovo pozeljan, osecao se njime oplemenjen, kao da ce mu, sto sebe vise bude udaljavao od licnosti kakva je bio, tim bolje biti u buducnosti. Osecao se kao covek koji je najzad skupio hrabrost da sebi prosvira metak kroz glavu - ali u ovom slucaju metak nije bio smrt, on je bio zivot, bio je okidac eksplozije koja radja nove svetove.

Znao je da ce i pijanino morati da ode, ali ga je pustio da ceka do kraja, ne zeleci da ga napusti do poslednjeg moguceg trenutka. To je bio uspravni Baldnjin koji mu je majka kupila za trinaesti rodjendan, i uvek joj je zbog toga bio zahvalan, znajuci koliko je za nju bilo naporno da sakupi taj novac. Nes nije imao iluzija o svom sviranju, ali je uglavnom uspevao da sa instrumentom provede nekoliko sati nedeljno, sedajuci da zbrlja neke stare komade koje je naucio kao decak. To je uvek smirujuce delovalo na njega, kao da mu muzika pomaze da svet sagleda jasnije, da shvati svoje mesto u nevidljivom poretku stvari. Sada, kad je kuca bila prazna, a on spreman da krene, ostavio je jos jedan dan da bi odsvirao dugacki oprostajni recital praznim zidovima. Presao je, jedan po jedan, nekoliko desetina svojih najdrazih komada, pocevsi sa Kuprenovim Tajanstvenim barikadama i zavrsivsi s Jitterbug valcerom Fetsa Volera, lupajuci po klavijaturi dok mu prsti nisu utrnuli, pa je morao da prestane. Onda je pozvao svog klavir-stimera za poslednjih sest godina (slepca po imenu Antoneli) i dogovorio se da mu proda Baldnjin za cetiri stotine pedeset dolara. Kad su nosaci dosli sledeceg jutra, Nes je vec bio potrosio novac na trake za kasetofon u svom autu. To je bio prikladan gest, osetio je - pretvoriti jednu formu muzike u drugu - i ekonomicnost razmene mu je prijala. Posle toga nije vise bilo niceg sto bi ga zadrzavalo. Ostao je jos da vidi kako se Antonelijevi ljudi natezu iznoseci klavir iz kuce, i onda je, ne trudeci se da se pozdravlja s bilo kim, otisao. Samo je izasao, seo u automobil, i otisao.

Nes nije imao nikakav odredjeni plan. Ideja je uglavnom bila da sebe malo pusti da bludi, da putuje okolo od mesta do mesta i vidi sta ce se dogadjati. Mislio je da ce se umoriti posle nekoliko meseci, pa ce tada sesti i brinuti sta bi dalje radio. Ali su prosla dva meseca, i jos nije bio spreman da odustane. Malo po malo zaljubio se u svoj novi zivot slobode i neodgovornosti, a kad se to jednom dogodilo, nije bilo nijednog razloga da se zaustavi.

Brzina je bila ono sustinsko, radost sedenja u kolima i jurenja napred kroz prostor. To je postalo prevashodno dobro, glad koju je trebalo utazivati po svaku cenu. Nista oko njega nije trajalo duze od trenutka, a posto je jedan trenutak sledio za drugim, to kao da je samo on nastavljao da postoji. Bio je nepokretna tacka u kovitlacu promena, telo u polozaju potpunog mirovanja, dok svet prolece kroz njega i nestaje. Automobil je postao svetiliste neranjivosti, skloniste u kojem vise nista nije moglo da ga povredi. Sve dok je vozio, nije nosio nikakvo breme, bio je neopterecen cak i najmanjom truncicom svog prethodnog zivota. To nije znacilo da se u njemu ne bude uspomene, ali one izgleda vise nisu donosile nista od stare tuge. Mozda je muzika imala neke veze sa tim, beskrajne trake Baha i Mocarta i Verdija koje je slusao sedeci za volanom, kao da su zvuci nekako izlazili iz njega i natapali pejzaz, pretvarajuci vidljivi svet u odraz njegovih misli. Posle tri ili cetiri meseca, trebalo je samo da udje u auto pa da oseti kako se odvaja od svog tela, kako ga, cim stavi nogu na gas i pocne da vozi, muzika odnosi u bestezinsko carstvo.

Prazni drumovi uvek su imali prednost nad punim drumovima. Zahtevali su manje zadrzavanja i usporavanja, a posto nije morao da obraca paznju na druge automobile, mogao je da vozi siguran da mu misli nece biti ometane. Stoga je bio sklon izbegavanju velikih, naseljenih centara, ogranicavajuci se na otvorene, nenastanjene oblasti: severni deo drzave Njujork i Novu Englesku, ravnicu njiva i farmi u sredisnjem delu zemlje, pustinje na za-padu. Trebalo je izbegavati i lose vreme, jer je ono ometalo voznju isto kao i saobracajna guzva, a kad je dosla zima sa svojim mecavama i surovostima, uputio se na jug, i osim nekoliko izuzetaka ostao tamo do proleca. Ipak je, cak i u najboljim uslovima, Nes znao da nijedan drum nije potpuno lisen opasnosti. Trebalo je motriti na stalne pogibelji, svakog trenutka se moglo dogoditi svasta. Krivine i rupe, iznenadna pucanja gume, pijani vozaci, najkraci gubitak paznje - svaka od tih stvari moze vas ubiti u trenutku. Nes je video dosta fatalnih nesreca tokom svojih meseci na drumu, a jednom ili dvaput je i sam za dlaku izbegao teske sudare. Medjutim, sva spasenja u poslednjem trenutku bila su dobrodosla. Dodavala su element rizika onome sto je radio, a to je, vise od svega, bilo ono za cim je tragao: da oseti kako drzi sopstveni zivot u rukama.

Otisao bi u nekakav motel, vecerao, pa bi se vratio u svoju sobu i citao dva, tri sata. Pre spavanja bi seo nad svoj auto-atlas i isplanirao raspored za sledeci dan, birajuci odrediste i pazljivo oznacavajuci put. Znao je da je to tek izgovor, da mesta sama po sebi ne znace nista, ali se do kraja pridrzavao tog sistema - makar samo kao nacina da prekine svoje kretanje, tako dajuci sebi razlog da zastane pre nego sto ponovo krene. U septembru je posetio ocev grob u Kaliforniji, doputovao je u gradic Rigs jednog sazizuceg popodneva samo da bi ga video svojim ocima. Zeleo je da otelotvori svoja osecanja bar nekakvom slikom, cak i ako ta slika nije nista osim nekoliko reci i brojeva uklesanih na kamenoj ploci. Advokat koji ga je obavestio o novcu prihvatio je poziv na rucak, a zatim je Nesu pokazao kucu u kojoj mu je ziveo otac i gvozdjaru koju je drzao dvadeset sest godina. Nes je tu kupio nesto alata za kola (kombinirke, baterijsku lampu, merac vazdusnog pritiska), ali posle nikako nije mogao sebe naterati da ga upotrebi, pa je paket ostatak godine lezao neotvoren u dalekom uglu prtljaznika. Drugom prilikom se najednom umorio od voznje, i da ne bi nastavio dalje bez svrhe, uzeo je sobu u malom hotelu u Majami Bicu i proveo punih devet dana sedeci pored bazena i citajuci knjige. U novembru je otisao na kockarski provod u Las Vegasu, nekim cudom je izravnao racun posle cetiri dana ajnca i ruleta, a ubrzo posle toga proveo je petnaest dana mileci kroz krajnji jug, zaustavio se u dosta gradova u delti, posetio druga koji se preselio u Atlantu i vozio se camcem kroz mocvaru Everglejds. Neki od tih zastoja su bili neizbezni, ali kad bi se Nes vec jednom negde zatekao, uglavnom bi se potrudio da to iskoristi i malo procunja unaokolo. Ipak je trebalo voditi racuna o Saabu, a posto je brojac otkucavao nekoliko stotina kilometara dnevno, bilo je mnogo posla: menjanje ulja, podmazivanje, centriranje tockova, sve fina uskladjivanja i popravke koji su bili nuzni da bi ostao u pokretu. Ponekad se osecao ometen sto mora da pravi te zastoje, ali kad bi auto dao mehanicaru u ruke na dvadeset cetiri ili cetrdeset osam sati, nije imao izbora, osim da se pritrpi dok opet ne bude spreman da se otkotrlja.

Odmah je bio iznajmio pretinac u Nortfildskoj posti, i pocetkom svakog meseca Nes bi prosao kroz grad da pokupi svoje racune od kreditnih kartica i provede nekoliko dana sa cerkom. To je bio jedini deo njegovog zivota koji se nije menjao, jedina odanost koje se pridrzavao. Otisao je u posebnu posetu za Dzulijetin rodjendan sredinom oktobra (stigavsi s naramkom poklona), a Bozic se pretvorio u bucno trodnevno slavlje tokom kojeg se Nes obukao u Deda Mraza i sve zabavljao svirajuci klavir i pevajuci. Ni mesec dana posle toga, iznenada su mu se otvorila jos jedna vrata. To je bilo u Berkliju, u Kaliforniji, i kao vecina stvari koje su mu se dogadjale te godine, desilo se potpuno slucajno. Jedno popodne je otisao u knjizaru da kupi knjige za naredni deo putovanja, i iznenada naisao na zenu koju je upoznao u Bostonu. Zvala se Fiona Vels, i zatekla ga je kako stoji ispred police sa Sekspirom muceci se da odluci koje izdanje u jednom tomu bi poneo sa sobom. Nisu se videli nekoliko godina, ali umesto da ga pozdravi na neki konvencionalan nacin, ona mu je stala uz bok, stavila prst na jednog od Sekspirâ, i rekla: "Dzime, uzmi ovog. Ima najbolje napomene i najcitkija slova".

Fiona je bila novinarka koja je jednom napisala reportazu o njemu u "Globu", "Nedelju dana u zivotu bostonskog vatrogasca". To je bilo uobicajeno trucanje za nedeljni dodatak, sa fotografijama i komentarima njegovih drugova, ali je Nesu bilo zabavno s njom, u stvari mu se vrlo dopala, i posto je isla okolo s njim dva ili tri dana, osetio je da i on pocinje nju da privlaci. Upucivani su mu izvesni pogledi, neki slucajni dodiri rukom sve cesce su se ponavljali - ali je Nes tada bio ozenjen, i medju njima se nije desilo ono sto bi moglo. Nekoliko meseci posto je clanak objavljen, Fiona se zaposlila u "Asosijeted presu" u San Francisku, i od tada ju je izgubio iz vida.

Zivela je u maloj kuci nedaleko od knjizare, i kad ga je pozvala da tamo popricaju o starim bostonskim danima, Nes je shvatio da ona i dalje nema stalnu vezu. Kad su stigli, nije jos bilo ni cetiri, ali su smesta presli na jako pice, otvorivsi novu bocu "Dzek Denijelsa" da im pravi drustvo dok razgovaraju u dnevnoj sobi. Posle jednog sata Nes se premestio na kauc pored Fione, i nije proslo mnogo dok joj je zavukao ruku pod suknju. U tome je bilo neke cudne neizbeznosti, tako je osetio, kao da srecna slucajnost njihovog susreta nalaze neumerenu reakciju, duh anarhije i slavlja. Nisu toliko stvarali dogadjaj koliko su se trudili da idu ukorak s njim, a kad je Nes obgrlio Fionino golo telo, njegova zelja za njom bila je toliko jaka da se vec nalazila na ivici osecanja gubitka - jer je znao da ce je na kraju morati razocarati, da ce pre ili kasnije doci trenutak kad ce zeleti da opet bude u automobilu.

Proveo je sa njom cetiri noci, malo po malo otkrivajuci da je mnogo hrabrija i pametnija nego sto je zamisljao. "Nemoj misliti da nisam htela da se ovo dogodi", rekla mu je poslednje noci. "Znam da me ne volis, ali to ne znaci da sam ja pogresna devojka za tebe. Ti si jedan ludak, Nes, i ako moras da odes, onda dobro, moras da odes. Ali zapamti da sam ja ovde. Ako te ikad zasvrbi da se ponovo uvlacis u necije gacice, prvo pomisli na moje gacice."

Nije mogao da ne oseti sazaljenje prema njoj, ali je to osecanje bilo obojeno i divljenjem - mozda cak i necim vecim od toga: naslucivanjem kako je ona mozda neko koga bi mogao voleti, posle svega. Kratak trenutak je proveo u iskusenju da je zaprosi, iznenada zamisljajuci zivot pun duhovitih primedbi i neznog seksa sa Fionom, dok Dzulijeta odrasta uz bracu i sestre, ali nije mogao da prevali te reci preko usta. "Necu biti ovde samo na kratko", rece najzad. "Vreme je da idem do Nortfilda. Ako zelis, i ti si dobrodosla da podjes, Fiona."

"Naravno. A sta da radim sa poslom? Tri dana uzastopce na bolovanju je vec malo preterano, zar ne?"

"Moram da odem tamo zbog Dzulijete, to bar znas. Vazno je."

"Mnoge stvari su vazne. Samo nemoj zauvek da nestanes, to je sve."

"Ne brini, vraticu se. Sad sam slobodan covek, i mogu da radim sto god mi se hoce."

"Ovo je Amerika, Nes. Domovina prokleto slobodnih, secas se? Svi mi mozemo da radimo sta hocemo."

"Nisam znao da si takav patriota."

"Mozes da se kladis u poslednju paru, druze. Moja zemlja je uvek u pravu. Zbog toga cu te cekati da se opet pojavis. Zato sto sam slobodna da pravim od sebe budalu."

"Rekao sam ti da cu se vratiti. Malopre sam obecao."

"Znam da jesi. Ali to ne znaci da ces to i uraditi."

Bilo je i drugih zena pre toga, serija kratkih izleta i susreta za jednu noc, ali nijednoj nije nista obecavao. Raspustenica na Floridi, na primer, i uciteljica s kojom je Dona pokusala da ga spoji u Nortfildu, i mlada kelnerica u Rinou - sve su one iscezle. Fiona je bila jedina koja mu je nesto znacila, i od njihovog prvog slucajnog susreta u januaru, pa do kraja jula, retko bi izdrzao duze od tri nedelje a da je ne poseti. Ponekad bi joj se javio s puta, a kad ne bi bila kod kuce, ostavljao bi saskaste poruke na sekretarici - samo da je podseti da misli na nju. Kako su meseci prolazili, Fionino punasno, prilicno neskladno telo postajalo mu je sve dragocenije: velike, gotovo glomazne dojke; malo neravni prednji zubi; bujna plava kosa ludacki rasprsena u brojne uvojke i kovrdze. Prerafaelitska kosa, tako ju je jednom nazvala, i mada Nes nije razumeo na sta se to odnosi, izraz kao da je sadrzavao nesto samo njeno, izostravao neki unutarnji kvalitet koji je njenu nezgrapnost pretvarao u jednu formu lepote. Toliko se razlikovala od Tereze - crne i spore Tereze, mlade Tereze s ravnim trbuhom i dugim, predivnim rukama i nogama - ali Fionine nesavrsenosti su ga i dalje uzbudjivale, jer su postigle da mu njihovo vodjenje ljubavi izgleda kao nesto vise od seksa, nesto vise od slucajnog sparivanja dva tela. Postalo mu je teze da prekida svoje posete, a prvi sati na drumu bili su uvek ispunjeni sumnjama. Kuda se to, posle svega, uputio, i sta to pokusava da dokaze? Osecao se besmisleno zato sto se putovanjem udaljava od nje - sve to samo sa ciljem da provede noc u nekom kvrgavom motelskom krevetu na ivici nigdine.

Ipak je nastavio da se vozi, neumoljivo se krecuci unaokolo po kontinentu, osecajuci, kako je vreme proticalo, da je sve vise i vise u miru sa sobom. Ako je postojala ikakva nepogodnost, ona je jednostavno bila sto ce se to morati zavrsiti, sto nece moci doveka da zivi takvim zivotom. U pocetku mu je novac izgledao neiscrpan, ali posle pet ili sest meseci putovanja potrosio je vise od polovine. Polako ali sigurno, avantura se pretvarala u paradoks. Novac je bio zasluzan za njegovu slobodu, ali svaki put kad bi ga upotrebio da kupi novo sledovanje te slobode, takodje je sebi uskracivao isti toliki deo nje. Zahvaljujuci novcu mogao je da nastavi, ali je on isto tako bio i pokretac gubitka, neumoljivo ga vodeci natrag ka mestu na kome je poceo. Sredinom proleca Nes je napokon shvatio da se taj problem vise ne moze zapostavljati. Bila mu je dragocena sopstvena buducnost, i ukoliko nekako ne odluci kada treba stati, jedva da ce uopste imati buducnost.

U pocetku je bio najrasipniji, ugadjao je sebi odlazeci u mnoge prvoklasne restorane i hotele, pijuci dobra vina i kupujuci komplikovane igracke Dzulijeti i njenim braticima, ali Nes, u stvari, nije imao nikakve izrazite porive za raskosima. Uvek je ziveo suvise jednostavno da bi mnogo razmisljao o njima, a kad se jednom novina nasledstva istrosila, vratio se svojim starim skromnim navikama: jeo je jednostavnu hranu, spavao u jevtinim motelima, nije trosio gotovo nista na odecu. Povremeno bi sebi dao oduska kupujuci kasete ili knjige, ali to je bila granica. Stvarna pogodnost novca nije bila u tome sto mu kupuje stvari, nego cinjenica da mu omogucava da prestane razmisljati o novcu. Sada, kad je ponovo morao da misli o njemu, odlucio je da sa sobom sklopi pogodbu. Nastavice dok mu ne ostane dvadeset hiljada dolara, a onda ce se vratiti u Berkli i zaprositi Fionu. Nece oklevati; ovaj put ce to zaista uraditi.

Uspeo je da to razvuce do kraja jula. Ali bas kad se sve postavilo na svoje mesto, sreca ga je pocela napustati. Fionin bivsi prijatelj, koji je otisao iz njenog zivota nekoliko meseci pre no sto je Nes usao u njega, ocigledno se vratio posle dusevnog preokreta, i umesto da Nesov predlog odusevi Fionu, ona je samo plakala duze od sata objasnjavajuci mu zasto on ne moze vise da je vidja. Ne mogu da racunam na tebe, Dzime, ponavljala je. Prosto ne mogu da racunam na tebe.

Znao je, tamo u dnu, da je ona u pravu, ali to nimalo nije ublazilo primanje udarca. Posto je otisao iz Berklija, zapanjile su ga ogorcenost i ljutnja koje su ga obuzele. Te su vatre gorele mnogo dana, pa cak i kad su pocele da jenjavaju, nije se toliko povratio koliko je izgubio tle, propavsi u drugi, produzeniji period patnje. Melanholija je potisnula gnev, i uglavnom nije osecao nista osim tupe, neodredjene tuge, kao da je svemu sto vidi polako oduzimana boja. Vrlo kratko se zanosio idejom da se preseli u Minesotu i tamo potrazi zaposlenje. Cak je razmisljao da se vrati u Boston i zamoli da ga prime na stari posao, ali mu, u stvari, nije bilo stalo, pa je ubrzo odbacio takve misli. Ostatak jula nastavio je da luta, provodeci u autu isto onoliko vremena kao ranije, ponekog dana cak izazivajuci samog sebe da predje granicu iscrpljenosti: vozeci bez prekida sesnaest, sedamnaest sati, ponasajuci se kao da sebe kaznjava osvajanjem novih granica izdrzljivosti. Polako je pocinjao da shvata da se zaglavio, da ce, ukoliko se nesto ubrzo ne dogodi, nastaviti da vozi dok ne potrosi sav novac. Kad je pocetkom avgusta posetio Nortfild, otisao je u banku i podigao sve sto mu je ostalo od nasledstva, pretvorivsi celu sumu u gotovinu - zgodnu gomilicu novcanica od po sto dolara koju je smestio u pretinac napred u kolima. Tako je osecao da ima vecu kontrolu nad krizom, kao da je osipajuca hrpa novca tacna replika njegovog unutarnjeg stanja. Sledece dve nedelje spavao je u automobilu, primoravsi sebe na najstrozu stednju, ali su ustede bile na kraju nebitne, pa je zavrsio osecajuci se dzangrizavo i depresivno. Nije vredelo tako se predati, odlucio je, to je bio pogresan pristup. Namerivsi da popravi raspolozenje, Nes se odvezao u Saratogu i uzeo sobu u Hotelu Adelfi. Bila je sezona konjskih trka, i celu nedelju dana je svako popodne provodio na hipodromu, kladeci se u naporu da uveca svoj svezanj novcanica. Bio je siguran da ce ga sreca posluziti, ali je, osim nekoliko blistavih uspeha sa neocekivanim pobednicima, izgubio vise nego sto je dobio, i kad je najzad uspeo da se otrgne odatle, jos jedan komad njegovog bogatstva je nestao. Vec je bio na drumu godinu i dva dana, i ostalo mu je nesto vise od cetrnaest hiljada dolara.

Nes nije bio u potpunom ocajanju, ali je osecao kako mu se priblizava, kako je jos mesec ili dva dovoljno da ga baci u sveobuhvatnu paniku. Odlucio je da ode u Njujork, ali umesto da krene glavnim autoputem, opredelio se za strpljenje i lutao malim lokalnim drumovima. Zivci su pravi problem, rekao je sebi, pa je hteo da vidi hoce li mu spora voznja pomoci da se opusti. Krenuo je posle ranog dorucka u kafe-restoranu, a u deset sati nasao se negde usred oblasti Daces. Do tada je uglavnom bio zalutao, ali posto nije izgledalo vazno gde se nalazi, nije se ni trudio da pogleda mapu. Nedaleko od seoceta Milbruk, usporio je na cetrdeset, cetrdest pet kilometara. Bio je na uskom drumu sa dve trake, oivicenom livadama i farmama za uzgoj konja, i vec deset minuta nije ugledao nijedan drugi auto. Stigavsi na vrh male uzbrdice, odakle se pruzao cist pogled nekoliko stotina metara napred, najednom je ugledao jednu figuru kako hoda pored druma. To je bio neprikladan prizor u tom pastoralnom pejzazu: mrsav, izguzvan covek isprekidano je posrtao napred, iskrivljeno se teturajuci kao da ce pasti pravo na lice. Nes je prvo pomislio da je pijan, ali je onda shvatio kako je suvise rano ujutru da se iko nadje u takvom stanju. Mada uglavnom nije hteo da staje autostoperima, nije mogao da odoli, pa je usporio da bolje pogleda. Zvuk menjanja brzina upozorio je nepoznatog na njegovo prisustvo, i kad ga je Nes video kako se okrece, odmah je shvatio da je covek u neprilici. Bio je mnogo mladji nego sto je izgledao s ledja, nije imao vise od dvadeset dve ili dvadeset tri, i bio je gotovo sigurno pretucen. Odeca mu je bila pocepana, lice mu je bilo u posekotinama i masnicama, i po nacinu na koji je stajao dok se auto priblizavao, tesko da je znao gde se nalazi. Nesu je instinkt rekao da nastavi da vozi, ali nije mogao da se pretvara kako ne vidi mladicevu nevolju. Pre nego sto je i bio svestan sta radi, vec je bio zaustavio kola, spustio prozor na suprotnoj strani i nagnuo se da upita nepoznatog treba li mu pomoc. Tako je Dzek Poci stupio u Nesov zivot. Bilo to dobro ili lose, tako je sve to pocelo, jednog lepog jutra na kraju leta.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]