Broj 109
		Esej

Prevela s poljskog
Biserka Rajcic

I

Ljudi iz Srednje Evrope vole anegdote. Godinama su u njima nalazili azil: u svetu sale bili su slobodni i suvereni usred porobljenosti i sovjetske dominacije, a i nasmejani.

I, dvojica, prilicno upucena u sudbinu, igraju loptu. Udarena lopta odletela u zbunje. Trazeci je jedan od igraca je nasao zabu. Zaba mu se obratila ljudskim glasom: "Ja sam lepa princeza, koju je zli carobnjak pretvorio u zabu. Ako me poljubis, opet cu postati princeza. I udacu se za tebe. Postaces princ, zivecemo zajedno, u ljubavi i blagostanju."

Igrac je stavio zabu u dzep, potrazio loptu i nastavio igru. Posle nekoliko minuta zaba se ponovo javila iz dzepa: "Molim vas, cini se da ste me zaboravili. Ja sam lepa princeza pretvorena u zabu. Ako me poljubite opet cu postati prineza, uzecemo se i ziveti u ljubavi i blagostanju."

Odgovorio joj je: "Draga gospodjice zabo! Bicu s vama krajnje iskren. U godinama sam kada vise volim da imam zabu koja govori nego novu zenu."

II

Zaba je Srednja Evropa koja kuca na vrata Atlantskog pakta i Evropske unije. NATO i Unija jos se nisu odlucili na poljubac. Jos ne znaju da li vole da imaju zabu koja govori ili novu zenu.

III

Zaboravimo sporove oko granica Centralne Evrope. Medjutim, setimo se konstatacije madjarskog pisca Djerdja Konrada: "Upravo smo mi, stanovnici Srednje Evrope, zapoceli oba svetska rata." Drugim recima, taj prostor - visenacionalni mozaik, osvajale su nemacka, austro-ugarska, ruska i otomanska imperija - bio je i jeste uzrok sukoba i destabilizacije. Danas, sedam godina posle pada Berlinskog zida, narodi Srednje Evrope su pred novim sansama i izazovima.

Kakva ce im biti sudbina? Sta ih ceka? Pripadnost zajednici demokratskih drzava i otvorenih drustava ili provincijske diktature, samoizolacija i odvojenost od Evrope?

Pre nekoliko decenija, zahvaljujuci piscima, umetnicima i filozofima, izmisljena je Srednja Evropa, kao carstvo duha slobode, raznorodnosti i tolerancije. Milan Kundera je taj mit stvarao nasuprot sovjetskoj dominaciji: umesto anglosaksonske formule "sovjetski blok" pojavila se vizija Srednje Evrope: kuce ravnopravnih naroda, bogate i sarolike kulture, koja se hranila raznorodnoscu jezika, religija, tradicije i licnosti.

To nije bila apsurdna zamisao niti lazna predstava. Kundera, a takodje Havel, Konrad i drugi imali su pravo da svetu ponovo procitaju i prikazu duhovnu bastinu tog prostora - dodira naroda, religija i kultura - kao ostvarenje ideala multikulturnog drustva, "minijaturnog modela Evrope naroda koji se zasniva na pravilu: maksimum raznorodnosti na minimumu prostora". Takodje su imali razumnu zamisao duhovno-politicke strategije: narodi, cija je slabost i nemoc u sukobu s imperijalistickim intrigama suseda bila upadljiva, pretvorili su slabost u silu. I, zemlja malih naroda, generacijama osvajana i porobljavana, preobrazavala se u plodno tlo, koje je dalo Roberta Muzila, Franca Kafku, Tomasa Masarika, Karela Capeka, Adama Mickjevica, Dzozefa Konrada, Isaka Singera, Alberta Ajnstajna, Miroslava Krlezu, Tominika Tatarku, Ceslava Milosa, Jaroslava Sajferta, Eliasa Kanetija, Emanuela Levinasa, Ezena Joneska i Djerdja Lukaca.

Adut malih naroda bio je njihov neimperijalisticki karakter, sto ih je cinilo prirodnim pristalicama slobode i tolerancije. Njihovo iskustvo - decenije i vekovi zivljenja u nevoljama i represijama - stvaralo je specificnu duhovnost, obelezenu cascu i autoironijom, insistiranjem na vrednostima i odvaznim verovanjem u romanticarske ideale. Tu se nacionalna i gradjanska svest formirala kao rezultat ljudskih odnosa a ne kao nalog drzavnih institucija. Tu je lakse bilo formulisati ideju gradjanskog drustva, jer je suverena nacionalna drzava kao i obicno ostajala u sferi snova. Kulturna raznorodnost tog prostora trebalo je da bude i bila je najbolje oruzje samoodbrane protiv pretenzija etnickih i ideoloskih sila.

Sta je ostalo od te vizije sedam godina posle pada komunizma?

IV

Komunizam je bio vrsta zamrzivaca. Saroliki svet napetosti, vrednosti, emocija i sukoba pokriven je debelim slojem leda. Proces odmrzavanja odvijao se lagano: najpre smo ugledali lepo cvece; kasnije - blato i ogavni talog. Najpre je bio patos mirnog pada Berlinskog zida i "plisane revolucije" u Cehoslovackoj. Zatim - talas ksenofobicne jarosti, koji je zahvatio Istocnu Nemacku 1992-93. godine, raspad Cehoslovacke 1992, nagli porast antiturskog raspolozenja u Bugarskoj, antimadjarskog u Rumuniji i Slovackoj, anticiganskog u mnogim zemljama...

"Jesen naroda" 1989. godine. U Srednju Evropu vraca se sloboda, Srednja Evropa vraca se u Istoriju. Ne vraca se samo kao prostor slobode i tolerancije; vec i kao prostor mrznje i netolerancije, etnicke i religiozne. Ozivljuju sukobi nerazumljivi za ljude koji su taj prostor videli kao "Soviet block", ali veoma razumljivi za stanovnike tih zemalja. Jer je iskustvo sveta mnogih naroda i kultura bilo uvek dvoznacnost ideje prava naroda na suvereno postojanje; odnosno dogadjalo se da prava jednog naroda pogadjaju aspiracije drugog. A to je cesto vodilo etnickim cistkama.

Franc Grilparcer, sjajni austrijski pisac iz prve polovine LJILj veka, prorocanski je ukazivao na put koji vodi "od humanizma preko nacija do bestijalnosti".

Ljudima spolja meandri demokratske misli naroda Srednje Evrope mogu se ciniti egzoticni. Cini mi se da je tu misao porodila zajednicka inspiracija - strasni san o slobodi i demokratskom poretku. Ali, ta misao je naisla na dvostruko iskusenje: iskusenje porobljavanja i iskusenje slobode. Demokratija nije istovetna sa slobodom; demokratija je sloboda upisana u odredjena zakonska pravila. Sloboda sama po sebi - bez ogranicenja zakona i tradicije - jeste put ka anarhiji i haosu, koji se rukovode zakonom jacega.

Svaka poljska formacija imala je svoj put ka slobodi. Granicni put ka slobodi moje formacije bila je 1968. godina. Tada su desetine hiljada studenata izasle na ulicu da bi demonstrirali svoje suprotstavljanje establismentu. U Poljskoj i svugde drugde.

Da li je postojao nekakav zajednicki imenitelj pobune studenata Ber- klija, Pariza, zapadnog Berlina, ili Varsave i Praga? Na izgled bile su to krajnje razlicite pojave: studenti Berklija i Pariza odbacivali su poredak gradjanske demokratije; studenti Praga i Varsave borili su se za slobodu, koju je garantovala gradjanska demokratija. Stavise - studente Berklija i Pariza fascinirao je projekat komunizma i Mao Ce Tungova revolucionarna retorika, kojih je studentima Varsave i Praga bilo preko glave.

Medjutim, postojale su i zajednicke crte: antiautoritarni duh, culo za emancipaciju i uverenje: "Budi realista, trazi nemoguce." Jer su nam objasnjavali da je "realni socijalizam" jedini moguci poredak...

I na kraju, potreba za pobunom bila je ukorenjena u uverenju da "dok je svet ovakav kakav je, ne vredi umirati u vlastitom krevetu". Ovakav - ili nepravedan.

Mada je u osnovi pobune 1968. bila sadrzana potreba za pravednoscu: za pristupom slobodi i hlebu, istini i vlasti. U toj pobuni bilo je neceg sjajnog i pateticnog, neceg sto je preobrazilo kolektivnu svest ne jedne generacije. A istovremeno u pobuni nasih americkih i francuskih vrsnjaka bilo je neceg uzasavajuceg: demolirani univerziteti i unistene biblioteke, varvarski slogani koji su zamenjivali intelektualnu refleksiju - kao i: nasilje, terorizam i politicki zlocini. Sve je to spadalo u bastinu one pobune.

Tada sam sebe definisao kao socijalistu i coveka levice. Zbog cega takve formule danas bude u meni unutrasnji otpor? Zbog cega mi se podela na desnicu i levicu cini pogresnom? Zbog cega ne zelim da se potpisem ispod bilo koje ideologije?

Jednom sam pitao Jirgena Habermasa: Sta je danas ostalo od idea- listickog uverenja u slobodarski socijalizam sezdesetih godina? Njegov odgovor je glasio: radikalna demokratija. Ta formula mi je bliska. Po- kusacu da je na svoj nacin desifrujem.

V

Poredak parlamentarne demokratije i trzisne privrede od pocetka je imao vatrene protivnike. Okarakterisimo ih simbolicnim nazivima - konzervativci i socijalisti.

Za konzervativca je demokratski poredak bio negacija tradicije, gubitak hriscanskog duha u borbi s krvolocnim nihilizmom, totalnom pobedom sistema koji je generisao, maskirao i utvrdjivao nejednakost i nepravdu. Konzervativac je u coveku video krvolocno bice, koje se ne moze pripitomiti pozivanjem na razum. To mogu uciniti samo snazne institucije.

Socijalista je opet u coveku video dobro bice, koje neljudski drustveni uslovi primoravaju na zivotinjsko ponasanje.

Obojica su - konzervativac i socijalista - odbacivali poredak slobode koji se temelji na slobodnoj igri politickih i ekonomskih snaga, na svojevrsnom diktatu svojine i novca. Konzervativac je tvrdio da taj poredak u coveku izaziva zivotinju; socijalista je smatrao da taj poredak iznudjuje zivotinjsku krvolocnost. Tako su nastale dve velike utopije: retrospektivna i prospektivna. Utopije hijerarhijsko-konzervativne i egalitarno-socijalisticke harmonije.

Moze se diskutovati o odnosima obeju tih utopija sa dva totalitarizma LJLj veka. Mozemo se prepirati oko toga da li je boljsevizam ziveo na racun socijalisticke ideje ili je i socijalisticka misao pruzala boljsevizmu intelektualne i politicke argumente. Isto tako, moze se razmatrati da li je fasizam iskoristio konzervativni strah od slobode i snove o povratku svetu predindustrijskih vrednosti ili su konzervativci u fasizmu videli nacin odbrane od demoliberalne destrukcije. Pa ipak, cini se nespornim da su takvi odnosi postojali, iako cemo konzervativce naci u antifasistickoj opoziciji, a socijaliste - medju najdoslednijim protivnicima boljsevizma.

Kruna obeju antiliberalnih utopija su totalitarni sistemi. U jednom od njih ziveo sam cetrdeset godina. Ali naucio sam da budem nepoverljiv prema oboma.

VI

Cesto me pitaju mladi ljudi: zbog cega ste se vi, ljudi generacije "68, pobunili protiv komunizma? Zbog cega ste vise voleli da budete nevelika, progonjena manjina umesto da krenete tragom vecine koja je zivela i pravila karijere u svetu totalitarne diktature?

Komunizam smo odbacivali iz nekoliko razlicitih razloga. Bio je laz, a mi smo trazili istinu. Bio je konformizam, a mi smo zudeli za autenticnoscu. Bio je ropstvo, strah, cenzura, a mi smo zudeli za slobodom. Bio je drustvena nejednakost i nepravda, a mi smo verovali u ravnopravnost i pravednost. Bio je apsurdna ekonomija nemastine, a mi smo trazili puteve racionalnosti, efektivnosti i blagostanja. Bio je permanentni napad na tradiciju i nacionalni identitet, cijim smo se naslednicima osecali. Bio je protiv religije, a mi smo bili uvereni da je covekovo pravo na veru u Boga jedno od osnovnih ljudskih prava.

Prema tome: komunizam smo odbacivali iz razloga koji su bili podjednako bliski konzervativcu, socijalisti i liberalu. Taj put nastao je zahvaljujuci posebnoj koaliciji ideja koje je Lesek Kolakovski zabelezio u poznatom eseju "Kako biti konzervativno-liberalni socijalista?"

Ta koalicija se raspala istovremeno s raspadom komunizma. Medjutim, pre nego sto se raspala, obelezila je javnu debatu specificnim obelezjem - obelezjem moralnog apsolutizma. Apsolutizam antikomunisticke opozicije nalagao je apsolutnu veru: komunizam je integralno zlo, imperija zla, djavo naseg vremena, a otpor komunizmu i komunistima nesto prirodno dobro, plemenito i lepo. Demokratska opozicija je dijabolizovala komuniste, a divonizovala samu sebe.

Znam o cemu pisem, jer je taj moralni apsolutizam u izvesnoj meri bio i moje iskustvo. Ne zalim to iskustvo i ne mislim da ga se stidim. Da bi se istupilo protiv sveta totalitarne diktature, da bi se razlikovala ili zrtvovala bezbednost, licna i svojih bliskih, bilo je potrebno verovati da je "ljudski zivot igra, koja se vrlo ozbiljno igra" - napisao je Bohdan Civinjski, istoricar Crkve iz komunisticke epohe. Svakoga dana valjalo je praviti izbor, koji je mogao imati vrlo visoku cenu. Ondasnje odluke nisu bile rezultat akademskih debata vec moralni cinovi neretko otkupljivani godinama zatvora ili unistenjem profesionalne karijere. Takva situacija pogoduje - ako si aktivan disident - ostrini i strogosti ocena. Iznosile su se humanisticke vrednosti, a zivelo se u krugu herojskih vrednosti, cija je osnovna kategorija vernost. Vernost vlastitom identitetu, prijateljima iz opozicije, izneverenim i ismejanim vrednostima, narodu, Crkvi, tradiciji.

"Slaba strana tog tipa morala je - pise Civinjski - cesto nerazumevanje ljudskih slabosti. Otpadnici su lako osudjivani, rehabilitacija je tesko sledila. Tolerancija prema drugim nacinima misljenja nije predstavljala problem, ali je tolerancija prema drugacijim etickim stavovima ili hijerarhiji prihvacenih vrednosti zivota bila tu u najboljem slucaju 'hladna", povezana s izrazitom distancom. Pojam 'otvorenog stava" tada nije koriscen, smisao je bio osporavan pitanjem: otvoren prema cemu - prema dobru, ili prema zlu? Sve skupa, bio je to etos odbrane osporenih vrednosti, a ne etos bezuslovnog dijaloga. Nije li ipak moglo biti drugacije, s obzirom da osporene vrednosti u neposrednom okruzenju nisu bile argument vec brutalno nasilje? Ta tvrdjava je stvarno bila opsednuta."

Najistaknutiji svedoci otpora tih godina - Aleksandar Solzenjicin, Vaclav Havel, Zbignjev Herbert - branili su apsolutne vrednosti. Pesnik je napisao:

"neka te ne napusti tvoja sestra Prezir

prema spijunima, dzelatima, kukavicama - oni ce pobediti."

Medjutim, mi smo pobedili. Tesko moralnim apsolutistima, koji pobedjuju u politickoj borbi. Makar na trenutak.

VII

Moralni apsolutizam je velika snaga ljudi i sredina koji se bore s diktaturom. Ali je slabost tih ljudi i sredina u svetu demokratskih procedura, koji stvaraju na rusevinama totalitarnih diktatura. Tu nema mesta za utopije pravednog i harmonicnog sveta niti za eticku strogost, svojstvenu ljudima antitotalitarnog otpora. I jedno i drugo je anahronizam ili licemerje; i jedno i drugo pogadja u demokratski poredak.

Jer, nakon godina patnji, ponizenja i herojskog otpora, vrlina hoce da bude nagradjena. Na rusevinama diktature - ne jednom smo to u HH veku gledali - na barjacima ljudi iz jucerasnje opozicije pojavljuju se zahtevi za osvetom i nadoknadom. Ucesce u pokretu otpora sada treba da bude titula u ucescu u vlasti.

Potrebna je velika politicka mudrost i gradjanska hrabrost da bi se reklo ono sto je maja 1945. godine ljudima francuskog Pokreta otpora rekao Leon Blum, bivsi premijer Francuske i dosledni protivnik marsala Petena. A rekao je: "Sa svoje strane, smatram da ucesce u Pokretu otpora nikome ne daje pravo na vlast. U demokratskom uredjenju niko nema unapred prava na vlast. Suvereni narod ima pravo na nezahvalnost. Ako bi se prihvatilo da bilo koje usluge bilo kome daju pravo na vlast, mogle bi se opravdati sve diktature. Jer, ne postoje diktature koje na pocetku ne bi ucinile svom narodu velike, istinske ili prividne usluge."

Demokratski poredak je hronicno nesavrsen svet. Odnosno, svet gresne, korumpirane i krhke slobode, koji je usledio posle raspada totalitarnog sveta Nuznosti. Na srecu, i nesavrsene...

Pobednicki svet slobode iznudio je raspad koalicije antitotalitarnih ideja, a uz to pokazao njihovu konfliktnost. Egalitarizam se nasao u suprotnosti s liberalnom ekonomijom; konzervatizam je bacio izazov duhu liberalne tolerancije. Pojavile su se nove dileme, koje socijalista, konzervativac i liberal zele sasvim drugacije da resavaju. Pomenimo samo neke od njih: nacin obracunavanja s prosloscu; osnovna pravila uredjenja drzave; uloga i karakter slobodnog trzista; mesto Crkve i religijskih vrednosti u novoj stvarnosti.

Za socijalistu sredisnje je pitanje: pridavanje ljudskog lika krvolocnoj trzisnoj privredi, zastita interesa najsiromasnijih, laicki karakter drzave i tolerancija prema drugim veroispovestima i narodima. Konzervativac ce teziti stalnom vracanju nacionalne simbolike, borice se za hriscanski oblik ustava i institucijã drzave, upozoravace na opasnosti koje proisticu iz liberalizma i relativizma, zahtevace tezak obracun s ljudima nekadasnjeg rezima.

Liberal ce reci: najpre privreda, porast drzavne proizvodnje, citljivi zakoni trzista, stabilan poreski sistem, privatizacija, konvertibilna valuta. Bice oprezan zastitnik ideje drzave u odnosu na pretenzije Crkve, tolerancije nacionalnih manjina i suseda, mirnog razumevanja razlicitih kolektivnih predstava o proslosti.

Stvar je u tome sto ce svako od njih svoje ideje formulisati u novom kontekstu. Istovremeno, pojavice se nova, populisticka ideologija, za koju jos uvek ne postoji naziv. Sadrzace malo fasizma, malo komunizma, malo egalitarizma, malo klerikalizma. Te slogane pratice radikalna kritika duha Prosvecenosti i tvrd jezik moralnog apsolutizma. Istovremeno, pojavice se nostalgija - koja ce iznenaditi i socijalistu, i liberala i konzervativca za "dobrim komunistickim vremenima", kada nije trebalo puno raditi, a za sitnis si mogao popiti i pojesti.

Da bi se razumele dileme mladih postkomunistickih demokratija treba znati taj kontekst. Spor oko obracuna s prosloscu podelio je ucesnike debate na pristalice pravednosti i pristalice nacionalnog pomirenja. Jedni su zahtevali dosledno kaznjavanje krivaca, a drugi postulirali proces pomirenja jucerasnjih neprijatelja u ime izazova buducnosti. Oba ta stava katkad su primala formu karikature: jedni su isli dotle da zahtevaju diskriminaciju clanova aparata komunisticke partije, a drugi kao da su zaboravili da je diktatura ikada postojala. Formula "amnestija - da, amnezija - ne!" ciji sam pristalica bio, pokazala se preteskom za ljude demokratske opozicije.

Spor oko oblika trzisne privrede poprimio je izgled drustvenog sukoba, u kome su se nacelo socijaliste i argumenti konzervativca sjedini- li u kritici politike liberalnih preobrazaja. Nezaposlenost, produb- ljivanje drustvenih razlika, frustracije odredjenih radnih sredina - sve je rezultiralo usporenim tempom reformi.

Spor oko oblika drzave (nacionalna ili gradjanska) pokazao se nacelan u zemljama, koje su posle duzeg ropstva povratile nezavisnost. Konzervativne pristalice nacionalnog nacela stavljale su akcenat na potrebu rekonstrukcije etnicke supstance, etnicki unistavane visegodisnjim administrativnim odnarodnjavanjem. Konzervativac nikada nije imao po- verenja u pravila liberalne demokratije. Tvrdio je da je njeno nadredjeno nacelo - sloboda - dovelo do totalitarne diktature. Zbog toga je smatrao da samo pravni poredak, lisen religijskih sankcija, ne moze biti trajan i uspesan. Takodje tvrdi da narod prepusten "obradi" totalitarne diktature gubi politicku orijentaciju, postaje kapriciozan, cinican, ravnodusan i da se njime lako moze manipulisati. Odatle je poticao konzervativni postulat trazenja autoriteta "ukorenjenog u natprirodnoj sferi", koji bi bio visi arbitar u drzavi. To je mogao biti monarh, harizmaticni vodja ili uciteljski ured Crkve.

Pristalice gradjanskih nacela branile su opsta nacela demokratije od invazije netolerantnog sovinizma. Upozoravale su na prezir prema gradjanima, koji se ispoljavao u omalovazavanju "slucajnog drustva", nepriznavanju rezultata demokratskih izbora kada nisu ispadali po volji konzervativaca, cak i u teznji za "prosvecenim Pinoceom". Liberali su se pribojavali slogana o potrebi za "obrazovanjem novog drustva", znajuci da se iza njih kriju veoma konkretne zamisli: ogranicavanje slobode stampe, pretvaranje javnih skola ili televizije u instrumente indoktrinacije.

Na kraju, Crkva. Nakon godina i godina ugnjetavanja, Crkva je pocela odlucno isticati svoje mesto u javnoj debati. U drustvima gde je nacionalni identitet cesto pratilo identifikovanje s religijom pojavilo se prirodno iskusenje - novim drzavama je davan religijski identitet. Crkva je podsecala na oblik ustava i krivicnog zakonika, koji bi bio u skladu s moralnim normama religije. Posebno je bio dramatican sukob u vezi s penalizacijom abortusa. Da li nekaznjivost prekida trudnoce znaci da se prihvata ubijanje nerodjene dece? Da li je njegova kaznjivost napad na osnovno pravo zene da odlucuje o vlastitom materinstvu?

Svaki spor u vezi s aksioloskim osnovama drzave pratila je velika emocionalna napetost. Posezalo se za moralnim argumentima, sluzilo se jezikom ratne propagande. Suceljena su dva razlicita sveta vrednosti. S jedne strane, pragmaticni svet ljudi starog rezima, cesto ispunjen prezirom i cinizmom, a s druge, anahronicni patriotizam ljudi konzervativnih vrednosti, koji je u proslosti pruzao otpor komunizmu. Nekadasnji heroizam sveta otpornog na represije sada je ispoljio svoje drugo lice: netoleranciju, fanatizam, odbijanje ideja modernizacije. Takav je prirodni redosled stvari u postkomunistickim zemljama.

VIII

Nijedan od tih sporova nije ubistven za demokratiju, koja je permanentna debata. Ali je ubistveno zatezanje sukoba, u kome strane - apsolutizujuci svoje zahteve - ispoljavaju nesposobnost za kompromis. Tada lako dolazi do podrivanja procedurã demokratske drzave. Jer, radikalni pokreti - oni s crnim, belim ili crvenim barjacima - rado se koriste procedurama i institucijama demokratije, da bi ih na kraju unistili. Radikalizam izrasta iz prirodne ljudske ceznje za bezgresnim, harmonicnim i pravednim svetom. Oni koji su verovali da ce fasizam ukloniti korupciju, prljavstinu i ponizenje, koje je stvorio demoliberalizam, nisu bili genetski iskvarena cudovista. Oni koji su verovali da ce komunizam ukloniti nepravdu nisu bili prikriveni zlocinci. Oni koji danas veruju - kao islamski, jevrejski ili hriscanski fundamentalisti - da ce drzava uredjena prema religioznim normama ukloniti greh, nepravdu i podlost, nisu cinicni propagatori nasilja, mrznje i netolerancije.

Svaki od njih sanja o radikalnom ciscenju sveta, o otkrivanju istinske, dobre covekove prirode ispod gresne ljusture svakodnevice. Mozda je najznacajnija poruka LJLj veka saznanje o tome da je ciscenje sveta od greha opasna izmisljotina umova koji prizeljkuju dobro - da smo u stvari osudjeni na nesavrsenstvo.

Zbog toga demokratija nije ni crna ni bela, ni crvena. Demokratija je siva, nastaje s naporom, a njena vrednost i ukus najbolje se prepoznaju kada gube pod silinom crvenih, belih ili mrkih radikalnih ideja.

Demokratija nije nepogresiva, jer su u debati svi jednaki. Zbog toga je podlozna manipulaciji i bespomocna u odnosu na korupciju. Zbog toga cesto bira banalno u odnosu na izvrsno, lukavstvo u odnosu na plemenitost, prazna obecanja u odnosu na kompetentnost. Demokratija je stalna artikulacija partikularnih interesa, trazenje moralnih kompromisa medju njima, pijaca pasija, emocija, zavisti, nade, vecno nesavrsenstvo, mesanje greha i vrline, svetosti i nitkovluka. Zbog toga oni koji traze eticku drzavu i savrseno pravedno drustvo ne vole demokratiju.

Pa ipak, samo demokratija - imajuci sposobnost osporavanja same sebe - ima sposobnost korigovanja svojih gresaka. Diktature - crvene ili mrke - unistavaju ljudsku kreativnost, ubijaju aromu ljudskog zivota, a posle - i sam zivot.

Demokratija nije lek za ljudske grehe. Ona je samo lek za diktature. Samo siva demokratija, sa svojim pravima coveka, s institucijama gradjanskog drustva, moze zameniti argument sile snagom argumenta. Parlamentarizam je postao alternativa za gradjanske ratove, iako ce se konzervativac svadjati s liberalom i socijalistom, bilo da je to rezultat ljudskog uma, ili bespomocnosti uma koji je iskusio nesrece diktatura.

Subjekti demokratije su ljudi, a ne ideje. Zbog toga se u demokratskoj drzavi mogu susretati i saradjivati gradjani - bez obzira na veroispovest, nacionalnost, ideologiju. U klasicnim ideologijama kao sto su libera- lizam, konzervatizam ili socijalizam danas ne dominiraju javne debate o porezima, reformi zdravstvene sluzbe ili o osiguranju. Medjutim, svakoj od tih debata potrebno je prisustvo socijalisticke brige za najsiromasnije, konzervativisticka odbrana tradicije, liberalno razmisljanje o efektivnosti privrednog rasta. Svaka od tih vrednosti potrebna je demokratskoj politici. Jer, upravo one pridaju boju i raznorodnost nasem zivotu, daju nam sposobnost da biramo. Zahvaljujuci njihovom medjusobnom suprotstavljanju mozemo sebi dozvoliti nedoslednost, eksperimente, promenu misljenja i promenu vladavine.

Fanatizam ideoloskih inkvizitora suprotstavlja "korumpiranom demoliberalizmu" sledece projekte "obecane zemlje". Ne zelimo da omalovazavamo i banalizujemo tu opasnost. Fundamentalizam - etnicki i religiozni - opasna je zaraza koju nam u nasledje ostavlja odlazeci HH vek. Ali, taj vek nam ostavlja i nadu da se fundamentalizmu mozemo suprotstaviti. "Jer - kaze Golo Man - moramo gajiti neku nadu; ocajanje je istovremeno nepraktican i nemoralan stav."

Fundamentalisti svih sorti zigosu moralni relativizam demokratije, kao da drzava treba da bude cuvar vrlina. Mi, cuvari sive demokratije, ne priznajemo drzavi to pravo. Hocemo da se ljudska savest cuva ljudskih vrlina. Zbog toga kazemo: sivo je lepo.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]