Nijanse sivog
Stanislav Baranjcak
Prevela s engleskog
Irena Zambelic
Ako danas pitamo bilo koju grupu poljskih kriticara da, po svom
misljenju, sastave liste pet najvaznijih pesnickih dela objavljenih
u Poljskoj osamdesetih godina, mozemo biti sigurni da ce svaka od tih
lista sadrzavati bar jednu knjigu Ceslava Milosa, Izvestaj iz opsednutog
grada Zbignjeva Herberta, i Ljude na mostu Vislave Simborske. Poslednje
delo Mirona Bjalosevskog Oho mnogi smatraju jednim od najvecih knjizevnih
dogadjaja poslednjih godina, ali iako neki Bjalasevskog nazivaju klasikom,
za mnoge je on jos uvek nedovoljno ortodoksan i antipoetican da bi u
njemu videli ista vise od knjizevnog eksperimentatora. Nasuprot tome,
podjednako zasluzena slava Simborske pociva na izuzetno cvrstim temeljima
javnog priznanja. Sa izuzetkom Herberta, u Poljskoj verovatno ne postoji
drugi veliki pesnik koji uziva toliku opstu naklonost. A medju mnogim
priznatim pesnikinjama koje su doprinele savremenoj poljskoj knjizevnosti,
Simborska je, svakako, najbolja.
Njena karijera, koja se proteze duz citavog posleratnog perioda, daleko
je od dramaticne, utoliko pre sto Simborska namerno izbegava javni
zivot i komentare o svom zivotu i radu. Umesto toga, njenu biografiju
obelezavaju retka izdanja zbirki pesama, od kojih je svaka sledeca tanja
ali i bolja od one prethodne. Simborska je rodjena 2. jula 1923. godine,
u malom gradu Bnjinju u Poznanskoj oblasti. Od 1931. njen zivot je usko
vezan za Krakov, gde je od 1945. do 1948. studirala Poljsku knjizevnost
i sociologiju na Jagjelonskom univerzitetu i gde je posle 1953. godine
radila kao urednik za poeziju lokalnog knjizevnog nedeljnika. Svoj prvi
clanak u knjizevnim novinama je objavila 1945, ali planirano izdanje
njene prve zbirke 1948. godine nije odgovorilo politickim zahtevima:
knjiga nije bila ideoloski dovoljno ortodoksna za staljinisticko
vreme. Prvo delo Simborske, pod naslovom Ono za sta zivimo, izdato je
tek 1952, a za njim je sledilo Pitanja postavljena sebi (1954).
Semanticka razlika izmedju ovih tekstova mnogo govori: od programske
odlucnosti implicirane prvim naslovom njena poezija u sledece dve godine
prerasta u intelektualni nemir i moralnu patnju. Zaista, sve njene
kasnije pesme mogu se okarakterisati kao pesnicko "pitanje postavljeno
sebi". Svako njeno sledece delo, propraceno sve vecim kritickim
odobravanjem, pruza potvrdu ovoj tvrdnji: Dozivanje Jetija (1957), So
(1962), Milioni Osmeha (1967), Osim za milost (1972) Veliki broj (1976)
i konacno Ljudi na mostu (1986). Objavila je i brojne prevode francuske
poezije kao i zbirku kratkih duhovitih eseja o raznim neknjizevnim delima,
pod nazivom Neobavezna lektira (1973). Kao izuzetno povucena licnost
medju poljskim piscima, Simborska ipak zauzima politicki stav kad je to
neophodno: bila je u grupi intelektualaca koji su 1977. godine osnovali
Leteci univerzitet, a posle uvodjenja ratnog stanja uporno je odbijala
da prihvati drzavne nagrade. Njeno delo je prevodjeno na mnoge jezike;
vec nekoliko godina prihvacena je i rado citana i u Sjedinjenim Drzavama,
zahvaljujuci izdanju dvojezicnog izbora njenih sedamdesetak pesama,
pod naslovom Zvuci, osecaji, misli (1981).
Na prvi pogled delo Ljudi na mostu ne odstupa od uobicajenog postupka
Simborske: ono neprekidno sledi tematsku, filosofsku i stilsku nit koja
je zapoceta i razvijena u njenim prethodnim delima. Ipak, po mnogo cemu
ovo je najbolje ostvarenje Simborske, najvisa tacka njene inace uspesne
karijere. Mada sa jedva dvadeset dve pesme, koje se pojavljuju posle
deset godina pauze, ova zbirka cini jasnim stvaralacki metod Simborske:
graditi pesmu kao krajnje ironicnu misao koja se razvija iz neverovatno
jednostavnog opazanja.
Da budemo jasniji, logicka konstrukcija tipicne pesme Simborske mogla
bi se opisati kao trodelni proces. Prvi korak je uobicajeno opazanje ove
ili one cinjenice. Drugi korak je iznenadno, ali spremno protivljenje,
nesto poput "u redu, ali..." - kao da je um prihvatio cinjenicu, ali
u isto vreme uocava njene neocekivane logicke posledice. Treci korak
se sastoji u pronalazenju stilskog sredstva koje ce ogoliti medjusobnu
suprotstavljenost prvobitnog opazanja i njegovog logickog ali neocekivanog
sleda, stvarajuci tako prostor za ironiju inherentnu njihovom neskladu. U
tome je vazno da i prvi i drugi korak predstavljaju osnovni proces svesti,
svojstven svakodnevnom misljenju prosecnog pojedinca. Samo je treci
korak jedinstven pesnikinjin dodatak. Drugim recima, Simborska otkriva
ironiju koju bi mogao da otkrije zapravo bilo ko. Medjutim, nacin na
koji ona pojacava intenzitet ironije i dovodi je do citaoceve paznje,
otkriva njenu jedinstvenu inventivnost i majstorstvo.
Najbolji primer ovog postupka je pesma "Na dnevnoj svetlosti". Opazanje
koje u ovom slucaju vodi ka logickom lancu reakcija (a koje je samo
indirektno implicirano kroz citavu pesmu) granici se sa ociglednim:
pesnik Kristof Kamil Bacinski imao je samo dvadeset tri godine kad je
umro herojskom smrcu u Varsavskom ustanku 1944. godine. Sledi "u redu,
ali...". U redu, ali sta bi bilo sa njim da je preziveo? Kakav covek bi
on postao u posleratnoj Poljskoj? Da li bi jos uvek bio heroj?
Ovde u stvari pocinje pesma. Ona opisuje jednog starijeg pisca (njegovo
ime, Bacinski, otkriva se kasnije u pesmi) koji nije nista drugo do
obican covek u godinama, koji sedi u trpezariji drzavnog doma za pisce
u Zakopanima i ne privlaci niciju paznju. Poetsko otkrice ne lezi samo u
ocrtavanju jasnih fizickih i socijalnih crta ovog portreta, vec u onome
sto je Roman Jakobson nazvao "poezija gramatike": kroz citavu pesmu,
pogodbeni nacin - kome se daje naglasak zahvaljujuci mestu u stihu - sve
je ucestaliji, da bi dominirao krajem pesme. Odgovor na pitanje "Sta bi
Bacinski postao da je preziveo" moze biti dat samo u pogodbenoj formi,
ali, ironicno, upravo odjek te forme daje odgovoru tezinu neopozive
presude:
Cekajuci da ga posluze supom od rezanaca, on bi
citao dnevne novine
sa ogromnim naslovima, a malim oglasima
ili bi lupkao prstima po belom stolnjaku, rukama
koje davno nisu koriscene,
ispucale koze i nabreklih vena.
Ponekad bi poneko
viknuo sa vrata: "Gospodine Bacinski, telefon za Vas"
i ne bi bilo niceg cudnog u tome
sto on ustaje, ispravlja svoj dzemper
i polako odlazi ka vratima.
Pred tim prizorom niko ne bi
prestao da govori, niko ne bi
ukocio svoj gest ili udisaj
zato sto bi se taj uobicajeni dogadjaj
smatrao - kakva steta -
samo uobicajenim dogadjajem.
Uprkos diskretnim politickim aluzijama u pesmama kao sto je "Na dnevnoj
svetlosti" i uprkos opstoj perspektivi mnogih drugih pesama iz ove zbirke
Ljudi na mostu isticu Simborsku kao specificnog i nepogresivog pesnika
individualnosti. Ali, buduci da je jedan od najprisutnijih univerzalnih
problema nase epohe bas teror masovnog, odbrana prava na pojedinacno
misljenje postaje kod Simborske svojevrstan politicki cin. Svaka od njenih
pesama preuzima, na svoj nacin, zadatak da odbrani jedinstvenost svakog
pojedinca od nametnute uniformnosti; odsustvo nacela od determinizma;
konkretnost postojanja od apstrakcije vremena; izuzetak od pravila; pravo
na sumnju od slepe samouverenosti utopije. U jednoj od svojih pesama
Simborska prikazuje lik savremenog Noja, a kao dokaz verodostojnosti
njeno delo postaje Nojeva barka, gde svaka pojedinacna vrednost moze
biti spasena od potopa uniformnosti:
Neprestana kisa upravo pocinje da pada.
U barku, a kuda inace:
vi pesme za jedan glas,
licna sreco,
izlisni talenti,
suvisna radoznalosti,
tuge i strahovi kratkog daha,
nestrpljivosti da se sagledaju stvari sa svih strana.
Reke bujaju i preplavljuju svoje obale.
U barku: svi vi svetlo-tamni i polutonovi
vi detalji, ornamenti i hirovi
vi ludi izuzeci
zaboravljeni znaci
neizbrojive nijanse sivog...
Ako se ova barka pomeri, to ce biti samo zato sto je nosi njena
poetska ironija. Mnogi kriticari su vec isticali da se ironija Simborske
pojavljuje u prelivima "neizbrojive nijanse sivog". Karakteristicno je,
ipak, da ironicna distanca, bez obzira na specificnost forme ili stepen
intenziteta, uvek sluzi kao sredstvo za odbranu prava pojedinca na njegovu
jedinstvenost, sumnju, razlicitost misljenja. Ovo je narocito uocljivo u
onim njenim pesmama koje prividno osudjuju te stavove, a u stvari uvode
govornika cije je vidjenje direktno suprotstavljeno autorovom - cilj
ovih pesama je da govornik tokom svog monologa diskredituje sam sebe
(i uverenja koja predstavlja). Takav slucaj imamo u pesmi "Misljenje o
pornografiji" gde se govornik sa smrtnom ozbiljnoscu pridrzava stava da
"nema niceg izopacenijeg od misljenja".
Nema niceg izopacenijeg od misljenja.
Ta vrsta obesti dziklja kao trave koje vetar nosi
po polju prostrtom za bele rade.
Nema niceg svetog za one koji misle.
Drsko nazivanje stvari po imenu,
dvosmislene analize, pohotne sinteze,
mahnitost, razvratni lov na puke stvari,
besramno dodirivanje osetljivih subjekata,
uzavrela diskusija - to je muzika za njihove usi.
Na cistoj dnevnoj svetlosti ili pod prekrivacem noci
prave krugove, trouglove ili parove.
Partnerove godine ili pol nisu vazni.
Njihove oci se cakle, njihovi obrazi crvene.
Prijatelji zavode prijatelje sa pravog puta.
Degenerisane cerke skrnave svoje oceve.
Braca podvode svoje mladje sestre.
Oni vise vole plodove
zabranjenog drveta znanja
nego ruzicaste zadnjice iz modnih casopisa -
sve je to pojednostavljena pornografija.
Knjige koje vole nemaju slika.
Kakva raznolikost lazi u pojedinim recenicama
koje su obelezili prstom ili olovkom.
Sokantni su ti polozaji i
neproverena jednostavnost sa kojom
jedan um uspeva da oplodi drugi;
Te poze ni Kamasutra ne poznaje.
Tokom tih njihovih susreta jedino sto isparava je caj.
Ljudi sede na stolicama i micu usnama.
Svako prekrsta noge
ali tako da jedna uvek ostane na podu,
dok druga landara po vazduhu.
Tek tu i tamo poneko ustane
ode do prozora
i kroz pukotinu u zavesi
kradom proviri na ulicu.
U poslednjim redovima ovog monologa, samouvereni govornik nenamerno
otkriva pravu prirodu "zakona i reda" koje podrzava: to je realnost
totalitarne zemlje u kojoj svaki akt misljenja podrazumeva strah od
policijskog progona. Isto narativno sredstvo jos vise otvara perspektive u
zbirci pesama Ljudi na mostu. Ovde imamo monolog neprijatelja umetnosti,
koji smatra da je umetnicko "zaustavljanje vremena" bezvredno rusenje
svetskog reda:
Ova slika nikako nije nevina.
Vreme je ovde zaustavljeno.
Njegovi zakoni se vise ne postuju.
Liseno je svog uticaja na razvoj dogadjaja.
Ignorisano je i vredjano.
Zbog jednog buntovnika
nekog Hirosage Utagave
(bica koje je, uzgred receno,
umrlo davno i blagovremeno),
vreme se spotaklo i palo.
U obratnoj refleksiji ironije, takve pesme otkrivaju licni stav Simborske
o ulozi umetnika u drustvu. Umetnikov zadatak ne sastoji se u pokazivanju
jedinog pravog puta, niti u sirenju univerzalne istine, niti u gradjenju
utopija. Njegov zadatak je da "zaustavi vreme" i tako pokaze ljudsku
bespomocnost ali i neprestani otpor mracnim silama nistavila.
(1987)
|
Izvornik: "Shades of Gray", iz Stanislaw Baranczak, Breathing under
water, Harvard University Press 1990.
Vislawa Szymborska, Sounds, Feelings, Thoughts, preveli Magnus
J. Krynski and Robert A. Maguire, Princeton University Press 1981.
Ovaj i sve ostale stihove nadalje u tekstu preveli su na engleski
Stanislav Baranjcak i Kler Kavana.
|
| 