Broj 103
		U prvom licu

Miroslava Smiljanic-Spasic

U jednom su se svi slozili: ovaj prevodilac, esejist, kriticar, novinar, mislilac, covek izuzetne radne energije, retkih mogucnosti i interesovanja, izuzetan stvaralac na nekoliko podrucja, plemenit covek u svakoj prilici, iskricav kozer, podsticajan sagovornik cak i kao neistomisljenik, buntovni zagovornik istine i pravde, iznad svega redak znalac siroke kulture (kako je to formulisao Svetozar Ignjacevic) - nesumnjivo je svojom zivom prisutnoscu obelezio nekolike posleratne decenije nase kulture.

Put Aleksandra I. Spasica karakteristican je za generaciju mladih intelektualaca iz gradjanskog staleza koja se formirala neposredno posle rata, i koja se, preturivsi preko glave uzas okupacije i posleratnu glad, u svojim prvim profesionalnim koracima suocila s birokratskom uskogrudoscu i osornoscu nepovoljnog okruzenja, protiv kojeg se borila moralnim otporom, intelektualnom gladju i otvaranjem sopstvenih prozora ka svetu - dobrim delom kroz ovladavanje stranim jezicima, kaze S. Ignjacevic: Briljantni pripadnik tog pionirskog narastaja, maturiravsi u cuvenoj Prvoj muskoj gimnaziji i diplomiravsi s izuzetnim rezultatima na novoosnovanoj Katedri za opstu knjizevnost, vec se sve to vreme afirmisuci kao pesnik, kriticar, novinar i prevodilac, A. I. Spasic se krajem 50-ih, kao clan grupe mladih kriticara oko Kulturnog dodatka Politike, iskazao kao knjizevni kriticar svezeg znanja, britkog suda, smelih, nekonvencionalnih pogleda i nepotkupljiv - dovoljno da posle dve godine ostane bez ovog angazmana. Saradnja u novoosnovanom Centru za teoriju knjizevnosti (1959-1962) bila je plodotvorna, no, nazalost, takodje okoncana u neprijatnim okolnostima; zato je uzivanje statusa samostalnog umetnika (1962-1967), koji je njegovom samostalnom duhu najvise i odgovarao, ogromno uvecalo njegovu kriticko-prevodilacku bilbiografiju. Kao novinar Tanjugovog specijalizovanog Servisa za kulturu, nauku i umetnost (1967-1973), ovaj strastveni citac enciklopedijskih zanimanja dodatno je prosirio svoje vidike. Otvorenost za nove izazove odvela ga je 1973. u vode novog, privlacnog i kobno efemernog medijuma, televizije, cijem je jednom segmentu takodje udario pecat svojom visokom profesionalnoscu. Kao Fulbrajtov stipendista (1984-1985), svoj bostonski lektorat srpsko-hrvatskog jezika i kulture vodio je s istim entuzijazmom i predanoscu s kojima i druge svoje poslove. Poslednjih godina upustio se u novu igru: privatno izdavastvo, gde je mogao da ostvari svoj san o pravljenju knjige od prevoda do pakovanja.

Siri krug poznavao je Aleksandra Spasica kao televizijskog autora. Tu su njegov redak govornicki dar (R. Popov se seca nekadasnje turneje Usmenih novina lista Student po devet gradova Srbije 1958, u kojoj je i sam sudelovao), njegovo glumacko iskustvo (u Akademskom pozoristu "Lola Ribar", u filmovima "Subotom uvece", "Karolina Rijecka", "Aleksa Dundic"), dopunjeni znanjem, licnim sudom i smeloscu, uspeli da iz ovog varljivog medijuma izvuku i na najbolji nacin iskoriste njegove skrivene mogucnosti, ostavljajuci za secanje izvanrednu seriju o Krsti Hegedusicu, esej o maslinama (gde se, po R. Popovu, vratio svojoj mladenackoj ideji o sustini slovenskih knjizevnosti u fenomenu ziv-mrtav), intervjue sa svetskim piscima (Sarojanom, Koldvelom, Ginzbergom), hronike Sajma knjiga, nebrojene britke prikaze knjiga, i, u smelim prodorima, izazovne emisije Kino-oka, od kojih su, u vreme cernobiljske katastrofe i moci nuklearnog lobija, tri emisije o nuklearnim centralama, kao tri uzbudljive filozofske drame, predstavljale vrhunac njegove TV karijere - ali, zbog pregrejanosti obrasca i siline osvojenog uticaja nad milionskim auditorijumom, i pocetak njegovog zvanicnog uklanjanja sa TV scene. Poslednjih godina, istiha vodeci emisije "Otvorena knjiga" i "Ziza", ponesen - kako kaze R. Popov - vajthedovskim i sjuzanlangerovskim filozofemima, propovedao je razumnost nasuprot ideologiji smrti, vracajuci se ideji fatuma ziv-mrtav.

Blizi prijatelji, pak, Acu Spasica vise vide kao gutenbergovca, i tu njegove delatnosti knjizevnog kriticara i one knjizevnog prevodioca smatraju neodvojivima. Ivan Colovic seca se nekadasnje neformalne knjizevno-prevodilacke radionice kojoj je, uz A. I. Spasica kao spiritus movens, S. Djordjevica, S. Lebedinskog, M. Spasic i J. Janicijevica, i sam pripadao, i koja je krajem 50-ih i pocetkom 60-ih pisala po beogradskim novinama i casopisima, videci u njoj - u siroj kulturno-istorijskoj perspektivi - deo jednog projekta uskladjivanja domaceg knjizevno-kritickog misljenja s tada relevantnim standardima u evropskoj i americkoj knjizevnosti. Mladi studenti svetske knjizevnosti, ucenici Z. Gavrilovica, R. Dimitrijevica i N. Milosevica, hteli su kod nas da ukinu parohijalni kriterijum u vrednovanju knjizevnosti, kaze R. Popov, cemu se javno mnjenje, mahom ono politicko, zestoko usprotivilo. Prednjaceci u ovim pokusajima, A. I. Spasic i S. Djordjevic su, seca se I. Colovic, vec u vremenu od 1957. preveli citav niz anglo-americkih autora, pre svega americkih novih kriticara (Eliot, Mjur, Velek, Voren, Kauli, Matijesen), uvodeci u nasu knjizevnu kritiku nove termine, pojmove i metode. Tim kanalima dobili smo i prve (posredne) informacije o praskoj lingvistickoj skoli, ruskom formalizmu. Prevodjenje teorijske literature nesumnjivo je u isti mah predstavljalo i prosirivanje horizonata, metoda i racnika ciljnog jezika, istrazivanje njegovih novih granicnih mogucnosti.

U prirodnom jedinstvu misljenja, Aleksandar Spasic je osvojeno znanje i prakticno primenjivao u svojim kritickim tekstovima. Veliki broj ogleda o pojedinim temama ili autorima (Tagorova tehnicka poetika, Knjizevni pogledi T. S. Eliota, ogledi o Stejnbeku i Hemingveju, na primer) kao dominanta odlikuju solidna teorijska osnova, veoma istancan smisao za knjizevnu analizu i sposobnost za sinteticke ocene i sudove, smatra S. Ignjacevic. Ova dominanta obelezavala je njegov esejisticko-kriticarski rad tokom svih potonjih decenija pisanja za radio, novine i televiziju, zavrsno sa posthumno emitovanim TV esejom "Istorija kao umetnost".

No, osnovna vokacija Aleksandra Spasica ipak je bilo samo prevodjenje, i on joj je ostao veran doslovno do svog poslednjeg dana. Sa sigurnoscu se moze reci da on ostaje jedan od nasih najvecih prevodilaca s engleskog jezika u posleratno doba. No, i sa ove strane gledajuci, ne moze se dovoljno naglasiti da je A. I. Spasic bio prevodilac-krcilac novih puteva, koji je za nas otvorio nova polja antropoloske, psiholoske, socioloske, filozofske, knjizevno-teorijske literature, odnosno, humanistike u najsirem smislu, iduci od Froma, Rajhenbaha, Veleka, Vorena, Langerove, Snoua, preko Sapira, Boasa, Vajtheda, do Haca, Ricardsa i Hofera.

Bibliografija, cija obimnost niposto ne ide na ustrb kvaliteta, pokazuje da se njegov radoznao i radostan duh predavao i drugovrsnim prevodilackim izazovima, te da je s podjednako nadahnutom predanoscu prevodio i poeziju, i klasican roman (P. Bak), i erotsku prozu najviseg reda (Klelandova Fani Hil), i zivotno sveznalastvo Ginisove knjige rekorda. Poslednjih bolnickih dana, uporedo s antropoloskom studijom o duvanu Ricarda Klajna i bajkama Beatriks Poter, krenuo je i u prevodjenje Tri coveka u camcu Dzeroma K. Dzeroma resivsi da se vrati svojoj decackoj lektiri na kojoj se ucio engleskom jeziku i besprekorno je prevede, i nehotice je (da li?) zatvorio krug najlirskijom mogucnom prevodilackom zavrsnicom.

Po sopstvenom iskazu, Aca Spasic je prevodilastvo shvatao kao znalstvo (svedoci S. Ignjacevic), kategoriju koja obuhvata i zanat i umetnost. Kao znalac, odabirao je ono sto ga izvesno zanima i sto temeljno poznaje, igrajuci onu kod nas tako poznatu ulogu urednika u senci; kao umetnik, nadahnuto je nagonio jezik da mu otkriva i ustupa svoja nova, dotad nepoznata lica - ali, nikad nije pokusavao da se nadigrava s piscem, da (po poznatoj izreci B. Zivojinovica) "nadirodjuje Iroda".

Uvek ceneci i promovisuci ponos prevodilacke struke (dovrsio je portret Jovan Janicijevic), Aleksandar Spasic je tokom tri decenije nesumnjivo bio jedna od najistaknutijih figura prevodilacke staleske organizacije - sekretar Udruzenja, u vise navrata clan njegove uprave i raznih komisija i zirija, u vreme uspona (1978-1980) njegov predsednik, u toj ulozi potpisnik Samoupravnog sporazuma s izdavacima, jedan od stubova jugoslovenske prevodilacke organizacije (sekretar Saveza, do kraja clan njegovog Predsednistva), istaknut poslenik na Kongresu FIT 1990, veliki komunikator u prijateljevanju s kolegama iz drugih krajeva nase nekadasnje domovine, koji svi podjednako ostaju ozalosceni njegovim odlaskom.

Aleksandar I. Spasic je nesumnjivo ustanovio jedan visokozahtevan prevodilacki majstorski metar, koji ce u svim buducim vrednovanjima ovog umetnickog zanata morati da se uzima u obzir.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]