Svet u kome se moze ziveti
Ljubica Rosic
Kada je pre sesnaest godina Ceslav Milos dobio Nobelovu nagradu za knjizevnost, u Poljskoj se nije mnogo znalo o njemu i njegovim delima koja su, iz politickih razloga, veoma malo objavljivana u piscevoj domovini. Cak i medju profesionalcima i najvecim obozavaocima malobrojni su bili oni koji su uspeli da ih sva procitaju. Zato su reagovanja poljske citalacke javnosti na ovaj dogadjaj bila razlicita. U slucaju Vislave Simborske sve je izgledalo drugacije. Ona je vec dugo poznata, visoko cenjena, veliki broj njenih pesama uvrscen je u antologije i skolske udzbenike i bez preterivanja moze se reci da je najomiljenija pesnikinja u krugovima siroke citalacke publike. Vest o dodeli ovog visokog priznanja primljena je sa velikim odusevljenjem u citavoj Poljskoj, ali i van njenih granica, jer su joj pesme do sada prevedene na 36 jezika. Sira citalacka javnost kod nas mogla je da upozna poeziju Simborske prvi put sezdesetih godina, tacnije, 1964, kada je u antologiji Savremena poljska poezija objavljeno sedam njenih pesama. U kratkoj belesci o autorki, prevodilac i priredjivac antologije, Petar Vujicic, pise da je ona "najznacajnija zena pesnik u posleratnoj poljskoj knjizevnosti" i da "ne mora jos dugo strepeti za svoje prvenstvo. Ostale poljske pesnikinje daleko zaostaju za njom." Da ju je nasa citalacka publika dobro prihvatila, svedoce brojni prevodi njene poezije u svim znacajnijim knjizevnim casopisima i na radiju, kao i knjige Svaki slucaj. Za pedeset godina stvaralackog rada Simborska je napisala oko 200 pesama, izracunali su poljski poznavaoci knjizevnosti, koji isticu da je svaka od njih pravo "remek-delo". Veliku popularnost one imaju zahvaljujuci, pre svega, svojoj komunikativnosti. Citaju se lako i ne odbijaju nejasnocom. Podjednako ih vole rafinovani poznavaoci poezije i citaoci skromnog obrazovanja, malo osetljivi na tzv. "cistu poeziju". Jednom procitane, dugo se pamte. Naizmenicno podrugljive i nezne, ironicne i duhovite, intelektualne ali i emotivne, istovremeno, one su pogodile ton koji je pristupacan vecini. I mada je u svom prvom sloju ova poezija dostupna svima, iza njene "lakoce" cesto se krije viseznacnost koju je ponekad tesko desifrovati. Poezija Simborske pripada refleksivno- -intelektualnoj pesnickoj struji (zajedno sa poezijom Herberta, Milosa i Ruzevica). Simborska vesto operise paradoksom, voli da sokira citaoca neocekivanim obrtom situacija. Pri tome, njen lirski junak ostaje trezveni posmatrac stvarnosti, skeptican, distanciran i cak ironican prema tradiciji i autoritetima, poput Herbertovog Gospodina Kogita. Poezija Simborske koncentrise se na egzistencijalna pitanja. Covek, njegova sudbina, zivot i smrt, nepromenljivi zakoni evolucije, prolaznost... glavne su teme njenih pesama. Vec od knjige Dozivanje Jetija (1957) covek ostaje u centru pesnikinjinog interesovanja. Njegovu dramu pokazala je iz nekoliko perspektiva. Gledano iz istorijske perspektive, sve je relativno, pa i vrednosti s vremenom podlezu devalvaciji, a ljudski sudovi i ocene su nestalni.
Umrlih vecnost dotle traje dokle secanjem im se placa. Druga, jos znacajnija tema u poeziji Simborske je neminovnost prolaznosti a, s njom u vezi, pitanje smrti. O njemu najvise pise u knjizi Ljudi na mostu (1986), a jos vise u Kraj i pocetak (1993). U ovoj drugoj elegija i melanholija provlace se od pocetka do kraja. Vec sam naslov sadrzi u sebi eshatoloski prizvuk. Prva asocijacija koja se javlja jesu dve dimenzije postojanja: smrt i radjanje. "Kraj", kao smrt, i "pocetak", kao radjanje, odnosno "pocetak" zivota, jer kako kaze u jednoj pesmi:
uostalom svaki pocetak samo dalji je nastavak Ali, zasto prvo "kraj"? Nimalo slucajno. Smrt ("kraj") je jaca i sa godinama sve vise pesnikinju okupira. Ona, koja se uvek dogadja nekom drugom, ne nama, istovremeno nam ukazuje na beznacajnost igre (zivota) u kojoj ucestvujemo. Smrt drugoga samo je najava onoga sto nas ceka, sto potiskujemo, trudimo se da zaboravimo, a sto ipak neminovno dolazi. Prihvatajuci je kao biolosku nuznost, Simborska se pomalo s mazohistickom pokornoscu odnosi prema njoj, vraca joj sve darove zivota, jer nista nam nije poklonjeno, za vracanje su i "jetra", "svaki prst posebno", ne moze se zadrzati cak ni "trepavica". Kao da prihvata teodiceju. Bog nam je podario sve to, ali mora i da uzme. Zato se ne buni, zali samo sto je dopustila "da otvori taj racun" ("Nista poklonjeno"). Od smrti ("kraja") pesnikinja se brani uspostavljanjem ravnoteze sa zivotom ("pocetkom"). I, mada razlicito valorizovani, "kraj" i "pocetak" dobijaju kod nje istovetno mesto. Unutrasnji glas, dajmonion Simborske, brani zivot, suprotstavljajuci ga smrti, njenoj fanaticnoj snazi, braneci ga od gorcine i ocajanja, od konacnosti. Pa ipak, ne cini to emocionalno vec hladno i sa distance:
Tonem u dugovima do usiju. Jako pesimisticki zvuce ove reci. Nema nam spasa, nema nade, podseca, svako ko je rodjen zivot je dobio na poklon i mora ga vratiti. Jer, tu je duznicki spisak, na kome je sve izredjano. Ali, da li bas sve? Na spisku nema jedino duse, jedino nju ne moramo vratiti, ostaje ona kao jedina nada. I pesma kao da dobija svetlije tonove. Ali Simborska se ne zadovoljava time. "Rodjena ironistkinja", ona uspeva da "sve postavi na glavu. Da ozbiljno pretvori u neozbiljno, jednostavno u komplikovano, smesno u gorko", da se smrti nasmeje, da joj se naruga zato sto je "nespretna" u jedinom poslu koji zna, u ubijanju, jer to cini:
bez sistema i vestine. O smrti pise bez sentimentalnosti, bez poboznosti, bez patetike i velikih reci, ironicno. Ne samo da joj ne priznaje svemoc, vec joj se bezocno ruga, dozvoljavajuci nam da je sami biramo, da cak odbacimo ponudjena nam tela kao iznosene haljine ili cipele, samo zato sto su "bila neugodna i ruzno propadala":
Pristajali smo na smrt, Ali ne u svakom vidu. Poredeci poeziju Vislave Simborske sa "ocajnickom vizijom" Samjuela Beketa i Filipa Larkina, Ceslav Milos konstatuje da je to "veoma gorka poezija" ali da nam, nasuprot njima, "Simborska poklanja svet u kome se moze ziveti". Pesma "Kraj i pocetak", objavljena u istoimenoj zbirci, mogla bi da sugerise i nesto drugo: radjanje zivota posle smrti, odnosno javljanje "pocetka", posle "kraja". Kad, posle ratova, sklapanja primirja i sporazuma, potpisivanja ugovora, cime se bave istorija, politika i masovni mediji, "kamere odu na druga ratista", na scenu stupa neko (razum?) ko ce
... da pospremi. Uklanjanje rusevina i tela poginulih, kao i siva svakodnevica, kada bombe ne eksplodiraju, reke se ne izlivaju, avioni ne ruse, pozari ne haraju... "u istoriju nece uci", ovi "sitni dogadjaji" vazni su jos samo za pesnike, jos samo njih mogu da interesuju, kao u pesmi "Moze da bude bez naslova":
Doslo je do toga da sedim ispod drveta na obali reke, u suncano jutro. Izmedju "pocetka" i "kraja", pocetka naseg zivota i njegovog kraja, puno je apsurda, gluposti i nase "nepaznje", nemarnosti, jer prolazimo kroz zivot besmisleno, ne obracajuci paznju na male stvari. I sama pesnikinja priznaje:
Lakse bi mi bilo da mislim da sam na kratko umrla nego da nista ne pamtim iako sam neprekidno zivela. A bas te male stvari, koje zivot i cine, zanemarujemo, cekamo neke druge, vaznije, koje najcesce dolaze retko ili nikada. Kao da stalno ostajemo u predsoblju zivota. Ne umemo da zivimo u sadasnjosti. I, kako kaze Paskal, "...toliko smo nesmotreni da bludimo po vremenima koja nisu nasa, a nikako ne mislimo na jedino koje nam pripada." Zivimo u sve vecoj zurbi i grcu, sve manje ljudski:
medju nepoznatim susedima na petnaestim spratovima... Nas savremenik umire obicno u bolnici "iza belog paravana", bez svedoka. I tu Simborska dotice temu usamljenosti coveka u velikom gradu, njegovu rastrzanost izmedju danas i sutra, njegovu nemogucnost da nadje zajednicki jezik sa drugim ljudima, njegov strah od samoce. Ova tema je cesta u njenoj poeziji. Imamo li u vidu vreme njenog nastanka, odnosno drustveno-politicke prilike u Poljskoj sedamdesetih i osamdesetih godina, bice nam jasno da ironija i groteska u poeziji Simborske nisu samo instrumenti dekompozicije stvarnosti nego jedan od mogucih azila. To duhovito i podsmesljivo drzanje izraz je sopstvene osecajne nemoci koja se kompenzira potrebom za kritikom i bezanjem u svet maste, fantazije, sto je prepoznatljivo i kod drugih poljskih pesnika tog perioda. Covek je u poeziji Simborske bespomocan, otudjen, ocajan, zivi sa osecanjem ugrozenosti i nesposobnosti da voli i bez mogucnosti da bude voljen. U pesmi "Nevoljenima", zahvaljujuci onima koje ne voli, Simborska travestira banalnu istinu da je ljubav neodvojiva od patnje:
Njihova je zasluga ako zivim u tri dimenzije, u prostoru nelirskom i neretorskom .................................................... Ova poruka dosta je ambivalentna. Mada, navodno, zahvaljuje onima koje ne voli, navodno, hvali emotivno neangazovanje, kao nesto sto olaksava zivot, pesnikinja u podtekstu izrazava skrivenu apologiju ljubavne patnje, "glasa za ljubav", ali sa unutrasnjom distancom koja treba da je zastiti od bolnih razocaranja. Njena ljubavna lirika takodje predstavlja dramu medjusobnog nerazumevanja i neostvarenja, u kojoj se stalno vodi borba za prevazilazenje svega sto je drugacije, sto je strano u drugoj osobi. U oblasti osecanja stalno su prisutne nesigurnost i sumnja, pa i u srecnu ljubav, za koju se pesnikinja pita da li je "nuzna", da li "ozbiljna" i "korisna" i sta svet ima od dvoje ljudi "koji svet ne vide"?
Divna decica radjaju se bez njene pomoci. Cak i nase postojanje dovodi u pitanje. Konacno, mi ne znamo ni ko smo, niti gde se tacno nalazimo:
Mozda se sve dogadja u laboratoriji? Pod jednom lampom danju i milijardama nocu? Mozda smo mi eksperimentalno pokolenje? Veoma je naglasena relativnost u ovoj poeziji. Jer, sve je moglo, ali i nije moralo da bude kao sto jeste, nedostajao je samo "milimetar, sekunda" pa da bude drugacije, kao u pesmi "Svaki slucaj". Slucaj je cesto prisutan u zivotu, "zagleda duboko u oci i pokazuje svoje trikove", stalno se poigrava s nama. Ovde je rec o epikurejskom skepticizmu koji oslobadja coveka od smrti, od vlasti bogova... Vise nije odlucujuca samo sudbina vec i sami ljudi, svet u kome zive, najzad, slucaj:
Spasao si se, jer si bio prvi. Sve je moguce. Junaci Simborske stalno zive "izmedju", izmedju pocetka i kraja, izmedju sna i jave, sigurnosti i nesigurnosti, izuzetka i pravila, pojedinacnog i opsteg, realnog i nerealnog. Svet, u kome zivimo, ravnodusan je prema nasim pobunama, prema nasim nadama. Zato se prema njemu pesnikinja odnosi ironicno, prkosno i na distanci. Trazi bolji, mada je svesna da ga ne moze naci. Ostaje licentia poetica koju obilato koristi. Izmislja novi svet, u kome je sve moguce: da mrtvi govore, da brojevi rastu do neba, da sijaju cak dva sunca, da otkrije Atlantidu... ("Pohvala snova").
Smisljam svet, izdanje drugo, izdanje drugo, popravljeno... Svakodnevica skoro bez ostatka ispunjava poeziju Simborske: najblize, obicne veze medju ljudima, ljubav, uspomene, fotografije, razmisljanja malog coveka, ili licnosti iz istorije, iz biblijske legende, njegovi strahovi i frustracije... Banalna savremena stvarnost najcesce sluzi pesnikinji za stvaranje prave poezije. A oko nje su stalno nerealizovane mogucnosti, neostvareni svet koji je mogao da bude ali nije realizovan:
Moj nedolazak u grad N. Naravno, ne mogu se sve pesme svesti na ovu tendenciju ali u njima svakako vaznu ulogu igra fascinacija drugim nacinima postojanja i drugacijim gledanjima i tumacenjima. Tako pesnikinja dozvoljava sebi da istoriju i istorijske licnosti posmatra iz sasvim drugacijeg ugla nego sto to cine istorija i enciklopedije. Ako je u njima npr. Hitler predstavljen samo kao diktator i fasista, jedna od najmracnijih licnosti u istoriji covecanstva, histerik, skorojevic..., sto je svima poznato, pesnikinju ne zanima ta njegova slika vec jedna stara fotografija "malog Adolfa, sincica gospode Hitler", koja je navodi da razmislja da li je mogao da postane "doktor prava, tenor u beckoj operi" ili nesto drugo. Na izgled nezno, a u stvari sa dosta ironije pise:
Cija je to rucica, cije uvce, okce, nosic, ciji stomacic, pun mleka, jos se ne zna. I sudbina Lotove zene interesuje pesnikinju, ali ne onako kako je biblijska legenda predstavlja. Prema njoj, andjeli spasavaju Lota i njegove kceri prilikom unistenja Sodome. Lotova zena koja se, uprkos zabrani andjela, bezeci, okrenula prema gradu, pretvorena je u stub soli. Legendu prihvatamo bezrezervno, ne razmisljajuci o tome zasto se Lotova zena okrenula. Da li samo iz radoznalosti? Mozda je to ucinila iz zabrinutosti, straha, stida, gneva, mozda tek tako, nehotice? Postoje hiljade mogucnosti za interpretaciju, koje Biblija ne predvidja, jer ne uzima u obzir motive ljudskih cinova. Biblijske legende treba da budu i moralne price. Sudeci po ovoj, Biblija je ponekad opasan dokument, kao da upozorava pesnikinja. Lirski subjekat u poeziji Simborske nije uvek pesnikinja. Jednom je to Kasandra, drugi put Tomas Man, Lotova zena, pesnik, naucnik, komicar i komicarka, pa cak arheologija, iskra, pilula za umirenje...
Ja sam pilula za umirenje. Lirski subjekt ne govori samo o sebi, kako bismo mozda ocekivali, vec o zivotu uopste. Ponekad, kao u pesmi "Neodlozni zivot", nalazi se u ambivalentnoj egzistencijalnoj situaciji:
Ne znam ulogu koju igram Samo znam da je moja, nepromenljiva. Simborska se cesto vraca formi dijaloga, u kome argument odmah nailazi na kontraargument, teza na antitezu. U tom dijalogu kao da postoje dva adresata - jedan, odvojen od lirskog subjekta, i drugi koji je projekcija subjekatskog "ja". Ovaj drugi, unutrasnji dijalog, solilokvij, izgleda da je cesci u njenoj poeziji. Kao sto su vec primetili poljski kriticari, u poeziji Simborske oseca se feljtonski nacin razmisljanja. Ona spaja duboku filozofsku i moralnu refleksiju sa poetskim lirizmom, igru reci i jezicki humor. Neguje uglavnom lapidarne, male lirske forme, zasnovane na precizno konstruisanim stihovima, metaforama, paradoksima i izrazenim poentama, koje u sebi cesto sadrze emotivni naboj. Savremeni poljski pesnik i kriticar, Ksistof Karasek, poredi ih sa Mocartovom muzikom, jer "to je radost proizasla iz osecanja igre intelekta i maste, a pre svega, iz n e u s i- lj e n o s t i jezika." I mozda je upravo, zahvaljujuci distanci prema knjizevnoj konvenciji, koju je uspela da sacuva, Simborska postigla veliku popularnost kod citalaca. Njenu poeziju citalac prihvata lako, jer ona govori jednostavnim recenicama koje se mogu naci u svakodnevnom govoru. Svoju mastovitost i nesputanost konvencijama i okostalim formama, pesnikinja izrazava i u knjizi feljtona Neobavezna lektira, u kojoj kaze da ne podnosi knjige pisane nemastovito, da ne voli svet "sredjen" kao u Didroovoj enciklopediji. Jer, "u perfekciji vreba dosada". A na drugom mestu ove zanimljive knjige izrazava svoj pesnicki credo: "Nisam toliko blazirana da bih u bilo kojoj formi zivota videla normalnost." Sve to izrazeno je i u pesmi "Mogucnosti": Vise volim pakao haosa od pakla reda. Znacaj Simborske u poljskoj knjizevnosti, ali i van njenih granica, odavno je poznat i priznat. Kriticari o njoj pisu kao o izuzetnoj pojavi, kao o pesnikinji koja se ne moze ni sa kim porediti: "Simborska izmice svakoj klasifikaciji. (...)" Nije se ni na koga ugledala i nije imala epigone upravo zbog te originalnosti: "Poezija Simborske je autenticna skola stila i skola misljenja." Pa ipak, neke slicnosti, bar kad su francuski pesnici u pitanju, uocljive su. Mislim, pre svega, na poeziju Zaka Prevera. Prever i Simborska su pesnici urbane sredine. Teme njihovih pesama su najcesce obicna svakodnevica savremenog coveka, njegova sudbina, njegova razmisljanja, ceznja, ljubav, sloboda, tuga, radost... Poput avangardista, njih ne zanima samo kultura vec priroda, biologija, iracionalni aspekti egzistencije (san, masta, metafizicka dobra i zla, ljubav i smrt). Sa avangardistima im je zajednicka depersonalizacija umetnosti i razbijanje logicke sintakse konvencionalnog pesnickog jezika. Veze sa filozofijom egzistencijalizma neosporne su. U njihovoj poeziji covek je konacno sam, obuzet strahom i zebnjom, poput Sartrovog junaka iz Mucnine, razdiran banalnoscu svakodnevice. Mada se ona, objektivno gledano, morala mnogo razlikovati u dve zemlje (Francuskoj i Poljskoj). Pobunjeni, alijenirani covek javlja se u poljskoj poeziji krajem pedesetih i pocetkom sezdesetih godina, nesumnjivo pod uticajem francuskog egzistencijalizma. Prever je egzistencijalistima, prirodno, bio mnogo blizi. Poljska pesnikinja je vise sledila misao Bleza Paskala, u kome su mnogi videli pretecu egzistencijalizma, jer je on takodje isticao prazninu i besmisao ljudskog zivota, "gadjenje" na njega. Ali Paskal je smatrao da je moguce prevazici to stanje (po tome mu je Simborska bliska), odnosno da se praznina moze ispuniti verom. Jedno od glavnih osecanja u poeziji Simborske je cudjenje, cudjenje zbog same cinjenice da postoji:
Zasto previse u jednoj osobi? Toj, a ne drugoj? I sta tu radim? .................................................... Ovo cudjenje na slican nacin izrazeno je kod Paskala. Za Simborsku, kao i za Prevera, veoma je vazna fabula, "prica". Uostalom, francuski pesnik je knjigu svojih pesama i izdao pod naslovom Histoires. I svaka od njih je na neki nacin "prica", kako kazu francuski kriticari, on ne govori o sebi vec prica "sta se dogadja" ili "sta se dogodilo". Slicnu ulogu, ulogu posmatraca i naratora zauzima Simborska. Ona je tu da prati zbivanja i dozivljaje oko sebe, da ih zapise, odusevi se njima ili uzasne i da ravnopravno razgovara sa citaocem. Ponekad to nije razgovor sa drugom osobom vec, kao sto smo rekli prethodno, sa samom sobom. Kao i Prever, nikada se iznad citaoca ne izdize, ne poucava ga i ne moralise. Ona jednostavno govori o svemu, o "lepom" i "ruznom", ne nudi nikakvo resenje, a citalac sam treba da ga nadje. Zajednicka im je jos opsednutost prolaznoscu zivota i usamljenoscu coveka. Kod Prevera, u pesmama "Nekada", "Mlado dobro vreme". Cak su i njegove ljubavne pesme ponekad pune strepnje, patnje i otudjenosti, a njihovi junaci nisu u stanju da razumeju jedni druge:
Covek je tu pribio se uza zid pored ormana na stolu pepeljara covek je tu uz njega se pribila patnja strepnja i jedna zena je tu Svest njegovog lirskog junaka - kao u egzistencijalistickoj filozofiji - izvor je njegove patnje i nemogucnosti da prihvati svoj zivot onakav kakav jeste. "Misao", po Preveru, "vodi coveka na stranputicu", a za Simborsku, "Nema goreg razvrata od misljenja" ("Glas o pitanju pornografije"). I junak Simborske ima skoro identicne probleme:
Vratio se. Nista nije rekao. Tvrdeci da je medjusobno poznavanje i sporazumevanje ljudi nemoguce, Simborska razbija iluzije o srecnoj ljubavi. Ponekad izgleda kao da to cini da bi pomogla onima koji zive bez nje, da bi ih utesila:
Neka ljudi koji ljubav srecnu ne znaju tvrde da ljubavi srecne nema nigde. Francuski pesnik o erotici i ljubavi pise ipak vedrije, ponekad saljivo, optimisticki i sa verom u ljubav, jer povezuje ljude:
Ta ljubav ........................ Kao Prever, i Simborska odbacuje hermeticnu, tradicionalnu, elitisticku poeziju. Sluzeci se igrom reci, paradoksom prilikom pisanja o banalnoj stvarnosti, Simborska pise, u stvari, o ne-stvarnosti, o drugim mogucnostima stvarnosti:
Moj nedolazak u grad N. Na slican nacin Prever u, pesmi "Tajna svetkovina", nemoguce cini mogucim:
Na nemogucem raskrscu nepomicnosti gomila nepokretnih stvari ne prestaje da drhti i da igra. Nesputana masta dozvoljava Preveru da razgovara sa mrtvim drugom:
Setao sam s Robertom Desnosom da setao sam sa njim smejali smo se i na pasja kola svadjali nismo se uvek slagali iako je mrtav... Kod Simborske, mrtvi takodje govore.
Razgovaram tecno na grckom i ne samo sa zivima. I dok je lirski subjekat u njenoj poeziji "pilula za umirenje" ili "iskra", kod Prevera je "veliko sunce pohotljivo nasmejano i dobre cudi", "ostrvo", "beda"..., a cvece "peva", vino se "smeje", nesrecna ljubav "place". On "prica" o nesreci kao o zivom bicu ("pevala mi je o ljubavi# glas joj je skripao kao cekrk" - "Pesma") i Seni koja "ima srece# ona nema briga" ("Pesma o Seni"). Jedna detaljnija analiza pokazala bi da je slicnost dve poezije mnogo dublja. Ona postoji i u samom prosedeu. U Preverovoj pesmi "Inventar" citamo:
jedan skulptor koji vaja Napoleona jedan cvet zvani briga dvoje zaljubljenih na velikoj postelji jedan poreznik dve stolice tri curana jedno svesteno lice jedan cir Ovi "inventari" bili su jedan od Preverovih poetskih postupaka koji je, u vreme kad se pojavio, predstavljao pravu inovaciju. Mnogi pesnici kasnije su ga podrazavali, posluzio im je kao klise. I, evo, pokazacemo ga na jos jednom primeru. Rec je o pesmi "Poruka", u kojoj Prever opet pravi neobicnu kombinaciju slika, neku vrstu kolaza:
Vrata koja je neko otvorio Vrata koja je neko zatvorio Stolica na koju je neko seo Macka koju je neko pomilovao Voce koje je neko zagrizao Pismo koje je neko procitao... Ovakav prosede - kolaz - koristi Simborska u nekim svojim pesmama, npr. u pesmi "Pogreb":
"tako naglo, ko bi se tome nadao" "zivci i cigarete, upozoravao sam ga" "nije lose, hvala" "raspakuj to cvece" "brat je otis"o takodje od srca, to je sigurno porodicno" Naravno, slicnih primera kod Simborske ima vise ("Mogucnosti", "Vasar cuda"). Simborska sigurno nije uticala na mladje pesnike u onoj meri, u kojoj su to cinili Ceslav Milos i Julijan Psibos. Pa ipak, poezija Eve Lipske, svojom sinteticnom stilistikom, neobicnim poredjenjima, filozofskom refleksijom, ironijom, persiflazom... neobicno podseca na poeziju Simborske, a i zbog svoje elipticnosti, jezgrovitosti, aforisticnosti njena poezija slicna je i Preverovoj:
osecam se sigurna kao pluskvamperfekt najsigurnije od vremen- Kao kod Simborske, kod Lipske ironija nije varijanta komizma, skrivenog izrugivanja, vec izraz bolnog neslaganja sa svetom. Ona joj dozvoljava distancu, spas je od ocajanja. Lipska trazi novi bolji svet, u kome je sve moguce:
Iznajmila sam sebi buducnost i vec od sutra moram da se uselim da promenim bravu prethodnog stanara u tom svetu moze da napravi novi pejzaz, moze da telefonira Bogu... To cini i u sledecoj pesmi:
Do vidjenja ljudi. Njeno "iznajmljivanje" buducnosti i sveta neverovatno podseca na "smisljanje sveta" Simborske ("smisljam svet, izdanje drugo, popravljeno...") Pesma Lipske "Gledamo fotografije" tematski je veoma bliska pesmi Simborske "Prva Hitlerova fotografija".
Gledamo fotografije Hitlera u pelenama. Kao Simborskoj, tako i Lipskoj svakodnevni zivot, njegovi mali ljudi i male stvari sluze kao pretekst za stvaranje prave poezije: za igru recima, zauzimanje neobicnih, ponekad paradoksalnih stavova.
Putopis je podlegao nepisanju. kod Simborske se smrt mogla birati - "Verzija dogadjaja". I to su samo neke od slicnosti poezije dve pesnikinje. Zato imamo razloga da verujemo da je Lipskoj uzor bila poezija Simborske. Umetnicka disciplina, besprekorna forma, ironija, persiflaza, kojima se Vislava Simborska vesto sluzi, cine da cak i sumorne stvari (kojih u njenoj poeziji ima dosta) u nekim pesmama zvuce optimisticki i da se u svetu njene poezije, ipak, "moze ziveti".
| |||||||||
| Mostovi br. 104 |
[Posaljite nam vas komentar] |
[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana] |