Broj 103
		U prvom licu

Izabrala i prevela s francuskog Mirjana Vukmirovic

Ani Zadek

NASI SINOVI

Neko se priblizava. Lupa na vrata.

- Ko je tamo?

- Ja sam.

- Ko je to, "ja"?

- Ja.

Glas mi je snazan.

Progovaram.

Dobro izgovaram francuski.

Nokti su mi kratki i negovani.

Umem da se poklonim.

Ujutro sam uvek veseo.

(Uvek veseo ujutro, posto bih vodio ljubav.)

Volim da pricam o svom zdravlju.

Da analiziram svoja osecanja.

Da pevusim ciganske pesme.

"... sunce sija,

sneg se topi,

a seva...",

da ucim pesmice napamet.

Da se satro sevim.

Previse se posmatram u ogledalu.

Hvalisa sam. Zderonja. Mekusac.

Izvestacen. Lazov. Bezvoljan.

Odvec siguran u sebe. Razbludan.

Nepostojan. Neodlucan. Uznemiren.

Cak pohotan u vodi.

Istovremeno sam i prijatan i odvratan.

Ali, od sutra...

Da li je greh voditi ljubav dva puta

zaredom sa svojom zenom?

I tri puta?

njene ruke.

njen smeh.

Ah, da, svinjarija.

Ah, devojcura jedna.

(Pre sam govorio: "Ah! Boze!")

Vecera je bila spremna, a ona nije jela.

Bila je lose raspolozena:

"Koncertni klavir, muzika, da li je klavir

najzad stigao? Da li su najzad isporucili taj klavir?"

Lepota! Umetnost! Venera Miloska!

Sve su to sitnice! Tricarije!

Ona mi svakog dana pricinjava bol.

Kao zub.

A nasi sinovi...

Jedan sa svojom bolescu,

drugi sa svojom pokvarenoscu (svira harmoniku u kuhinji i zaudara

mu iz usta),

treci sa svojom gluposcu.

On govori o poeziji, dobroti i religiji,

jer je lisen poezije, dobrote, religije.

Odvratna bitanga, eto, to je sve.

Njima bliski meni su neprijatni.

Njihovi prijatelji nisu moji prijatelji.

Pricaju o drustvu. Podsticu na

umerenost, i tom prilikom se opijaju.

Ali od sutra, ustajem rano.

Ne slusam vise muziku.

Ne citam vise romane.

Ne posecujem vise Cigane.

Ne izlazim vise bez sesira i bez rukavica.

A ipak, ispisujem na svojim noktima:

1 - para

2 - elektricitet

3 - Ajfelova kula

4 - gimnastika

5 - alatljika

6 - napredak

7 - telegraf

8 - Nebesko Kraljevstvo.

Na noktima malih prstiju - nista.

Od sutra, radim.

(Jos nekoliko lepih tema koje nisam naceo. A da ne govorimo o...)

Danas sam imao ukupno dvadeset misli.

Juce, samo jedanaest.

A od sutra, ne radim nista, ja se...

Pokricete me novinama.

KRALJ VALCERA

.... Parkove i vrtove,

uvek sam volela.

A vrtove Izole Bele,

svi su nam rekli da je to zbilja nesto

sto treba videti.

Narocito u ovo godisnje doba.

A posebno staklene baste.

Zanimljivost.

Nesto sto svakako treba videti.

"Jedan dan ne bi bio odvec dug."

Medjutim,

kad ponovo razmislim,

u tome nema niceg izvanrednog,

niceg odista posebnog,

niceg stvarno izuzetnog,

na stranu sto sam, prvi put, videla prava narandzina stabla.

Drvece s pravim pravcatim narandzama.

Fotogafisali smo ih.

Sa mnom u stojecem,

sa mnom u lezecem stavu,

u sedecem,

sa mnom oslonjenom na stub,

kako sedim na klupi,

kako lezim na travnjaku,

"Sa mnom kako hranim kosute"

i takodje

"Sa mnom kako stojim ispod magnolije".

Odista se pitam gde su te fotografije.

Pitam se da li smo ih cak ikad dali na razvijanje.

Svi ti filmovi,

sve te filmske trake,

to je steta, sve te filmske trake.

Sigurno bi nam pricinilo zadovoljstvo da ih sad opet vidimo.

To bi probudilo u nama uspomene,

cela istina! To uvek budi izvanredne uspomene.

To je kao kad sam,

onomad,

nabasala na tvoja stara pisma.

Pisma koja si mi pisao kad smo se tek upoznali,

(na pocetku, seti se, nijednog dana bez tvog pisma).

Sacuvati,

sacuvati, sacuvati,

baciti,

cvetovi u papiru, trake,

ljubavna pisma, fotografije,

stari usecereni bademi na kojima su ispisani datumi.

Ono sto je izvesno to je

da.

Svi od tog prave pornografske fotke.

Svi ih prave.

Bilo ko.

Perunike,

prvi bozuri,

prvi strukovi jorgovana naslonjeni nocu uz moja vrata.

Ujutro

otvarajuci ih,

dodirivala bih cvasti

nogom, od kolena do stopala,

u prolazu ih obarajuci.

Poruke nezne, reci blage, pisma ljubavna, Boze moj,

pisao si mi lepa ljubavna pisma.

ANI ZADEK (ANNI ZADEK) je rodjena 1948. u Lionu, gde zivi i radi. Objavila je sledece zbirke: Varburtonov kuvar (Le Cuisinier de Djarburton), 1979, Sudbina svilenih tkanina (La Condition des Soies), 1982, Nasi sinovi (Nos fils) sa dvadeset cetiri crteza Zan-Marka Skanresa (Scanreich) 1990, Kralj valcera (Le Roi da la valse), 1991. godine.

Sabina Mase

NA MOM PISACEM STOLU 1

vise gomila postanskih karata

pisma koja cekaju odgovor

olovke u boji

pozorisni program s fotografijom i sa mnom

usred skupine

stilo sto se umace u mastilo

kutija sa srcima od olovke dobijenim na poklon

sapun iz nekog austrijskog hotela

bela stipaljka za rublje

kutija sibica

fotografije moje bake kada je bila mlada

porculanska kutija u obliku srca s natpisom "verna ljubav"

tamnocrven i granat u crvenom tilu

cek koji treba popuniti

novcici od dvadeset santima

grozd od plastike

izvod iz bankovnog racuna

traka za kosu

komadic bele hartije koji sam otcepila od marke

dopisnica s polumajmunom prstasem fotografisanim nocu

sa crvom mamcem u ustima

paklo cigareta

krajicak papirne servijete

kutija traka za pisacu masinu

moja pisaca masina i ja koja se njom sluzim

casa iz koje sam pila sampanjac

pepeljara koju sam odavno kupila

da me podseca na jednu ljubav

NA MOM PISA?EM STOLU 2

moje ogledalo i moj odraz u njemu dok pisem

vaza sa dva struka zutilovke

fotografija ribe od plastike

okrugla zdela za caj

tanki listovi belog papira

dve knjige jedna o drugoj

reklama iz pedesetih godina s lepim cvetnim ukrasom

reprodukcija Mikelandjelovog crteza

fotosi portreti izdvojeni da bi se izbegao jedan problem

bocica lepka gumarabike

par makaza koje sam nasla u kuhinji

kljucevi pariza

moja providna kutija u obliku slikarske tube

daljinski telefonski uredjaj netaknut

moj fotografski aparat u vreci boje kajsije

moje fascikle s nedoteranim tekstovima

pokajnica madlene misel

vise ispravki jedne pesme

boca mastila

dve ukosnice

crna kutija s dijapozitivima

dve narukvice

poruka da je zvao pjer

plava kutija sibica

plav plavcat cajnik

abazur od ruzicastog stakla

dva cveta zutilovke opala sa svojih stabljika

prvi odeljak teksta koji govori o suncu

NA MOM PISA?EM STOLU 3

hotelska pepeljara

zelena jabuka dva paradajza

crveni lak za nokte

breskva sto opojno mirise

plehana kutija s mojim olovkama

nebeska svadba mircea elijadea

traka za kosu modra cista

novine od prekjuce

dnevnik koji pisem

moja leva ruka sa satom

omoti kristal

moja desnica sto drzi crvenu olovku

aktentasna iz koje vire

lepe trake

NA MOM PISA?EM STOLU 4

bela zdela za caj

plavo vostano platno

alatka za sve

dva kljuca od ovog stana

hartija s beleskama za jedno pismo

bela breskva

mikado svetloplavi upaljac i drska za olovku

misis delovej virdzinije vulf

presecena boca badenskog pica sto sluzi kao vaza

veoma lepoj ruzi koja se skoro sva sparusila

moja macka koja sedi pored mene

case "duraleks"

program izlozbe robera kombaa

moje cigarete polozene crveni lak za nokte

nacet paket "klineksa" moja futrola za pero na svom crtezu

moja zelena fascikla i njene trake

beli koverat koji stavljam ispod svoje ruke

dok pisem da ne bih umastila list.

SABINA MASE (SABINE MACHER) rodjena je 1955. Bavi se plesom. Saradnica casopisa "Banana Split" ("Banana Split"), "Umetnicke sveske" ("Cahiers d'Arts")... Objavila je zbirke: Vrlo nizak krevet (Le lit tres bas), 1992, Ne dirati, ne topiti (Ne pas toucher, ne pas fondre), 1993. godine.

Ana Talvaz

PESMA

Sum kise je dragocen,

klinasto pismo na oknu, predsoblje

oluje koja dolazi ili, naprotiv,

dosadno ocajanje vremena koje ne zna

sta ce sa sobom.

*

Uvece, moja macka zuri kroz prozor

( s kim li to razgovara, s mesecom

ili s farovima koji prolaze u noci?)

Bilo kako bilo, ona uporno posmatra, pocasni gost,

spokojnog repa, i ovog puta

bilo bi svetogrdje prekinuti je.

Ona veceras pripada sebi.

DRVO ZIVOTA

Zive boje, Eva,

Adam preko puta nje,

oko njih u grancicama

plodovi i zivotinje zemaljske, svi su tu.

Mozda bih mogla da dovedem jednu

i da je postavim, da li prema salonu,

ili prema vrtu? Nigde ta zivotinja ne bi bila

kao kod kuce. Povrh toga, suvise je lomna,

sto je svojstvo pecene zemlje.

Juce sam i ja otvorila atlas

da u njegovim bojama vidim kuda sam to putovala.

PLANETE

Nekad je samo Saturn imao prstenove,

sad ih i drugi imaju, te sam izgubila racun.

Kad ispitujemo nebesa da bismo saznali buducnost,

jedino je izvesno da smo podigli glavu.

Potom, sve ostaje da se vidi.

One imaju neceg licnog, te krupne zvezde

privremene; zaustavile su se za trenutak da popricaju.

*

Razocarenje. A zatim, kao da nista nije bilo, opet svezina,

obilje koncerata, ali svi su izuzetni i teraju

svaku stvar da kaze: ti mozes podici svet.

Mislim na svoje lice podignuto ka tebi,

na taj izraz nuditelja, koji se da lako zamisliti;

ali cinjenica je: tvoj glas je promukao,

a moje culo sluha nije bas kako valja.

*

Ruza vetrova je ponovo procvetala;

sve veze se jednog dana zavrsavaju.

Umetnost je imati prisnog prijatelja: najpre je trebalo

savladati umetnost govora. Zivimo

sami, umiremo sami, lekcija nikad

naucena - i to nije

kraj sveta.

GRMUSA

Za Olivjea Mesijana

Dugo je neprekidno cvrkutala u trsci.

Verovala sam da je zbog tog zanemela:
evo njenih krila, nogu, njenog repa, glave - brzo,
kako saznati, kako utvrditi da je to ona,
kako u to biti siguran?

		    *

Upravo zbog toga smo stigli:
ima mrtvih koje treba sahraniti,
slepih miseva izmedju ruza,
reka koje se ponovo penju u proslost,
imena gradova i utvarnih boravaka.

Nesto, nista, vetar, glas koji kaze dodji,
i zbog njih postajemo stranci.

ANA TALVAZ (ANNE TALVAZ) je rodjena 1963. Bavi se prevodjenjem. Saradjuje sa casopisima: "Poezija 88", "Banana Split", "Pesnicka akcija". Zajedno s Pjerom Martorijem prevela je pesme Dzona Esberija, koje su 1992. objavljene u zbirci Neko ko vas je vec video.

Zojs Mansur

SVEZA PAVLAKA

Moja majka me jede
Muci
I ne bi li me sprecila da je pratim
zakopava me
Ja jedem svoju porodicu
Pljujem na njene ostatke
Mrzim njene neobicne bolesti
I slusne halucinacije
Cuvajte se zubne paste
Koja beli a ne unistava
Vise vredi da se veselimo prozdiruci svoje
Nego da koracamo na cetiri sape
Locemo
Ili pokusavamo da se dopadnemo
Kcerima

NO? U OBLIKU BIZONA

Suvise cesto mislim na pogrebne obrede
Crvena ribica skace
Suvise cesto mislim na razorene grobove
Na mucna bdenja
Ne umem da odgurnem udovicu ni da omeksam njen pergament
Od davne davnine sluzavka grobalja
Zemlja je krov moje kuce

Kroz sve moje snove plovi zenski miris
Kao culna rana od najtanjih igala
Kao rusevina
Kako oterati leseve nosioce zaraze
Bezbrojan skup u narandzastim pizamama
I izloge antikvara
Kako zapecatiti katafalke a ne dirati u supu
Kako obrisati prasinu s mrtvaca a ne dodirnuti mu kapke
Kuda cu otici kad svi putevi budu nadgledani

SAMO? A SASVIM KRATKO

Druga Eva poslepodne
Sunce se topi u njenoj ridjoj kosi
Ridjoj kao talas njenih proslih mesecnica
(Krv mi je u glavi)
Cak i s odrubljenom glavom
Leptirica narogusena na plamen
Nosi jaja
Neki beru narandze
Pod lakim pljuskom
Drugi razmicu svoja bedra
Kijaju
O siroka noci okicena travom
Bludna
Zena koja sedi
S uspravljenim klitorisom
Jezik se povukao
Krv ne kulja vise
Zene poridje kao lisce
Pobele i plase se
Cuce i izrazavaju se u metaforama
Na svojoj histericnoj  kukici
O siroka noci dvojezicna ko autopsija
Druga Eva noc noc
U jodnim rastvorima sadasnje studeni
Sama na utabanom pesku

MANGOV PLOD

Zeljna sam mangovog ploda
Uzasavam se onih muskaraca koji ne znaju da jedu
Ne deleci svoju mudrost brzim kocijasima
Ti places
Jedini ranjen i izlecen mojom prijateljskom usnom
Vidis li falus se jede u ruci
Gladna sam prasine
Nema dovoljno prostranog stana
Nema veka ni plaze dovoljno prazne po mom ukusu
Koju su prethodnog dana uspavali Cezarovi potomci
Gubim perje bez jeze odvec tuzna da bih se branila

Srce mi je zeljno mangovog ploda
Ne treba nikoga ubiti
Danas se kaze iz opreza
Oci ljubavi su suve
Mrlje od ulja zamenjuju Epinal na nasim zidovima
Teske dvokolice zore
Prolaze neprekidno
Iza medveda od plisa
Pijani pogled zmije
I moja majka koja na engleskom sanja daleko daleko
Daleko mangov plod i njegov nocni miris

IZMERILI SU COVEKA

Izmerili su coveka izbeljenog krecom
Izmerili su moje stopalo bez prstiju
Na netacnoj vagi crkava
I pronasli samo teret moje duse
Jednake dusi pingvina
Lisenog njegovih krila

PISMO

Muklo pismo
pada na gustu travu
I umire
Ko ce procitati moju iscezlu ljubav?
Ko ce umeti da me sazaljeva?
Jedino deca znaju da pate a da sebe ne prodaju
Jedino bogovi znaju da citaju

LOTOVA ZENA

Treba oterati Lotovu zenu
Jesti hleb bez soli
Bez suza
Bez nje
Lakoma rastvorena ona bukti
Nataknuta lepljiva i na suvom stopalu dosade
Odsutna Pazljivo prateci otkucaje svoje stidnice ona zeva
U suprotnom smeru od erotskog nasilja
Smrt je zarazna
Ona uspravni barjak
Zeravica krvi pucketa Oko njenih kolena
Treba oblikovati izmet
Lizati anus
Zaroniti svoje lice u gorcinu starosti
Kositi zito sto previre u pazuhu
Upoznati uvredu Smrt uznemirenu crvima
Biljnu smrt ukocenu u orgazmu i trzaju
Sve osim nista vice zena
Nemojte me pustiti da odem
Treba oterati Lotovu zenu
Treba biti normalan

ZOJS MANSUR (JOYCE MANSOUR) je rodjena 1928. a umrla 1986. Objavlji- vala je kod mnogobrojnih izdavaca. Njena sabrana prozna i pesnicka dela izdala je 1991. izdavacka kuca Akt Sid.

Zenska poezija?

Upravo u zelji da razumeju ono "nepoznato koje ce otkriti zene pesnici", o cemu govori Rembo u svom pismu Pjeru Demniju, dva znacajna savremena pesnika: Alen Boske i Iv Bonfoa sacinili su gotovo istovremeno za razlicite izdavace izbore iz poezije znamenite pesnikinje proslog veka Marseline Debord-Valmor, propracene zanimljivim predgovorima - esejima o njoj i o zenskom pismu.

U jednoj od najnovijih takvih antologija objavljenoj 1994, koja ima pomalo neobican naslov: Poezija u Francuskoj od 1960 - 29 pesnikinja - antologija, a koju su sacinili jedna zena i jedan muskarac - Lilijana Zirodon i Anri Delui, ima culnih slika u izobilju. Recnik je, sto je odlika zenskog pisma, znacajniji od sintakse, jer su spisateljice odvajkada vise zanimale stvari nego njihovi odnosi. U cetiri pesme Sabine Mase to je gotovo na skolski nacin ilustrovano. Ona nabraja, redom, ne zaboravljajuci ni "komadic bele hartije koji je otcepljen od marke", stvari natalozene na svom stolu posle povlacenja plime dana i dogadjaja. Ako pesnikinja nagovestava, barem u sledecoj pesmi, neki odnos izmedju stvari, to je jedino njihovo trosenje, kvarenje, konacno pretvaranje u uspomenu. Ipak, kao da je ovo zanemarivanje svakog odnosa izmedju njih namerno. Pesnikinja stvari samo imenuje u okviru jednog ogranicenog prostora ne zato sto ne ume da ih poveze, vec zato sto to nece. To nisu ni nadreali- sticki spiskovi, jer poslednji stih svake pesme otkriva ironicnu igru.

Zacudo, u ovoj antologiji gotovo da i nema opisa prirode koji su tako cesti u delima zena pisaca i kojima se one odlikuju. Od pesnickih formi sve su zastupljene, ali je najcesci slobodan stih razlicitog ritma. Cak ima i kaligrama. Ali, za razliku od svojih prethodnica, savremene francuske pesnikinje retko koriste aleksandrinac i sonetnu formu. Nekima, najboljima, cak ocigledno i nije do forme. Gotovo svi pravci su zastupljeni, te se stice utisak da su izabrani iz hira, a ne zato sto se autor nuzno pokoravao njihovim pravilima.

Kao da su gotovo sve pesnikinje "morale da uludo potrose toliko snage na oslobadjanje od spoljasnjih stega, te stizu pomalo zadihane do onog stepena odakle polaze muski pisci velikog zamaha", kako je tacno primetila Virdzinija Vulf povodom dzejn Ostin, sestara Bronte i Dzordz Eliot. Ali, cetiri pesnikinje cije su pesme izdvojene iz ove Antologije i prevedene imale su dovoljno snage da raskinu sve ono sto ih cak i formalno sputava: u pesmama Sabine Mase stvarima se osporava moc, u pesmama Ani Zadek srecemo ironiju, kod Ane Talvaz - mirnu iskrenost, a kod Zojs Mansur - crni humor, cak opscenost. Ona je jedina pesnikinja u ovoj antologiji cije je delo dovrseno, jedino je ona umrla i jedino su njene pesme, u kojima na surov nacin izrazava kolektivno ludilo, izabrali antologicari Zirodonova i Delui. Sve ostale pesme su same pesnikinje poslale uglavnom iz neobjavljenih rukopisa, u cemu je i originalnost ove antologije. Antologicari su birali pesnikinje, a ne i njihove pesme. Stihovi Zojs Mansur, Ani Zadek, Ane Talvaz i Sabine Mase, objavljeni u ovoj antologiji, podsticu radoznalog citaoca da bolje upozna njihovu poeziju. A i to je jedan od razloga zasto se antologije sastavljaju i objavljuju.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]