Broj 103
		U prvom licu

Slobodan Djordjevic

Zajedno smo Aca Spasic i ja dozivljavali, prezivljavali i izivljavali stosta u vreme naseg intenzivnog druzenja - od 1956. do otprilike 1966. U neku ruku, u stvari, bilo je slicnosti u nasim biografijama i pre nego sto smo poceli da se druzimo: bili smo deca rano ostala bez oceva, bili smo Dorcolci, bili smo djaci iste gimnazije (tada Prve muske), gde smo jedne skolske godine cak bili u istom razredu. U tom, petom, raz- redu (po starom) osnovali smo s nekoliko drugih djaka nesto kao ekskluzi- van debatni kruzok, ili klub, kako smo ga mi tada nazivali, koji je - ko ce sad znati zasto - posle nekoliko sednica prestao da postoji, ali koji smo, valjda kao prvi dozivljaj intelektualnog zajednistva, i kasnije cesto pominjali.

Zajedno smo se 1956. godine upisali na Grupu za opstu knjizevnost i teoriju knjizevnosti Filozofskog fakulteta.

Zajedno smo Aca i ja poceli da prevodimo s engleskog, mada se on tog posla bio latio nesto ranije od mene, pa sam se ja za prevodjenje zainteresovao pod njegovim uticajem, jer se 1957. godine ono jos moglo nazvati poslom: obojica smo u prevodjenju videli mogucnost kakve-takve zarade, sto je, rekao bih, bio i nas jedini "prevodilacki" motiv u to vreme. Komunikativniji od mene, i vec poznat u nekim redakcijama, a Aca je, na moju molbu, odneo moj prvi prevod u "Knjizevne novine", gde je ovaj i izasao - desilo se - pod njegovim imenom. Otprilike tada - u svakom slucaju znatno pre no sto smo postali zvanicni kumovi - Aca mi je kumovao na svoj uobicajeni nacin nadenuvsi mi nadimak. Posle jedne dramaticne partije pokera, naime, on je njoj posvetio jedan kraci epski spev parodirajuci Homera, po svoj prilici i ne znajuci tada da je engleski pesnik Aleksander Poup dva veka pre njega istim uzvisenim stilom opisivao partiju ne pokera nego stare igre omber u svojoj parodiji "Otmica vitice".

Zajedno smo 1958. godine, s Ivanom Colovicem i Slavkom Lebedinskim, poceli da pisemo knjizevne prikaze za "Politikin" Kulturni dodatak. Pokojni Risto Tosovic, tadasnji urednik dodatka, kao ni Maks, njegov saradnik, nije se mesao u nas rad, ali posle otprilike dve godine, za koje smo vreme mi uglavnom negativno ocenjivali domacu knjizevnu produkciju, morao je da se prikloni pritisku nasih starijih kolega koji su se u Socijalistickom savezu brinuli o kulturi, pa mi vise knjige za prikaz nismo dobijali.

Zajedno smo Aca i ja, sa Mirom Smiljanic, 1960. godine postali stalni honorarni saradnici upravo osnovanog Centra za teoriju knjizevnosti i umetnosti pri Katedri za svetsku knjizevnost, u kojem je vec bio zaposlen Jovan Janicijevic. Iste godine smo, kao apsolventi, primljeni u tada jedinu politicku stranku, iz koje ce nas - opet zajedno - izbaciti tata tog centra, odnosno instituta, i jednog njegovog nabedjenog saradnika.

Zajedno smo diplomirali septembra 1962. Nezaboravan je pismeni deo diplomskog ispita po onome sto je Aca iz cista mira - ili, mozda, iz cista nemira - uradio. Pisuci o Aristofanovoj komediji i njenom uticaju na komediografe u epohi helenizma, on je izmislio dve komedije (a rekao bih i njihove autore) i ukljucio ih medju autenticna dela. Nijedan od dvojice profesora koji su Acin radi procitali, i dali mu najvisu ocenu, nije primetio podvalu. Doduse, oni nisu ni bili strucnjaci za anticku knjizevnost, ali uveren sam da bi i strucnjak naseo Acinim fiktivnim naslovima (i imenima), toliko su oni kongenijalni bili (jedan je naslov, kako Mira kaze, glasio Megaranin i Beocanka). Oslanjajuci se na vizantijsku kulturnu tradiciju i stvarno ime poznatog hriscanskog apologeta, Aca je jednog naseg profesora prozvao Gagije Laktancije Grebus, i ne sluteci da ce taj gospodin karijeru zavrsiti u inostranstvu, kao apologet srpskog nacionalizma. Taj nadimak poznat je bio samo Acinom najuzem krugu, ali jedan drugi rasirio se medju studentima. Terajuci segu sa frankofonima i frankofilima u Institutu za teoriju knjizevnosti, Aca je jednog drugog profesora krstio Zoksa, prema izvitoperenom prvom slogu njegovog prezimena, sto su neki drugi studenti skracivali na Zoks. U tom humornom preziru prema francuskom jeziku i knjizevnosti on je otisao i dalje: izglavio je knjizevnog teoreticara Marsela Merkantjea, cije se ime, uredno ispisano i na francuskom, nalazi u indeksu naseg prevoda Velekovih Kritickih pojmova. Na njega se privatno pozivao cesto, a siguran sam da i u nekom objavljenom radu Aca pominje tog svog duhovnog lutka kao "cuvenog" francuskog teoreticara knjizevnosti.

Zajedno smo krajem 1962. godine, s Mirom Smiljanic, zapoceli postdiplomske studije. I, zajedno, nikad nismo magistrirali. Na samom kraju tih studija, 1964. godine, zajedno su nas podvrgli rigorozu kakav, verovatno, nije zapamcen medju postdiplomcima, te je zato i mogao biti motivisan jedino ekstraprofesionalno. To nije bio ispit, vec saslusanje. Nasa afera s tatinim sinom, a tata je bio sef katedre, nije mogla proci i bez takvih posledica.

Zajedno smo Aca i ja preveli prvu knjigu za Nolitovu biblioteku "Sazvezdja" (urednik Milos Stambolic), kasnije najcitaniju kolekciju u svim kulturnim centrima tadasnje Jugoslavije. Bila je to Fromova knjiga Bekstvo od slobode, koja je od 1964. do danas desetak puta prestampavana. Kako se prevod radi zajednicki? Ocigledna mogucnost sastoji se u podeli izvornog teksta na dva dela. Ali mi smo hteli da radimo simultano. Stoga smo mislili da jedan od nas deset minuta diktira prevod drugom, koji tada ima samo ulogu daktilografa; po isteku tog vremena, uloge se menjaju. Naravno, i rezultat je bio slican onome sto daju simultani prevodioci, pa je iziskivao temeljnu redakciju. Uprkos takvom iskustvu, mi smo i narednu knjigu za istu biblioteku - Radjanje naucne filozofije Hansa Rajhenbaha - preveli istom metodom. Pri redakciji prevoda, medjutim, morale su izbijati i nesuglasice, ako ni zbog cega drugog, a ono zbog toga sto je svaki prevodilac branio svoje tumacenje i svoja resenja. Zbog toga smo, vise precutno, odlucili da ubuduce izvorni tekst delimo, usaglasavajuci terminologiju i transkripciju imena. Tako smo preveli Velek#Vorenovu Teoriju knjizevnosti za Nolit i Velekove Kriticke pojmove za "Vuk Karadzic". Ipak, taj simultani metod pokazao se produktivnim kada smo, jednom prilikom, prevodili nekoliko pesama Bajrona, Kolridza i Kitsa: zajednicko sastavljanje pojedinacnih stihova stvaralo je, umesto mucnog osecaja, atmosferu igre i razdraganosti. Mislim da bi Aca voleo da procitam zavrsnu kvintu iz Kitsovog "Soneta miru", koju je i sam jednom koristio na televiziji:

Evropo, nek sazna sila despotije
Da vec nisi vise na poraza polju;
Ne daj da ponovo okove ti lije;
Zakonima sputaj silnih samovolju;
Tad uzasi prosli dace sudbu bolju.

Zajedno, imali smo tada pedeset godina.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]