Broj 109
		Tumacenja

Prevela s poljskog Ljubica Rosic

U savremenom politickom folkloru tolerancija je dobila rang blizak svetinji. Bez preterivanja se moze reci da je trijumf liberalnog pogleda na svet ucinio od tog pojma konacan i jedini opsteprihvacen moralni kriterijum. U svakom slucaju, nijedna druga kategorija - ni pravednost, ni jednakost, ni moral - nema iza sebe tako siroku podrsku u obicajima i politickom jeziku zapadnog sveta. Izgleda, dakle, da formula koju je pre trideset godina izrekao radikalni filozof Robert Pol Volf (Robert Paul Djolff) ne zvuci danas narocito kontroverzno: kao sto je osnovna vrednost monarhije lojalnost, a osnovna vrednost vojne diktature cast, tako je osnovna vrednost novovekovne pluralisticke demokratije tolerancija.1 Savremene politicke teorije pozivaju se na uverenja, snazno usadjena u uobicajenim osecanjima, da su skoro sva ljudska ponasanja dozvoljena, samo ako ih prati tolerancija; netolerancija, pak, sledeca je komponenta ovih uobicajenih osecanja - trebalo bi da je se bojimo vise od drugih tradicionalnih mana i grehova, vise od gramzivosti, nelojalnosti, nepostenja, razvrata i bogohuljenja. Izgleda da sve ove i druge mane, koliko god smatrane dostojnim osude, ne ugrozavaju mnogo politicki i drustveni zivot; s njima se covek moze saziveti, moze ih ogranicavati, civilizovati, upotrebljavati u korisne svrhe, ali sve se to mora odigravati uz ocuvanje tolerancije. Ako nje ponestane, politickom zivotu preti smrtna bolest.

Pitanje da li tolerancija zasluzuje toliko postovanje danas se - iz jasnih razloga - retko postavlja. To uopste ne znaci da smo prestali da razmisljamo o granicama tolerancije; i dalje su prava retkost intelektualci i politicari koji postuliraju potpunu toleranciju - kategoriju koju mogu da prihvate samo umovi sa izrazito doktrinarnim sklonostima. Ako ipak dodje do konflikta i pojavi se nova ideja ili pokret koji dovode u pitanje zateceni poredak, prihvacenu normu, pravilo ili obicaj, onda u tim slucajevima apel za toleranciju najcesce odnosi pobedu nad zahtevom da sledbenici te ideje ili ucesnici tog pokreta obrazloze cin podrivanja postojeceg stanja; stavise, ovakvi zahtevi se odbacuju kao opasan znak netolerancije. Autori koji pisu o toleranciji, a tim pre ljudi koji se pozivaju na nju, obicno ignorisu problem intelektualne i moralne cene koju za sobom povlaci ova zagonetna neogranicena vlast jedne kategorije, sposobne ne samo da nadvladava druge razloge vec cesto da ih diskredituje kao oblike zarobljavanja. Logicki i fakticki gledajuci, izgledalo bi da je danasnji liberalno-demokratski svet daleko tolerantniji od, recimo, Evrope osamnaestog veka, dakle, da bi u tom slucaju trebalo sve manju paznju da poklanjamo toleranciji. Sta se onda dogodilo - trebalo bi upitati - s nasim pogledom na svet, ako se sve vise umesto sve manje, angazujemo u prilog necemu sto smo vec uspeli da postignemo? Moze se pojaviti sumnja da ovde imamo posla s mehanizmom samostvaranja sve vece potraznje tolerancije: sto svet postaje tolerantniji, to veci broj ponasanja moze biti smatran nedopustivom formom diskriminacije, pritiska ili dominacije.

Negativna tolerancija

Jedan od razloga koji objasnjavaju pojavu ovih i drugih sumnji je specificna interpretacija netolerancije, dakle suprotnog pojma; Lok i Volter su je poistovecivali sa nasiljem i to posebno brutalnim, bar u Lokovoj definiciji: "proganjati, zlostavljati, unistavati i ubijati druge ljude pod plastom religije". To se jos jasnije vidi kod Voltera, na primer, u fragmentu o irskim katolicima "koji prinose na zrtvu svoju protestantsku bracu, spaljuju ih na lomaci, vesaju majke i vezuju im za vratove njihove cerke da zajedno umiru, rasecaju utrobe bremenitih zena zato da bi izvukli iz njih jos neformirana tela dece i dali svinjama ili psima da ih zderu, zabadaju nozeve u ruke zatvorenika i primoravaju ih da ih stavljaju na grudi oceva, majki, zena, dece, da bi ih ucinili krivcima za oceubistvo, majkoubistvo, decoubistvo, i time unistili ne samo njihova tela, vec i duse".

Poistovecivanje netolerancije s nasiljem, progonstvima i svireposcu moralo je da stvori uverenje da je sve sto je umanjivalo rizik od nasilja, proganjanja i svireposti, dobijalo odliku tolerancije. Otuda je, na primer, bilo prirodno sto je Lok, pozivajuci u svom Pismu o toleranciji na sirenje ove vrednosti, pozivao istovremeno na "plemenitost", "veru koja deluje preko ljubavi", "blagost", "dobru volju". Gorenavedenim vrlinama i formama ponasanja mogu se, naravno, dodati druge, koje vode slicnim rezultatima, to jest olaksavanju i ublazavanju medjuljudskih kontakata: dobro vaspitanje, osecanje pravicnosti, takt, znanje, postenje, postovanje cestitih ljudi, otvorenost duha, inteligencija, itd. Zapazeno je takodje da tolerancija ostaje u tesnoj vezi sa izvesnim ljudskim instinktima, pre svega nagonom za samoodrzanjem i egoizmom: ovaj prvi ispoljavao se u potrebi za davanjem prednosti miru a ne ratu, u kome bi svako mogao da postane zrtva; egoisticki instinkt, a tacnije receno, osecanje sopstvenog interesa, ispoljio se u vezi koja je postojala izmedju tolerancije i trgovine, vezi koju su dosta brzo zapazili posmatraci drustvenog zivota. Ali nisu samo vrline i prirodne dispozicije neutralisale netoleranciju i pogodovale stvaranju tolerancije. Neke ljudske mane takodje su imale ucesca u tome, recimo hipokrizija, jedna od tih, nesumnjivo neprijatnih i opsteosudjivanih odlika karaktera, koja je ipak u izvesnim situacijama cinila, i dalje cini, zajednicki zivot laksim. U Volterovom traktatu nalazimo simptomaticnu za to ilustraciju u anegdoti o dominikancu i jezuiti, koji su se tako silno svadjali da su se pocupali za kosu. Mandarin, obavesten o ovoj javnoj sablazni, poslao je obojicu u zatvor. Neki podmandarin rekao je sudiji: "Ekselencijo, koliko zelite da ih drzite u zatvoru? Dok se ne pomire - odgovorio je sudija. O! - rekao je podmandarin - onda ce sedeti do kraja zivota. Pa, mozda - pale su sudijine reci - dotle dok ne oproste jedan drugome. Na to ce onaj drugi: Nece oprostiti nikada, ja ih poznajem. Onda - sudija - mozda dotle dok ne stvore privid da su jedan drugome oprostili."

Zacudjujuce je sirok domen koji su klasici priznali pojmu tolerancija. Da li onda - treba ponoviti pitanje - postoji nesto specificno u pojmu i pojavi tolerancije, sto ga odvaja od drugih, evidentno srodnih, a izrazitijih i vise intuitivnih pojmova i pojava, kao sto su dobrota ili altruizam? Sta ce ostati od tolerancije ako je lisimo takta i pravicnosti, saosecanja i blagosti, velikodusnosti i dobrog vaspitanja, znanja i interesovanja za svet, egoizma i nagona za samoodrzanjem, hipokrizije, kao i drugih mana, koje postaju javne vrline. Moramo li da se pozivamo na toleranciju ako raspolazemo vecinom gorepomenutih odlika, a takodje, sta dobijamo kada to cinimo?

Verovatan odgovor na neka od ovih pitanja glasio bi: tolerancija - bez obzira na njen tacan smisao - nastaje iz svih navedenih vrlina, mana, instinkata, navika i obicaja; medjutim, bez njih, bilo u opoziciji prema njima, bilo u apstrahovanoj formi, kao nesto nezavisno, prazna je i bez znacaja. A posto je tako, onda, ne samo da nema niceg neumesnog u njenom stalnom vezivanju za druge oblike moralnog ponasanja, vec cista tolerancija, lisena svih srodnih znacenja, mora biti smatrana sumnjivom, a odvojena od njih - stetnom. Sirenje tolerancije bez ljubavi, pravicnosti, osecanja zakonitosti, osecanja vlastitog interesa, milosrdja, hipokrizije itd. isto je sto i negovanje hrabrosti bez odgovarajuceg formiranja karaktera i duha - u najboljem slucaju, to predstavlja neku vrstu eticke spekulacije izvan bilo kakvog iskustva, a u najgorem - aktivnost koja ce ugrozavati vazna i siroko prihvacena pravila drustvenog zivota. Dakle, moze se dogoditi, i u tome nece biti nikakvog paradoksa, da takva cista tolerancija drezultate koji ne odgovaraju potpuno svom prvobitnom znacenju. Prihvatanje ovog nacela uopste ne mora da se pokaze kao korisno. Jer, tolerantan covek - zavisno od toga kakvu toleranciju priznaje - bice ili neko ko uspeva da zivi u miru sa drugim ljudima koji imaju drugacije filozofije, religije ili obicaje, ili neko ko ispoljava antagonizam prema drugima, pozivajuci se na postovanje nekakvog apstraktnog nacela, nevezanog ni sa kakvim iskustvom, nacela koje ce, kako on arbitrarno tvrdi, doneti svima mir i harmoniju. U prvom slucaju tolerancija je vestina koja pripada pojedincima, a u drugom je nacelo kome treba podrediti kolektivni zivot i njegove institucije. Razlike izmedju njih dobro ilustruje sam Volter. Fakticki, bilo je dva Voltera: prvi je autor Traktata o toleranciji, dobar hriscanin (ili onaj koji se samo pravi da je takav), koji brani toleranciju kao jednu od mnogih moralnih komponenti zivota; drugi Volter je onaj koji je pristalica nacela ecrasez l'infame (dole sa praznoverjem), vizionar Prosvecenosti, koji je zeleo da vidi opstu toleranciju na rusevinama hriscanstva, a jednim od svojih glavnih zivotnih zadataka smatrao diskreditovanje ove religije.

Volter je u svojim borbama protiv l'infame (praznoverja) napravio upravo onu gresku cijem je sprecavanju trebalo da sluzi ideja tolerancije. Pao je kao zrtva intelektualne nadmenosti: obuzet koncepcijom filozofskog humanizma, nastojao je da se bori protiv zla i lazi, koji su po njegovom misljenju i dalje ispunjavali ljudske umove i srca, za sta je odgovornost trebalo da padne pre svega na inertnost tradicije i predrasuda. Lok je bio oprezniji. Njegova odbrana tolerancije poticala je iz uverenja o potrebi pokornosti prema istini. Uopstavajuci ovo uverenje, moze se reci da, ako postoji neka specificnost u ideji tolerancije, nesto sto se ne moze svesti na pojmove s kojima je ona cvrsto vezana, ona lezi u prihvatanju ljudske nesavrsenosti - svoje i tudje - narocito kad u igru ulazi sukob prakse s konacnim standardima, medju kojima je najznacajnija istina.

Lok je formulisao svoj argument polemisuci s nacelom da vladar ima pravo da kaznjava laznu i obavezu da brani pravu religiju. Tolerancija nam je potrebna - tvrdio je - ako o onome sto je istinito nemamo znanja ili sigurnosti, ili ako je priroda spora takva da iskljucuje dolazak do pozitivnih usaglasavanja. Ovaj poslednji slucaj tice se, naravno, verskih konflikata koji, kako je Lok isticao, imaju za predmet pre svega veru i zato se ne mogu resiti pomocu racionalnog argumenta. Dakle, cilj tole- rancije nije bilo favorizovanje neke od strana u konfliktu vec skreta- nje paznje svim angazovanim stranama na opasnost koju nosi arogantno i brzo menjanje pravih ili prividno pravih sudova, normi ili ideala u po- liticke instrumente.

Ovakva koncepcija tolerancije bila je neobicno skromna i nije sadrzavala mnogo filozofije, sa izuzetkom mozda empirijske poruke da treba biti nepoverljiv prema apstraktnim i apriornim formulama ako se primenjuju kao kriterijumi u politickom zivotu. Ova vrsta tolerancije naziva se ponekad negativnom, jer se obicno ogranicava na negativne kvalifikacije. Nasuprot onome sto je mislio Volter, prorok Prosvecenosti (za razliku od Voltera, autora Traktata), ona ne ukazuje na istinu, ne protezira je, niti pak intelektualno pomaze da se do nje dodje. Tolerancija u prethodnom znacenju ne pretpostavlja neku narocitu i jasnu metafiziku ili etiku ili, sto je vazno, politicku filozofiju; ona je mogla da bude podjednako prihvatljiva za puritance, deiste, katolike, skeptike ili empiriste. Lok i Volter (u Traktatu) isticali su, naravno, da u praksi postoji veza izmedju tolerancije i istine, ali nisu tvrdili niti sugerisali da je istina u svojoj biti represivna kategorija. Zato nisu postulirali njeno izbegavanje ili odlaganje. Nisu dozvoljavali da u jednom istom pitanju postoji nekoliko ravnopravnih istina, od kojih nijedna ne zasluzuje prevagu. Lok je verovao da je njegova religija istinska. Volter nije video nista pokudno u cinjenici da su neke vere igrale dominantnu ulogu u izvesnim drustvima, a njihovi vernici dobijali najvaznije politicke polozaje. Dakle, smatrao je prirodnim sto su izvesni polozaji nedostupni nekim ljudima zato sto oni pripadaju manjinskoj religiji. S tacke gledista danasnjih normi, ovaj pogled ne zvuci narocito liberalno, ali i pored toga on ne protivreci opstoj ideji tolerancije. Pa ipak, hijerarhija i netolerancija su dve razlicite stvari. Cilj negativne tolerancije nije zamenjivanje jednakosti, pravde ili drugih moralnih i politickih vrednosti, vec delovanje u njihovu korist. Toleranciji se ne smeju pripisivati nikakve pozitivne pretenzije; zato ne treba - pozivajuci se na nju - zahtevati da izvesna kategorija ljudi dobije neke politicke polozaje ili da svi ljudi imaju pravo na zauzimanje svih polozaja. Ako su takvi zahtevi opravdani, onda je to iz drugih razloga, a ne zbog tolerancije.

Pozitivna tolerancija

Odlucan korak u pravcu pozitivne interpretacije bilo bi, dakle, priznanje da je cilj tolerancije neutralisanje izvesnih tacki gledista i podrzavanje drugih; suprotstavljanje filozofijama, verama, drustvenim normama koje su monolitne, autoritarne, dominantne, represivne, i podrzavanje onih koje nemaju ove neprijatne odlike. Dakle, tolerancija ne bi vise bila slepa, neangazovana, ravnodusna prema konacnom rezultatu spora strankoje se medjusobno razlikuju; naprotiv, ona bi postala vazan faktor u sporu koji jaca jednu stranu, a ne daje podrsku drugoj. Ovaj odlucan korak - koji su delimicno najavljivale Volterove antihriscanske i anticrkvene dijatribe - napravio je Dzon Stjuart Mil (John Stuart Mill).

Pozitivna tolerancija usmerena je na mirenje necega sto je, izgleda, tesko pomiriti: pokoran stav, koji je, kako bi se moglo suditi, organski povezan s tolerancijom, ona povezuje s otvorenom i diskriminacionom pristrasnoscu, koju namece pozitivno angazovanje u borbi za bolji svet. Resenje ove dileme nije uopste tesko, kako je pokazao Mil u svom eseju O slobodi. Njegovo rezonovanje je sledece. Istorija je stalna borba izmedju snaga vlasti i snaga slobode; time je jasno da ce onaj ko ceni toleranciju stupiti u savez sa snagom slobode protiv njenog oponenta, znaci, snage vlasti. Na taj nacin pristrasnost postaje bitna odlika citave koncepcije. Posto su snage koje neko podrzava i snage kojima se neko suprotstavlja stalno prisutne, covek stalno mora da vrsi izbor. Zbog toga tolerancija ne moze da se zasniva na uzdrzavanju od cinjenja necega, vec predstavlja delovanje na neki konkretan nacin: ona je izbor i angazovanje u korist pitanja slobode. Pasivnost, dakle, uzdrzavanje od takvog vrsenja izbora i neizjasnjavanje za slobodu nosi sa sobom rizik da covek postane nehoticni pristalica netolerantne strane.

Opasnost pasivne netolerancije osecala se u Milovoj koncepciji utoliko jace sto je on medju opasnostima od strane snaga vlasti video nesto sto se razlikuje od Lokovog "proganjanja, zlostavljanja, unistavanja, ubijanja drugih ljudi pod maskom religije". Kao sto je poznato, politicko nasilje nije predstavljalo predmet njegovih razmatranja. U novim, demo- kratskijim vremenima, posle obaranja apsolutnih monarhija, netoleranci- ja nije vidjena u politickom despotizmu vec u duhovnom zarobljavanju dominantnim misljenjima i sentimentima, idejama, principima ponasanja i obicaja vecine; aktivni element tolerancije postajao je, dakle, pitanje od kljucnog znacaja. Covek vise nije mogao biti tolerantan pristajuci na postojece stanje stvari, zadovoljavajuci se svescu da sam nije primenjivao nasilje i nametao drugima svoje tacke gledista.

Predstavnici tolerancije - zakljucuje dalje Mil - najbolje bi sluzili svojoj stvari kad ne bi podrzavali ni manjinsku ni vecinsku grupu, vec pojedince ponaosob, a narocito one koji narusavaju pravila koja vaze u drustvu. To je trebalo da se odnosi uglavnom na savremenost koja, kako tvrdi Mil, navodi ljude na utapanje u nesvestan konformizam; otuda je postalo neophodno podsticanje i podrzavanje ekscentricnosti, bez obzira na to da li je jedna ili druga njena forma imala direktan pozitivan uticaj na drustveni zivot. Posledice ovoga stanovista bile su ozbiljne. To je znacilo da pobornik tolerancije treba da prevazidje aktuelno stanje stvari, zajedno s njegovim duboko ukorenjenim i stabilnim podelama, partijama, interesima i misljenjima. Njima podrska tolerancije nije bila potrebna, jer su posedovali izvestan obim vlasti ili moci koji im je omogucavao da brane svoje pozicije. Pobornik tolerancije morao bi da trazi simptome odstupanja koje jos nije potpuno nastupilo i koje nema ni moci, ni vlastitog predstavnistva. On je duzan da podrzi one koje su postojece pravne, politicke, moralne, obicajne i drustvene norme siste- matski gurale na marginu, poricuci im bilo kakvu vrednost.

Na ovom mestu treba iskljuciti eventualni nesporazum. Zacudjujuce je da je Mil, mimo svoje vatrene retorike i posvecivanja pitanju ekscentricnosti, bio u velikoj meri tradicionalista u domenu vezmedju tolerancijom i istinom i nije odstupao u svojim sudovima od onoga sto su tvrdili Lok ili Volter. Nije podrivao pojam istine i tesko bi se mogao optuziti za manipulisanje njegovim smislom. Takodje, nije bio relativista, u tom smislu da je verovao u postojanje mnogih ravnopravnih i nezamenljivih istina koje bi trebalo da ostanu u medjusobno neantagonistickom odnosu. Naprotiv, smatrao je da je, sto je vise sporova oko istinitosti misljenja, to veca sansa da svaki od ucesnika uvidi vlastitu jednostranost i razvije sposobnost autokriticnosti. Ekscentricnost, dakle, nije morala da u svakom slucaju unosi nove sadrzine; njena uloga bila je vise psiholoska i zasnivala se na usmerenosti ka stalnoj budnosti za eventualne greske ili mane vlastitog pogleda na svet. Sluzeci se ispravnim poredjenjem jednoga od kriticara, moze se reci da je Mil interpretirao drustvo kao permanentan debatni klub. Pozitivna tolerancija nije pak nista drugo do efikasno sredstvo za podsticanje autenticne debate, ciji je rezultat trebalo da bude formulisanje sve istinitijih i drustveno sve korisnijih zakljucaka.

Netolerancija i lazna svest

Filozofsku meru koja je omogucila takvu promenu vidjenja stvarnosti, zahvaljujemo pojmu koji su stvorili Marks i Engels i nazvali ga "lazna svest" ili "ideologija". Moc vlasti - kako su smatrali osnivaci marksizma - ne samo da je podredila sebi privredne i politicke strukture, vec nji- hova kontrola doseze oblast drustvene svesti koja sadrzi objektivne norme, standarde i ideale. U sustini, ipak, njihova objektivnost je prividna, jer sve njih su proizvele ove privredne i politicke strukture zato da bi ucvrstile njihovu dominaciju.

Ovu interpretaciju drustvenih i kulturnih procesa preuzele su brojne struje savremene misli koje su ostale pod uticajem marksizma. Predstavnicima ovih marksistickih i kriptomarksistickih orijentacija poslo je za rukom da prosire stav duboke podozrivosti prema liberalno-demokratskom sistemu, pripisujuci njegovoj stabilnosti skoro dijabolicne odlike. Ono sto je za vecinu izgledalo kao nenarusiv dokaz radikalnog smanjivanja represivnosti i ucvrscivanja stava negativne tolerancije, sada se moglo obrnuto interpretirati. Iz perspektive frankfurtske skole, takva stabilnost je dokazivala organsku netolerantnost sistema. Od Maksa Horkhajmera (Malj Horkheimer) i Herberta Markuzea (Marcuse), a delimicno cak Habermasa, filozofi nisu mogli da se odupru uznemirujucem osecanju da je sistemska kritika spolja nemoguca, i da svi - a da toga nismo ni svesni - bivamo zarobljavani i zarobljavamo. I, mada bi se malo ko danas poistovetio sa izjavom Zan-Pol Sartra (iz njegovog apologetskog predgovora za Prokleti narod zemlje Franca Fanona) da "posto je sve, od citavog politickog sistema do vasih misli lisenih nasilja, uslovljeno hiljadugodisnjom represijom, vasa pasivnost stavlja vas u isti red s dzelatima", mnogi bi se ipak slozili da takozvani normalan zivot i licno izbegavanje nasilja ne predstavljaju dovoljan dokaz da je covek oslobodjen optuzbe za netoleranciju.

Posledice ovakvog stava su znacajne. Ono, sto je u svetlu nekadasnje koncepcije predstavljalo izvor, prirodnu sredinu i garanciju tolerancije - znaci, drustvena i individualna praksa saradnje, zasnovana na vrlinama, manama, instinktima, navikama i obicajima - sada se pojavilo kao tvrdjava netolerancije. Tamo je upravo Mil video najperfidniju ugrozenost slobode; tamo su i marksisti nalazili prakticni izraz lazne svesti, to jest skrivene mehanizme manipulisanja svescu radi ocuvanja status-a njuo i skrivanja njegovog represivnog karaktera. Savez ove dve koncepcije - libe- ralne koncepcije stalne borbe izmedju slobode i vlasti i socijalisticke koncepcije lazne svesti - bio je usmeren protiv istog neprijatelja. Libe- ralna dogma podrzavala je uverenje da ta ista borba izmedju dve sile i dalje traje i da su sadasnji predstavnici netolerancije legalni potomci pocinilaca svih tih uzasnih svireposti, protiv kojih su Lok i Volter podigli parolu tolerancije; dakle, nije bilo razlike medju brutalnim vlasnicima plantaza, koji progone robove, i muzevima koji progone zene, heteroseksualaca koji progone homoseksualce itd. Socijalisticka dogma, medjutim, trebalo je da podrzi uverenje - u slucaju da priznamo liberalnu dogmu za malo histericnu i suprotnu zdravom razumu - da je jedini razlog nasih sumnji to sto smo prevareni laznom svescu, kao i da ideje i prakse koje konstituisu politicki zivot nisu samo represivne vec su i manipulativne, sto znaci da skrivaju vlastitu represivnost; isto kao sto vlasnici plantaza koji zive u kolonijalnoj kulturi nisu bili svesni svoje svireposti, tako ni mi - koji zivimo u muskoj i heteroseksualnoj kulturi - nismo svesni svoje.

U savremenoj politickoj filozofiji (mada, na srecu, ne u savremenom zivotu) pozitivna filozofija je u stvari istisla svoj negativni korelat. Sveprisutni strah od diskriminacije i podozrenje prema zatecenim obicajnim praksama i normama - oba elementa poticu iz liberalnog i socijalistickog nasledja - stvaraju duhovnu klimu u kojoj se skoro sav napor filozofa koncentrise na stvaranje takvih moralnih i institucionalnih okvira koji bi neutralisali svaki potencijalni izvor netolerancije. Posto stare mere bezbednosti nisu vise dostojne poverenja (naprotiv, ispostavilo se da predstavljaju avangardu netolerancije), treba stvoriti sistem - ne prakticnu vestinu koja omogucuje ljudima saradnju, i pored razlika u pogledima na svet, nezavisno od bilo kakve filozofije, religije ili pogleda na zivot, vec upravo sistem tvrdnji, pravila i nacela koja, posto su maksimalno nediskriminantna i maksimalno otporna na sumnjicavost, najbolje sluze ideji tolerancije.

Protiv represivne tolerancije

Ova teorija tolerancije, o kojoj se nekada naveliko diskutovalo, a danas je zaboravljena, opterecena je takvim slabostima da je nije vredno ni analizirati. Dovoljno je zabeleziti da ona cini sve one grehe koje je mogla da cini koncepcija koja je predstavljala spoj dva radikalizma - socijalistickog i liberalnog. Koristi koje je davala negativna tolerancija, ma koliko bile skromne, likvidirane su. Markuze, u svojoj koncepciji, ne samo da nije branio toleranciju, vec je dao obrazlozenje popularne revolucionarne prakse: svi radikalni pokreti, usmereni protiv sistema zele da imaju slobodu u primeni krajnjih mera "u delu i reci". To, naravno, iskljucuje toleranciju u prvobitnom smislu.

Pa ipak, zabelezimo da Markuze, ne samo da nije odbacio kategoriju istine, vec joj je, naprotiv, dao glavno mesto, smatrajuci da ona predstavlja "telos tolerancije". "Obrtanje" procesa, kao i "suprotna pristrasnost" bili su po njemu moguci upravo zato sto je smatrao da je moguce odrediti kriterijume, "racionalne i zasnovane na empiriji", po kojima treba odvajati toleranciju od netolerancije. Ostajanje pri pojmu objektivne istine predstavlja nit koja spaja Mila i Markuzea, dva filozofa na neki nacin veoma razlicita; prvi, smatran naivnim i staromodnim sa svojom verom u zdrav razum i napredak, drugi koji se ponosi zreloscu i pronicljivoscu, koje je stekao u marksistickoj skoli demistifikacija. Ali izgleda da je analogija medju njima dublja. Mil je opteretio ekscentrike obavezom suprotstavljanja sistemu, a takodje, s obzirom na buduce stanje ravnoteze koja ce se stvoriti njihovim aktivnostima, oprostio im je eventualnu zamerku zbog neodgovornosti; kod frankfurtskog filozofa, ekscentrici su se pretvorili u revolucionare koji su dobili slicne zadatke i slican oprostaj. Ispostavlja se, dakle, da se Markuzeu, kao i Milu, moze staviti zamerka zbog staromodnosti u pogledu njegove vere u objektivne i razumu dostupne kriterijume. Sigurno bi takvu zamerku mogli da formulisu kasniji pobornici pitanja tolerancije, pri cemu bi se, sto je znacajno, oni jezili od Markuzea ne zbog proklamovanja bezocne pristrasnosti, vec za to sto je odrzao jednu od najvaznijih filozofskih kategorija.

Protiv istine

Istina - pisao je Misel Fuko - to je "sistem vlasti" (regime). "Pod pojmom istine - tvrdio je - ne podrazumevam zbir istina, koje treba otkriti i priznati, vec pre zbir pravila, po kojima se razlikuje istina od lazi i istini daju odredjene odlike vlasti."3 Za nekadasnje sledbenike teorije istine kao vlasti, Marksa, Lenjina i njihove ucenike, vlast je povezivana sa necim konkretnim - burzoazijom, kapitalistima, industrijsko-vojnim kompleksom; za sledeca pokolenja filozofa sumnji, za poststrukturaliste, postmoderniste, dekonstruktiviste; neprijatelj koji se pomocu istine nalazi na vlasti, neuhvatljiviji je; obicno imamo posla s njegovim posledicama - nacinom misljenja, zbirom pojmova, filozofijom. Vlast na taj nacin postaje manje vidljiva nego diktatura obicaja i misljenja, koje su se bojali devetnaestovekovni liberali, ali stetnija za ljudski um. Za Deridu (Derrida) ce to biti "falologocentrizam", znaci dominacija muskog racionalizma nad ljudskom svescu. Posle pada autoritarizma i u novoj demokratskoj stvarnosti, gde - kako su vec zapazili anticki filozofi - glavno orudje postaje rec, borba za toleranciju po prirodi stvari postaje borba za rec, a njen teren su filozofija, jezik, prosveta, misljenje.

Postmodernisticki program oslobadjanja fakticki se svodi na obaranje filozofije u onoj formi u kojoj je ona postojala dvadeset pet vekova. Zajedno s pojmom istine gube filozofsku merodavnost drugi osnovni pojmovi i diferencijacije, koji takodje mogu da budu, bar potencijalno, izvor represije: sustina, priroda, dihotomija subjekta i objekta, razum, dobro, zlo. Filozofija, do tog vremena shvatana kao "jaka misao" trebalo bi da bude zamenjena necim manje rigoroznim, manje autoritarnim i diskriminacionim, odnosno "slabom mislju" (il pensiero debole)4. Sta ce onda ona biti? Neki autori prizivaju anticki spor izmedju retorike, ciji su predstavnici bili sofisti, i filozofije, koju su branili Sokrat, Platon i Aristotel, tvrdeci da sada imamo posla sa sumrakom jake filozofije, neljudski objektivne i hijerarhijske, i trijumfom slabe retorike. Sofisti, a ne njihovi veliki antagonisti, duhovni su patroni novog vremena, u kome kriterijumi drustvene koegzistencije - promenljivi, elasticni, adaptibilni - pocinju da igraju vecu ulogu od objektivnih kriterijuma istine i dobra. Ricard Rorti (Richard Rortdz), jedan od najuticajnijih savremenih filozofa, izrazio je to u formuli, koja bi sigurno bila bliska sofistima: demokratija ima prednost u odnosu na filozofiju.5

Ono, sto su filozofi nekada predstavljali kao nekoristoljubivo trazenje istine, sada je zamenjeno drustvenom praljis, dijalogom i komunikacijom, dekonstrukcijom i hermeneutikom, igrom i spontanom ekspresijom, individualnom i kolektivnom terapijom. Obaranje filozofije moralo je voditi obaranju podele na centar i periferiju. U novom svetu bez centra nema vise periferije ili, predstavljajuci to drugacije: postoje iskljucivo periferije ili iskljucivo centri. Neki entuzijasti slabog misljenja, kao G. B. Medison (G. B. Madison), ne kolebaju se cak da govore o novoj eri u medjuljudskim odnosima: "Postmoderna politika, kao postmoderna filozofija, nece (...) sadrzavati sudar suprotnosti. Misljenje, za- snovano na suprotnostima, povezuje se s metafizickim hijerarhijama, a one su upravo podrivane novom postmodernistickom globalnom civilizacijom koja nastaje. Nova era ima sansu da postane epoha u kojoj ce, umesto metafizicke i esencijalne istorodnosti, kao i novovekovne uniformnosti, vladati diferencijacija, partikularizam, pluralizam, raznovrsnost. U oblasti, na primer, geopolitickog poretka, svedoci smo javljanja slozene, medjusobno povezane i decentralizovane mreze institucija, u kojima nema vise nikakvog odredjenog izvora ili centra."6

Stanovnici takvog sveta nisu vise muceni metafizickim uzasom ili utvarom nistavila; naprotiv, osecanje "lakoce postojanja" izaziva u njima ono sto je Rorti nazvao "bezbriznim estetizmom"(the air of light-minded aestheticism), stav koji mu je izgledao neobicno pozeljan i dostojan podrske: "Pogodovanje bezbriznosti u odnosu na tradicionalna filozofska pitanja sluzi istom cilju kojem i pogodovanje bezbriznosti u odnosu na tradicionalna teoloska pitanja. Ovakva filozofska povrsnost i bezbriznost - slicno kao i razvoj velikih trzisnih ekonomija, porast obrazovanja, sirenje raznih vrsta umetnosti, a takodje bezbrizni pluralizam savremene kulture - pomazu procesu ukidanja carolije sveta. Pomazu stanovnicima ovoga sveta da postanu pragmaticniji, tolerantniji, liberalniji, osetlji- viji na lepote instrumentalne racionalnosti."7 Na popularnom nivou, takav pogled na svet, a takodje nadu vezanu za njega, dobro ilustruje postmodernisticka knjizevnost, koja je u mnogim slucajevima zasnovana na jednoj simptomaticnoj shemi: junak (a zajedno s njim citalac) biva primoran okolnostima, kao i manipulacijom, na visekratnu promenu svoje interpretacije sveta i na podleganje mnogim heuristickim eksperimentima, zahvaljujuci kojima postaje svestan proizvoljnosti njegove prethodne filozofske samouverenosti. Jedan od poznatih postmodernistickih romano- pisaca dozvolio je sebi da otvoreno izrazi uverenje da bi, kad bi Izraelci i Palestinci prosli, kao njegov junak, kroz takve heuristicke vezbe koje otvaraju oci, na Bliskom istoku odavno vladao mir.

Protiv nedobronamerne zatvorenosti

Oni koji propagiraju ovu vrstu tolerancije uopste ne tvrde - i nesporazum ove vrste treba odmah iskljuciti - da dobronamerna otvorenost treba da obavezuje samo u pocetnoj etapi kontakta s nepoznatim pojedincima, grupama ili pogledima. Time je, dakle, iskljucena mogucnost da neko bude dobronamerno otvoren prema necemu sto jos ne poznaje, potom upoznaje i konstatuje da je antipaticno, pa odluci da to nece tretirati ni dobronamerno, ni otvoreno. Drugim recima, tolerancija kao dobronamerna otvorenost treba da obavezuje u svakoj etapi kontakta s ljudima, njihovim pogledima i idealima. Na koji je nacin ovaj stav moguc i kakve su granice postovanja drugih tacki gledista, Her objasnjava na sledeci nacin:

"Ideal jednog liberala je i to da u dobrom drustvu, pored svega ostalog, ideali i interesi svih budu podjednako tretirani. Ono je, Kantovim jezikom, kraljevstvo ciljeva, u kome, bar potencijalno, svi imaju zakonodavnu vlast (...) Liberal moze cak smatrati da je raznovrsnost ideala sama po sebi dobra stvar (...) jer se svet sastoji od mnogo stvari. Kad je ideal liberala jedna od njih, on taj ideal ne izdaje ako tolerise teznju drugih ljudi ka vlastitim idealima, vec mu je veran, pod uslovom da, kad se teznja jednom idealu suprotstavlja teznji drugoga, bude izvrsena pravilna raspodela koristi i gubitaka. I upravo ova poslednja ograda zadrzava liberala da ne dopusti fanatiku da bez ikakvih ogranicenja tezi svome idealu; sopstveni ideal ipak ne zahteva od liberala da tolerise netoleranciju."9

U praksi je, naravno, tesko biti dobronamerno otvoren prema svim gledistima. Ali, to ne diskvalifikuje sam stav, jer njegova sustina nije beskrajna dobronamernost prema beskrajnom broju pogleda, vec izvesna dispozicija, koja se ispoljava u kontaktima s novim pojavama, a koja je zasnovana na pomaganju raznovrsnosti u ljudskom zivotu. To ipak vodi znacajnoj posledici: dobronamerna otvorenost zahteva modifikovanje dosadasnjeg shvatanja fanatika. To vise nece biti covek krajnje religiozne ili njuasi-religiozne pasije, s kojom ispoveda izvesne poglede. Posto se dobronamerno otvorena osoba definise kao neko ko priznaje raznovrsnost i zalaze se za nju, onda, po zakonu kontrasta, kao fanatika treba definisati osobu koja postupa i govori protiv raznovrsnosti kao nacela organizacije, koja ne mora nuzno da zastupa samo jedan kompleks pogledkoji zeli da nametne drugima, vec koja se principijelno suprotstavlja nacelu egalitar- ne raznovrsnosti i zahteva da se u drustveni zivot uvede neki oblik hi- jerarhije. Autenticni fanatici retko postoje u liberalno-demokratskim sistemima; u svakom slucaju, tolerantan covek (u gorenavedenom smislu) ne srece ih u pluralistickom svetu svakodnevno, niti svakodnevno vodi s njima borbe. Posto se i tolerancija i fanatizam u praksi ispoljavaju kao tendencije ili dispozicije - ova prva u korist blazih, ova druga u korist strozih kriterijuma selekcije ideala koji treba da budu prihvaceni u drustvu - sledi da svi kojima je draga vrednost raznovrsnosti moraju smatrati da se svako ko makar razmislja o podredjivanju mnostva ideala principu selekcije i hijerarhizacije nesumnjivo nalazi na drugoj strani barikade. Ali, neobicno je lako biti optuzen za netoleranciju raz- novrsnosti - prakticno niko te zamerke nije oslobodjen; otuda, u svetlu dobronamerne otvorenosti, sumnja u fanatizam ima, izgleda, tendenciju da stalno raste, zajedno sa razvojem pluralistickog poretka; sto svet postaje raznovrsniji, to je veca verovatnoca da ce svaku tvrdnju, cin, misao ili ideju neko smatrati izrazom tendencije ka iskljucivosti, protekcionizmu, diskriminaciji ili zarobljavanju.

Pluralisticki liberal (ili libertinac), fasciniran raznovrsnoscu, mimo deklaracija, vise puta ponavljanih za Milom, da pluralisticki svet bolje sluzi istini od bilo kog drugog sistema, sigurno ne bi imao - i fakticki nema - teskoca sa prihvatanjem premisa Marksa, Engelsa, Fukoa i drugih, da je istina u sustini partijsko oruzje, da ona predstavlja element vlasti i da je zato razbijanje istine isto tako neophodno kao razbijanje vlasti. Ideja koju liberali primenjuju u borbi protiv koncentracije istine - mnoge verzije istine, analogno mnostvu centara vlasti - nesumnjivo je originalna, ali sluzi istom cilju kao i postmo- dernisticki napad na s-m pojam centra. Dakle, sve redje nam je stalo do toga da olaksamo razmenu pogleda radi boljeg razumevanja stvarnosti, a sve cesce da se borimo protiv fanatizma, to znaci, da osujetimo nastanak bilo kakve dominantne strukture vlasti-istine, pri cemu je rec "struktura" shvacena tako siroko da obuhvata sve, od institucija do filozofskih sistema, obicaja, jezika, navika misljenja.

Protiv pozitivne tolerancije

Prevara koja se u tome nalazi je dublja. Ako zaboravimo podelu na negativnu i pozitivnu toleranciju, lako cemo podleci pogresnom misljenju da nam i jedna i druga postavljaju iste, ne suvise preterane zahteve. U negativnoj koncepciji je zaista tako bilo, jer je ona navodila na ustupke koji nisu izgledali teski, a odnosili su se na spoljasnje forme ponasanja: trebalo je biti dobro vaspitan, razumeti druge, umeti s njima zajedno ziveti. Koristeci tradiciju upotrebe kategorije tolerancije, branioci pozitivne koncepcije izgleda da sugerisu da je njima takodje stalo do malih ustupaka dok, medjutim, postavljaju maksimalisticke zahteve. Pa ipak, nije mala stvar da treba da odustanemo - kako nalaze postmodernizam - od osnovnih filozofskih kategorija, a vecno uverenje o sustinskom smislu sveta da bacimo na smetiliste istorije. Nije takodje mala stvar sto nam se brani - kao sto to cini libertinizam - da uspostavljamo hijerarhiju razlicitih ideala i sto nam se nalaze da ih - u slucaju konflikta - raspodeljujemo po principu jednakosti.

Prevara (ili, blaze receno, haoticnost) sastoji se u tome sto prista- lice pozitivne tolerancije izrazavaju glavne filozofske sudove, neobic- no smele i kontroverzne, ostavljajuci istovremeno utisak da to ne cine. Postmodernisticka filozofija, na primer, brise razliku izmedju - da upotrebim Rotijevu dihotomiju - demokratije i filozofije. Nije jasno da li postmodernisti izrazavaju veoma kontroverznu filozofsku tezu, da nema objektivne istine, ili pak dokazuju da tolerancija i pluralizam za- htevaju da ne bude objektivne istine. U prvom slucaju, tezu je nemoguce obrazloziti, posto je kriterijum istine, na kome bi takvo obrazlozenje moglo da bude zasnovano, unisten; u drugom, pak, argument nema smisla, jer je tolerancija forma ponasanja, a ne filozofska hipoteza koja pogoduje ovakvoj, a ne drugacijoj metafizici. U konacnom rezultatu, kad izrazavamo sumnje u pogledu antimetafizicke revolucije, koja postoji danas, srecemo se sa konstatacijom o pluralistickom svetu; a kada zahtevamo nekakav oblik hijerarhije u drustvenom zivotu, nailazimo na tezu o anahronizmu metafizike centra.

¶¶. Lako je zapaziti da pozitivna tolerancija (u verziji "dobronamerne otvorenosti", a takodje do izvesene mere u postmodernistickim koncepcijama) smera ka pomirenju dva stava koje je neobicno tesko pomiriti. Prvo, ona prihvata da mogu da imam vlastito glediste, na primer, mogu da budem hriscanin ili musliman; a drugo, pretpostavlja da moram da prihvatim svet raznovrsnosti, u kome su sva uverenja i pogledi na svet jednaki (sa izuzetkom "fanatizama", koji s obzirom na svoju agresivnost ne zasluzuju da ih prihvatim). Logicno, takva veza vodi stalnim i neresivim konfliktima. Jer, sopstvena tacka gledista pretpostavlja hijerarhiju, u cijoj svetlosti izvesne ideje i stavove moram smatrati vrednim i simpaticnim; druge prihvatljivim; trece pogresnim, opasnim i odvratnim i za odbacivanje. Pristalice dobronamerne otvorenosti kao da sugerisu da su takve hijerarhije neosnovane, a u najmanju ruku kao da ne daju pravo na izvlacenje konkretnih vrednosnih zakljucaka. Odsustvo efikasnih hijerarhija znaci da ne smemo da cinimo dve stvari. Prvo, prakticno ne smemo da izrazavamo negativne sudove o drugim gledisti- ma, jer bi takvi sudovi mogli da budu smatrani diskriminacionim. Veoma je bitno da se njihovo izrazavanje odbacuje (kao sto je to bilo u slucaju negativne tolerancije) ne iz razloga hipokrizije, ili pak za dobro zajednickog zivota sa drugima, vec zbog opstih nacela etickog egalitarizma, koja mi nalazu da postujem stvari koje mi izgledaju odvratne. Drugo, ne smem da se suvise identifikujem. Prema zahtevima dobronamerne otvorenosti ili postmodernistickog antiesencijalizma, autoidentifikacija ne sme postojati bez liste kvalifikacija i ograda koje pomazu da ona ne bude uvredljiva za druge, i da bi se iskljucila sumnja u njenu ekskluzivnost i zatvorenost. Na primer, zaista tolerantan hriscanin trebalo bi da kaze: "Da, ja sam hriscanin ali, mimo toga, ostajem dobronamerno otvoren prema umetniku koji stavlja raspece u urin."10

Da li je istovremeno postojanje dva stava - treba zapitati - prakticno moguce? Odgovor glasi ne. Ne moze se, na primer, biti katolik, a istovremeno dobronamerno tretirati nekoga ko stavlja raspece u urin. Postoji ipak izvesna mogucnost pomirenja oba stava i njihovog istovremenog prihvatanja. Treba formirati neku vrstu duhovnosti ili cak izvestan pogled na svet, koji ce se principijelno razlikovati od tradicionalnih hijerarhicnih sistema, takvih kao sto su katolicizam, protestantizam, judaizam, islam, nacionalizam, konzervatizam, socijalizam, itd. Takvu svest imace samo homo liberalis, liberalan covek - neko, ko je privatno i javno veran poretku raznovrsnosti, a ne nekom partikularnom sistemu uverenja, ili bolje, neko ko priznavanje opsteg poretka raznovrsnosti poistovecuje sa sopstvenim partikularnim pogledom na svet; neko, ko cvrsto veruje u jednakost kultura, morala, ideala, zato sto ih smatra autenticnim izrazom ljudske egzistencije; neko ko odsustvo hijerarhijkompenzira stalnim suprotstavljanjem razlicitim hijerarhizmima, koje naziva "fanatizmima" (suprotstavljace im se utoliko radije sto ce s tacke gledista njegove teorije to biti jedina vrsta negativnog suda za koji je ovlascen, i samo ce u njegovoj formuli moci da izrazava sve svoje antipatije); neko ko kompenzira neodredjenost vlastitog pogleda na svet time sto stalno postavlja nova pitanja, u kojima se koncentrise konflikt medju silama tolerancije i netolerancije - jednom ce to biti situacija zena u muslimanskim zeljama, drugi put zakonodavstvo koje ogranicava imigraciju, treci put neprijateljstvo prema bolesnima od side, ili antiabortivni zakon u Irskoj.

Homo liberalis je sigurno posebna koncepcija coveka i, kao svaka slicna koncepcija, ima svoje mane i vrline. Njena ocena nema ipak znacaj za obrazlozenje tolerancije. Jer, vazno je da je homo liberalis jedino otelovljenje humanoga, koje udovoljava zahtevima i uslovima ideje tolerancije (shvacene kao dobronamerna otvorenost), i to kao specificna koncepcija coveka u postmodernoj verziji. To - precizno uzev - predstavlja u stvari okolnost koja diskvalifikuje pozitivnu toleranciju. Podsetimo da je glavna vrlina negativne tolerancije bilo to sto protestant nije morao da napusta protestantizam, Jevrejin nije morao da se odrice svoga jevrejstva, itd. Sada se ispostavlja da bi - kako bismo zasluzili odliku tolerantnosti - trebalo svi da postanemo liberalni ljudi i nacelno promenimo svoje vidjenje stvarnosti. Stavise, moramo to da ucinimo, ne zato sto se ispostavilo da je ono lazno, vec zato sto je sama njegova struktura politicki i drustveno diskriminaciona. Izrazavajuci to jos drugacije, tolerancija u prethodnom znacenju pretpostavlja manje ili vise artikulisani program potpune i duboke drustvene reedukacije. Takav program moze, naravno, sam po sebi da bude dostojan preporuke, a njegove posledice blagotvorne, ali zasto treba to da nazivamo tolerancijom? Jasna stvar, ne moze se iskljuciti da ce se drustvo koje se sastoji od liberalnih ljudi pokazati tolerantnije od bilo kog realno postojeceg drustva; to ipak ne znaci da ce ono biti bolje, niti da predstavlja cilj kome vredi teziti, bez obzira na cenu, niti, najzad, da ce biti moguce pomiriti nacine njegove realizacije s pravilima koja proizilaze iz prvobitnog smisla tolerancije.

¶¶¶. Pristalice pozitivne tolerancije, kao sto se lako moze zapaziti, ignorisu vaznu ulogu jakih identiteta i jake misli u funkcionisanju kolektivnog poretka. Kao Mil, oni smatraju da su stabilni identiteti i jaka misao neprijatelji slobode, sto - tesko je osporiti - ponekad biva istina. Ali, s druge strane, moze se dokazati, bez protivrecenja elementarnom iskustvu da su oni vazne ljudske potrebe, koje daju osecanje bezbednosti i sigurnosti, predstavljajuci samim tim nuzne komponente odgovornog i predvidivog kolektivnog ponasanja. Postoji, nesumnjivo, nekakava pozitivna korelacija izmedju jakog identiteta, proizaslog iz svesti da je moguce osloniti se na norme, smatrane stabilnim i argumentovanim, i civilizovanog pristupa drugim gledistima; na slican nacin, iskorenjenost, nestabilnost, kriza identiteta cesto ugrozava koegzistenciju grupa i pojedinaca. Pristalice negativne tolerancije bile su svesne toga i zato su jedino zahtevale civilizovanje jakih identiteta i jake misli, dok pristalice pozitivne tolerancije zahtevaju njihovu likvidaciju. To je sledeci zahtev koji povezuje maksimalizam sa arbitrarnoscu; on se na dramatican nacin mesa u drustveni zivot, sa intencijom da ga preobrazi, a istovremeno se poziva na veoma problematicnu koncepciju politickog poretka i sveta strukturno lisenog netolerancije. Kao svaka koncepcija konacnog resenja, i ona spada u sferu politickog profetizma i trebalo bi da bude tretirana s velikim nepoverenjem.

Jak identitet i jaku misao ne treba suprotstavljati toleranciji jos iz jednog razloga. Kategorija tolerancije nastala je upravo da bi se savladali problemi koji su proizilazili iz sudara jakih identiteta i jakih pogleda na svet. Ona nije predstavljala resenje tih problema vec nacin zivljenja u situaciji kada takvo resenje, ni na teorijskom, ni na strukturnom nivou, nije bilo moguce. Kad ukinemo mocne identitete i mocnu misao, tolerancija ce prestati da bude potrebna, jer prvobitni problem zbog kojeg je nastala nece vise postojati. Ako se slozimo sa takvim entuzijastama postmodernisticke struje kao sto je Zigmunt Bauman (Zdzgmunt Bauman), koji tvrdi da je u nasem vremenu "uobicajeni nacin egzistencije" "dozivljaj otudjenosti" i da su iskorenjenost i otudjenost dostigli takav stepen univerzalizma da su prakticno nestali ("ako je svako stranac, onda niko to nije"), tada problem tolerancije postaje bespredmetan.11 Na cemu se moze zasnivati netolerancija, ako svi budemo ne samo iskorenjeni, bez otadzbine, otudjeni vec i zadovoljni tim novim egzistencijalnim iskustvom, izgubivsi sa olaksanjem iluzije tradicionalne metafizike? Gde ce u novom svetu povrsnih, provizornih, lako promenljivih i pluralizovanih identiteta biti izvor diskriminacije?

Ovde ponovo doticemo vec poznati paradoks: u svetu, u kome bi trebalo da bude sve manje netolerancije, raste opsesija ugrozenosti njome. Postmodernisti i pluralisti ne prekidaju krstaski rat za toleranciju, niti su skloni da modifikuju svoje maksimalisticke ambicije. Mada veruju u neizbeznost nove ere konacne tolerancije, svesni su - slicno kao njihovi prethodnici - opasnosti od strane onih koji ne dele s njima veru u blagotvorne posledice slabih identiteta i slabe misli. Ne primaju k znanju to da neprijatelji nove civilizacije - "neofasizmi" i "novi arhaizmi", kako ove orijentacije naziva G. B. Medison - stalno postoje, jer stvarnost danas unistava nade svetlih umova, slicno kao sto je to cinila u proslosti. Ne znamo i ne mozemo da znamo kakav ce biti finalni rezultat ovih procesa (ako postoji nesto kao sto je finalni rezultat u tim stvarima). Mozda ce ovi neprijatelji - apsolutisti, esencijalisti, tradicionalisti, monisti - izgubiti svoju poslednju bitku i nikada vise necemo cuti za njih. Mozda ce postati mala znacajna manjina i u svetu opste iskorenjenosti igrati ulogu ekscentrika, za koju su stari liberali smatrali da ce je uvek igrati antikonzervativne snage. Mozda ce takodje njihovo znacenje porasti, a posto je tako, ne moze se iskljuciti mogucnost da postmodernisti i pluralisti tako histericno reaguju na fanatizam jer u stvari ne veruju da ce njihov ideal potpuno otvorenog sveta i bez centra biti ikada ostvaren.

Ipak, bez obzira na to sta ce se dogoditi, jedna stvar izgleda sigurna. Zajedno sa daljom borbom za pozitivnu toleranciju koja traga za sve dubljim izvorima diskriminacije, u nadi da ce mozda ovoga puta uspeti da dopre do korena i likvidira ih ili bar zigose; zajedno sa sve jacim uverenjem da je put u toleranciju neizbezno skidanje carolije sveta; zajedno sa progresivnom homogenizacijom, maskiranom sve glasnijom ideologijom raznovrsnosti; zajedno sa sve vecom pristrasnoscu u filozofiji i u svakoj spoznaji, kao i rastucom podozrivoscu prema takvoj pristrasnosti - svet ce mozda zaista postajati sve tolerantniji, bar u posebnom znacenju te reci, ali istovremeno stvari koje ce se o tom svetu govoriti, kao i one o kojima ce smeti da se govori bez izlaganja zamerci netolerancije, bice sve manje interesantne.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]